Tabloid  je pozvan

Pismo inspektora Policijske uprave za Valjevo glavnom uredniku Tabloida

 

Bombaši, batinaši, reketaši, udbaši…

 

Primorani smo da Vam se obratimo, a sve iz razloga što više ovaj kriminal i korupcija u redovima naše Policijske uprave za Valjevo ne mogu da se podnesu. Nas nekolicina odlučili smo da se baš Vama prvo obratimo, jer znamo i dobro smo upućeni kroz šta ste sve prošli u prošlim vremenima, da niste poklekli u Vašoj borbi da se skrivane istine probiju do javnosti. Redovno čitamo Vaš časopis i stoga smo uvereni da će Vas zainteresovati naša agonija i da ćete ovo naše pisanje objaviti u Vašem časopisu - navodi se u pismu koje je grupa policajaca iz Valjeva uputila Milovanu Brkiću, glavnom uredniku našeg magazina. Pismo objavljujemo uz izvesne lektorske intervencije i opremu

Priredio: Milan Glamočanin

"Mi, dugogodišnji radnici valjevskog OUP-a, prisiljeni smo da godinama ćutimo i da nemo slušamo sve brojnije pritužbe građana na naš rad i postupanja naših pretpostavljenih. Znamo da je ovo što Vam pišemo protivno našem kodeksu i da to što se radi u našoj ustanovi nije ispravno, ali mi smo nemoćni, jer i ako se pobunimo, čekaju nas dežurstva, promena radnog mesta, niža plata, šikaniranje "podobnih" kolega, pravi progon. O kakvim i kolikim pritiscima se radi govore dva slučaja samoubistva dvojice naših kolega koji više nisu mogli izdržati takav progon i nameštanje, pa su digli ruku na sebe.

U našoj ustanovi se poslednjih godina desilo toliko nečastivih radnji i afera, da je to, prosto rečeno - za Ginisa.

 Da počnemo redom: odlaskom u penziju Dragomira Simića, tadašnjeg komandira policije u Valjevu, i stupanjem u firmu Vujić bezbednost zajedno sa našim dojučerašnjim kolegom Radetom Markovićem, otvaraju nam se oči. Do tog perioda je bila javna tajna da je Dragomir Simić produžena ruka valjevskog moćnika Vidoja Vujića, ali njegovim otvorenim prelaskom u firmu "dojučerašnjeg šefa'', shvatili smo ko je zapravo pravi gospodar grada i naših života. Simić je do tada bio poznat kao tvrda ruka SPS-a i da se pored svih "podviga" protiv opozicije ipak uspeo održati na položaju posle 5. oktobra, posebno kao starešina koji je u ratu na Kosovu svoju jedinicu, pogrešnim čitanjem karte, uveo u zamku albanskih terorista, pri čemu su trojica naših kolega smrtno stradali, a veći broj je teško ranjen. To se sve uspešno zataškalo, ali nikada neće uspeti to da izbrišu iz naših duša. Kao da mu je ovo bio plus da bude postavljen za komandira policije u Valjevu, zajedno sa ostalim ispostavama na ovom području.

Čovek se bio dokazao kao vatreni pobornik SPS-a, što su najbolje osetili ljudi koji su privođeni u vreme demonstracija u valjevski SUP, a opštenje sa demonstrantima (bagrom - kako ih je on nazivao) prepuštao je svom pulenu Saši Markoviću, koji ih je sofisticiranim metodama "učio pameti". O kakvim metodama se radilo najbolje može posvedočiti slučaj sa Bogoljubom Arsenijević zvanim Maki, našim proslavljenim sugrađaninom i ikonopiscem, koji je bio jedan od vođa petooktobarskih demonstracija i predvodnik prvih većih demonstracija i zauzimanja gradske opštine u Valjevu 1999. godine.

On Vam najbolje može posvedočiti kakvu je torturu prošao u našoj ustanovi, a njegov slučaj je sada naknadno aktuelizovan, budući da mu se sada ponovo sudi za taj slučaj. Po ponašanju Saše Markovića, sadašnjeg komandira policije, uvideli smo da je doslovce u panici, jer je za mnogo slučajeva zlostavljanja koja je činio u službi i nanošenja povreda dosad bio procesuiran u opštinskom sudu u Valjevu, za šta je više građana dobilo veliku novčanu odštetu, ali za to nikada nije odgovarao, i to Vam sve govori o njegovom i uticaju njegovih mentora u ovom gradu.

