Razaranje

Prizren: oživljavanje Manastira Svetih arhanđela pretvoreno u cirkus!

Šupa kod Cara Dušana

Šta je rekonkvista i kako je u režiji Srpske pravoslavne crkve započet prozelitizam, kako je pokrenuta akcija za proizvoljnu obnovu manastirskog kompleksa Sv. Arhanđela, kako je Republički zavod za urnisanje spomenika kulture kao tezgu započeo obnovu za koju je tvrdio da nema podataka i ko je u Pećku Bistricu sproveo sveta govna? Kako je Peđa Isus gradnjom tornja hteo da pokaže srednji prst Albancima, kako je umesto konaka - kokošinjca sagrađen hotel, kakve se sve cirkuske manifestacije dešavaju u manastiru, kako je dodatno devastiran spomenik kulture i zbog čega je Ministarstvo kulture Kosova zabranilo dalje radove? Na ova i druga pitanja, odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.

Stanislav Živkov

Rekonkvista je naziv koji se odnosio na period između 710. i 1492. godine tokom koga su Španci proterali Maure - Arape sa Pirinejskog poluostrva, odnosno kako bi ga ponovno osvojili, što je u stvari i značenje španske reči "Rekonquista". U širem značenju pojam rekonkvista se odnosi na svaku vrstu ponovnog osvajanja neke oblasti, uključujući tu i versku rekonkvistu. Takva i slična rekonkvista postala je pred kraj prošlog veka i strateški cilj Srpske pravoslavne crkve na čitavom području nekadašnje Jugoslavije koja je tokom poslednjih tridesetak godina što od države, što od građanstva izmuzla neverovatne količine novca kako bi se sagradile stotine crkava po gradovima, osnovali brojni novi manastiri gde nikada do sada nisu postojali i što je najgore devastirali desetine manastira spomenika kulture gradnjom novih nakaznih konaka i ostalim štetočinskim intervencijama što je sve zajedno rađeno sa direktnim blagoslovom svih režima u Srbiji!

Malo ko se seća koliko je uopšte bilo vernika pre trideset godina a kada se pogleda koliko ih je danas vidi se da se upravo Srpska pravoslavna crkva čitavo to vreme vrlo aktivno bavila prozelitizmom (od grč. proselythos - pridošlica, došljak) odnosno nametljivim i nasrtljivim vrbovanjem što je kao rezultat imao sve veću gorljivost novokomponovanih vernika te njihova često fanatična nastojanja da se na bilo koji način privoli što više novih pristaša (prozelita). Čitav proces prozelitizma i državnog projekta pravoslavne rekonkviste na Kosovu započeo je 1991. godine kada je pokrenuta inicijativa za obnovu monaškog života u ruševinama manastira Sv. Arhangela kod Prizrena koji je poslednji put bio nastanjen u 16. veku!

Manastir je, kao svoju zadužbinu sa mauzolejem, sagradio car Dušan na mestu na kojem je već postojao stariji kompleks. Kada je car Dušan umro, njegovo telo preneto je u manastir i sahranjeno u monumentalnoj grobnici. Kompleks manastira sagrađen je na platou trougaonog oblika kod okuke, reke kraj starog karavanskog puta, koji vodi dalje ka Štrpcima, Uroševcu i Skoplju, u podnožju srednjovekovne tvrđave Višegrad, koja je branila čitav kompleks odozgo. Ranije je tu postojao stariji manastir ili crkva, takođe posvećen Svetim Arhangelima.

Dušanova zadužbina sa dve crkve sagrađena je u periodu od 1343. do 1352. Sveti Arhangeli bili su u Evropi poznati po graditeljskoj lepoti i ogromnom bogatstvu. Po svojoj arhitekturi obe crkve bile su sjajni završetak gradnje raskošne serije romanogotičkih carskih mauzoleja srpskih vladara davno započete gradnjom manastira Đurđevih stupova kraj Novog Pazara. Fasade obeju crkava sagrađene su od blokova poliranog plemenitog kamena i bile su razuđene pilastrima, a imale su priprate sa gotičkim tremovima. Unutrašnjost velike crkve bila je trobrodna, a nad središtem crkve stajala je kupola. Crkva je imala kameni ikonostas, raskošan i u srednjem veku nadaleko čuven pod od ploča kamenih reljefa, u čije žlebove su ubacivane mozaičke pločice. U naosu crkve nalazila se i raskošna grobnica cara Dušana, kojoj su kao uzor poslužile carske grobnice francuskih kraljeva.

