Natrag
Kontranapad
Vaskrsli vlastodršci iz devedesetih, na čelu sa bivšim radikalskim vođama, pokušavaju da se "očešu" o uspehe naših sportista
Fantomi traže šampione
Kad god se očekuje pogreb srpskog vrhunskog sporta, kao posledice nepostojanja ozbiljne i odgovorne politike u državi koju predvode nedorasli državnici i politički prevaranati, pojavi se duh, poput onog iz čarobne Aladinove lampe, koji srpskom sportu donosi novi život. Ovi "duhovi" nisu iz bajke, već iz realnog srpskog društva. Izranjaju iz ničega, jada, bede, nemorala, laži, prevara...Uz Novaka Đokovića koji od uspostavljanja samostalnosti Srbije predstavlja sinonim vrednosti našeg sporta zajedno sa Nenadom Zimonjićem, Anom Ivanović, Jelenom Janković, Jankom Tipsarevićem, Viktorom Troickim (do nameštene mu igre sa dopingom), uvek bljesne po neki biser koji daje alibi nemuštim političarima i pojedinim sportskim funkcionerima da se hvale kako je Srbija „zemlja šampiona". O ovom fenomenu piše Miroslav Vislavski, Tabloidov urednik sportske rubrike i ugledni sportski radnik.
Miroslav Vislavski
Među njima je malo onih koji su svoj potencijal i vrednosti sa kojima se ponosi nacija, izgradili i dostigli u matičnoj zemlji. Mahom su to postizali ličnim odricanjima sa skromnom ili nikakvom pomoći svoje države. Takve žrtve su svoju naplatu doživljavale u trenucima kada se srpska trobojka sa monarhističkim obeležjem viorila i bivala propraćena državnom himnom, podignuta u čast slavodobitnika na postolju. Još akordi himne nisu utihnuli, a "bogovi pravde" su preko svojih zaduženih aparatčika, ne lično, poitali da prvi čestitaju veliki uspeh, javno im zahvaljujući na doprinosu u jačanju ugleda Srbije u svetu. Takvim gestovima, zamazuju oči svojim biračima i raznim patriotama pokazujući koliko poštuju ono što uspešni građani čine u ime njihovog sistema. Onim drugim su po ko zna koji put manifestovali licemerstvo pokušavajući da prikriju svoja nedela u tihom, ali sigurnom ubijanju građana.
Veličanstveni šampioni na borilištima, svojim ćutanjem u tim trenucima pokazuju svoju veličinu, svesni da je to red koga se drže veliki manipulatori narodnom voljom. Doduše, lepše bi bilo da se ponesu poput selektora vaterpolo reprezentacije Dejana Savića, koji je izbegao pozdravljanje sa četničkim vojvodom na prijemu koji je upriličio predsednik republike u povodu osvojene zlatne medalje naših delfina na proteklom prvenstvu Evrope.
Danas je "dobri duh", poput vaterpolista opet sportista iz bazena! Plivanje na suvom kojim se bave građani Srbije, izbacilo je novog velikog šampiona u plivanju na vodi! Velimir Stjepanović, osvajač dve zlatne medalje na 400 i 200 metara slobodnim stilom u plivanju na Evropskom prvenstvu koje je održano od 18-24 avgusta u Berlinu, je novi nacionalni junak! Ovaj dvadeset jednogodišnji šampion je svoje mogućnosti najavio još na EJOF - u 2009 odakle je doneo zlatnu i srebrnu medalju i godinu dana kasnije kada je sa Olimpijskih igara za mlade u Singapuru osvojio bronzu i srebro. Naredne, 2011 godine na juniorskom prvenstvu u Beogradu osvojio je dve zlatne medalje, da bi prošle godine na prvenstvu Starog kontinenta u 25 metarskim bazenima, osvojio zlatnu medalju na 200 metara delfin. Na minulom prvenstvu Stjepanović je prvo ubedljivo trijumfovao na 400 metara kraul sa novim ličnim i državnim rekordom 3:45:66. Dva dana kasnije, usledio je novi podvig u dramatičnoj trci na 200 metara kraul u kome je ponovio uspeh kakav je lični i državni rekord u ovoj disciplini 1:45:78. Ostavio je Velimir iza sebe svetskog šampiona Bidermena iz Nemačke i Anjela iz Francuske. Kontrolisao je svaki trenutak, svaki zaveslaj, svaki okret i za 0,2 stotinke stigao prvi na cilj. Bila je to čudesna trka koju će ljubitelji plivanja dugo pamtiti i prepričavati.