Odlaskom Dragomira Simića u penziju, dolazi do beskrupulozne borbe za njegovo mesto u našoj ustanovi. Na njegovo mesto, ali kao v.d., biva postavljen Goran Timotić, naš kolega profesionalno orijentisan u vršenju službe i ispunjenju službenih zadataka, ali čovek koji nije završio policijsku akademiju i nedovoljno moćan da se suprotstavi kriminalu u ustanovi, te tako njegov zahtev za postavljanje godinama tavori u nečijoj fioci u Beogradu. Ali zato naš pretpostavljeni, komandir S. Marković, (kome to mesto po amanetu D. Simića pripada) ne miruje; svršeni akademac na sve načine pokušava da se domogne glavnog mesta i G. Timotića kao glavnu smetnju skloni.

On ne bira sredstva, tako da NAS, koji profesionalno obavljamo svoj posao i koji se nismo stavili ni na jednu stranu, tretira kao lično roblje, mnoge naše kolege iz interventne jedinice koji su sve ove godine bili najviše izloženi problemima na ulici, za najmanji propust (po njegovom uverenju) vraća u pozornike, menja smene po svom nahođenju, degradira i ismejava pred drugim lojalnim kolegama. Verujte nam, krajem prošle godine, kada je u časopisu ALO neko delio letke posvećene njemu - o čemu je pisano a od čega se časopis na svojim stranama kasnije ogradio - S. Marković je dobio takav napad ludila i histerije da nas je terao da radimo u dve smene (jer su u međuvremenu po gradskim četvrtima sandučiće za poštu građana prosto preplavili ti leci). A nedavno je neko opet iste letke podelio građanima po sandučićima u užem centru grada. Mi ćemo Vam poslati sada i jedan takav letak da se sami uverite šta je tu sve napisano i o kakvim se propustima i kriminalnim radnjama radi. Od kada je to izbilo u javnost, ovde kod nas u ustanovi je nastalo vanredno stanje i ne stišava se do dana današnjeg, jer svi su bili svesni da je neko iznutra, dobro upućen u dešavanja, odgovoran za to.

Nama je malo laknulo jer smo na osnovu ovog čina saznali da ima još ljudi koji ne mogu više da trpe ovaj teror i kriminal. Biva nam lakše bez obzira na to što od tada nastaju meseci haosa, jer komandir Marković javno jednog jutra, pred svima nama, napada Gorana Timotića da sa svojim ljudima stoji iza ovih napisa protiv njega. Samo prisebnošću jednog starijeg kolege ne dolazi do fizičkog obračuna.

Lopta se potom prenosi na tadašnjeg načelnika Odeljenja kriminalističke policije Vladimira Radivojevića, pa Marković i njega napada da zajedno sa onima odozgo (mislimo na DB - jer Vladina žena radi u DB-u, a odličan prijatelj mu je i Nenad Kostadinović Kosta, načelnik valjevskog SBPOK-a) stoji iza ovog napada i pisanja o njemu, a naposletku on napada i Zorana Nedeljkovića, tadašnjeg načelnika za privredni kriminal, a sadašnjeg načelnika OKP-a, koji je kadar DS-a i pod zaštitom svog mecene Milovana-Miće Markovića, sadašnjeg direktora  Železnica Srbije i poslanika i fukcionera Demokratske stranke, okrivljuje njega za zlurada pisanja. Sve to se pretvara u obostrane prijave unutrašnjoj kontroli MUP-a, i tako se ovde počinju smenjivati razne unutrašnje kontrole, koje po prijavama gorenavedenih starešina postupaju i ispituju njihove navode o postupanjima drugih.

Sve se to pokušava zataškati, i tadašnji načelnik Milenko Krstić pokušava da ih urazumi i pomiri, ali ne uspeva u tome, nego i biva napadnut od njih, sve pod izgovorom da je mlak i nesposoban i da misli samo kako da ode u penziju neokaljan i sa što većim prosekom.

Načelnik Krstić je, ne mogavši da urazumi svoje dojučerašnje pulene, otišao u penziju 12. januara ove godine. Mada nije hteo da stane između kadrova dve partije, ipak se, pre odlaska u penzije, omrsio, i sebi dodelio petosoban stan u naselju Kolubara II.

Na njegovo mesto dolazi komandir ispostave policije Osečina Milan Simić, inače akademac. On je postavljen za v.d. načelnika Policijske uprave u Valjevu.

