Predstave

Pozorište Josifa Staljina (II)

IGRA OSTAVKE

Ostavka je zaboravljena reč u srpskom jeziku. Poznato je njeno značenje, ali se ne nudi. Josif Visarijonovič Staljin odgovoran je za smrt nekoliko miliona građana Sovjetskog saveza. Uvek je nudio ostavku i bio moljen da je povuče. Nakon toga mnogima je skidao glave. Naš hazjajin ne nudi ostavku, ali skida glave. Objavljujemo pozorišni komad o Staljinovoj spremnosti da uvek ponudi ostavku...

Anton Antonov Ovsenko

Dajući karakteristike mogućih naslednika, Lenjin je u svojoj oporuci pomenuo hirovitost genseka. Šta je imao u vidu?

Jesen 1918. godine. Caricin. Član Ratnog vojnog saveta Južnog fronta Staljin, na sve načine progoni (neke osuđuje) generale i oficire carske armije, koji su imali hrabrosti da brane sovjetsku vlast. Ovde se pojavila njegova organska mržnja prema inteligenciji, kao što su naučnici, književnici, školovani oficiri. U Caricinu mu je posebno bio mrzak komandant fronta, general P. P. Sitin. Kroz deset godina, kad dostigne vrhunac moći, gensek će s njime svesti stare račune - streljaće nesrećnog patriotu, a te 1918. godine, morao se ograničiti samo na ružne klevete. Optužio je Sitina da rđavo komanduje frontom, aludirao na smišljeno ometanje snabdevanja ... („Nečija vešta ruka nastoji ... dotući Caricin"). Staljin je tražio da se komandantu sudi.

Lenjin je pozvao Staljina u Moskvu i oštro osudio njegovu politiku i samovolju članova ratnog saveta: Vorošilova i Minina.

Vrativši se u Caricin, Staljin je inspirisao protest istaknutih partijskih radnika „protiv gomilanja generala nepartijaca u armiji" i pokušao da revidira „politiku centra" u odnosu na vojne stručnjake. Međutim, Lenjinove pozicije nije mogao da preuzme u naletu. Tada je Staljin izjavio da napušta položaj člana Revolucionarnog vojnog saveta i Južnog fronta. Devetog oktobra izvestio je glavnu komandu da ne smatra sebe članom Ratnog vojnog saveta.

Tako je počela igra ostavke. Igra koja će se protegnuti na više od tri decenije. Ni sa kakvih vojnih položaja Staljin nije ni pomišljao da ode. Produžio je, u okviru svojih moći, da sabotira direktive centra sve do kraja građanskog rata. Istorija pamti, kako je član Ratnog vojnog saveta Jugo-zapadnog fronta, Staljin, uprkos direktivi vrhovne komande, zaustavio prebacivanje vojske Prve konjičke armije i samim tim prekinuo nastupanje Tuhačevskog. Intrigant i vlastoljubac, pobede drugih komandanata primao je kao lični poraz.

Tuhačevski i komandant Jugozapadnog fronta Jegorov doživeli su kasnije sudbinu generala Sitina.

Ujesen 1922. godine, izbio je takozvani „gruzijski slučaj". Faktički ga je isprovocirao Staljin. Početnik gensek nametnuo je Zakavkazju federaciju, ne vodeći računa o željama gruzijskih drugova. Teško bolestan, Lenjin je pokušao da interveniše, ali nije bilo lako odupreti se intrigama genseka. Staljin je čak odbio da upozna Lenjina s dokumentima slučaja. Lidija Fotijeva zapisala je 30. januara 1923. godine u dnevniku: „Poslala pismo Staljinu, nije bio u Moskvi. Uveče 29. januara Staljin je telefonirao da materijale bez odobrenja Politbiro-a ne može dati ... Pita, ne govorim li ja Vldimiru Iliču nešto suvišno. Otkud je on u toku tekućih događaja? Danas je Lenjin zvao da bi saznao odgovor i rekao da će se boriti da mu daju materijale".

Na kraju, 1. februara, Politbiro je dozvolio da se daju materijali o „gruzijskom slučaju". Staljin je bio ogorčen. Predložio je Politbirou da ga oslobode naporne obaveze, vezane za nadgledanje lečenja Lenjina. On je, naravno, već igrao ulogu genseka. Staljin je znao da ga niko ne može lišiti statusa nadzornika.

