Kako političari, tajne službe i visoke finansije u Nemačkoj kontrolišu masovne medije (1)

Kupljeni novinari

LSD? Krek? Džimsova trava? Kokain? Kristalni met? Gledajući izveštaje naših kvalitetnih medija, sve se više pitate šta se droga koristi u redakcijama. Izgleda da su sišli s uma. Šta ujutru stavljaju u musli? Mnogi novinari su očigledno izgubili dodir sa realnošću. U vreme kada su milioni ljudi toliko zabrinuti da ne znaju kako da se nose sa rastućim stanarinama i cenama hrane, neki novinari nastoje da se približe upravo elitama koje su odgovorne za patnju sve većeg broja ljudi. I dok EU može samo da odloži bankrot država neprestanim štampanjem novca, naši mejnstrim mediji, u interesu finansijske elite, pozivaju na prijem još bankrotiranih kriznih država u EU. Previše kreka? Previše LSD-a? Ili je kokain u redakcijama? Dok su građani siti smrti stranih misija, neki predstavnici medija stavljaju svoje čelične šlemove i radosno podržavaju Amerikance u planiranju novih vojnih misija. Da li su to efekti kristalnog metamfetamina? Knjigu Uda Ulfokte o kupljenim novinarima objavićemo u nekoliko nastavaka, u prevodu Paje Ilića

Udo Ulfkote

Predgovor

U isto vreme, naši alfa novinari doživljavaju potpuno pomračenje. Iz nekog razloga ne mogu ili ne žele da se sete kako su veličali rat u Iraku ili misiju u Avganistanu. Kako su finansijsku krizu i evropsku krizu primetili tek kada je svaki građanin već patio od njenih posledica. A kada se 2014. godine putnički avion srušio iznad Ukrajine, hteli su da odmah pošalju naše vojnike u rat protiv Rusije, čak i pre nego što je postalo jasno ko je odgovoran za pad. Sprečavanje krvoprolića podsticanjem većeg krvoprolića je princip ubice.

Više od 100.000 civila je poginulo samo u Iraku zato što su naši mediji - sa vrlo malim izuzecima - tako žestoko podržavali rat u Iraku u halucinantnom ludilu. Dakle, ko ili šta upravlja ludacima u našim mejnstrim medijima? Da li se zaista drogiraju? Ili sistematsko ludilo ima sasvim druge uzroke? Možda iza ovoga stoje stručnjaci za propagandu? U prošlosti, ovo bi naravno bilo odbačeno kao teorija zavere. Ali danas znamo da su novinari etabliranih medija glavne mete „spin doktora" koji žele da definišu moć tumačenja naših vesti. U tom pravcu posebno rade vlade Sjedinjenih Država i Izraela. Postoje čak i priručnici o tome kako uticati na kvalitetne medije. Očigledno, svako ko radi u uglednoj medijskoj kući treba da bude izuzetno oprezan prema lobističkim grupama, uključujući američke i izraelske. Kao što ćemo videti, neki novinari rade upravo suprotno. Oni su očigledno kao kod kuće, posebno u mreži američkih i izraelskih grupa za pritisak. A i hvale se da se u njima kreću, ponosno ističući svoje „članstvo" u najkontroverznijim krugovima.

Ako znate sve više ovih dokaznih premisa, onda ćete naše „vesti" odjednom videti sasvim drugim očima. Ali bolje je ne pričati o tome. Predstavnici medija ne znaju da se šale, čak ni u satiričnim emisijama. Autor Jozef Jofe, "veliki novinar" i kako osuđeni utajivač poreza Teo Somer šef nedeljnika Zeit, pokazao se neubijenim i čak je tužio satirični program ZDF pravnim prepirkama nakon što je satirično kratko govorio o njegovom kontroverzni kontakti u tuđim mrežama. Bilo bi još bolje da građani imaju priliku da pogledaju iza kulisa vlasti, zar ne? Ekspert za medije Tomas Štadler piše: „Za vodeću kompaniju kao što je Die Zeit, Joffeova tužba (...) protiv ZDF-a je jednaka novinarskoj zakletvi o tajnosti."Nisu samo novinari kalibra Jozefa Jofea ti koji očigledno moraju da budu veoma oprezni.

Da li smatrate da vas mediji često manipulišu i lažu? Onda ste kao većina ljudi. I kao Karl Albreht. Kada je u julu 2014. u 94. godini preminuo najbogatiji čovek Nemačke sa bogatstvom procenjenim na više od 18 milijardi evra, naši mediji jednostavno nisu znali ništa o njegovom životu. Bila je samo fotografija. I bez detalja o njegovom životu. Osnivač Aldija je politiku smatrao prljavim poslom, nije želeo da sretne nijednog nemačkog kancelara u celom životu, oslanjao se samo na sopstvenu porodicu umesto na elitne mreže, prezirao je banke i kreditne operacije. Odbio je sve počasti i nagrade, uključujući i Savezni krst za zasluge. I nikada nije dao intervju. Zašto? Jedno je jasno: ambiciozni porodični čovek nije želeo da ga drugi zlostavljaju. I nije želeo da bude izmanipulisan. Bio je uveren da je dobro kloniti se mnogih iskušenja. Zašto danas sve više ljudi razmišlja kao Karl Albreht?

