Pogled iz Moskve

Evropa počinje da shvata da je za nju od životne važnosti prijateljstvo sa Rusijom

Borba za Rusiju

„Nećemo dati Rusiji da izabere Aziju", pod ovim naslovom je u francuskom Figarou objavljen članak Elen Karer d'Ankos, uglednog istoričara, stalnog sekretara Francuske akademije. Zanimljivo je da je ovaj tekst izašao uoči važnog samita EU, 28. i 29. juna. Šta stoji iza ove poruke, objašnjava ekspert Vladimir Mališev

Piše: Vladimir Mališev

Autor članka objašnjava da je Rusija sada sklona da razmišlja o sebi kao pretežno azijskoj državi, a takav scenario bio bi katastrofalan za Evropu. D'Ankos smatra da 29 članica EU treba da „pruže ruku vladaru Kremlja kako bi se to izbeglo".

„Onoliko koliko je trajao komunizam, svet je bio bipolaran, Zapad se pozicionirao kao istinski predstavnik slobode nasuprot onoga što je američki predsednik Regan nazivao „imperijom zla". Godine 1991. nestankom SSSR-a i one Evrope u kojoj je on dominirao, rodio se jednopolarni svet", piše u članku.

„Danas, dezorijentisana Evropa je prinuđena da konstatuje da posle decenije zajedničkog života sa SAD, i zaštite koju su Sjedinjene Države obezbeđivale u okviru NATO, ona mora da nauči da živi sama, ili gotovo sama, i da razmišlja o načinima obezbeđivanja svoje bezbednosti. Ona takođe mora da razume da se u multipolarnom svetu, u kojem je uticaj Azije veoma veliki, Evropa sa svojim društvenim institucijama više ne nalazi u centru svetskog poretka i da čak rizikuje da bude gurnuta na marginu", piše autorka članka.

U roku od nekoliko godina, Rusija koja je i 1991. i 2000. godine verovala da može da se pridruži Evropi i bude priznata kao velika evropska država, okrenula se prema Aziji, počela tamo da radi na sporazumima, da reguliše sporna pitanja, sve do toga da je zajedno sa Kinom osnovala Šangajsku organizaciju za saradnju (ŠOS) - moćnu organizaciju čija uloga i značaj su potcenjeni, smatra d'Ankos.

„Danas, kada je međunarodni pomak ka Aziji postao realnost, za Rusiju reč nije prosto o demonstraciji sile i čak ne ni o uceni, već o suštinskom izboru", ističe istoričarka.

Dijalog je neophodan

Uoči samita EU, koji je trebalo da donese odluku o ukidanju ili produženju sanckija koje su Rusiji uvedene 2014. godine, zar nije nastala hitna nužnost da se pronađu putevi za istinski dijalog, zadaje pitanje ekspert.

„Rusija je tokom tri veka tatarsko-mongolskim jarmom bila izvučena iz Evrope, još tri četvrtine veka bila je odvojena zbog komunističke ideologije i posle svakog takvog odvajanja ona je ponovo nalazila put prema Evropi. Kucnuo je čas za Evropu da pomogne Rusiji da se konačno u njoj ukoreni", poziva d'Ankos.

Sudeći po svemu, nije slučajno što se takav „revolucionarni" članak pojavio u najuticajnijim francuskim novinama. Poslednjih godina rusofobija je na Zapadu bila u velikom porastu. Protiv Rusije su uvedene i nastavljaju da se uvode sankcije, okrivili su je za sve moguće i nemoguće grehe: i za Boing oboren iznad Ukrajine, i za trovanje Skripaljevih, i za „ratne zločine" u Siriji, da ne govorimo o ružnim optužbama u vezi sa „aneksijom" Krima i ratom u Donbasu. I odjednom, neočekivano, u svoj toj kakofoniji, čuju se glasovi razuma: ko ima koristi od tolike rusofobije, od srceparajućih krika o „ruskoj pretnji"? Evropljanima je do svesti stiglo da su zbog sankcija upravo oni loše prošli, a da Rusija ne samo da nije oslabila, već jača svoj uticaj i moć. Zato danas od uglednog izvora u Francuskoj i dolazi poziv: sa Rusijom se treba družiti, ne treba dopustiti da ona „izabere" Aziju! I to iz Francuske koja od dolaska Emanuela Makrona na položaj predsednika države teži da se pozicionira kao vodeća evropska država, izazivajući Nemačku u kojoj položaj Angele Merkel postaje sve slabiji.

