Ekskluzivno

Ko i zašto sprema novu pobunu u srpskim zatvorima

Leto u zindanu

   Osim što četvrtina srpskih zatvorenika ima stalnu potrebu za narkoticima, i vlast u Srbiji ima stalnu potrebu da nešto sakrije. Tabloid je, uprkos tome, saznao ko i iz koje kuhinje sprema haos među zatvorenicima, kako bi bila bačena prašina u oči svakome ko hoće da vidi kako funkcioniše zatvorsko crno tržište pod komandom režimskih brigadira. Kakvu ulogu u tome ima direktor Zavoda za izvršenje zatvorskih sankcija Milan Obradović, ko su mu pomagači, kakva im je prošlost i šta je od njih za očekivati u budućnosti...

Igor Milanović

Odmah nakon prvog nastavka Tabloidovog istraživanja o "sivoj ekonomiji u sivom domu", zapravo o nepočinstvima u požarevačkom zatvoru Zabela, nadzornik II paviljona ove ustanove naredio je hitnu istragu kako cure informacije prema medijima.
Sumnjalo se da je jedan od bivših štićenika ovog paviljona glavni izvor informacija, pa su se na udaru prvo našli svi koji su sa njim imali bilo kakav kontakt. Istraga se širila, pa je u međuvremenu poprimila razmere hapšenja informbirovaca iz 1948. godine. Dovoljno je da neko na nekoga prstom pokaže, pa da odmah budete poslati u izolaciju, a zatim i u neki drugi paviljon. Do sada je veliki broj osuđenika koji su se u junu nalazili u II paviljonu KPZ Zabela premešten u paviljone sa mnogo gorim uslovima. Maltretiranja i premeštaji traju svakodnevno.
Izvesno je da iza svega stoji uprava KP Zavoda, na čelu sa upravnikom Velimirom Vidićem. Prema dostupnim informacijama, Vidić se konsultovao sa direktorom Uprave za izvršenje zavodskih sankcija, nekadašnjim zloglasnim načelnikom beogradske policije Milanom Obradovićem, koji je zahtevao hitnu i bespoštednu istragu ne bi li saznao ko je "krtica" u najvećem zatvoru u Srbiji.
Vidić, koji je samo v.d. upravnika u KPZ Zabela, i kome je rešenje za penziju već napisano, nije ni pomišljao da se suprotstavi svom šefu.
 Prema Obradovićevom nalogu, organizovan je pravi lov na veštice. Da bi stvari bile jasnije, treba pogledati i biografije aktera ovog nezapamćenog terora unutar najvećeg srpskog zindana.