Profesor Hans-Jirgen Buher, medijski naučnik iz Tibingena, pisao je još 1991. godine u svom naučnom radu „Mediensprache" (Jezik medija) da ne treba zanemariti „da se interakcija između štampe i politike danas odvija na složenijim pravilima igre: kroz inscenirano izveštavanje, kao što su konferencije za štampu, takozvani razgovori u pozadini, kao i kroz suptilne oblike upravljanja štampom." Suptilni oblici upravljanja štampom? Izvinite? Da li imamo "upravljanu štampu"? Za prosečnog čoveka, ovo zvuči nečuveno, ali kako ćemo videti, ovo je realnost.

Do sada se smatralo „teorijom zavere" ako se neko zapita zašto se naši mediji često kontrolišu. Mi navodno imamo demokratiju i različitost mišljenja. Ali navodna „teorija zavere" sada se pretvara u gorku stvarnost. Ova knjiga razotkriva elitističku mrežu lobista. I to je u našim medijima. Da li je milijarder Karl Albreht znao za ovo i zato se klonio toga?

Novinari, naravno, ne bi trebalo da budu aktivni u lobističkim organizacijama ili skrivenim elitnim mrežama. Ali mnogi učestvuju. I mrze da tome budu izloženi.

Savet Možete ih izložiti korak po korak. Na kraju krajeva, postoji mnogo javno dostupnih istraživanja o njihovoj interpretativnoj moći na osnovu prisustva u glavnim novinama i časopisima. Potrebno je samo da ih pročešljate kroz elektronske baze podataka u pogledu učestalosti pominjanja. U drugom koraku, možete uporediti imena koja se nalaze na ovaj način sa zvaničnom listom lobista nemačkog Bundestaga. I sa listama Lobbipedia LobbiControl projekat.

Ako se onda pogledaju lobističke organizacije u kojima su tako eksponirani pripadnici medija predstavljeni svojom moći interpretacije, nastaje mali krug tajnih elitnih organizacija. Neki novinari odjednom više ne liče na novinare, već na novinare-glumce. Čini se da glume nepristrasnost i nezavisnost samo za publiku. Drugim rečima, ako ste kao novinar dobili ekskluzivan pristup krugovima moćne elite, znači li to i da ste se previše zbližili sa onima koji su vam omogućili pristup? Nije li se čovek odavno „izopačio" kao novinar? Zar čovek ne doživljava neku vrstu inhibicije koju možda ni sam ne primeti? Svi novinari profilisani u ovoj knjizi poriču da su izgubili sposobnost da zagrizu jer su bili previše bliski elitnim mrežama i/ili zato što su bili „pokvareni". Ali kako će čitaoci to videti? Pogotovo kada čak mogu da pronađu imena organizacija ili novinara koja se ovde pominju u dokumentima Vikiliksa iz poverljivih izveštaja američke ambasade? Zašto se imena nekih nemačkih kvalitetnih medija stalno pojavljuju?

U ovoj knjizi postaje jasno da čitava armija agenata, koji na prvi pogled izgledaju ozbiljni, zarađuje utičući na nemačke medije u ime stranaca, na primer u navodno neprofitnim „organizacijama transatlantskog prijateljstva". Njihov zadatak je i da spreče nemačke elite u politici i medijima da formiraju intelektualne blokove sa Rusijom i da ih drže na proameričkom kursu.

Na kraju krajeva, Vašington ima jasne ciljeve u Evropi, uključujući novi Hladni rat. A to zahteva naše mejnstrim medije kao saveznike. Prvi primer: samo Ministarstvo odbrane SAD već dugi niz godina troši milijarde da bi namerno propagandom uticalo na izveštavanje medija širom sveta. Posledice takve manipulacije mišljenjem lako se mogu pokazati u nemačkom govornom području. U ambasadi SAD u Berlinu poslednjih meseci čak je postalo moguće da se pozove na finansiranje ako neko želi da potkopa javno mnjenje u Nemačkoj u interesu Vašingtona - pružiću dokaze o tome.