Manastirski kompleks, površine 6.500 kvadratnih metara, imao je u srednjem veku bratstvo od više stotina monaha, a u sklopu manastirskog kompleksa nalazila se velika crkva Sv. Arhangela, manja crkva Sv. Nikole, višespratni manastirski konaci, biblioteka, bolnica, kao i prostrana manastirska trpezarija sagrađena u obliku krsta. Iz manastirske povelje vidi se da je u okviru kompleksa postojala naročita zgrada određena za bolnicu. Monumentalna trpezarija imala je osnovu upisanog krsta, sa apsidom na istočnoj strani. Most preko reke Bistrice povezivao je manastir sa Dušanovim dvorcem u Ribniku i carskom palatom u Prizrenu.

Posle pada Prizrena pod tursku vlast 1455. godine manastir je ubrzano počeo da propada, da bi na kraju bio napušten i delom urušen, tako da je 1615. godine manastirske ruševine Svetih arhangela Sinan-paša iskoristio kao izvor građevinskog materijala prilikom gradnje Sinan-pašine džamije. Ostatke manastira vremenom je prekrio nanos koji je voda donosila s padina, a humka zemlje, šuta i polomljenog kamena nalazila se iznad ostataka glavne crkve.

Godine 1927. dr Radoslav Grujić preduzeo je prva arheološka iskopavanja kompleksa, a najveći deo pronađenog materijala prenet je u današnji Arheološki muzej u Skoplju. Ukupno je pronađeno oko 1.700 dekorativnih fragmenata pune plastike, prozora, ikonostasa, portala i podova koji su krasili ova dva carska hrama. Sa zidova su skinuti i preostali fragmenti fresaka koji su takođe preneti u Skoplje. Tada su pronađeni i ostaci groba cara Dušana koji je odavno bio opljačkan i oskrnavljen. Dve godine kasnije ostaci carevog tela preneti su u Beograd, u crkvu svetog Marka. Nažalost, zbog nedostatka novca čitav kompleks je tada ostao nekonzerviran, te su do radova 1962. godine otkopani zidovi dodatno propali. U periodu 1962-1965. na kompleksu su izvršeni opsežni konzervatorski i restauratorski radovi tokom kojih su konzervirani svi zidovi, otkopana trpezarija, a nešto kasnije obnovljen most preko Bistrice. Nažalost, rukovodilac radova Slobodan Nenadović tada je izvršio pravu arheološku devastaciju lokaliteta, pošto je iskopavanja vršio bez prisustva arheologa, a veliki deo materijala koji mu nije bio zanimljiv bacao je u reku Bistricu! Jedino što je tada potvrđeno jeste postojanje starijih objekata ispod ostataka Dušanove zadužbine.

Na osnovu ovih radova, kao i na osnovu terenske dokumentacije koja mu je stavljena na raspolaganje, Nenadović je izradio i objavio prvu rekonstrukciju manastirskog kompleksa koja se u najmanju ruku graniči sa naučnom fantastikom zbog toga što je, po svom starom običaju, prvo odredio kako je crkva navodno morala da izgleda, pa potom od Grujićevih podataka koristio samo ono što je išlo u prilog njegovoj idejnoj rekonstrukciji.

O ovakvom radu najbolje svedoči činjenica da su u manastirskom kompleksu, za koji se zna da ima dve crkve, pronađeni fragmenti dveju kupola različitih veličina, te je radeći napamet samo na osnovu toga Nenadović na velikoj crkvi zamislio postojanje čak pet kupola, dok za manju crkvu Sv. Nikole nije mogao da odredi nijedan fragment - jer ih je "ispucao" na rekonstrukciji velike crkve. O tome koliko je Nenadović zapravo proizvoljno rekonstruisao crkvu najbolje svedoči i drugi primer: iako je dr Radoslav Grujić u svom objavljenom izveštaju jasno naveo da su stubovi iz naosa crkve preneti i ugrađeni u trem Sinan-pašine džamije u Prizrenu, Nenadović je taj pouzdani podatak namerno prenebregao samo da bi po svaku cenu rekonstruisao veliku crkvu kao vizantijsku građevinu, iako je sasvim jasno bilo da ona sa vizantijskom arhitekturom nije imala nikakve veze.

