Neoliberalizam je gotovo dogmatski nametnut kao univerzalni model ponašanja vlada u vođenju stabilizacione, razvojne i ukupne makroekonomske politike. Osnovu neoliberalizma čini monetarizam, ali ne na klasičnom novcu, već virtuelnom novcu kojim se upravlja i koji se zloupotrebljava izvan realne ekonomije. Razvija se spekulativna ekonomija i brojni finansijski derivati koji se koriste u osvajanju država, njihovih bankarskih sistema i resursa. Takva doktrina i ofanziva neoliberalizma i zloupotreba novca dovela je i do nove krize 2008. godine, koja i dalje traje, smatra prof. dr Slobodan Komazec.
Prof. dr Slobodan Komazec
6) Spajanje emisije novca i realne ekonomije
Selektivno ili kvalitativno regulisanje kreditnih potencijala banaka u sferi kratkoročnog kreditiranja, posebno kroz primarnu emisiju, detaljno se određuju uslovi, namene i visine kredita, odnosno poslovi koji će se kreditirati. Ovim oblikom kredita centralna banka može da vrši kontrolu namenskog korišćenja i usmeravanja kredita u one pravce koji su dobili prioritet u razvoju (izvoz, uvoz, poljoprivredna proizvodnja, stočarstvo, stambeni krediti, zapošljavanje, potrošnja stanovištva i dr.).
Selektivnom kreditnom politikom određuju se: 1) Uslovi kreditiranja. 2) Namena kredita, 3) Rokovi, 4) Kamatne stope, 5) Korisnici kredita, 6) Plafon kredita i 7) Visina reeskonta kod centralne banke i dr.
Radi se o kvalitativnoj politici usmeravanja novca i kredita, kada se preko uslova kredita određuju istovremeno i kvantitativno regulisanje kreditnog potencijala banaka i masa novca kredita u privredi.
Selektivni krediti kroz monetizaciju poslova, beneficirane uslove kredita i visokom stopom reeskonta su vrlo značajan instrument za ostvarivanje strukturnog razvoja i dinamike razvoja.
Dakle, ovaj oblik kredita deluje: strukturno u pravcu stimulisanja određene privredne aktivnosti i konjunkturno (u smislu razvojnog i stabilizacionog delovanja). Stimulativni efekti se postižu u odnosima centralne i poslovne banke (koje i provode politiku selekcije plasmana) preko podrške koju poslovne banke dobijaju od centralne banke u slučaju da deo svog potencijala usmeravaju u prioritetne namene.
Centralna banka u određenom procentu vrši refinansiranje takvoj poslovnoj banci, nadoknađujući joj, pod povoljnim uslovima iz primarne emisije, tako plasirana sredstva. Da poslovna banka ne bi pod takvim beneficiranim uslovima (niža kamata, duži rokovi, rizici i sl.) „gubila" svoj finansijski potencijal, ali i ne bi bila zainteresovana za takve plasmane (zbog niže tabilnosti) centralna banka joj pod povoljnim uslovima nadoknađuje plasirana sredstva.
Sredstva iz primarne emisije se plasiraju (preko banaka) edi ex post, ali i ex ante (kada poslovne banke nemaju slobodnih potencijala da iz svojih sredstava kreditiraju takve namene, dok će kasnije od centralne banke dobiti tako plasirana sredstva. Najčešće poslovne banke nastoje da ex ante dobiju takva sredstva, čime ne „blokiraju" svoj kreditni potencijal.
Međutim, tu se nalazi i drugi „skriveni" efekat, naime, ulaskom tih beneficiranih plasmana u privredu, povećavaju se depoziti poslovnih banaka, čime i same vrše multiplikaciju depozita i kredita, plasiraju sada „svoje" depozite, ali sada pod „normalnim" tržišnim uslovima. To je bio snažan stimulator bankama, da ulaze u takve plasmane „svojih" preduzeća (deponenata). Poseban efekat izvoznih poslova preko ostvarenog deviznog priliva koji ulazi u bilans poslovne banke, a zatim se (ako je devizni kurs stimulativan) javljaju kao osnova za dodatne depozite preko prodaje devlza centralnoi banci.
Kada se radi o selektivnoj monetarnoj politici ne može se izbeći i sistem kreditiranja sektora stanovništva. U selektivno regulisanje kod nas možemo još uvrstiti regulisanje potrošačkih kredita (rokovi, kamata, učešće u gotovu, namena i dr.). Određivanjem uslova kredita stanovništva određuje se i njihovo ponašanje, jer ono ima značajne efekte u pogledu delovanja na proizvodnju, potrošnju, zalihe, cene i uopšte usmeravnje velikog dela kupovne snage u privredi. Tu je sadržaj i proces pretvaranja emisionog novca u oblik štednje stavnovništva preko plasmana stanovništvu i oslobađanje štednje za plasman u investicije u privredi.