Njegovim postavljanjem međuljudski odnosi u našoj ustanovi prosto eksplodiraju, jer on  nije dorastao tako visokom položaju. On dolazi iz male varoši i skoro uopšte ne poznaje Valjevo i dešavanja u njemu, i biva maksimalno zloupotrebljen od S. Markovića, takođe akademca, koji u njemu vidi način kako da konačno zagospodari našom ustanovom i sve protivnike ukloni.

Ostali pretendenti na visok položaj, uvidevši da S. Marković uspeva da pridobije Simića na svoju stranu, a i znajući da su obojica akademci i da oni drmaju Srbijom, dovodi do toga da u našoj ustanovi počinje da se rasplamsava pravi rat između starešina.

Počinju da se izmišljaju raznorazne afere i podmeću se svakakve priče, ponovo unutrašnja kontrola stupa na delo, ponovo počinju provere... Priča se da je Z. Nedeljković poslao podnesak o raznim mahinacijama M. Simića i S. Markovića, a da je S. Marković prijavio V. Radivojevića i Z. Nedeljkovića, te da je V. Radivojević takođe optužio i M. Simića i Z. Nedeljkovića za dosta propusta i mahinacija, pa da je novi tadašnji pretendent na načelnika Policijske uprave Goran Krstajić, zvani Krle Bilder, takođe pisao prijave protiv kolega, što dodatno komplikuje ionako užarenu situaciju.

Ubrzo je u medijima objavljeno da je za novog načelnika valjevske policije postavljen Goran Krstajić, što dovodi do usijanja u našoj ustanovi, a i u gradu. Jer svi mi smo znali da Krstajić ima velika prijateljstva u kriminalnoj sredini, i po Valjevu viđeni kriminalci počinju da slave. Samo se čekalo da stigne njegovo rešenje o postavljanju. Muk vlada među nama, već počinju priče ko će biti unapređen, a ko smenjen. Međutim, kako dani prolaze, a i nedelje, svi uviđamo da od tog postavljanja nema ništa, i da je neko iz naše ustanove svojim proverenim kanalima dostavio medijima dezinformaciju i tako u potpunosti uspeo da diskredituje našeg kolegu G. Krstajića, inače proverenog kadra SPS-a, sadašnjeg detaširanog inspektora na radu u KPD-u Valjevo, a bivšeg šefa za narkotike, sa čijeg je mesta smenjen posle Sablje 2003. godine jer je tada utvrđeno više njegovih teških prekršaja i zloupotreba. Zbog toga zamalo nije otišao u zatvor, kao i naš kolega i dobar prijatelj Arsić, koji je u akciji Sablja zatvoren zbog raznih mahinacija, i zbog čega je kasnije isteran iz službe.

Tako, gospodine Brkiću, iz svega gore iznetog i svih tih dojava upućenih Beogradu, dolazi do, najblaže rečeno, erupcije problema, jer se stvara više klanova među nama i mi počinjemo da zaziremo jedni od drugih.

Događaji koji slede se smenjuju kao na pokretnoj traci, naš kolega i inspektor Mileta Bojanić, koji je nedavno osuđen na zatvorsku kaznu i suspendovan iz službe, biva vraćen na posao od strane v.d. načelnika Milana Simića jer su zemljaci i prijatelji (obojica potiču iz Osečine), što dovodi do ogorčenja radnika čitave ustanove. Jer M. Bojanić je do sada odgovarao za brojne zloupotrebe službenog položaja, zlostave u službi, brojna nanošenja lakih i teških telesnih povreda, a od čega je na volšeban način posle višegodišnjih procesa pred valjevskim opštinskim sudom oslobađan (tj. postupci su mu zastarevali) uz pomoć predsednika tog suda Predraga Savića. On je inače prošle godine uhapšen zbog podmetanja droge dvojici pekara iz Valjeva, što su objavila sva sredstva informisanja i našu ustanovu dovela u vrlo delikatan položaj i javne prozivke građana na naš račun.

Kada je M. Simić uvideo da je prenaglio sa vraćanjem zemljaka M. Bojanića na pređašnje mesto i tako izazvao otvoreni gnev u ustanovi, on pokušava da malo zataška stvar i prebacuje ga, kao, na niže radno mesto u Osečinu, za referenta za izdavanje ličnih dokumenata (on ostaje na tom radnom mestu sve do nedavne zatvorske osude pred Okružnim sudom).