Još 2005. istoričar i medijski naučnik Andreas Elter pokazao je kako Amerikanci utiču na naše novinare u publicističkoj knjizi pod nazivom „Die Kriegsverkaufer: Geschichte der US-Propaganda 1917-2005". Začudo, njegov rad je (nažalost) uglavnom otišao po strani. Ali nakon toga su dokumenti objavljeni u WikiLeaks. I od tada, svako može lako da sprovede svoje istraživanje na Internetu koristeći WikiLeaks - pretraživač. Zapanjujuće je da oni koji su očigledno veoma bliski bivšoj okupatorskoj sili, SAD, potiskuju izveštaje koji su kritični prema SAD. U interesu Vašingtona? Šta se stvarno dešava?

Operateri internet platforme Vikiliks angažovani su na tome da tajni dokumenti svih vrsta budu dostupni javnosti. Između ostalog, za preuzimanje je bio dostupan memorandum klasifikovan 2010. godine kao "CONFIDENTIAL/NOFORN (US)", odnosno poverljiv i dostupan samo građanima SAD. Autori memoranduma bili su CIA Crvena ćelija, grupa obaveštajnih zvaničnika koji su, po sopstvenim rečima, dobili zadatak od direktora CIA-e da „razmišljaju izvan okvira", „stimulišu razmišljanje" i „nude alternativna gledišta." I tada sam pronašao dokument koji su sastavili američki obaveštajci pod naslovom: „Avganistan:

Održavanje podrške Zapadne Evrope misiji koju vodi NATO - zašto oslanjanje na ravnodušnost možda nije dovoljno." Svrha tajnog dokumenta bila je da obezbedi podršku među zapadnoevropskim saveznicima za rat NATO-a na Hindukušu u Avganistanu. Trebalo je uticati na javno mnjenje u zapadnoj Evropi kako bi se pomirilo sa očekivanim porastom žrtava u proleće i leto 2010. godine, kako među sopstvenim vojnicima, tako i među civilnim stanovništvom Avganistana. Za to je, kako se tvrdilo, potreban posebno dizajniran „program strateške komunikacije" za zemlje koje daju trupe NATO-a.

Među njima je bila i Nemačka. Navedeni tajni dokument nije ništa drugo do recept za uticaj na javno mnjenje u zemljama nemačkog govornog područja, koji je izdala CIA. Iznenađujuće, CIA je neophodan uticaj na nemačku javnost opisan u tajnom dokumentu bazirala na istraživanju transatlantske organizacije, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država. Potonji je u anketama utvrdio da samo oko jedan procenat Nemaca stabilizaciju Avganistana smatra najvažnijim nacionalnim zadatkom. I to je upravo ono što je trebalo promeniti. Nemačka javnost je tada hranjena američkom propagandom preko mejnstrim medija. Ratna propaganda.

Nisu li poverljivi dokumenti poput onih koje objavljuje Vikiliks dovoljan razlog da vodeći nemački mediji izbegnu svaku sumnju na uticaj i propagandu američkih organizacija? Ako CIA već razvija „strateške komunikacione programe" za medije na nemačkom, onda bi naši „kvalitetni mediji" trebalo da daju širok prostor onim organizacijama koje se pojavljuju oko ovih američkih službi. Ali dešava se upravo suprotno. Naši mejnstrim mediji praktično žude da budu tolerisani ili čak prihvaćeni u transatlantske elitne organizacije. Rezultat je, po mom mišljenju, zastrašujući: jednostrana i proizvoljno izmenjena propaganda. Danas se sve više može naći u nemačkim medijima.

U prošlosti su inteligentni ljudi čitali nekoliko novina dnevno radi različitosti mišljenja ako su želeli da steknu predstavu o aktuelnim događajima. Danas to više nema smisla, jer se uređivački sadržaji nasumično smenjuju i gotovo su identični. Primer: jednog dana u julu 2014. svi vodeći mediji objavili su fotografije Angele Merkel kako kuva hranu na naslovnim stranama. U čemu je poenta? Kada Angela Merkel kuva, prosečnom građaninu je važno kao da je u Kini pala kesa pirinča. Ako stavite novine jedne pored drugih, monotonija postaje nepogrešiva. Ono što je nekada bila provincija Bunte, Gala, Goldenes Blatt i Bild der Frau - nemački kancelar u kuhinji - sada sija pred čitaocem na naslovnim stranicama navodno „kvalitetnih medija". Istovremeno, primetno je da nacionalne novine danas rutinski objavljuju izveštaje i komentare koji su suprotni shvatanjima i mišljenjima jasne većine stanovništva.

Istraživač novina iz Kelna, profesor Andreas Vogel, kaže: „Danas potrošači obično mogu da biraju između različitih karakteristika prilikom kupovine robe i usluga, a samo izdavači dnevnih novina veruju da mogu da usluže sve čitaoce sa univerzalnim proizvodom". Po njegovom mišljenju, sami izdavači, a ne internet, krivi su za brzi gubitak tiraža dnevnih novina na nemačkom jeziku. Primer: u izdavačkoj grupi Madsack (npr. Leipziger Volkszeitung i Ostsee-Zeitung) sadržaj različitih novina je često identičan; jedan članak se tada pojavljuje u 18 novina.