Maj 1924. godine. Na 13. kongresu partije, u skladu s predsmrtnom željom Lenjina, trebalo je pročitati njegovo pismo. Međutim, kako je poznato, odlučili su da ovaj dokument pročitaju samo na sastancima pojedinih delegacija.

Usledio je plenum CK. Na zasedanju Plenuma Staljin je zauzeo pozu uvređenog: „Ako drugovi smatraju da je Oporuka takav dokument, koji me lišava svakog političkog poverenja, ja ću otići s položaja generalnog sekretara..."

Bila je to poza, igra. Igra Staljina koja nikad ne gubi, jer je gensek znao da će s takvim neophodnim uverenjem nastupiti samo Zinovjev i za njim možda još neko . . .

Kroz mesec dana Staljin je ponovio taj metod. Veliki majstor u oblasti stvaranja konflikata, iskoristio je grešku stenografkinje na 13. kongresu partije i optužio Kamenjeva za izvrtanje Lenjinovih reči - kao da je Kamenjev umesto „nepovska Rusija" rekao „nepmanovska". Tu grubo napravljenu insinuaciju Staljin je izneo na stranicama „Pravde".

Kamenjev i Zinovjev odlučili su da se odupru Staljinu. Ali, kada je vanredno sazvano savetovanje odgovornih partijskih radnika, uz učešće Politbiroa i CK, odlučilo da osudi poslednji ispad Staljina, on je izjavio da će otići s položaja genseka. To mu je bio „argument". Ostavka genseka ni ovog puta nije prihvaćena.

Prošla je godina i po od Lenjinove smrti. Nalazeći se na odmoru u Kislovodsku, grupa članova CK, za vreme šetnje okolinom grada, raspravljala je o kolektivnom rukovođenju. Veoma uspešan pokušaj Staljina da učvrsti svoj diktat CK-u uznemirio je drugove. Poslali su pismo Staljinu s predlogom da izmeni sastav sekretarijata CK. Staljin ih je odmah poplašio ostavkom. Na 14. kongresu, u decembru 1925. godine, Staljin je odlučio i da ih ismeje, pa je ponovio: „Ako drugovi insistiraju, ja sam spreman da napustim mesto bez buke, bez diskusije, otvorene ili zatvorene i bez traženja garancije za prava manjine". Očekivao je da u sali čuje smeh i smeh je usledio.

Pri kraju 1927. godine, Staljin je uspeo da se značajno pomakne na putu ka autokratiji u CK. Na 15. kongresu partije on je uspeo da ukloni iz rukovodećih organa 75 aktivnih opozicionera. Neke je isključio iz partije. A ukupno su iz partije „počistili" oko dve hiljade ljudi.

Posle isključenja vođa takozvane „ujedinjene opozicije" Staljin je na zasedanju plenuma CK priredio mali spektakl: „Mislim da su se u poslednje vreme stekli uslovi, koji su doveli partiju do neophodnosti da ima mene na tom položaju, kao čoveka više ili manje prekog, koji predstavlja poznati protivotrov opoziciji. Sada je opozicija ne samo razbijena, već i isključena iz partije. Međutim, mi imamo uputstvo Lenjina koje je, po mome, neophodno sprovesti u život. Zato molim Plenum da me oslobodi položaja generalnog sekretara. Uveravam vas drugovi da će partija time samo dobiti".

Navlačeći masku spasioca partije, gensek je mogao da koketira sa sudbinom. Plenum ga je, naravno, ponovo izabrao za genseka. Jednoglasno.

Kome je bio dosadio život?

Kasnije, postavši nespornim Vođom, Staljin nije više koristio te trikove. Uostalom, ne, u starosti će im se ponovo vratiti.

Izdižući 1946. godine Alekseja Aleksandroviča Kuznjecova na položaj sekretara CK, Staljin je dao povoda visokim ličnostima da u njemu vide Staljinovog naslednika.

Genseku se već bližila sedamdeseta. Došlo je vreme da razmišlja o odmoru... Kada je Kuznjecovu poverio nadzor nad armijom i službom bezbednosti, nijedan iskusni funkcioner vlasti nije bio spreman da jemči za bezbednost samog nadzornika. Zaista, on je likvidiran 1950. godine, zajedno s rukovodiocima lenjingradske partijske organizacije i članom Politbiroa Voznesenskim.

Priče o ostavci Staljin nije prekidao sve do samog kraja svoje mukotrpne karijere. Posle 19. kongresa partije, u novembru 1952. godine, dva puta je molio za ostavku novi sastav CK. Svi su u horu odgovarili da je to nemoguće ...