Posle ove blamaže našeg načelnika, dešava mu se odmah zatim drugi "peh". Našem v.d. načelnika Simiću, po nečijoj prijavi, unutrašnja kontrola proverom njegovog BMV-a, koji je prodao u Čačku, utvrđuje da je auto divljak, da su brojevi kucani i da je vozilo sklapano! A da zlo bude još gore, njegovom dojučerašnjem zameniku iz Osečine Živanoviću, proverom njegovog mercedesa koji je vozio, a koji se samo vodio na njegovog brata, utvrđuje se da je takođe divljak i automobil mu se oduzima! Kolege iz unutrašnje kontrole takođe uspevaju da dođu i do privatnika Radojičića iz Valjevske Kamenice, inače vlasnika auto-otpada, koji je "popravljao" te automobile i koji je poznat da je jedno vreme održavao vozni park Vlade i MUP-a u Beogradu, preko Saše Paunovića,Valjevca, koji se kao službenik MUP-a bavi zaštitom sestre (Gordane) pokojnog premijera Zorana Đinđića.

 Saša Paunović je ključni igrač koji kod direktora policije uspeva da isprotežira M. Simića za načelnika policije u Valjevu, pa se zbog tako jakog poznanstva ova afera sa automobilima ubrzo zataškava, jer da se to nije desilo, Radojičić bi morao biti krivično gonjen zbog kucanja brojeva šasija i trgovine kradenim automobilima, a da se dublje ušlo u rabote ovog čoveka, otkrio bi se pravi lanac mahinacija.

Za to vreme Valjevo potresa ubistvo Miodraga Šakića zvanog Kapetan, jednog od najvećih zelenaša u našem kraju, kojem je pola naših kolega dugovalo priličnu sumu novca, inače veoma intimnom prijatelju Zorana Nedeljkovića, koji je bezrezervno bio pod njegovom zaštitom od bilo kakvog krivičnog progona.

Zvuči neverovatno: toliko afera u ovako malom gradu, ali to kao po pravilu biva samo početak, jer kriminal počinje naprosto da buja. Banda Duška Milovanovića, poznatog narkodilera (sada zatvorenog u Novom Sadu zbog učestvovanja u ubistvu policajca Vladimira Grandića), skoro neometano prodaje narkotike po ulici. Smenjuju se pljačke, razbojništva, a i razne paljevine i pokušaji ubistva.

Svi mi međusobno počinjemo da stičemo utisak da sva ova dešavanja neko orkestrira, da se pomisli da je Valjevo nebezbedan grad, i tako mi počinjemo da se osećamo prosto nesigurno. Što ne biva bez razloga, jer tadašnji načelnik privrednog kriminala Nedeljković  jedno veče, krajem prošle godine, prosto utrčava u SUP i prijavaljuje da su ga na putu ka kući, vrlo spretno i organizovano, presrela N.N. lica i pokušala da ubiju! Mi te večeri sa kolegama obezbeđujemo lice mesta, ali od tragova, kako smo kasnije saznali, nije bilo ničega. Počinje se sumnjati sledećih dana da je to delo dobro organizovano i da su to učinili oni odozgo, odnosno pripadnici DB-a. Zbog ove afere (bar se tako priča), koja je upućivala na njihovu umešanost, bivaju nedavno smenjeni Vlada Radivojević, načelnik OKP-a Valjevo i Peđa Savić, načelnik valjevskog DB-a. Mi lično mislimo da su oni samo žrtve politike, jer to su vrsni profesionalci koji su se godinama dokazivali na terenu, a tako i zamerali kolegama. Takođe, imali su oni i svojih propusta u službi, ali mislimo da će vreme pokazati i dokazati da su oni žrtve političara Milovana-Miće Markovića, koji je svojim vezama tako "osvetio" svog pulena Z. Nedeljkovića.

Morate znati, gospodine Brkiću, da otkad su se ove smene desile, u našoj ustanovi vlada ratno stanje; mnoge naše kolege uzimaju bolovanje i odmore da bi se nakratko sklonili iz takve situacije jer je bila javna tajna da starešine nose pištolje sa metkom u cevi. U to vreme  mi koji nosimo uniforme u noćnoj smeni, prilikom ulaska u naš vozni park, vidimo M. Bojanića, koji u to vreme još nije bio suspendovan, kako se brzo udaljava od jednog auta škoda fabija. Mi tome tada ne pridajemo značaj, ali sledećih dana zatičemo vandredno stanje u stanici. Saznajemo da su ujutru pripadnici valjevskog SBOPOK-a lakše oštetili auto, jer kada su krenuli na operativni zadatak otkazale su im kočnice i lakše su udarili službenu sivu škodu fabiju, pošto im je, kako smo kasnije saznali, neko prethodne noći u krugu SUP-a presekao creva za kočenje. Nas koji smo radili te noći, sve zovu na odgovornost. U SUP-u muk, dolaze razne službe iz Beograda, prosto rečeno - haos. Odmah počinje da se sumnja da iza toga stoje načelnik M. Simić i njegov prijatelj M. Bojanić, koga smo mi videli te noći i koji te večeri nije bio na dužnosti.