Gubitak različitosti mišljenja, monotoniju proizvoda i sve ekstremniju jednostranost mogu da shvate samo oni koji znaju kako se usmeravaju „informacije" u pozadini. Neozbiljna mreža medija, lobista i politike do sada je bila dobro prikrivena. U narednim poglavljima ćemo ga identifikovati i pitati: ko na koga utiče? I pre svega: ko daje mito i za šta? A kako se nama, građanima, manipuliše preko medija? Hajde da započnemo uzbudljiv lov na detektiva.

Prva stvar koju treba primetiti: Na današnjim univerzitetima studenti rano nauče da ih naši „mejnstrim mediji" ne obaveštavaju zaista. Univerzitetski časopis uni.de uopšteno piše o ovoj svakodnevnoj medijskoj manipulaciji:

Mediji manipulišu našim percepcijama samo kroz jezik. To se dešava čak iu istraživanjima javnog mnjenja, koja bi zaista trebalo da služe u svrhu saznanja šta većina ljudi misli. Tužan primer za to je „Politbarometar" televizijskog kanala ZDF. Ali tamo gde mišljenje sve više oblikuju mediji i jednostavno prihvataju njegovi korisnici, demokratija je ugrožena. (...) Manipulacija formiranjem mišljenja počinje tendencioznim jezikom, koji se koristi i u tekstovima objektivnih žanrova u takozvanim kvalitetnim medijima, poput SZ ili FAZ.

Izvinjavam se? Da li se sada studenti na univerzitetima upozoravaju da javni emiteri kao što je ZDF ili navodno ugledne novine manipulišu ljudima? Ovo daje dubok uvid. Prema studiji Univerziteta u Majncu, ZDF je, kako je 2014. objavio politički časopis Ciceron, čak bio odgovoran za izbacivanje FDP-a iz Bundestaga svojim objavljivanjem anketa. Samo četiri (!) procenta TV gledalaca i dalje veruje da jedan vidi bolje od drugog. I samo pet procenata svih mladih mlađih od 30 godina i dalje gleda ARD - ali javni emiteri prikupljaju više od 7,7 milijardi evra zakonskih naknada godišnje. Kao što ćemo videti u poglavlju „Primeri propagande", oni se takođe namerno bave manipulacija mišljenjem u interesu vladajućih partija.

I sam sam jednom radio za tako poznate „kvalitetne medije" kao što je Frankfurter Allgemeine Zeitung (FAZ). Da budem iskren, danas se stidim ovoga. Jer izveštavanje, kao što ćemo videti, zaista nije bilo nezavisno. Nije bio nepristrasan. A nije bio i nije neutralan. Istina je, kako ja vidim, da je ponekad izveštavanje bilo čak i korumpirano. A u drugim slučajevima to se poklopilo sa interesima mreže. Kao što ćemo videti, tokom mog rada u FAZ-u, guverner Oklahome me je čak proglasio zvaničnim počasnim građaninom američke države. Samo da bih mogao da pišem proameričke izveštaje u FAZ-u.

Ovo ću detaljnije opisati. FAZ je bio zadovoljan mojom potvrdom o počasnom državljanstvu. Tu su se mnoge stvari uzimale zdravo za gotovo, što mi se sada čini više nego problematično. Osvrćući unazad, subjektivno sve ovo doživljavam kao prevaru građana koji su na kraju FAZ-u uplatili novac za „informacije". Tako da ne mogu ništa popraviti. Ali mogu da kažem čitaocima o realnosti u medijima: što više sranja kvalitetnih medija proizvodi, to su deblji reklamni slogani koji bi trebalo da sve to prikriju. Danas u izvršnim kancelarijama nalazimo megalomanski način razmišljanja, gde, sa moje tačke gledišta, nakon detaljnijeg razmatranja, ništa nije upitno, već se računaju samo ugalj i prednosti.