Spontano se setiš junaka Dostojevskog Fome Opiskina, koji je isto tako više puta pretio da će otići iz kuće gde su mu dali toplo utočište. Ta kuća u selu Stepančikovu, s plesnjivom atmosferom, servilnošću, s gotovanima, lakrdijašima i psićima generalice, s tako predusretljivim pukovnikom, postala je za Opiskina najpogodnija tribina. Spreman da za svoja ubeđenja istog trenutka skoči u vatru, Foma Fomič traži od domaćina da ga naziva „vaše prevashodstvo" i postiže to zadovoljstvo. Borac za visoke ideale pretvorio se u despota čim je video da generalica oseća prema njemu nekakvo mistično poštovanje. Sledeći je, svi su stanovnici sela počeli da od njega prave boga.

Foma Fomič je čovek beskrajnog samoljublja koje se javlja, kako napominje pisac, kod najvećeg ništavila. Ponižen, ranije žrtva sudbine, Opiskin sada oseća sadističku nasladu da ponižava druge. Osećao je potrebu da nadoknadi svoje. Njegovi tobožnji odlasci, kada sva kućna čeljad, na čelu s generalicom, mole svog dobrotvora da ostane, učvršćivali su ga na pijedestalu ia kojem je Foma zaseo kao prvi demagog.

Staljin je pokušao da celu zemlju pretvori u selo Stepančikovo. Koštalo je to narod mnogo miliona života. Koliko ih je upravo predvideo sto godina ranije, Dostojevski u svom drugom delu Zli dusi.

MAJSTOR REKLAME

Staljin je 1934. godine organizovao reklamnu predstavu na Arktiku, pošto mu se Crveni trg činio malim. Ekspedicija na parobrodu „Čeljuskin" bila je svesno osuđena na propast. Očigledno zastareli, nejaki brod nije imao šta da traži u beskrajnom ledu. Sjedinjene Američke Države su ponudile pomoć u ledolomcima i avionima. I dobile učtivo odbijanje. U blizini nastradalog broda nalazili su se, zamrznuti u ledu, transporti robijaša. Potrebni su bili, zaista, natčovečanski napori da bi se spasili, na propast osuđeni ljudi. „Čeljuskin" počiva na dnu Čukotskog mora. U kojem moru utopiti istorijsku sramotu zemlje?

... Evo ih na fotografiji u danima trijumfalnog susreta u Moskvi: vođa ekspedicije na „Čeljuskinu" Oto Šmit, s impozantnom bradom i osmehom pobednika, kapetan Voronin, partijski i komsomolski rukovodilac... Još jednim povodom za opštenarodno likovanje - uostalom potpuno iskreno.

A ko je ono krajnji s leva u uniformi NKVD? On se vidi iz profila i strogo gleda ispod svog kalpaka. I na staroj fotografiji, na tribini mauzoleja, on kao pažljivi pastir čuva malo stado čeljuskinaca.

Tridesetih godina Staljin js akumulirao veliko režisersko iskustvo. Naučio je da stvara snažne zvučne efekte. Znao je već da za uspeh predstave nije suvišno pojačati kontrast između svetla i tame, između dobra i zla. U danima procesa „prezrenim neprijateljima naroda", novine objavljuju čas reportaže o herojskom preletu pilota, čas o ne manje herojskim uspesima radničke klase.

U kabinetima na zidovima bili su obešeni zvučnici. Oni su se tresli od likovanja narodnih masa.

Pred islednikom je sedi revolucionar, sutrašnji mrtvac, Antonov-Ovsenko. Čujete - kaže mu islednik - to narod pozdravlja našu staljinsku partiju i svoje slavne čekiste. Čujete li? Ja sam zbog vas orden dobio ...

Šta reći, bučna inscenacija političke kampanje Staljinu je lako polazila za rukom. Već u prvim godinama kolektivizacije poljoprivrede i industrijalizacije zemlje, nastojao je da zapanji maštu savremenika razmerama socijalističke izgradnje. Kakav je vatromet slavopojki pratio stvaranje sovhoza „Gigant", organizma kojim se nije moglo upravljati, ništavnog u stvari. Kome je bila potrebna toliko bučna reklama za izgradnju Dnjeprogresa, u mnogo čemu neopravdana ekonomski, a pre svega ekološki. (O tome se sada može čitati u „Pravdi"). Grom talambasa razlegao se zbog izgradnje Belomorsko-baltičkog kanala. On je i danas ograničeno plovan. Kanal je koštao trista hiljada robijaških života. Ali je Staljin uspeo da tu svenarodnu tragediju pretvori u svoj trijumf.