Ne samo Francuska

Ovakvi glasovi ne stižu danas samo iz Francuske. Austrijski kancelar Sebastijan Kurc, tokom boravka u Briselu, u Evropskoj komisiji, povodom predstavljanja radnog programa Beča za vreme austrijskog predsedavanja u Savetu EU od jula 2018, izjavio je da će uložiti sve napore za uspostavljanje dobrih odnosa između EU i Rusije, sa kojom je potrebno sarađivati po svim pitanjima međunarodne agende.

„Nastavićemo da ulažemo napore i, osim neophodnih reakcija na delovanje Rusije, podržavamo kanale za dijalog i da se korak po korak približavamo jedni drugima", izjavio je Kurc. Prema njegovim rečima, u današnje vreme, odnosi EU i Rusije „nalaze se u ćorsokaku i njihovo stanje je nezadovoljavajuće".

A novi italijanski premijer Đuzepe Konte, govoreći nedavno u Senatu, kritikovao je antiruske sankcije EU i SAD iz 2014. godine i kasnije, primetivši da će se nova italijanska vlada zalagati za preispitivanje te politike sankcija u odnosima prema Moskvi, imajući u vidu, pre svega, one sankcije koje udaraju po ekonomiji i civilnom društvu Rusije.

Konte je istakao da će za njegovog mandata zemlja ostati verna prijateljstvu sa Rusijom i da će u potpunosti biti otvorena za uspostavljanje obostrano korisne saradnje sa Moskvom. Italijanski premijer je u vezi sa tim istakao i važnu ulogu koju Rusija ima u rešavanju geopolitičkih kriza. Istina, on se pritom ogradio, rekavši da i sa SAD Italija nastavlja dijalog, ostaje članica NATO, jer SAD predstavljaju „tradicionalno privilegovanog partnera" Italije.

Zaista, bez obzira na očigledne simpatije nove italijanske vlade prema Moskvi, na teritoriji Italije ostaju američke vojne baze, a ekonomske veze Italije i SAD su jače i stabilnije nego sa Rusijom. Da ne govorimo o odavno ukorenjenom uticajnom proameričkom lobiju u Rimu koji se oslanja na moćnu italijansku dijasporu u Sjedinjenim Državama.

Alternativa hegemoniji SAD

U međuvremenu, situacija se nepovratno menja.

Nakon dolaska na vlast, Donald Tramp je započeo trgovinski rat sa Evropom i sve vreme joj stavlja do znanja da Amerika više neće uzimati u obzir njene interese, pa u zemljama starog kontinenta grčevito počinju da traže alternativu pređašnjem bezuslovnom potčinjavanju SAD, posebno uzimajući u obzir ekonomsku moć Kine koja je u porastu.

I, kako vidimo, počinju da dolaze do nedvosmislenog zaključka: treba da se druže sa Rusijom!

Istina, tome se oštro protive Poljaci i rusofobno raspoložene pribaltičke zemlje. Ali, da li će ih sada slušati? To je kao sa Severnim tokom 2 kojem se protive i Poljska i pribaltičke zemlje, ali Nemačka odlučno odbija njihove primedbe i praktično niko ne sumnja da će on biti izgrađen. Kada je reč o sopstvenim interesima, ne može se govoriti ni o kakvom jedinstvu EU.