Ovaj transformacioni proces uopšte se i ne spominje, a kamo li da se u monetarnoj politici koristi. Obično se polazi od selektivnog kreditiranja sektora preduzeća za određene namene, a zapostavlja se ovako snažan sektor preko koga se snažno deluje na ponašanje potrošačke tražnje, potrošnje, investicija u ovom sektoru, kamatne stope, štednje, zaposlenosti i razvoja. Selektivni instrumentarij ovde je vrlo i razvijen, posebno u pogledu: namene kredita, sredstava iz kojih se odobravaju krediti, kamatne stope, rokova, učešća, vraćanja, osiguranja i dr.
Radi se o klasičnim potrošačkim kreditima i stambenom kreditiranju, kreditima za zapošljavanje pri čemu se sve više razvija sistem deviznih kredita (koje sada treba potpuno ukinuti). Setimo se samo velikog problema sa švajcarcima i deviznom klauzulom..
Potrošačko kreditiranje i njegovo regulisanje veoma je zanimljivo područje monetarno-kreditnoj politici. Ono postaje značajno sredstvo održavanja privredne aktivnosti i uticaja na proizvodnju, potrošnju i zalihe. Određivanje uslova kreditiranja određuje se njegov oblik, a time se, već prema situaciji, utiče na privredna kretanja.
Da li bi se u sistemu selektivnog kreditiranja moglo desiti da se u bankarskom sektoru formira ovakva struktura kredita stanovništvu.
Na različite „neusmerene" i bez konkretne namene usmereno je preko banaka od ukupno iskorištenih kredita 1.106 milijardi čak 614 milijardi (56%). Stambeni krediti gotovo stagniraju, a potrošački opadaju. To je ostavljeno bankama da tako usmeravaju sredstva, jer su kamate na gotovinske kredite najviše, obezheđenje najveće, a rokovi najkraći (i sigurnost naplate). Ko će u tome pitati korisnike za koje svrhe će koristiti ova ogromna sredstva?
Regulisanje plasmana banaka i kamata ima za cilj uspostavljanje određenih proporcija u plasmanima kreditnih institucija. Intervencijama centralne banke u pogledu oblikovanja strukture kreditnih plasmana bankarskih institucija nastoji se obezbediti što viša stopa ekonomskog rasta i zaposlenosti. Mere za ostvarenje ovoga su kvantitativne i kvalitativne i to:
Prvo, određivanje stope obaveznih plasmana banaka za finansiranje prioritetnih programa razvoja. Naime, banke i druge kreditne institucije obavezuju se da drže određenu minimalnu stopu u odnosu na depozitne potencijale u obliku državnih vrednosnih papira. Tako su se formirale primarne obaveze rezerve (depoziti kod centralne banke) i sekundarne obavezne rezerve (kupljeni državni vrednosni papiri) koje su morale u nekim zemljama da drže i institucionalni investitori. Država je, na taj način, uz pomoć centralne banke usmeravala jedan deo obveznica državnog duga u obliku sekundarnih obaveznih rezervi. Finansijske institucije su mogle da promene stopu primarnih i stopu sekundarnih obaveznih rezervi, s tim što se u prvom slučaju uticalo na promene raspoloživog kreditnog potencijala kreditnih institucija, a u drugom na promene strukturnih odnosa u pogledu kreditnih plasmana finansijskih institucija.
Finansijske institucije nisu bile u obavezi da kupuju i drže samo kratkoročne državne hartije, što je slučaj sa „politikom otvorenog tržišta". Upotreba obveznica je trebalo da poveća sposobnost tržišta da apsorbuje sredstva državnog duga, a obezbeđivala se i niža kamatna stopa na državne hartije putem propisanog procenta finansijskog potencijala institucija u ovim oblicima. Da bi bile atraktivne za kupca često je kamata na ove hartije od vrednosti bila znatno viša od depozitne ili čak referentne stope.
Kreditni plasmani (direktni i indirektni) u korist prioritetnih sektora privrede i stanovništva su bili zastupljeni u Velikoj Britaniji, Švedskoj i Francuskoj, SAD i Nemačka praktično nisu koristile obavezne kreditne plasmane. Počev od osamdesetih, menja se strateška orijentacija monetarne politike u pravcu smanjivanja intervencija centralne banke na ovaj način i davanjem prioriteta drugim indirektnim instrumentima regulisanja monetarnih agregata.