Pre mnogo godina objavio sam bestseler, Ovako novinari lažu o medijskom poslovanju. Ali svako ko pročita sledeća poglavlja steći će potpuno novo razumevanje naših „mejnstrim medija". Zaista, poslednjih godina vodeći mediji doneli su nama, građanima, beskrajne patnje. Na primer, finansijska patnja. Zato što su nam mnogi od njih prodali evro kao slavnu budućnost i stabilnu valutu. I to su uradili protiv volje stanovništva koje je htelo da zadrži D-oznaku i šiling. Račun za ovo danas plaćaju građani na ulici, čija se ušteđevina topa pred očima. Danas svi moramo da platimo razorne finansijske posledice ove manipulacije mišljenjem, kao i finansijski krah koji naši mejnstrim mediji, u svom stalnom raspoloženju od čepa od šampanjca, nisu hteli da predvide na svojim poslovnim stranicama. Jedino se tadašnji glavni urednik poslovnih novina Fajnenšel tajms Dojčland, Lajonel Barber, javno izvinio svojim čitaocima što njegove novine dugo nisu razumele i nisu videle finansijsku krizu i dezinformisale svoje građane - do svaki običan građanin na ulici takođe nije iskusio finansijsku krizu iz prve ruke. Međutim, Financial Times Deutschland, koji se javno izvinio za svoje nedolično ponašanje, od tada je prestao sa radom.

Ali sada mi građani ne plaćamo samo visoku finansijsku cenu za manipulaciju mejnstrim medijima. Krvava odmazda je takođe destruktivna. Uostalom, naši vodeći mediji imaju jasnu sliku o neprijatelju: Rusiji. Loš Rus, dobar Amerikanac - ovo je preovlađujuće mišljenje. Ovo je deo psihološkog ratovanja (PsiOp). U prošlosti su ratovi vodili vojnici, danas ih vode uglavnom mediji. Mnogi ljudi su se upoznali sa slikom neprijatelja koju nam mediji usađuju u mozak. Nekada poštovane redakcije u novinama kao što je FAZ sada redovno dobijaju komentare poput „buntovne štampe" i „odvratni ratni huškači". Austrijski istraživač sukoba dr Kurt Grič takođe optužuje naše buržoaske „kvalitetne novine" da su danas „ratohuškači" nakon sprovođenja opsežnog istraživanja. On piše:

Da li volite da čitate novine? I ako jeste, da li ste jedan od onih koji brane buržoaski kvalitet novina kao što su FAZ, NZZ, Suddeutsche Zeitung ili Die Zeit? Priznajem: nisam jedan od njih. Ne jer sam godinama morao da shvatim da postoji metod novinarske pripreme za rat. (...) Ovo je ratno huškačko i treba ga tako opisati.

Ova agitacija i podsticanje su demonstrirani sa neviđenom jasnoćom nakon pada leta MH-17 Malaisia Airlinesa u istočnoj Ukrajini sredinom jula 2014. Pre nego što je olupina aviona uopšte dotakla zemlju, kartel javnog mnjenja već je širio „vesti" da je Rusija kriva. Na čelu psihološke manipulacije ljudima: Bild. „Da li EU sada samo znači „nečuveno neaktivna"?" pitao je list nekoliko dana nakon katastrofe, tvrdeći da je projektil iz Moskve ubio 298 ljudi, iako je tada bilo potpuno nejasno kome je korišćeno oružje ili ko ga je ispalio. Čak su i američke obaveštajne službe, istog dana kada su se Bild (i drugi nemački mediji) žalili na „neaktivnost" EU u vezi sa Rusijom, rekle da nemaju dokaza o „ruskoj umešanosti" u padu aviona. Uskoro postalo je jasno da su Amerikanci, za razliku od naših medija, s razlogom bili tako lakonski.

U ovoj knjizi, sasvim pored avionske nesreće, istražujemo pitanje zašto se naši mejnstrim mediji, kao u iščekivanju poslušnosti, bave alarmantno jednostranom propagandom i dezinformacijama (PsiOp), što ponekad vodi direktno u raspirivanje mržnje. U svojim studijama o nemačkim medijima, lajpciški medijski naučnik Uve Kruger, čiji ćemo rad detaljnije pogledati, sa sve većim iznenađenjem primećuje kako EU, industrija oružja, NATO i SAD mentalno prisvajaju naše „kvalitetne medije" . Osvrćući se na današnje članke, mogu se razumeti izjave naučnika Krugera i Griča.

Pre mnogo godina, na primer, novine FAZ su pod naslovom „Kukavičluk pred građaninom" objavile sledeće fraze: „Nemačka više ne može sebi da priušti da igra ulogu globalnog političkog posmatrača." Značenje članka, kako sam ga razumeo: Više nemačkih vojnika u Avganistan. Na radost industrije naoružanja, NATO-a, politike i finansijske elite, naši mejnstrim mediji ne pružaju samo novinarsku podršku za borbene misije u Avganistanu.