Poreklo problema

  Milan Obradović je rođen 1960. godine, završio je Pravni fakultet, a u beogradskoj policiji je radio oko 15 godina kao inspektor. Najduže je bio u Trećem odeljenju za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata, zatim u Osmom odeljenju, za uviđajno-operativne poslove, a kratko vreme radio je i OUP-u Stari grad. U Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova, na mesto načelnika Kriminalističke uprave, prešao je 1. decembra 2000.
 Po povratku SRJ u Interpol, 24. septembra 2003, postavljen je za direktora Nacionalnog biroa Interpola za Jugoslaviju. Obradović je za svoj rad i uspešno izvedene akcije u beogradskoj policiji od ministra policije dva puta nagrađivan i jednom pohvaljen.
Neposredno posle paljenja beogradske Bajrakli-džamije, u martu 2004. godine, Obradović je sa mesta šefa beogradske policije premešten na beznačajno mesto u unutrašnjosti (Kuršumlija).
Zvanično, razlog za premeštaj je neadekvatna zaštita koju je beogradska PU pružila ugroženom objektu.
Godinu dana nakon premeštaja, Obradović biva uhapšen zbog sumnje da je torturom iznuđivao priznanja dok je bio šef beogradske policije. Povod za to dala je izjava nekadašnjeg zamenika načelnika Odeljenja za suzbijanje krvnih delikata SUP-a Beograd Slobodana Pažinana glavnom pretresu optuženima za ubistvo generala Boška Buhe.
 Nekako u isto vreme počelo je da se javno govori i o egzekuciji Dragana Maleševića Tapija u prostorijama beogradske policije, koja je bila pod direktnom komandom pomenutog Obradovića. Posle dva meseca pritvora, Milan Obradović je bio pušten da se brani sa slobode. Odmah je počeo da cvili kako mu se sprema likvidacija i kako država ništa ne čini da ga zaštiti.
Beogradski advokat Borivoje Borović ovako je svojevremeno protumačio njegovu kuknjavu: "Obradovićevi inspektori Milan Tepavčević i Raško Vujović potvrdili su na suđenju zatvorenom za javnost da je istragu vodio Dušan Spasojević. Obradović sad izmišlja da mu prete, a u stvari hoće da se dokopa pasoša i pobegne iz zemlje! To su izjave očajnika, bivšeg policajca i asistenta ljudi iz zemunskog klana, koji su vodili istragu u slučaju Makine grupe. Mislim da su mediji dužni da pitaju Obradovića ko je Maljkoviću slomio obe ruke, lopatice i rebra i predao ga policiji. Amnesti internešenel i Hjuman rajts voč obavili su istragu o ovom slučaju."
    U međuvremenu, dok je čekao da mu zahvalni političari i mafijaši obezbede beg iz zemlje, Obradović se upliće u još jednu aferu. Jedan beogradski dnevni list tada objavljuje transkripte presretnutih telefonskih razgovora Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića u kojima se njih dvojica dogovaraju da ubiju predsednika Vlade Zorana Đinđića.
Pomenuti dnevnik je blizak DS-u, a ova priča im zgodno dođe da popune rupu u dokaznom materijalu. Na pitanje gde su originalni snimci ili transkripti iz MUP-a, stiže odgovor: Odneo ih je Milan Obradović!
Umesto da potvrdi ili demantuje ovu priču, lojalni građanin Obradović ćuti i pušta da vešta propaganda odradi svoje.
Ovog i ovakvog službenika krajem prošle godine postavljaju za upravnika svih zatvora u Srbiji. Ali kako? Pošto, onako suspendovan, Obradović "iz mesta" nije mogao da doskoči na funkciju direktora Uprave u Ministarstvu pravde, on je prvo, forme radi, postavljen za pomoćnika direktora policije Milorada Veljovića, a odmah zatim je u Ministarstvu pravde uleteo na mesto koje je do tada, isto samo forme radi, držao bivši šef policijske stanice u Kruševcu, a sadašnji prvi čovek BIA Saša Vukadinović.
Obično dobro obavešteni prestonički dnevni list blizak vlasti preneo je da je na ovo mesto Obradović došao po urgenciji ministra odbrane, potpredsednika DS-a i kuma Borisa Tadića,  Dragana Šutanovca. A kako su Šutanovac i Obradović postali intimusi, od izuzetnog je značaja za celu ovu priču...

Ko je koga zapalio

Diplomirani inženjer hidroenergetike, Dragan Šutanovac, od novembra 2000. godine bio je specijalni savetnik ministra unutrašnjih poslova, a godinu dana kasnije postaje predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost.
U novembru 2000. godine došlo je do, za sada, najveće pobune u svim srpskim zatvorima. Tu pobunu su instruisali dotadašnji vlastodršci srpskih apsana kako bi uništili tragove svojih mahinacija. Tako je tada, na primer, nestao i ugovor između KPZ Zabela i požarevačkog "Litasa" o plaćanju prevoza učesnika predizbornih mitinga SPS-a i JUL-a, a koji je zaKPZ odobrio načelnik službe za opšte poslove Živojin Mišić, istina po naređenju tadašnjeg upravnika Stipe Marušića.
 Računi za ovu partijsku aktivnost su uredno plaćani i posle petooktobarskih promena, a tadašnji ministar pravde odustao je od istrage ove afere. Zvanično objašnjenje za nestanak svih kompromitujućih ugovora i računa iz prethodnog perioda tako je tada i mogao da glasi: Pobunjeni osuđenici su spalili sva dokumenta.
Niko iz Ministarstva pravde se nije setio da javnosti objasni kako su se pomenuti dokumenti uopšte našli u rukama pobunjenika, budući da su bili čuvani u upravnim zgradama do kojih pobuna nije ni stigla!
    Dragan Šutanovac je, kao tadašnji specijalni savetnik u republičkom MUP-u, odnosno kao predsednik skupštinske komisije koja je kasnije ispitivala uzroke i posledice novembarske pobune, sve to morao da zna.
Tako mu je, verovatno, i sinula ideja za novu pljačku budžeta uz pomoć vernog, ćutljivog i intimnog prijatelja Milana Obradovića.
Jedan Tabloidov izvor iz uprave KPZ Zabela je i potvrdio: "Stvara se, na veštački način, ista tenzija kao u oktobru-novembru 2000. godine."
Konce, inače, vuče direktor Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Milan Obradović, po instrukcijama ministra vojnog Dragana Šutanovca, a sve za račun moćnika iz Demokratske stranke.
Scenario je veoma prost: na različite načine treba stvoriti nezadovoljstvo među osuđenicima kako bi oni započeli pobunu, u toku koje će biti "uništena" kompromitujuća dokumentacija.