Do početka poslednje decenije XX veka niko se nije bavio ni ostacima manastirskog kompleksa, a još manje zaštitom vrednih fragmenata reljefa i poda, jer nikome ni iz jednog muzeja na pamet nije palo da taj vredni materijal prenese u sigurnost muzejskih zgrada. Sa pojavom novokomponovanog pravoslavlja situacija se bitno promenila, jer je 1991. godine inicirana obnova manastirskog kompleksa, koja je maltene postala državno pitanje. U to vreme sve tada i kasnije obavljene ankete pokazale su da je bilo malo građana Srbije koji bi umeli da nabroje bar pet kosovskih crkava. Crkvenim vlastima je veoma smetalo što su se proučavanjem jedinstvene arhitekture, neprocenjivog slikarstva ili istorijskim činjenicama u vezi sa kosovskim spomenicima bavili uglavnom raznorazni instituti i stručnjaci, a ne crkveni ljudi. Stoga je sam slučaj obnove manastira Sv. Arhanđela kod Prizrena posebno intrigantan, jer je to bio prvi primer u sramotnom nizu nove nakazne prakse oživljavanja napuštenih manastirskih kompleksa i proizvoljne restauracije arheoloških ruševina. Sveti Arhanđeli postaće interesantni tek krajem osamdesetih godina XX veka.

Kako je tada pokrenut državni sveobuhvatni program novokomponovanog pravoslavlja koji je pored ostalog podrazumevao i oživljavanje davno razrušenih i opustelih manastira, među prvim kandidatima za oživljavanje pojavio se i manastir Svetih Arhanđela kod Prizrena. Osnovano je društvo za obnovu ovog kompleksa, a 1991. godine održan je i naučni skup posvećen mogućnostima obnove. Tada je javnost obaveštena i o mnogim propustima u radu službe zaštite Srbije, ali se ispostavilo da ni navodno uzorno istražen spomenik uopšte nije istražen kako treba i do kraja, a samo savetovanje se završilo velikom međusobnom svađom stručnjaka. Inače, savetovanje je organizovao republički zavod za urnisanje spomenika kulture koji je za referente doveo sve svoje perjanice štetočinstva poput Milke Čanak-Medić i Olivere Kandić. Tada zauzeti stav Zavoda ukratko se mogao formulisati otprilike sledećim rečima: "Obnova manastira nije moguća, ali ako do nje dođe, Zavod će je raditi kao - tezgu".

Usledila su prva stručna arheološka iskopavanja pod rukovodstvom prof. dr Mihaila Milinkovića, koja su sa jedne strane ukazala na veliki arheološki značaj lokaliteta, a sa druge na njegovu totalnu arheološku neistraženost. Ali, pošto je tadašnja politika Zavoda postala politika ispunjavanja želja Crkve, u Zavodu je posao na projektovanju novog konaka na mestu starog poveren Mirku Kovačeviću, koji je isprojektovao i sagradio prvi nakazni konak kojim je započeta navodna obnova manastirskog kompleksa. Ipak, u javnosti je malo poznato da i gradnja tog konaka ima svoju burnu predistoriju.

Naime, u okviru republičkog zavoda za urnisanje spomenika organizovan je interni konkurs za projekat novog konaka na koji su stigla svega tri projekta, od kojih je realizovan "projekat" Mirka Kovačevića, i sazidan je onakav konak, bolje rečeno remek-nedelo, nasađeno na stare temelje i naslonjeno na zid utvrđenja sa krovom na jednu vodu, koji je u najmanju ruku podsećao na veliki kokošinjac sa prozorima kao na robijašnici!

Ovaj konak je sagrađen na najgorem mogućem mestu u porti, na mestu na kojem su bile radionice i štale. To je namerno učinjeno da bi se po svaku cenu izbegla realizacija daleko boljeg projekta Siniše Temerinskog, koji je na osnovu prethodne pomne analize manastirske porte ustanovio da se prvobitni konak nalazio na najosunčanijem, a istovremeno i na najzaklonjenijem položaju unutar porte, te je na osnovu te analize izrađen i projekat gradnje novog konaka na mestu prvobitnog. O tome koliko je u ovom slučaju radila kolegijalna sujeta najbolje svedoči činjenica da je tadašnji direktor Republičkog zavoda Radomir Stanić napao Temerinskog što je neovlašćeno vršio analizu manastirske porte!

Neverovatno, ali kupola na Kovačevićevom konaku, koja je onako neobično, poput falusa, penetrirala kroz krov konaka, posledica je uobičajene zaboravnosti arhitekte Kovačevića. Naime, kapela uopšte nije bila predviđena u projektu konaka, pa je stoga kupola naknadno izbila kroz krov kao mali osmi putnik. Inače, treći projekat izradio je član Društva za obnovu Sv. Arhanđela, opskurni arhitekta Predrag Ristić alias Peđa Isus, najpoznatiji kao graditelj nakaznih crkava po Vojvodini za potrebe pravoslavne rekonkviste, koji je u ime Društva trebalo da projektuje novi konak. Poželeo je da se napravi visoka kula (od siporeksa) kako je rekao svojevremeno: "da stoji ovako Šiptarima!" (uz odgovarajući erekto-pokret rukama).