Mnogo godina kasnije on će ovekovečiti sebe do tada neviđenim spomenikom pod Staljingradom i svi će divovi istorije potamneti pred njim, sedamdeset metara visokim granitnim Vođom.

PREDSTAVE NA KOLIMI

Pozorište Josifa Staljina jedinstvena je pojava u vremenu i prostoru. Predstave su tekle neprekidno spajajući se u jedinstven, tri decenije dug čin. Scena mu je bila cela zemlja od Crvenog trga do logora Kolime.

Sjedinjene Američke Države su za vreme rata slale Sovjetskom Savezu mašine, raznu opremu, prehrambene proizvode.

Na Pečori, gde mi je bilo suđeno da mnogo godina živim-umirem, stizalo je iz Amerike mnogo čega. Od automobila do jaja u prahu i odeće za naše robijaško pozorište. No, vlada SAD je htela da zna u kakvim uslovima žive radnici u sovjetskim logorima iz kojih u Ameriku odlaze zlato i drvo.

Na Kolimu je 1944. godine stigla specijalna misija na čelu s potpredsednikom SAD, Henrijem Velsom. Njega je pratio predstavnik Uprave za vojne informacije, profesor Latimor. Za dolazak gostiju pripremili su posebnu zonu sovhoznog logorskog punkta. Popravili su barake, uneli gvozdene krevete s čistim belim rubljem, čak su jastucima snabdeli žensko odeljenje. Dali su im odeću slobodnih, poslali frizere.

Umesto male prodavnice u kojoj je prodavano crvljivo voće, zubna pasta i mali češljevi, pripremili su prodavnice i dovezli u njih robu o kojoj u to vreme ni slobodni nisu mogli sanjati. Obnovili su prostorije drvenim podom, sklonili kule osmatračnice na kojima su danonoćno dežurali stražari. Takvu su kamuflažu priredili i u muškoj zoni, petnaest kilometara severnije od sovhoza.

Amerikancima su pokazali staklenike gde su „za radnike" odgajali paradajz, krastavce, pa čak i dinje. Velsa su pozvali na oglednu farmu svinja, gde su ulogu svinjarica živahno odigrale slobodne službenice uprave logora. Inscenacija se gostima svidela. Ponovljena je u rudniku zlata - bez kula i bodljikave žice.

Direktor Daljstroja Ivan Nikišov tek što se vratio iz Moskve, gde je saslušao uputstva glavnog režisera. Tom prilikom je dobio Zlatnu zvezdu heroja socijalističkog rada. Na Amerikance je on ostavio prijatan utisak. Kako je kasnije pisao profesor Latimor, supružnici Nikišovi odlikovali su se dubokim osećanjem građanske odgovornosti. On je oštro osudio surovost carizma u Sibiru. Na sreću, pisao je on, ta vremena su prošla. Osvajanje severa u SSSR-u izvodi se planski, pod rukovodstvom poznate firme Daljstroja žoja se može samo približno uporediti sa američkom kompanijom Hadsonov zaliv.

Iznad svega, prekomorske goste oduševile su vezilje i njihovi radovi, a isto tako lokalno pozorište gde im je prikazan pravi balet.

Takva pozorišta, gde su ansamble činili robijaši, postojala su u svim velikim logorima. Od glumaca poznatih iz prošlosti, a ubrojanih u tabor „neprijatelja naroda", pomenućemo Osvalda Glazunova, Sergeja Radlova i Borisa Dejneku... Na repertoaru pozorišta bili su, uporedo sa dramskim predstavama, estradni programi, operete, opere. Svaki upravnik logora nastojao je da nadmaši suseda raskošem režije.

Još malo pa bi Staljin preimenovao istrebljivačke logore u lečilišta od bolesti drugačijeg mišljenja, ili centre za umetničko prevaspitavanje. No, čak i on, neobuzdani pronalazač, znao je da sačuva meru.

RAT: TRI ULOGE

Početak drugog svetskog rata pokazao je još jednom koliko se samouvereno Staljin oseća na evropskoj sceni. Ujesen 1939. godine on pravi nagli zaokret u spoljnoj politici - zaključuje pakt o prijateljstvu s Nemačkom, odričući se prirodnog saveza s Francuskom i Engleskom. Takav tok događaja nisu mogli da naslute ni najiskusniji državnici. Posle potpisivanja pakta s hitlerovskom Nemačkom Staljin je rekao Ribentropu: „Sovjetska vlada prihvata pakt vrlo ozbiljno i može da garantuje svojom časnom rečju da Sovjetski savez neće podvaliti svom drugu."