Preporod i narkomani

Pošto je najmanje jedna četvrtina zatvorenika u Srbiji zavisna od droge, najbrži način stvaranja nervoze je smanjenje dotoka narkotika u zatvore.
Drugi Tabloidov izvor, zaposlen u medicinskoj službi jednog od srpskih zatvora, objašnjava: "Glavni dotok opijata je preko zaposlenih i sličnih organizovanih kanala. Ono što sami osuđenici unesu tokom poseta ili kroz pakete je beznačajno. Ili, da li vam je poznat i jedan jedini slučaj da je neki pošiljalac paketa sa drogom u zadnje dve godine optužen za nedozvoljenu distribuciju?"
 Isto tako i 2000. godine, glavni "organizatori" pobuna u srpskim kaznionicama bili su  narkodileri.
 Nijedan od njih nije doživeo 2002. godinu. Kao nezgodni svedoci su ili bili ubijeni, ili su poginuli na nerazjašnjen način, ili su jednostavno nestali.
Jedan bivši zaposlenik KPZ Zabela pojašnjava: "Narkomani nemaju svoju, već volju onoga ko ih snabdeva drogom. U oktobru 2000. iznenada nam je zabranjeno da prepisujemo trodone ili bensedine bilo kome osim najtežim slučajevima, kojih gotovo da i nije bilo. Automatski, narkomani su se okrenuli crnom tržištu i narkobosovima na krugu, koji su, kasnije, postali vođe pobune."
Da i danas sve to besprekorno funkcioniše priča nedavno otpušteni osuđenik: "Koristio sam trodone, ali sam ih i prodavao. Radio sam za račun jednog lika koji je tablete nabavljao direktno od zaposlenih u zatvorskoj bolnici, ali je, navodno, stajao pod zaštitom jednog od 'zemunaca'. Kao i većina, trodone sam prodavao na recku, odnosno naplata je kada kupac dobije paket od kuće. Jedno vreme je sve išlo bez problema, a onda su moji dužnici počeli da se sami zatvaraju u Sedmi paviljon kako bi izbegli da mi plate. Na kraju sam i sam otišao kod nadzornika i tražio usamljenje. Odbio me je. Isto veče sam napravio haos u paviljonu i dežurni komandiri su morali da me zatvore u izolaciju. Dva dana kasnije sam vraćen u matični paviljon, i to u sobu u kojoj je bio diler kome sam dugovao. Bilo mi je jasno da iza njega stoje zaposleni, i pristao sam na sve da bih mu vratio dug."
Pošto nedostatak "legalnih" narkotika nije dovoljan da izazove pobunu, Šutanovac je preko svojih partijskih prijatelja povukao još jednu polugu - Slobodana Himena.
Dokumenti, koji su već sklonjeni da ne bi bilo dokaza za finansijske malverzacije, a čije će uništenje biti obznanjeno po početku pobune na kojoj se tako zdušno radi, sadrže informacije o tokovima novca između Ministarstva pravde, Uprave za izvršenje zavodskih sankcija i KP Zavoda, sa jedne strane, i raznih opskurnih firmi, sa druge strane.
Nedavno je u okviru KPZ Zabela završen VI paviljon, objekat najviše bezbednosti, planiran da primi osuđene pred specijalnim sudom za organizovani kriminal. Izvršilac radova je bila požarevačka firma "Preporod", na čelu njenog Upravnog odbora bio je donedavni upravnik KPZ Zabele Dragoljub Brajović, a danas je na toj funkciji Velimir Vidić.
Za "Preporod" su radili, a i dalje rade, osuđena lica iz Zavoda. Dnevnica jednog građevinskog radnika prosečno iznosi 20 evra, dok osuđenici toliko zarađuju na mesečnom nivou! Gde je nestala razlika u novcu? Da dokumentacija još uvek postoji, i to bi bilo jasno...
Ni u Zabeli se, u ovom trenutku, ne miruje. "Preporod" sada renovira VIII paviljon, predviđen za smeštaj oko 300 osuđenika. Na tim radovima je angažovano nekih pedeset osuđenika, što iz zatvorenog, što iz otvorenog dela Zavoda. Za njihove plate "Preporod" fakturiše Ministarstvu pravde, dnevno, do 1.000 evra, a realno im ne isplaćuje ni celih 50 evra.
Svakog dana, samo na ovaj način, ukrade se i do 950 evra. Mesečna zarada jednog komandira, sa noćnim radom, ne može da premaši ni 30.000 dinara. Jasno je, dakle, da se ovako zarađeni novac sliva u džepove pojedinaca sa dobrom zaleđinom u Demokratskoj stranci, koja drži Ministarstvo pravde. A da bi obezbedili da ni po odlasku sa vlasti neće biti krivično gonjeni, Obradović i mafija planiraju da u pobuni osuđenika, isto kao po scenariju tadašnje SPS-JUL-SRS koalicije, zvanično nestanu svi kompromitujući dokumenti. Da li će ponovo uspeti u tome?