Velimir Stjepanović je u dva navrata sa izuzetnim dostojanstvom propratio na vrhu postolja protokol u čast pobednika. Smireno, kao što je samouvereno u bazenu kontrolisao svaki detalj na putu do zlatnih odličja, odslušao je i otpevao Bože pravde, himnu koja sa podarenim mu emocijama, postaje bliska i onima koji je ne doživljavaju sa posebnim uzbuđenjem. Za državu, to je veliki doprinos mladih sportskih asova poput Stjepanovića. Oni svojim delima i energijom imaju uticaj na razvijanje patriotskog osećanja i doživljaja svečane pesme, nametnute svojevremeno voljom nacionalističkih političara koji su se dokopali vlasti u jednom istorijskom trenutku u kome je svest građana bila pomućena zabludama, sejanih od stranih plaćenika koji su nam doneli „demokratiju" u kojoj se davimo četvrt veka.
Kao što su svojevremeno Milorad Čavić i Nađa Higl, tako je i Stjepanović za široku sportsku javnost neočekivano, ali ne i za sebe i plivačke stručnjake, ponovio briljantne trenutke iz istorije srpskog plivanja. Njegovi uspesi su potvrdili da je plivanje u Srbiji sport sa kojim se i u budućnosti može računati kao disciplinom koja bi na narednim takmičenjima evropskog i svetskog značaja mogla pokloniti nove argumente onima koji ne zaslužuju poverenje javnosti da zastupaju interese sporta.
Uz Stjepanovića, "dobri duhovi" su i Ivana Španović i Tatjana Jelača, koje su na nedavnom Evropskom prvenstvu u Cirihu donele srebrne medalje u svojim disciplinama. Ivana Španović je sa novom medaljom potvrdila epitet najbolje skakačice u dalj u Dijamant ligi, kao naša prva atletičarka koja ima realne šanse da zadrži taj epitet i bude prvi nosilac dijamantske igle u istoriji naše atletike. Među "dobrim duhovima" su svakako oni koji su donosili iznenadne svetske, evropske ili olimpijske medalje. Setimo se euforije kakvu smo imali kada je Milica Mandić osvojila zlatnu medalju u tekvandou na Olimpijadi u Londonu 2012. ili Ivana Maksimović, koja je donela srebro, zatim Emir Bekrić, najbrži belac na Svetskom prvenstvu u Moskvi 2013. kada se okitio srebrom na 400 metara sa preponama...
Ovi i drugi sjajni izdanci entuzijazma, stručnosti, pameti najbližeg okruženja i sopstvenog potencijala, dosegli su nivo međunarodne sportske elite. Iz tog sveta će teško izaći. Trnovitim stazama, krčili su puteve do cilja. Njima nije pomogao sistem u sportu, niti im je bio saveznik. A kako stvari stoje, u dogledno vreme Srbija neće imati sistem koji će obezbediti ambijent i uslove za veće i masovnije ispoljavanje potencijala koji se kriju ili nalaze u mladosti koja bi mogla da vrati atribut sa kojim smo se ponosili dok su nas prepoznavali kao "Zemlju šampiona".
Ratni poklik Aleksandra Vučića, diktatora koji odlučuje o svemu i svačemu u propaloj Srbiji, sa kojim je zapretio da javna preduzeća neće više pomagati vrhunski kao ni sport u celini, na žalost se ostvaruju. To ne bi bio problem da je sa svojom vladajućom infrastrukturom postavio sistem temeljen na valjanim zakonima i jasnoj strategiji sporta. Kao što razbojnički otima penzionerima njihov novac zarađen tokom radnog veka bez limitiranja roka i garancija da će im u dogledno vrema vratiti oteto, kao što rasprodaje zemlju pod tajanstvenim uslovima, kao što samovoljno sprovodi kadrovsku politiku oslanjajući se na one koje je kao opozicionar najgrublje kvalifikovao i obećavao im zatvorsku uniformu, ovaj izdajnik radikala ponavlja poteze svog utamničenog političkog oca.