Drugi oblik selektivnog delovanjaje plafoniranje visine kreditnih plasmana poslovnih banaka. Politika plafoniranja se može okarakterisati jednostavnom i efikasnom. Njena primena je zadovoljavajuća ako se plafoniraju krediti koji utiču na kreiranje novca, a ne oni krediti koje banke finansiraju prikupljajući uloge na štednju agenata nebankarskog sektora, jer poslovne banke nisu institucije koje kreiraju primarni novac (već samo depozitni kroz proces kreditne multiplikacije).
Treći oblik selektivnog delovanja monetarne politike je limitiranje kamatne stope koji korisnici kredita plaćaju na kredite usmerene u sasvim određene (prioritetne) namene, s tim da im centralna banka kompenzuje tako izgubljenu dobit.
Rigidnost ovog instrumenta se ispoljavala u tome što se u nekim zemljama (SAD npr.) određivala gornja kamatna stopa na oročene depozite kod banaka, na nivou ispod tržišne. To je smanjivalo konkurentsku poziciju banaka u odnosu na nebankarske finansijske institucije, sa efektima dezintermedijacije depozita. Ovde se nalaze velikim delom i razlozi slabljenja konkurentne snage banaka prema nebankarskim finansijskim institucijama (zbog delovanja obaveznih rezervi).
Ova tri administrativna metoda selektivne kreditne politike, poznati i kao portfolio regulisanje centralne banke, razlikuju se od selektivnih kredita centralne banke iz emisije novca. Njima se reguliše upotreba dela kreditnih plasmana pri čemu se ne ubacuju neposredno dodatni krediti u kreditne potencijale finansijskih institucija.
Pomenuti instrumenti nisu u skladu sa logikom tržišta i imaju selektivna i rigidna obeležja. Njihova češća primena izaziva kontraefekte u smislu gušenja, otvaranja paralelnih tržišta i korupcije. Njihova primena je opravdana u situaciji kada bi trebalo ubrzati i poboljšati realizaciju makroekonomske politike zemlje, u sadejstvu sa ostalim instrumentima.
Monetarna politika nije u funkciji privrede i razvoja nužno podržanog pravom i usmerenom kreditnom politikom banaka, već uglavnom u funkciji odnosa centralne i poslovnih banaka i generisanja finalne potrošnje, odnosno „sterilisanju" viškova novca poslovnih banaka. Ovde je monetarna politika izgubila svoju osnovnu funkciju - podržavanje privrednih procesa, razvoja i likvidnosti privrede, a okrenula se posledicama u obliku podržavanja stabilnosti cena i deviznog kursa.
Stabilnost cena kao osnovni cilj monetarne politike mogu birati kao isključivi cilj visoko razvijene privrede, ali ne i nedovoljno razvijene i privrede u razvoju. Celokupan koncept monetarnog regulisanja u odnosu na privredni sektor i razvoj je pogrešan. Koncept je posuđen od nekih razvijenih privreda, koji ne odgovara našoj privredi.
Verovatno ste čuli za izraz „bacanje novca iz helikoptera", koji treba bacati iz vazduha kao oblik monetarnog dopinga kroz ekspanziju novca, da bi se dala „podrška privredi", povećala likvidnost privrede i banaka, ali i povećala potrošnja i tražnja kao generatori privredne aktivnosti. To je poznata Fridmanova teza kojom je dokazivao svoju teoriju monetarne inflacije i funkciju tražnje novca".
Upravo je indirektno pokazao da ova kvantitativna teorija novca i liberalističko tržište neće optimalno iskoristiti tako ubrizgani novac, ali će izazvati inflaciju- upravo ovakvom akcijom centralne banke. Novac se „razliva" i uglavnom odlazi u spekulativnu ekonomiju. To ga je i navelo na zaključak da je „inflacija uvek i svagde monetarni fenomen".
Šta je to sa današnjom inflacijom - ogromna emisija novca, a inflacija niska i stabilna. Nije problem u samoj emisiji novca, već gde će novac završiti, ko će ga „prigrabiti" i za šta će se koristiti. Dakle, to je i uvod u stihiju tržišta i spekulativnu ekonomiju. Pre bi ovakav postupak centrlnih banaka i „monetarne kiše" odgovarao Kejnzovom konceptu deficitarnog finansiranja i emisiji novca za to, sa niskom kamatom,, da bi se podstakla potrošnja i zaposlenost. Međutim, ovaj koncept treba preusmeriti sa defcitarnog finansiranja budžeta na deficitarno „čisto" fmansiranje privrede.