A sve zato što su kolege iz Službe za borbu protiv organizovanog kriminala Kostadinović i Subotić otkrili razne mahinacije M. Simića iz prošlosti. Mi jednostavno nismo smeli da prijavimo šta smo videli te noći, jer smo znali kako je prošao naš mladi kolega Vladimir Jeličić, inače sin našeg starijeg kolege koji je otišao u penziju, kada je zbog odbijanja "dobrovoljnog" rada na kući komandira S. Markovića i njegovog prijavljivanja nadležnima da tera policajce da kuluče na izgradnji Markovićeve kuće, bivao kasnije toliko tlačen, šikaniran i optuživan lažno za razne popuste i slan non-stop na dlsciplinske. To je dovelo do toga da je Vladimir Jeličić, ne mogavši više da izdrži torturu komandira Markovića, podigao ruku na sebe i ubio se iz službenog pištolja u svojoj kući. I pored toga što Vladimirova familija otvoreno krivi Markovića za smrt svoga sina, on uspeva uz pomoć Dragomira Simića, koji je tada još bio u službi, da ostane u policiji i da prođe u potpunosti nekažnjeno, mada mi svi znamo da je on pravi krivac za smrt našeg divnog kolege.

Uskoro sve počinje da se ubrzava jer Zoran Nedeljković tada javno tvrdi da iza pokušaja njegove likvidacije stoji Laza Bombaš (čovek nespornog autoriteta u Valjevu), a sve po nalogu V. Radivojevića, i da je to sve prijavio upravi u Beogradu. Nama je to tada bilo u suprotnosti sa zdravim razumom, jer smo bili svedoci posle jednog događaja kada nam je V. RadivoJević, u prisustvu njegovih odanih ljudi, rekao da Lazu moramo uhapsiti po svaku cenu i poslati na robiju, jer on štiti (doslovce) Milenka Krstića i da ga je i on postavio na mesto načelnika sa svojima iz službe.

Gospodin Lazarević zvani Laza Bobmaš je i tada, a i sada kada se nalazi na Specijalnom sudu (po našem mišljenju u potpunosti montiranim optužbama), važio za veliki autoritet u našem gradu, jer je bio telohranitelj mnogih poznatih ličnosti iz sfere politike, za šta se u javnosti malo znalo.

Važio je za čoveka od velikog poverenja. Imao je svoju firmu za obezbeđenje POLITO zajedno sa našim proslavljenim bivšim kolegom Desimirom Obradovićem. Mi iz službe, u suštini, sa tim čovekom nismo imali nikakvih problema. Jedino smo povremeno viđali poznate face beogradske, ali i razne političare sa njim u jednom poznatom lokalu na obodu grada, za koji se pričalo da je njegovo vlasništvo. Takođe je bilo poznato, o čemu se dosta pisalo, da je određena grupa spremala njegovu likvidaciju i da je to sprečeno.

Zbog Nedeljkovićeve prijave Beogradu da mu je život ugrožen, unutrašnja kontrola ponovo stupa na scenu i saznaje se da je povodom ovog slučaja Mića Marković lično obavestio i predsednika Tadića. Takođe doznajemo da sve pomno prati i ministar Dačić, jer svima postaje jasno da je po sredi borba dve stranke za prevlast u našoj ustanovi. A svi dobro znaju da su V. Radivojević i G. Krstajić stari kadrovi SPS-a i to sve poprima neku vrstu specijalnog rata.

Zoran Nedeljković, sadašnji načelnik OKP-a Valjevo, čovek je dosta mutne prošlosti, koji je u našem gradu odgovoran za narastajući privredni kriminal. Svima nama je jasno da je on jedino podoban za Miću Markovića da bi zaštitio firme koje su u njegovom vlasništvu, a koje za njega i u njegovo ime kupuje i fiktivno vodi čovek po nadimku Četnik - dobro poznat u Valjevu.