Vojislav Šešelj je krajem devedesetih zabranjivao javnim preduzećima da sponzorišu sport donoseći drakonski zakon. Ni tada kao ni danas država nije obezbedila sistem finansiranja i status ove oblasti. Danas, Aleksandar Vučić ispod radikalskog šinjela u proevropskoj kolonijalnoj odori kakvu navlače sve izdajničke vlasti u napaćenoj Srbiji, podstaknut optužbama dvojice sportskih funkcionera zaraćenih rivala, najavio je prekid izdvajanja novca iz javnog sektora za potrebe vrhunskog sporta. Pri tome prozivke na konto deobnog bilansa sredstava koja su izdvajana odlukama "autoriteta", nisu toliko vređale njegov nedodirljivi ego. "Najmoralniji" i najuticajniji Srbin je bio neumoljiv u zahtevu da se sport pod hitno privatizuje! Zadužio je svog čauša da sprovede privatizaciju u Crvenoj Zvezdi i Partizanu.
Vajni ministar sporta, nekadašnji idol poklonika vaterpola Vanja Udovičić se našao pred nerešivom enigmom. Kako privatizovati sport. Vrti se u krug od Zvezde do Partizana i nazad, od Partizana do Zvezde. Nema rešenja kako statusno rešiti ove sportske institucije koje su na ivici ponora ili su krenuli naveliko tim putem.
Kada bi se pojavio neki "Crni Arapine"... Ali, na njega pravo polaže samo njihov "prijatelj", koji je izgleda zajeban od šeika Zajeba. A sa njime i svi oni koji su mu verovali da će Zajeb da podigne srpsku privredu, a ako zajebe da će im partijski status garantovati zaposlenje u razjebanoj privredi. Na liniji "Crnog Arapine" je i neverni Toma počeo da gradi svoju spoljnu politiku, želeći da je sprovodi onako kako ju je svojevremeno gradio "najveći srbomrzac" Josip Broz, zbog čega su ga četnici i njihove vojvode nameračili nabiti na glogov kolac sve onako blaženopočivšeg u Kući cveća.
Sa Zvezdom i Partizanom kao lokomotivama na putu bez povratka, proteže se beskonačna kompozicija brojnih klubova koji poslednju deceniju, deceniju i po vegetiraju na entuzijazmu sportskih zavisnika. Vlasti se prazne nesuvislim potezima i politikama kratkog daha. Zakon o sportu koji je izdejstvovan nakon decenijskog rada i zapomaganja nad sudbinom sporta, donet je u vreme ministrovanja Snežane Samardžić Marković. Doneta je i strategija o sportu, na čijim temeljima su donošena dokumenta u sportu na nivoima pokrajine i opština. Ispostavilo se samo par godina kasnije da su u pitanju prazne priče i neadekvatna zakonska rešenja koja nisu omogućila rešavanje najbolnijeg pitanja a to je status, odnosno privatizacija sporta. Zato ova Vlada, odnosno Ministarstvo sporta kreće od početka. Onog od koga se neće početi ni sa novom strategijom i možda novim zakonom.
U takvom stanju i sa vizijom bez vizije i "jasnim" nedefinisanim ciljevima i u budućnosti ćemo se hraniti sa "dobrim duhovima" koje će nedriti njihov talenat, brižni i požrtvovani roditelji, bolesno entuzijastički posvećeni stručnjaci, a nikako sistem. Da ga imamo, imali bi i rešenja koja ne bi dozvolila da se jednom Miloradu Čaviću, sve što je svojim mukotrpnim radom ostvario, a čistim emocijama nam podario, poništi zbog našeg nemorala i prevara kojim posežemo kada se udvaramo velikanima. Velimiru Stjepanoviću, ali i drugim "dobrim duhovima" iskustva njihovih prethodnika i idola treba da su opomena i upozorenje da ne nasedaju na isprazne čestitke i protokolarna obraćanja onih koji su napravili neuporedivo veće prevare od verbalnog priznanja nečijih podviga.
Sigurno je da će posle "radikalnog" premijera doći neki novi njegov uzor, zvao se Đinđić, Koštunica, Tadić, sve jedno je. I sve će biti u stilu "Ajde Jovo nanovo" ako ne lipšemo...A kuda idemo? Zar je to važno? Postoje i uvek će se javiti "dobri duhovi" iz naše realnosti koji će zaseniti naše neznanje i nemoć!