Međutim, ni Ribentrop, a pogtovu Hitler, nisu bili skloni da veruju Staljinovoj časnoj reči. Možda jedini put u opštenju sa Zapadom Staljin je bio iskren.

I on zaista nije podvalio „svom drugu". Desilo se obratno.

Posle napada Nemačke Staljin još jednom menja kurs. Sada treba pružiti prijateljske zagrljaje Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama.

Zlo je bilo posle prvih poraza na frontu, pa je gensek, predsednik vlade i vrhovni komandant, molio saveznike za pomoć. Kad se oporavio od ratne katastrofe, maršal Staljin menja ton. Na Teheranskoj konferenciji, krajem 1943. godine, šef države se dotakao pitanja otvaranja drugog fronta. Čerčil je primetio da je riskantna operacija desanta na francuskoj obali i izneo neke zahteve vojne prirode. Tada je Staljin naglo ustao i rekao obraćajući se Molotovu i Vorošilovu: „Idemo, mi ovde nemamo šta da radimo".

Da nije bilo prisebnosti Ruzvelta, koji je predložio pauzu za ručak, moglo se dogoditi nešto nepredviđeno.

Posle pada Berlina Staljin se ponašao kao vlasnik polovine sveta. Ton diplomatsknh pregovora naglo je izmenio. Čika Džo - tako su Staljina zvali Čerčil, Ruzvelt i Idn - odbacio je masku dobrog pastira. Neprijatelje je razbio. Došlo je vreme da se raziđe od saveznika.

Tri etape. Tri uloge. Tri maske.

Jul 1945. godine. Potstdam. Ovde u predgrađu nemačke prestonice, okupili su se šefovi država pobednica. Ruzvelta više nije bilo. S položaja je otišao Čerčil. Zamenili su ih Truman i Atli. Od velike trojice ostao je samo on. Pobednik Staljin se tako i ponašao. Nije ga zbunila čak ni vest o uspešnoj probi američke atomske bombe. Imao je hladnokrvan izraz kao da nije reč o smrtnoj opasnosti njegovoj državi, kao da nije shvatio da svet stupa u novu epohu.

On sedi okružen diplomatama i generalima - crni frakovi, sivo-zeleni mundiri. Na njemu bela maršalska bluza. Dostojanstveno se zavalio u fotelju. Koga sada opanaša. Ne oponaša li možda Skoboljeva? Udvornički mu u lice gleda Molotov s pomoćnicima. On sada podleže bezuslovnom svrstavanju među bogove. Uostalom, ono je započelo još pre rata.

SA ŠMINKOM I BEZ ŠMINKE

„Kada ograničenog, surovog, poluobrazovanog čoveka, koji na prvi pogled izgleda kao trećerazredni fanatik, a u stvari je tiranin, okrutan i krvožedan čovek primitivnog intelekta i bolesno naduvenog samoljublja - kada takvog čoveka nazivaju Bogom, bogovi su u pravu kada ne primećuju takvu uvredu."

Budući da je Vladimir Nabokov živeo na Zapadu, bilo mu je lakše da sagleda pravi likVođe pod debelim slojem patine. No pravi Staljin bio je još odvratniji od lika koji je opisao Nabokov. Kakav je bio u stvari vođa za života pretvoren u boga. Na fotografijama i portretima slikara izgledao je kao velikan. Visok 162 santimetara. Na tribini Mauzoleja podmetali su mu specijalnu klupicu. Izbegavao je da se slika sa visokim ljudima. Ali ništa nije moglo da sakrije njegovo usko čelo. Kada je jedan od najstarijih Lenjinovih saradnika, Pantelejmon Lepešinski, pitao ženu je li telefonirala Staljinu, nije mu navodio ni funkciju ni ime, već je samo stavljao na čelo dva prsta ovlaš rastavljena. U porodici se znalo o kome je reč.

Jedna ruka mu je bila kraća, kao posledica sakaćenja u detinjstvu. Lice u dubokim ožiljcima, žuti iskrivljeni zubi... Te fizičke nedostatke dopunjavala je duhovna praznina.

Godina 1905. Mlada Frandze Knunjanc, član Socijaldemokratske partije, doputovala je iz Petrograda u Baku. Miha Chakaja uputila ju je drugu Kobi, članu partijskog komiteta zaduženom za marksističku literaturu.