7) Neoliberalna kritika i „odbrana" selektivnog monetarnog regulisanja
Kritika selektivnog monetarnog regulisanja, uglavnom se može svesti na sledeće, a potiče uglavnom od pristalica monetarizma i kvantitativnog pregulisanja:
1)Daje se prioritet, van tržišnih odnosa, određenim granama, namenama, subjektima ili regionima, čime se ograničava tržišni mehanizam;
2)Radi se o nekom obliku subvencionisanja određene kategorije kredita i korisnika (mada to treba prepustiti tržištu, koje će to rešiti, bez mešanja države);
3)Kamata koju plaćaju korisnici ovih kredita znatno je ispod tržišne kamate, što ograničava ulogu tržišta novca i kapitala. Sve je to u duhu kamatnog regulisanja tržišta novca i kapitala;
4)Subvencionisanje određene delatnosti preko zajmova spada u sferu društvene alokacije kapitala, čime se stvaraju neravnopravni odnosi u sticanju dohotka i ostvarenje profita;
5)Ovaj oblik kredita je izraz državnog intervencionizma i nije više u skladu sa opštim procesom liberalizacije i slobodnih tržišta novca i kapitala - kako to zagovara neoliberalni model monetarne politike;
6)Korišćenje kredita primarno je određeno cenom kredita, jer odstupanja od ravnotežne cene kredita, koja se formira odnosom ponude i tražnje na tržištu, „dovode do alokacije finansijskih i realnih resursa na pogrešan način". Sistem kontrole ukupnih kamatnih stopa dovodi do njihovog držanja ispod nivoa ravnotežnih kamatnih stopa. Prisutan je pri tome i sistem diferenciranih kamatnih stopa.
Kritika na račun ovog poslednjeg bila je oštrija, jer selektivni uticaj na strukturu kamatnih stopa znači subvencionisanje nekih sektora ekonomije, čime se drugi sektori i delatnosti stavljaju u neravnopravan položaj na tržištu. Kao da će kamata i tržište izvršiti racionalnu i efikasnu društvenu i razvojnu funkciju, što je velika iluzija.
Treba obavezno uzeti u obzir društvenu korist i prioritete (sa njihovim efektima) i navedene argumente s druge strane, jer i dalje je potrebno da država vodi odgovarajuću podsticajnu i selektivnu razvojnu politiku (delatnosti, proizvodnja, grane i sl.) dok privatni kapital i poslovne (strane) banke ne bi svoj novac i kapital ulagali u takve poslove sa nižom kamatom i dužim rokovima angažovanja sredstava.
Centralna banka u slučaju kvantitativnog regulisanja ne vodi podsticajnu i privredi podešenu monetarnu politiku. Nema one fine selektivne podsticajne (i kontrolisane) monetarne politike, bez čega privreda u razvoju jednostavno ne može. Primedbe koje se mogu čuti od strane centralne banke svode se na to da je takva, ranije vođena, monetarna politika vodila u onaj hiperinflatorni haos i da bi se to ponovilo, ako bi se vodila ekspanzivnija monetarna politika.
Pristup je vrlo nekorektan i pogrešan. Ovo iz sledećih razloga: Prvo, monetarna politika može biti vrlo podsticajna za razvoj, održavanje potrebne likvidnosti preduzeća i banaka, ali se prethodno svi monetarni i finansijski tokovi moraju staviti pod kontrolu: drugo, bankarskom kreditu se tada vraća ona osnovna funkcija - kada postaje isključivo instrument proizvodnje i likvidnosti reprodukcije (bez odliva u razne oblike finalne potrošnje - lični dohoci, plaćanje kamata, poreza, doprinosa, carina i sl.) Treće, hiperinflacija 1993. nije izazvana samo monetarnom emisijom, već nizom drugih faktora sve do ekonomske blokade, stranog gušenja privrede i političkih i vojnih sukoba.
8) Selektivni i kvantitativni instrumenti razvojne i stabilizacione monetarne politike
Selektivni mehanizam monetarnog regulisanja
U monetarnom regulisanja i monetarnoj politici došlo je do određenog zaokreta, posebno pod delovanjem procesa liberalizacije i deregulacije, prelaskom sa selektivnog (kvalitativnog) na kvantitativno ili globalno direktno) monetarno regulisanje. Takav koncept je prihvatila i naša zvanična monetarna politika, tako da je u poslednjim godinama došlo do ukidanja selektivnih kredita, uz prelazak na čisto kvantitativno regulisanje. To je direktno vezano za deregulaciju novčanog tržišta i tržišta kapitala i preuzetog dela sa zapada, koji ga i sam ne primenjuje.
„Odluka o tome koliko i koji instrumenti monetarnog regulisanja treba da budu korišćeni u velikom stepenu zavisi od razvijenosti i specifičnosti finansijskog sistema nacionalne ekonomije. Dobro razvijen fmansijski sistem omogućava uravnoteženo i relativno brzo prenošenje akcija nosilaca monetarne politike kroz kanale tog sistema, čak i u slučajevima kada takve akcije inicijalno utiču samo na nekoliko institucija u okviru finansijskog sistema.