Oni su takođe podržali našu proameričku političku elitu u američkoj invaziji na Irak. Takođe su željni da istaknu „revolucije" koje žele SAD u Severnoj Africi i na Bliskom istoku, i obećaju nam tamo mir i demokratiju samo ako se mi građani dovoljno glasno pridružimo horu koji kontroliše Vašington. Umesto toga dobijamo sve više terora i mržnje. Kao i poginuli i teško ranjeni vojnici u stranim misijama. Nakon što su naši novinarski ratni huškači raspirivali vatru na Bliskom istoku, kasnije su besramno uzvikivali "Rat!" u Ukrajini i na Krimu, a takođe je želeo da „šalje vojne signale" na istočnoj granici NATO-a sa Rusijom. U pozadini su, kao što ćemo videti, ponekad bile američke propagandne organizacije. U svakom slučaju, zbog svojih veza sa američkim lobističkim organizacijama, naši mejnstrim mediji funkcionišu kao produžetak štampe NATO-a, industrije naoružanja i male zadruge vodećih političara. Ovo ćemo detaljno pokazati.

Danas je svakom prosečnom čoveku jasno da revolucije na Bliskom istoku, na primer, nisu dale apsolutno ništa. Takođe je upadljivo šta proamerički mejnstrim mediji na nemačkom jeziku kriju od nas u ovoj oblasti: na primer, pod egipatskim predsednikom Al-Sisijem situacija je mnogo destruktivnija nego pod predsednikom Mubarakom. Sada je toliko antiamerički da je čak i američki državni sekretar Džon Keri morao da se podvrgne sramnoj pretresi i da prođe kroz detektor metala pre nego što ga je primio egipatski lider u julu 2014. Naši proamerički mediji radije ne primećuju ništa ovako na nemačkom govornom području. O tome, kao i o mnogim drugim stvarima, ćute jer jednostavno više ne umeju da objasne ljudima posle svojih veselih tekstova o talasu zapadnog sveta i demokratizaciji koja navodno dolazi na Bliski istok.

Ako želite da znate zašto su naše vesti tako beskrajno jednostrane, morate da znate u kakve mreže su utkani ovi alfa novinari, od kojih neki očigledno željno čekaju da se naši vojnici vrate u sledeći američki rat. Do danas je više od 100 nemačkih vojnika poginulo u stranim misijama koje su novinarski producirali naši mejnstrim mediji. Šta će oni nemački novinari koji su tako glasno zahtevali da se prekine „kukavičluk pred građaninom" reći roditeljima Georga Kurata, nemačkog vojnika koji je poginuo u Avganistanu u 21. godini, šta će reći roditeljima Konstantina Aleksandra Menca (22 godine) i rođaci više od pedeset drugih nemačkih vojnika koji su poginuli samo u Avganistanu? Apsolutno ništa. Jer ni milijarde finansiranja ni naša krv tu ništa nisu promenili. Da li su se naši mejnstrim mediji ikada javno izvinili za količinu patnje i krvoprolića koje su izazvali svojim pristrasnim izveštavanjem ne samo u Avganistanu?

Naši alfa novinari radije ćute. Kao što je Markus Vigand, glavni urednik časopisa Virtschaftsjournalist, prikladno napisao o ovim kolegama: „Industrijska elita živi u balonu gde ljudi ne vređaju jedni druge, već se tapšu po ramenima."

Od Aleksandra Velikog (356-323. p.n.e.) do Rimskog carstva, Britanskog carstva i Drugog svetskog rata, istorija nas uči jednoj stvari: svetom ne može vladati, upravljati ili pacifikovati jedna osoba ili jedna grupa. Kao što Aleksandar Veliki, koji je sanjao o miru među narodima, nije mogao da donese mir sa svojim evropskim trupama iz Makedonije na teritoriju savremenog Avganistana, tako ni američki ili nemački vojnici tu nisu mogli ništa da promene skoro 2500 godina kasnije. Nemački vojnici su takođe uzalud pokušavali da urade ono što Aleksandar Makelonski nije uspeo. Nikada ih naši političari ne bi poslali u rat da naši mejnstrim mediji svojom psihološki veštom retorikom nisu pripremili teren za to.

Video sam ovo iz prve ruke tokom godina. Mnogima je već dosta ovih pristrasnih izveštaja naših mejnstrim medija. I ne bih se iznenadio da rođaci nemačkih žrtava rata, nakon čitanja ove knjige, pozovu na odgovornost mejnstrim medije i svoje onlajn prijatelje. Jer u narednim poglavljima strukture u pozadini postaju jasnije.

„Prijateljska vatra" je naziv za situaciju u kojoj postanete žrtva sopstvenog oružja. U ovoj knjizi pokazujem kako kreatori mišljenja u svetu nemačkog govornog područja pozdravljaju „transatlantsko prijateljstvo" dok istovremeno pucaju na sopstvene bespomoćne ljude. Medijsko oružje je mnogo opasnije od glasne paljbe na vojnike. Uostalom, njihove laži ćute i prodiru duboko u naš mozak. To smo nagovestili nekoliko pasusa ranije u vezi sa srećnim člancima o revolucijama u severnoj Africi i vojnim operacijama u Avganistanu i Iraku.