O tome da se pri gradnji konaka dešavalo baš svašta najbolje svedoče sledeći primeri. Pošto je manastirskoj bratiji bilo jako stalo da po svaku cenu džipovima uđu u portu, a kroz staru manastirsku kapiju to nije bilo moguće, srušen je deo srednjovekovnih bedema i napravljena kapija koja tamo nikada nije postojala. Iako je bilo predviđeno, izrada projekta vodovodne i kanalizacione mreže u obnovljenom manastiru, rešavanje odvoda fekalne kanalizacije, sprečeno je po direktnom nalogu već pomenutog Radomira Stanića koji je zabranio izradu projekta, koji stoga nikada nije urađen, nego je odvođenje kanalizacije rešeno tako što je naprosto proburažen srednjovekovni bedem, kroz njega provučena kanalizaciona cev, a fekalije direktno puštene u Bistricu. Tako su svi kupači i turisti nizvodno od Svetih Arhanđela imali privilegiju da se kupaju - u svetim govnima!

A, onda se u obnovu umešao novopostavljeni episkop Artemije, sa zahtevima da njegova firma izvodi deo radova, na primer da nabavlja i ugrađuje podno grejanje u konaku i na tremu. Trem je tada zastakljen jednostrukim staklom te je kroz njega duvao orkan, a s obzirom koliko je kasnije grejan podnim grejanjem, najverovatnije je da bi u ovom stakleniku u kanjonu Bistrice uskoro nikao i rasadnik palmi...O tome da je oduvek najlepše bilo trošiti tuđ novac najbolje svedoči tadašnja izjava ražalovanog vladike Artemija koji je, videvši astronomske račune za struju utrošenu na podno grejanje, rekao da to nije njegov problem jer će to platiti država!

Inače, sama gradnja konaka razvukla se tokom nekoliko godina, da bi na kraju svi koji su je finansirali digli ruke, jer je sve koštalo 2-3 puta više, a pare su bile potrebne i za obnovu drugih crkava u Prizrenu i okolini. Ipak su se monasi uselili i "manastir je propevao". Srećom tada nije obnovljena crkva sv. Nikole, samo zbog previsokih troškova "ugradnje" eparhijskih posrednika. Posle martovskog pogroma i paljenja "konaka na jednu vodu", novi konak, bolje rečeno prvi čardak ni na nebu ni na zemlji, morao je da bude izgrađen od strane eparhijskog preduzeća Rade Neimar, već tada čuvenog po raznim kuririma (kum od brata sekretara-pobegulje). Ovaj konak je, inače, udarnički sagrađen po projektu izvesnog arhitekte anonimusa Ranka Tomića i useljen sredinom decembra 2004. godine, a odmah potom je čak dobio i nagradu Salona arhitekture 2005. godine, u kategoriji graditeljsko nasleđe! Naravno, za lokaciju novog konaka, uz svesrdnu pomoć službe zaštite, odabrano je arheološki potpuno neistraženo mesto na kojem nikada ništa nije ni bilo građeno!

Nakon toga došlo je do katarze, jer je vladika Artemije postao bivši vladika, a lične istorije arhanđelskih monaha podletele su pod točkove SPC-ovskih podela. Poznato je da kada vladika monaši iskušenika, ovaj mora tri puta da odgovori na pitanje: "Hoćeš li slušati svoga vladiku? Hoćeš li slušati svoga vladiku? Hoćeš li slušati svoga vladiku?"

Da, tri puta se zaklinje vladici na vernost...konkretnom vladici, ne Bogu ili Pravoslavnoj crkvi ili patrijarhu. Stoga ni najmanje ne čudi kako su se ponašali "Artemijevi" odmetnuti monasi koji su napustili manastir prateći u propast svog ražalovanog vladiku, i pokazali koliko im je zapravo stalo do preostalih Srba u Metohiji! Doskora u novom konaku nije živeo niko, a jedini stanovnici manastira Sv. arhanđela bili su su vojnici KFOR-a koji ga štite kako bi iskreni vernici iz okoline kojima je jedinima zaista stalo do vere i tradicije mogli da posete ostatke manastira!