U uslovima razvijene finansijske strukture, međubankarsko tržište može uspešno da uskladi potrebe za likvidnošću pojedinih finansijskih institucija. Zbog toga je u takvom finansijskom okruženju i moguće sprovesti efikasnu monetarnu politiku sa nekoliko (ili samo sa jednim) instrumentom monetarnog regulisanja. Pošto se monetarne vlasti mogu osloniti na razvijeno finansijsko tržište koje će pouzdano preneti dejstvo njihovih akcija kroz ekonomski sistem". Ovde se nalaze i osnove novog liberalizma u finansijskom sistemu.
U ovom konceptu kvantitativnog monetarnog regulisanja i politike nema, niti može biti, selektivne kreditne politike, posebno stimulisanja izvoza, poljoprivredne proizvodnje, određene druge proizvodnje (npr. pripreme za izvoz, turizma), domaće trgovine, zaliha, podržavanja novih preduzeća i sl. Sve se svelo na linearno monetarno regulisanje - pri čemu je centralna banka velikim delom izgubila kontrolu nad dinarskim i deviznim tokovima poslovnih banaka (posebno pod kontrolom stranog kapitala).
Operacije promena referentne kamate ili bazne kamate ništa bitno nije i ne može promeniti u ponašanju banaka, osim da će dovesti do novog porasta kamatnih stopa i ukazati publici da centralna banka ima nameru da „pooštri" ili pak „relaksira" monetarnu politiku. Teško je verovati u efikasnost ovog instrumenta u našem kreditnom sistemu. Centralna banka pokušava da „neutrališe" novčane „viškove" nastale prilivom deviza od prodaje preduzeća i banaka ili uzimanja kredita u inostranstvu preko repo operacija uz visoku kamatnu stopu od 10% do 17,6%, što je i odvelo centralnu banku u gubitak (uz veliko prelivanje sredstava kamata preko centralne banke u poslovne banke preko repo operacija, ali i na bazi sterilnih sredstava).
„Nasuprot tom, u uslovima gde su finansijski sistemi nerazvijeni, za uspešno vođenje monetarne politike potrebno je da ta politika koristi mnogo bogatiji instrumentarijum, jer centralna banka u takvom okruženju mora da preuzme na sebe i određen broj funkcija koje inače u razvijenim finansijskim sistemima obavljaju same finansijske institucije. Na primer, na nerazvijenom međubankarskom tržištu neće se moći u dovoljnoj meri zadovoljiti potrebe poslovnih banaka za likvidnim novčanim sredstvima."
Evo kako se pravda uhođenje kvantitativnog ili liberalnog regulisanja.
„Direktni instrumenti monetarnog regulisanja u tržišnim ekonomijama slabe efikasnost finansijskog sistema, ometaju proces optimalne alokacije finansijskih resursa i imaju inhibitomi efekat na razvoj regularnog finansijskog tržišta." Reformisanje sistema monetarnog regulisanja dali su veći značaj tržišno orijentisanim instrumentima koji sve više potiskuju instrumente direktnog (selektivnog) regulisanja.
Monetarno regulisanje u razvijenim privredama karakteriše prelazak na „novi regulacioni mehanizam koji treba da bude bolje prilagođen procesima promena finansijske strukture u ovim' zemljama". Iza tih promena nalazi se proces finansijskih inovacija koji se sastoji u pojačanom delovanju tržišnog mehanizma u finansijskom sektoru privrede. Prema tome, novi mehanizam monetarnog regulisanja u razvijenim industrijskim zemljama više se ne zasniva na konceptu kombinovanog delovanja kreditnog tržišta sa direktnim regulisanjem (u određenom stepenu) strukture kreditnih plasmana, kao i kamatnih stopa od strane centralne banke.
Umesto toga, išlo se na uvođenje pune samostalnosti finansijskih institucija u pogledu izbora strukture svojih portfelja, kao i na razvijanje pune konkurencije između ovih institucija na finansijskom tržištu.
Smatra se da će promena sistema monetarnog regulisanja pomoći efikasnosti monetarne politike u pogledu stabilizacionih ciljeva (da li i razvojnih i strukturnih?), kao i da u procesu deregulacije, omogući elastičnije vođenje politike kamatne stope - koje ce dovesti do porasta štednje i efikasnijih investicija.
Ovako postavljen mehanizam kreditiranja centralne banke pokazao je određene rezultate. Posmatrano sa gledišta preduzeća, taj mehanizam obezbeđivao je sigurnost u pogledu dobijanja kratkoročnih kredita, naravno, pod uslovom da preduzeća ispunjavaju odgovarajuće uslove. To je stvaralo i odgovarajuće jednake uslove privređivanja na čitavoj teritoriji zemlje.