Ono što je takođe neverovatno u ovoj borbi mišljenja jeste da naši mejnstrim mediji neprestano kriju važne pozadinske informacije. Jedan primer: U leto 2014, Human Rights Vatch je objavio poduži izveštaj o padu slobode štampe u zapadnim demokratijama usled sve intenzivnijih mera nadzora od strane američkih obaveštajnih agencija. Izveštaj dokumentuje kako novinari moraju da promene svoje radne prakse da bi uopšte dobili bilo kakvu nezavisnu informaciju. O tome ni reči u onim vodećim medijima na nemačkom jeziku, koji pokazuju izuzetnu bliskost sa američkim propagandnim organizacijama. Da se ??isti prokleti izveštaj fokusirao na ograničenja rada ruskih novinara zbog vladinog nadzora u Moskvi, tema bi verovatno bila na svim naslovnim stranama. Jednostavno rečeno: umesto neutralnih vesti, sve više se hranimo selektivnim informacijama. Naše razmišljanje je usmereno u pravom smeru. A to se ne dešava slučajno.

Ne znam šta će biti posle prvog objavljivanja ove knjige. Konačno, otkrivam mreže koje više vole da rade u tajnosti. I imenujem stotine imena novinara. Puno imenovanje ili identifikacija pojedinaca, organizacija ili kompanija nema za cilj da ih diskredituje ili ponizi. Umesto toga, to je u javnom interesu, pošto razorna kolateralna šteta opisana u ovoj knjizi utiče na sve nas. A ova šteta se ne može sprečiti ni na koji drugi način osim kroz publicitet.

Uostalom, za razliku od korumpiranih političara, korumpirani novinari kod nas ne mogu da odgovaraju ako manipulišu ili prigušuju istinu - u nekim slučajevima čak i mitom. Pisao sam imenovanoj osobi i tražio dokaze. Kao odgovor, dobio sam advokatsku poštu, pretnje sudskim postupkom i linkove do mogućeg krivičnog gonjenja. U tom kontekstu, nisam više uznemiravao glavne medije svojim pitanjima. Zato me zanima šta će se dalje dešavati." Markus Vigand, glavni i odgovorni urednik časopisa Virtschaftsjournalist, kaže da je nemačka medijska elita, nakon detaljnijeg pregleda, „klub slabića". Ako ih kritikujete, počnu divlje vrištati, kao stari ožalošćeni.

Veoma važno: pre nego što raskrinkam druge novinare, krivim sebe. Pišem koliko sam korumpiran u svom izveštavanju i koje mreže su uticale na moje izveštavanje. To uvek potvrđuju moji poslodavci. A onda stvari postanu zaista uzbudljive. Moj cilj? Želim da uđem u srž stvari koncentrisanom istinom sledećih poglavlja, koja su paragraf po paragraf podržana referencama. Želim da ne samo informišem, već i da napravim razliku zajedno sa čitaocima ove knjige i njihovi prijatelji. Možemo li ovo zajedno? Obično, na kraju, stvari ne idu baš onako kako je planirano. Opozicionari DDR-a u Lajpcigu krajem osamdesetih nisu ni sanjali da će zid pasti i da će se Nemačka ponovo ujediniti. Hteli su samo da eliminišu nezadovoljstvo unutar sistema. Umesto toga, uništili su sistem.

A američki reporter Apton Sinkler je svojim društveno-kritičkim izveštajima iz čikaških momaka 1906. želeo samo da poboljša položaj radnika. Umesto toga, uvedeni su zakoni za poboljšanje higijene hrane. Osvrćući se unazad, rekao je: „Želeo sam da pogodim srca ljudi, ali umesto toga udario sam njihove stomake". U tom kontekstu, želim svima nama da i naredna poglavlja dirnu naša srca. I tako će konačno prestati rastuće razočaranje mnogih ljudi neiskrenim novinarima i medijima.

„Ako ne kupujete, ne lažu vas." Pod ovim sloganom, aktivisti u dalekoj Maleziji podržali su poziv širom zemlje na bojkot novina jer je sve više ljudi nezadovoljno izvještavanjem i želi da vladajućoj eliti nauči lekciju. Ovo široko rasprostranjeno nezadovoljstvo postoji i kod nas. Da li zaista imamo nezavisne medije? Ili je ovo čista fikcija? Ko donosi odluke o izboru vesti? Zašto su svi aspekti američke predsedničke izborne kampanje danas važniji od vesti iz našeg užeg kruga?