Međutim ubrzo se postavilo i pitanje obnove spaljenog konaka-kokošinjca za koji se ubrzo ispostavilo da neće biti dovoljan budućim potrebama majčice crkve pa je tako nekoliko godina umesto konaka kokošinjca koji je mogao da primi desetak monaha, sagrađena monstruozna sandučina sa tri puta većim prostorom koja je totalno vizuelno devastirala spomenički značaj kompleksa. Naime novi i „ljepši" konak u najmanju ruku podseća na metastazirani seoski dom kulture a obnovom ovog manastirskog konaka, stvorili su se neophodni uslovi za oživljavanje ovog najjužnijeg srpskog manastira ali putem razvoja verskog turizma pošto je usred spomenika kulture nikao manastirski „konak" kapaciteta 100 ležaja (dva autobusa) koji je ponovo mesto susreta i sabornosti Srba koji žive u Prizrenu i na Kosovu i Metohiji, kao i turističko-kulturni centar koji pruža usluge udobnog smeštaja u sobama sa kupatilima i grejanjem i ishranu posetiocima i hodočasnicima iz Srbije i celog sveta...

A kako ta takozvana sabornost izgleda najbolje se videlo na samom svečanom otvaranju kada je spomenik kulture izgledao kao vašarište! Tom prilikom se takođe videlo da ni ovim konakom nisu rešeni brojni prostorni problemi manastirskog bratstva pa su tako zbog raznih potreba osvanuli i brojni prigodni objekti raspoređeni kako je kome palo na pamet. Tako je recimo unutar zidina srednjevekovne manastirske trpezarije sagrađena nekakva šupa, a u prostoru između zidova crkve Sv. Nikole i padine brda sagrađen je najpre plastenik, koji je kasnije još jednom prerađen da bi na kraju umesto plastenika osvanula još jedna manastirska zgrada sa prislonjenom drvenom šupom a kako bi se ansambl vizuelno kompletirao, još jedna šupa sagrađena je usred oltara ruševina mauzoleja cara Dušana.

Priči ovde nije kraj jer je 2016. godine započela proizvoljna obnova crkve Sv. Nikole u sklopu manastira a to pod izgovorom da nema dovoljno prostora za potrebe sve većeg broja vernika. A, o tome na šta liče posete vernika može se svako uveriti samo pretragom interneta. Tako se recimo vidi da se širom manastira vodi kolo od nekoliko stotina učesnika, pa se onda svi redom sa tako nečim hvale na društvenim mrežama. Za malo umornije posetioce uokolo su raspoređene stolice i stolovi, pa čak i unutar ruševina velike crkve u kojoj scenografsku dekoraciju čine brojni dragoceni fragmenti poda i skulptura crkava i to već decenijama na kiši snegu i mrazu, a službu zaštite nije briga, baš kao i za obnovu crkve sv Nikole koju je kao tezgu projektovao i otpočeo izvesni Predrag Jošić, isti onaj koji je umešan u kriminalnu aferu obnove Golubačkog grada a koji je tu dospeo jer je njegovom pajtašu Draganu Todoroviću konzervatoru istog zavoda to jako teško!.

Uglavnom pošto je bila bitna samo obnova po svaku cenu ni Jošiću, ni konzervatorima Republičkog zavoda ni najmanje nije bilo bitno očuvanje izvornog izgleda crkve pa je tako kamen potreban za obnovu crkve dovučen čak iz Studenice, dakle sa udaljenosti od skoro 300 km. što bi nekako i moglo da prođe kada novonabavljeni kamen ne bi bio žut a originalni delovi zidova su građeni sivim kamenom, tako da je Jošić ovde postigao pravi sivo žuti sklad. Doduše, u odnosu na Golubac gde se svim silama trudio da sakrije šta je staro a šta novo kako bi napumpao količinu radova, Jošić je ovde upravo naglašavao svoje dodatke i to tako i toliko da je Ministarstvo kulture Kosova moralo da zabrani dalje radove jer nikada nije dobijena građevinska dozvola za iste! A radovi su navodno počeli samo na osnovu nekakvog fer dogovora!

Uglavnom inspektori iz Prištine su naložili zaustavljanje radova a ruglo je ostalo i dalje. Inače radove je finansirala Kancelarija za Kosovo i Metohiju koja se izgleda definitivno pretvorila u servis za ispumpavanje državnih para za potrebe realizacije svih najluđih želja Srpske pravoslavne crkve. Pokazalo se na Kosovu da se o spomenicima bolje stara separatističko Ministarstvo kulture nego Republički zavod za urnisanje spomenika kulture čiji se svojevremeni kriminalni direktor Radomir Stanić jednom "proslavio" odbivši da iznajmi kamion za prevoz 1.700 fragmenata iz Sv. Arhanđela iz Skopja, tako da smo i tu izvisili. Glavno da se sada u manastiru igra kolo, kolo uokolo i to po sistemu „kolariću-paniću, sami sebe uplićemo , sami sebe saplićemo" a sve na muziku "svjati bože, svjati krepki".