Međutim, nedostaci sistema su isto tako bili očigledni. Pre svega, zbog pretenzija da se kroz definisanje uslova, namena i vrsta kredita reguliše tražnja kredita i na taj način utiče na obim novca i kredita na makro planu, sistem nije bio (u kvantitativnom smislu) potpuno precizan. Takav sistem više odgovara periodima kada treba kroz stimuliranje ekspanzije kredita podsticati privrednu aktivnost, a mnogo manje ušlovima kada je trebalo restrikcijom kredita ograničavati inflatorne pojave u privredi.
Monetarna politika i njeno sprovođenje preko centralne banke, koje se sključivo oslanja na kvantitativne instrumente monetarnog regulisanja, pre svega, „politiku otvorenog tržišta" i politiku diskontne (referentne) stope, ima (kako se to u monetarnoj teoriji ističe) opšta dejstva, bez „diskriminacije", pogađajući ili podržavajući podjednako sve ekonomske subjekte. Opšte delovanje monetarne politike uslovljava da svaki subjekat usklađuje svoju aktivu i obaveze prema stanju likvidnosti u kojem se nalazi i da slobodno konkuriše svakom drugom ekonomskom subjektu. Ovaj opšti teorijski pristup ima u vidu kvantitativnu dimenziju monetarne politike.
Savremeno shvaćena monetarna politika, zadržavajući kvantitativnu dimenziju te politike, ugrađuje u nju instrumentarijum i značajne oblike selektivne kreditne politike, bilo da se time želi posebno da podstiče određena proizvodna, strukturna usklađivanja u privredi, da utiče na platni bilans i strukturu domaće potrošnje i investicija, ili da se deluje ograničavajuće na odredene vrste kredita u skladu sa ocenom ekonomske politike zemlje.
Pored ovih elemenata, prisutne su u određenim zemljama i tendencije da se monetarnom politikom preko centralne banke posebno podržavaju aktivnosti javnog sektora, kao i operacija centralnih banaka na finansijskom tržištu oko finansiranja budžetskog deficita, ali i stimulacije tražnje kredita u uslovima krize i pada tražnje. „Selektivne mere monetarne politike mogu da pomognu u konkretnim uslovima jedne tržišne privrede, ali samo uz druge mere kvantitativnog monetarnog regulisanja", a naročito u sklopu šireg seta mera, od fiskalne politike do mera usmeravanja proizvodnje i investicija. Takva orijentacija na potpuno slobodno ponašanje banaka dovela je do poznate nekontrolisane emisije novca, destrukcije privrede, spekulativnih tržišta i ekonomije, što je konačno postavio i zahtev za većom regulacijom banaka.
Osnovi zadržavanja selektivne regulacije
U procesu reformi monetarnog regulisanja gotovo u svim zemljama ima i dalje osnova za zadržavanje selektivnog (kvalitativnog) monetarnog regulisanja. Ovaj oblik monetarnog regulisanja i politike ima osnovu za dalji razvoj i širenje namena, posebno u nerazvijenim privredama, koje nemaju razvijeno finansijsko tržište i u kojima je osnovni oblik finansiranja postao bankarski kredit. Ovde se posebno ističu sledeći razlozi:
o Potreba podsticanja razvoja određenih delatnosti, grana, proizvodnje, izvoza i sl. stimulativnim oblicima kredita;
o Potreba usklađivanja strukturnog razvoja i otklanjanja disproporcija u razvoju, pošto tržišno usmeravanje novca i štednje (kapitala) često ne ide upravo u takve delatnosti, a društveno su opravdane i nužne;
o Država mora da koordinira aktivnosti i usmerava osnovno ponašanje subjekata u sklopu makroekonomske politike;
o Kamata je manje efikasan instrument monetarnog regulisanja u nerazvijenim privredama posebno u uslovima česte negativne realne kamatne stope;
o Ne postoje ni osnovne pretpostavke za normalno funkcionisanje „otvorenog tržišta";
o Ne postoji tradicija u operacijama finansijskim instrumentima, dok je finansijska struktura vrlo siromašna (dominira odnos kredit-depozit);
o Direktni instrumenti dozvoljavaju vlastima da izaberu više targeta (ciljeva) nego što je to slučaj sa indirektnim instrumentima. To je naročito bitno kada je oslabljen ili kada postane težak mehanizam za uspostavljanje ravnotežnih i razvojnih odnosa između određenih agregata i krajnjih ciljeva vlasti (stabilnost cena npr.);
o Banke i bankarski kredit su osnovne institucije u finansiranju privrede ) i preko njih se selektivnom politikom može usmeravati i ubrzavati ekonomski rast, ali i snažno strukturno delovati u razvoju;
o Ne postoji dovoljno poverenje u državu, dok je kreditni rejting države vrlo nizak i sl.;
o Prioritetni pravci razvoja, namene, grane, proizvodnja, izvoz, uvoz, investicije i sl. ne mogu se u većini privreda prepustiti isključivo tržišnom mehanizmu i „ravnotežnim" instrumentima. Prepušteni isključivo tržišnom sistemu nisu dovoljno atraktivni za kapital i novac iz nefinansijskih sektora, što vodi njihovom zaostajanju i većim disproporcijama u razvoju.