Čitalac već može da nasluti: U kraljevstvu senke demokratije, informacije oblikuje nevidljiva ruka kartela javnog mnjenja. U pozadini: elitne organizacije bliske tajnim službama. Oni deluju među istraživačkim centrima i fondacijama. U ovo počasno društvo pete kolone vlastodržaca možete ući samo po preporuci. Takvu kartu je nemoguće kupiti. Jer tamo se skupi toliko novca da ne zavisi od ulaznice.

Kada se osećamo zaista dobro informisani? Kada znamo da Angela Merkel ponekad grize nokte? Ovo je tačno. Ali da li je ova informacija zaista važna? Da li treba da znamo da bivši premijer Saksonije Kurt Bidenkopf voli da se igra sa svojim vozom-igračkom? I onaj bivši šef Dojče banke Hilmar Koper sakuplja „tkani papir sa poreklom koji se nekada koristio za umotavanje pomorandže", pegla ga i stavlja u album? U našem modernom informatičkom društvu, vesti dolaze u beskonačnom toku. Važno je sortirati informacije. I znajte u šta da verujete. Ranije smo za to imali "kvalitetne medije" - javne emitere, poznate novine i radio. Danas se sve promenilo.

Glumica Hildegard Knef mi je jednom rekla: "Neverovatno je koliko mediji mogu da lažu. Danas više ne znaš u šta da veruješ." Upoznali smo se u avgustu 1997. u emisiji u Bremenu III nach Neun. Posle predstave popili smo još jednu čašu vina u hotelu u Bremenu. Hildegard Knef je tada ogorčeno ispričala kakve su avanturističke priče novinari već smislili o njenom životu. Ona je rekla: „O novinarima se može reći samo jedno: laganje je deo njihovog posla. Nekoliko meseci ranije, čuo sam nešto slično 5.600 kilometara dalje tokom putovanja u Etiopiju.

Od glumca Karlhajnca Bema, cara Franca Jozefa sa Romi Šnajder iz trilogije Sisi, koju sam posetio u etiopskom visoravni. Hildegard Knef i Karlhajnc Bem - dve velike ličnosti nemačke kinematografije - više nisu verovali nemačkim medijima. Ovo me je navelo na razmišljanje. Na kraju krajeva, „ne laži" se nekada smatralo jednom od najviših moralnih zapovesti. Ali danas novinare uglavnom povezujemo sa lažovima. Čak ni Udo Lindenberg nije imao najbolje mišljenje o medijima.

Razgovarali smo o tome dok smo čekali da se pojavimo u TV emisiji. A novinar Peter Šol-Latur, koji je umro u avgustu 2014. i koga sam iznova sretao u ratnim zonama od kasnih 1980-ih, jednom mi je rekao: „Prva stvar koja bledi u pozadinu u ratu je istina. U to vreme su mi izjave Hildegard Knef, Karlhajnca Bema, Uda Lindenberga i Petera Šol-Latura još uvek zvučale kao teorije zavere. Ali da li je to zaista tako? Kasnije sam češće čuo slične stvari, na primer od očevog prijatelja profesora Vilhelma Hankela, pronalazača obveznica saveznog trezora. Posebno ga je zabrinjavala činjenica da naši mediji postaju sve nekritičniji, često šire jednostranu propagandu i potpuno zamenljivi kada su „informacije" u pitanju.

Kako možeš, čitaoče, biti siguran da ono što ja kažem nije laž? Prvo pominjem imena, kompanije, vremena i mesta. I imam stotine fusnota sa dodatnim izvorima. Ako se i jedna sitnica pokaže pogrešnom, bićem tužen. Drugo, mogu se pohvaliti vrstom novinarskog priznanja koje se može postići samo ako ste tačno izvještavali istinu u prošlosti: pretresi kuća pod sumnjom da su odavali tajne. Nećeš ih dobiti ako lažeš. Dobićete ih ako prijavite nešto što ne želite da javnost zna. A ja sam verovatno (nažalost) nemački autor koji je do sada imao najviše traženja u vezi sa svojim profesionalnim aktivnostima. Iznova sam bio počastvovan od države, da tako kažem, za istinito izveštavanje.

Još jedna važna napomena: sledeća poglavlja se često odnose na „novinare". Ali to ni na koji način ne važi za mnoge pristojne i ozbiljne, nedovoljno plaćene i vredne slobodne ili zaposlene urednike koji se sa velikom posvećenošću pridržavaju ideala i vrednosti slobode štampe, koji stalno žele da razotkriju pritužbe i istinito izveštavaju. Uprkos njihovoj posvećenosti, oni će postepeno gubiti posao u velikoj meri. Ova knjiga je pre svega o onima koji su korak iznad i udaljeni od nas građana, imaju zajedničke afere sa elitom, ponekad čak i korumpiran i dozvoljavajući sebi da bude podmitljiv za povoljne izveštaje. Ali kako ova manipulacija zapravo funkcioniše?

(Nastavak u sledećem broju)