„Kobu sam ugledala u maloj sobi. Sićušan, slabunjav i nekako jadan, podsećao je na sitnog lopova koji očekuje kaznu. Obučen u plavu rubašku, u tesnom kao pozajmljenom sakou, na glavi turski fes. Sreo me s neskrivenim podozrenjem. Tek posle detaljnih pitanja, koja su ličila na saslušanje, pružio mi je hrpu knjiga i brošura. Deo ponuđenih knjiga bila sam već nabavila na drugom mestu pa sam od njega uzela samo tri. Ispratio me do vrata nastavljajući da me obuhvata sumnjičavim, neprijateljskim pogledom. Iste večeri sam sa svojom drugaricom posetila kružok gimnazijalaca, kojim je rukovodio Stepan Šaumjan, vođa radnika Bakua. Kući smo pošle s njim. Odlučila sam da pitam Šaumjana o drugu Kobi.

Ko je on? Nijedan od socijaldemokrata nije na mene ostavio tako mučan utisak... Zaista je vrlo neljubazan, nepoverljiv, zloban. Ponaša li se sa svima tako?

čemu vi to? To je naš stari ilegalac, iskusan i odan - uveravao me Šaumjan.

Odsela sam u Merkurovskoj ulici kod siromašnog radnika limara koji je imao mnogo dece. Tu su se okupljali članovi partijskog komiteta Bakua. Bilo nas je trinaest. Predsedavali smo redom. Pre početka sastanka glasno smo razgovarali, šalili se. Vreme je da sastanak počne, a Kobe još nema. On je uvek kasnio. Izgledalo je da časovnik nosi samo zato da bi izračunao vreme za kašnjenje. Kad bi on ušao, atmosfera se odmah menjala. Nešto nas je sputavalo; gubila se volja za rad. Koba je dolazio s knjigom koju je uz grudi pritiskivao levom, kraćom rukom. Seo bi u ugao i ćuteći slušao svakog ko je govorio. Istupao je poslednji, ne žureći, upoređujući poglede, mišljenja, argumente. Izneo bi svoj stav i kao da je ispod svega podvlačio crtu. Otuda utisak posebnog značaja svake reči koju je izgovorio. Na taj način postizao je veliki teatralni efekat".

Tetkica Faro, sestra poznatog marksiste Bogdana Knunjanca, poživela je preko 90 godina, ali tu daleku 1905. godinu zapamtila je zauvek.

I svih godina koje će uslediti, do poslednjih kongresa, savetovanja i konferencija (setimo se Jalte, Potsdama) Staljin se pridržavao na početku veka izabrane uloge, uloge glavnog sudije. Svojim izgledom, ponašanjem, potčinjavao je sebi svakog - pristalice i protivnike, prijatelje i neprijatelje. Naivne je njegova primitivna igra veličine mogla da dovede u zabludu, a kod pronicljivih ljudi, maska Vođe svih vremena i svih naroda nije mogla da sakrije zlobnu, zločinačku prirodu Staljina. Eto, dozvoljavao je sebi da u prisustvu narodnog komesara prosvete Gruzije, Marije Platonovne Orahelašvili, peva skaradne pesme. Znao je u muškom društvu, sedeći za stolom pored svoje kćeri, da joj skreše u lice najodvratnije gadosti ... Pa i svoju ženu, nesrećnu Nadeždu Alilujevu, Staljin je javno podvrgavao najgnusnijim uvredama.

Jednom, krajem 30-tih godina, Staljin se odmarao u Gagrima. Posle ručka poveo je goste u svoj ružičnjak. Pri rastanku jedan od gostiju je pitao:

- Josife Visarionoviču, danas je tako toplo, a vi u čizmama...

Zaista, svetlo, od sirove svile odelo, malo je odgovaralo crnim čizmama.

- Šta pričate - odgovorio je Gazda - čizme su mnogo zgodne. Možeš tako lupiti nogom u njušku da svi zubi izlete. I nasmejao se ...

Te čizme nisu kapric, ni atribut ratnih godina. Čizme su postale neka vrsta simbola, detalj portreta kao i njegova poznata lula.

Sovjetska vlada je 1918. godine prešla iz Petrograda u Moskvu. Kada je Stašin ušao u svoj novi stan u Kremlju, ugledao je u predsoblju velika ogledala.

- Šta će ovde ta gospodska raskoš? Rekao je i lupio čizmom u ogledalo. Pod nogama je zazvečalo staklo...