Tik - tak

Hej Sloveni, još ste živi!

Ljubica Jentl Tinska

Kada smo konačno sleteli, nakon polučasovne vožnje u krug jer je na aerodromu bila gužva, ljubazno osoblje JAT-a krvavo se izborilo za to da nama, putnicima sa sitnom decom, obezbede kolica, tako da sa ručnim prtljagom ne moramo još da nosimo i svoju decu kilometrima po aerodromu do pasoške kontrole. Volim JAT jer u našim avionima putnici mogu da piju neograničeno.
U Britišu, na primer, stjuardesa je ta koja jedina može da vam servira piće (ništa od flaše otvorene još u duty free zoni i "nazdravljanjem" sa ostalim putnicima uplašenim za sopstveni život i život svoje dece) i mora na vas da motri.
Englezi to zovu "pijanka pod prismotrom". Dovukla sam se do kafića blizu kuće i na divnih ostrvskih dvadeset stepeni naručila osveženje za sebe i decu. Prijatelju koji je sedeo sa nama prišao je masni Arapin i rekao da ga sramotim, o gospode bože, jer sedim za stolom sa njim u pantalonama koje su veoma niske na kukovima i on je zaustavio auto jer mu Kuran nalaže tako.
U parku, opet blizu moje londonske kuće, zabrađene žene puše nargile dok im dečica trčkaraju po zelenoj travi. Moja kuća pri tom nije na periferiji etničke manjine, već u samom srcu Londona. Nemam ništa protiv Arapa, ali Englesku volim zbog nje, zbog sendviča sa buterom i krastavcima i čajeva, zbog crnih taksija i crvenih govornica, autobusa na sprat, zbog Šekspira, humora, zbog njihovog paradoksalno dvosmislenog duha i jezika. Zbog toga što nisu kao mi, što su apsolutno drugačiji.
U bibliotekama, na bazenima, osim oznaka na engleskom jeziku, tu su i ona na nezaobilaznim drugim jezicima, između ostalog i na albanskom. Mislim da je najmanje što čovek može da učini za sebe da, ako se već opredeli da će živeti u nekoj stranoj zemlji, nauči njen jezik, istoriju i običaje. Čini mi se da se ceo istočni blok preselio na Ostrvo, sem nas, dragi moji. Mi postadosmo takve retke zverke.
Moram priznati da je talas iz istočne Evrope doneo mnoga lepa lica, među kojima i šarmantnog doktora koji je lečio mog malenog sina kad je dobio šarlah i sa kojim smo se kroz smeh (i šapat) preslišavali svih "babskih" u engleskoj medicini nedozvoljenih lekova, ali i loše vozače koji su tako nesvojstveni Ostrvu. Definitivno, Englezi negde greše. Za razliku od Francuza koji se diče svojim nacionalizmom, u Engleskoj se svojom nacionalnošću diče upravo etničke manjine.
Iako u mojoj superfensi seriji žive samo okoreli bogataši (nove pare, istina je) i ja, sve više mi postaje jasno da visoka klasa baš i ne raspolaže lepim manirima. U stvari, njihova pompeznost dostiže sfere krajnjeg neukusa.
U kafiće ne mogu da uđem sa dečjim kolicima, u mnogim restoranima deci pristup i nije dozvoljen, u parkovima nikog nikad nema, ili nikog sa kime bi se dete moglo igrati.
Moj Artemon, mali Dorćolac, otima finim Engležčićima igračke i keksiće, juri pravo u partiju kriketa, otima loptu, podleće pod noge. Moj Fedor ima trinaest godina, metar i sedamdeset i skače po ulici kao da ima tri. Kad stojim ispred ulaza malo duže, komšije me pitaju da li nekog čekam, kad moje društvo ostane u bašti posle osam, stanari ih pitaju da li žive tu i da li poznaju "pravila bašte".
Deset godina kupujem u istoj privatnoj prodavnici koju drže muž i žena, sumnjičavi i vredni Indusi, i uvek me prate po prodavnici kao da ću im nešto ukrasti.
Koncentracija idiota je zadivljujuća, jer su još u osamdesetim svi ludaci pušteni na ulice. Ne bi me čudilo da je i među nama toliko ludaka, ali kod nas, čini se, duh je teško slomiti.
Toliko sam se radovala ostrvskoj klimi, ali dva dana pošto smo došli, Englesku je zahvatio topli talas, a u Beogradu je počela da pada kiša.
Uvek neki razlog da gunđam i da se bunim, nepopravljiva sam Balkanka. No, našla sam prodavnicu koju drže neki Iračani, oni prodaju bosanske fildžane, slovenačke Fruktalove sokove, čokoladne bananice, plazma keks, hrvatsku argetu i vegetu, grand kafu i makedonski ajvar... Kad sam tamo, kao da sam došla kući, onoj staroj koje više nema.