Monetarna politika može ispoljiti snažna dejstva na investicije preko selektivnih namena, posebno izvoza, ulaganja u poljoprivredu, kupovine pri prodaji preduzeća, konverzija u devizna sredstva (koja imaju karakter štednje), otvaranja novih preduzeća i osiguranja kredita i sl. Nasuprot linearnom delovanju preko osiguravanja novčane mase za održavanje likvidnosti plaćanja, očuvanja kursa i stabilnosti cena, što sve implecira restriktivnu monetarnu politiku - ona, videli šmo, „guši" privrednu aktivnost obara dohodak, vodi neiskorišćenim kapacitetima, ali i usmeravanju depozita i kredita banaka u kratkoročne plasmane.
Finansijski bilansi investitora i kredita banaka u kratkoročnoj restriktivnoj monetarnoj politici se formiraju kratkoročno, dok se štednja i dugoročni efekti, prenose na kratkoročna ulaganja. Investicije se koče i ograničavaju, posebno u privredi koja je nedovoljno monetizovana (odnos novčane mase i društvenog proizvoda) iprivredi koja nema sopstvene štednje. U krajnjem efektu linearno vođena restriktivna politika dovodi do obaranja stope rasta, velike nelikvidnosti privrede i porasta nezaposlenosti, ali i širenja i gorovo dominacije spekulativne ekonomije u kojoj dominiraju nekontrolisani monetarni tokovi iza kojih se kriju brojni kriminalni i pljačkaški procesi.
Prednosti i nedostaci globalnogj selektivnog monetarnog regulisanja
Centralna banka nije u stanju da utiče na sektorsko formiranje novčane mase (koje je posledica raspodele dohodaka i novčanih tokova u platnom sistemu), ali vrlo malo i na oblike novca u njoj, tako da globalno regulisanje novčane mase ne znači gotovo nikakav bitan indikator njene uspešnosti i stvarne snabdevenosti preduzeća potrebnom masom novca i kredita. Tu je već dugo potrebna druga koncepcija. Globalna i strukturna (selektivna) monetarna politika moraju se voditi izuzetno elastično i usmereno. To znači da nisu dovoljni samo globalni i makroekonomski, već i strukturni efekti monetarnih tokova.
Potpuna kontrola kreditne mase je moguća i potrebna, bez odliva iz sektora preduzeća (koji koristi između 80-98% bankarskih kredita, ali učestvuje u novčanoj masi sa svega 35-37%). Centralna banka treba da stavi pod kontrolu ili eliminiše sve nelegalne i nekontrolisane monetarne tokove (oko 28 tokova), bez čega se ne može ni zamisliti vođenje efikasne i potpuno kontrolisane (namenski) monetarne, ni fiskalne politike. Nasuprot tome, osnovni kanal primarne emisije, postali su krediti državi i devizne transakcije.
Nije moguće voditi efikasnu monetarnu politiku preko tih tokova kada postoji ogroman deficit trgovinskog bilansa (preko 6,3 milijarde evra u 2019. godini), dok se devizne rezerve formiraju isključivo iz transakcija sa sektorom stanovništva (kupovina i prodaja deviza, privatizacijama i doznakama i dugovima iz inostranstva), uz daleko veću prodaju deviza građana zbog ogromne nezaposlenosti, socijalnog sloma stanovništva i obavezno plaćanje isključivo u dinarima.
Držeći pod kontrolom (ograničenjem) novčanu masu dolazi do sve nepovoljnije njene sektorske strukture (sa sve većim rastom učešća gotovog novca u sektoru stanovništva, a time i manje efikasne monetarne politike). Pokušaji preko kvantitativnog regulisanja monetarnih agregata i vezivanje novčane mase za „pokriće deviznim rezervama" je razvojno neadekvatno uz siguran razvojni i likvidni slom sektora privrednih preduzeća (velika nelikvidnost, zamrla proizvodnja, neiskorišćeni kapaciteti, sve veći broj bankrotstva i likvidacija preduzeća i izbacivanje radnika iz preduzeća bez bilo kakve socijalne i organizovane sindikalne zaštite).
Ovaj scenario je poznat u mnogim zemljama koje su bespogovorno prihvatile monetaristički i tržišno-funđamentalistički koncept MMF, odnosno neoliberalnu dogmu. (Videti o tome: Džozef Stiglic: Suprotnosti globalizacije, prevod, Beograd, 204.)
Novčana masa, monetarno regulisanje i ukupna monetarna politika moraju se voditi specifično za svaku zemlju.
MMF ukazuje na prednosti i nedostatke, ali i na pitanja dizajniranja operacija sa „instrumentima otvorenog tržišta". Stav MMF je nedvosmislen: efikasnija i fleksibilnija monetarna kontrola zahteva uvođenje indirektnih instrumenata monetarnog regulisanja, uz napuštanje direktnih instrumenata.
Kada su u pitanju zemlje u razvoju, reforma instrumenata monetarne politike predstavlja samo jedan segment ukupnih reformi. U cilju uvođenja tržišnih metoda delovanja monetarnih vlasti, neophodno je ispuniti neke preduslove vezane za tržište novca. Prvi se odnosi na prirodu ekonomije u okviru koje se može očekivati da tržište novca funkcioniše.
Takođe, neophodno je da postoji minimum institucionalnog razvoja (zakonska regulativa, relativna politička stabilnost i razvijeni bankarski i finansijski sistem). Konačno, pitanje koje se postavlja je: za koju se svrhu može očekivati da služi tržište novca.
,,U teoriji selektivnog regulisanja kredita, koja polazi od postojanja finansijskog tržišta, ukazuje se da kvantitativna monetarna politika preko transmisionih mehanizama prožima ukupna privredna kretanja, ali da je, pri tome, brzina kojom postiže efekte na pojedinim sektorima različita. Iz toga se izvodi teorijski stav o potrebi selektivnog intervencionizma centralne banke na nekim sektorima kreditiranja." Dakle, linearno ili kvantitativno regulisanje i emitovanje novca nije adekvatno.
Selektivno kreditno regulisanje se primenjuje na onim sektorima kreditiranja na kojima dolazi do sporijeg ostvarivanja efekata kvantitativne monetarne politike, odnosno, gde je potrebno specifično delovati kako bi se ubrzalo ostvarenje efekata kvantitativne monetarne politike. Time selektivna kreditna politika pomaže vremensku sinkronizaciju efekata kvantitativne politike na raznim sektorima kreditiranja, što nije u stanju da ostvari sistem kvantitativnog (neselektivnog) regulisanja.
I druga varijanta teorije selektivnog kreditnog regulisanja polazi od institucionalnog postojanja kreditnog (ili finansijskog) tržišta i naglašava da funkcionisanje takvog kreditnog tržišta nije perfektno. Zbog toga je potrebna korektivna intervencija centralne banke. Prema tome, selektivna alokacija kredita banaka ostvaruje se na osnovu poslovnih mikroekonomskih kriterijuma, dok se korigovanje strukture kreditnih plasmana postiže putem makroekonomske alokacije, tj. putem ukupne makrokreditne politike. Kvantitativne dimenzije selektivne makrokreditne politike su objektivno determinisane stepenom neperfektnosti kreditnog tržišta. Stav o neperfektnosti kreditnog tržišta se može transformisati u stav o neperfektnosti poslovnih banaka kao mikroekonomskih alokatora kredita - vođenje sopstvenom politikom profita i sigurnosti (malog rizika) u plasmanima.
U sistemu direktnih instrumenata, alokacija kredita i njihova cena je proizvoljna i može se odnositi na nemonetarne ciljeve, kao što je unapređenje određenih sektora ekonomije.
Kao osnovne karakteristike koje su davale privlačnost direktnim instrumentima monetarnog regulisanja navode se sledeće: l)Pouzdanost kontrole kreditnih agregata ili raspodele kredita i njihove cene, bez neposrednih i jasnih negativnih efekata; 2)Relativno niski direktni fiskalni troškovi; 3)Lakoća povezivanja sa monetarnim programiranjem; 4)Relativna lakoća u sprovođenju i tumačenju političarima i javnosti; 5)Pouzdanost za vladu koja želi da usmeri kredite za posebne namene; 6)Atraktivnost, barem povremena, kao drugog najboljeg instrumenta u situacijama posebnih ili opštih tržišnih slomova; 7)U situacijama nepostojanja domaćih izvora kredita, plafoniranja bank-by-bank kredita funkcioniše, bez obzira na režim deviznog kursa.
Ovome treba dodati i to da su u zemljama sa nerazvijenim finansijskim sistemima, bez postojanja konkurencije, sve dok nije razvijen institucionalni okvir za razvoj indirektnih instrumenata, direktni instrumenti bili jedini mogući instrument monetarne politike.
U periodu tranzicije uz indirektnu monetarnu kontrolu, uz slabo i nerazvijeno finansijsko tržište (što sve skupa rezultira u slabim efektima kamatne stope: i njenom malom promenljivošću), mogu se koristiti paralelno i određeni direktni instrumenti.