Javna je tajna u našem gradu da se ne može poslovati bez problema ako se Z. Nedeljkoviću i njegovim Ijudima ne plati. Svi mi u ustanovi znamo da on ima dobro uigrani tim svojih privrednika koji poseduju na stotine fantomskih firmi, preko kojih se godinama pljačkaju  država i drugi privrednici, a novac pere kupovinom ekskluzivnih lokala, drugih nekretnina i  firmi po Valjevu i Srbiji.

Ove činjenice su u Valjevu toliko poznate i transparentne zbog njegovih pulena, najpre Gorana Omerovića koji je bio uhapšen u akciji Sablja i tada optužen za brojne mahinacije, za šta je bilo pregršt dokaza, ali se to uz pomoć Z. Nedeljkovića sve uspešno zataškava i taj slučaj i danas tavori u Opštinskom sudu. Inače, G. Omerović je čovek koji poseduje dvadesetak ekskluzivnih lokala u glavnoj ulici u Valjevu - Karađorđevoj, zbog čega su ovu ulicu Valjevci sada, manje u šali, a više u zbilji, prozvali Garavi sokak. Drugi glavni operativci na terenu su Vlada Plavšić, Miloš Mandić (hapšeni u velikoj smederevskoj aferi zbog fantomskih firmi) i sada pokojni Dragoslav Labović. Svi privrednici u Valjevu znaju da ukoliko od njih iznajme lokale, neće biti podvrgnuti kontroli jer zauzvrat plaćaju basnoslovne kirije, koje se kreću i do četiri hiljade evra.

O Zoranu Nedeljkoviću bi se moglo štošta reći, ali malo toga dobrog. Ali da se vratimo početku priče. V. Radivojević, uvidevši čitavu ujdurmu protiv njega, počinje preko svojih ljudi da širi priču da je Zoran Nedeljković to sve izmislio da bi sebi podigao cenu i tako skrenuo pažnju sa ličnih afera i privrednih mahinacija.

I to nije sve, jer V. Radivojević uspeva da preko svog dugogodišnjeg štićenika i narkobosa u Valjevu Duška Milovanovića pridobije Nedeljkovićevu desnu ruku D. Labovića, koji počinje da se šepuri po Valjevu sa svojim tuarezima i trošenjem velike sume novca.

 Mi sve češće viđamo Labovića u društvu D. Milovanovića i njegovih naoružanih prijatelja kako divljaju po gradu. Po našoj ustanovi počinje da kruži priča da je Z. Nedeljkovića uhvatila panika, jer mu se Bankar (tako smo mi službeno prozvali D. Labovića jer smo znali da za Zorana prikuplja novac) otrgnuo kontroli i da su ga neke naše kolege videle u jednom lokalu u vrlo žučnoj raspravi sa Labovićem. Počinju da kolaju priče da je D. Milovanović uspeo da navuče D. Labovića na drogu, i da uzima dosta novca od njega, a Labović je bio poznat u Valjevu i po tome što je mogao pozajmiti veliki novac - normalno, uz kamatu, da je skoro sav novac valjevskih menjačnica bio njegovo vlasništvo.

Dok se sve to dešava, G. Krstajić ne miruje, uporno pokušava da preko svojih veza, najpre Đorđa Milićevića i Dragana Jeremića Poćute, a potom Branka Ružića i Bakija Anđelkovića (koga je čuvao u bivšim vremenima), konačno dođe do ispunjenja svog životnog sna. Ali mi saznajemo iz naših izvora iz DB-a da ga imaju u šaci za razne mutne radnje, i da on, iako član SPS-a, ne može doći na to mesto jer, bez obzira na to što to mesto pripada po ključu SPS-u, on nije dostojan te funkcije. Inače, G. Krstajić - Krle Bilder našim građanima je poznat i kao čovek koji je prvi uveo drogu u naš grad, preko svojih pulena Nemanje Mitrovića i Dragana Brankovića, ali njih dvojica su vremenom postali veliki zavisnici, što mu je donelo mnogo problema kasnije, jer je postala javna tajna ko stoji iza narko-kartela u gradu. On je kasnije pokušavao koliko-toliko da se opere od takve prošlosti, ali se i dalje u uskom krugu zna da je samo zaslugom jednog opštinskog javnog tužioca, koji nije podigao krivičnu prijavu protiv njega, uspeo da izbegne zatvor i izgon iz službe, budući da do ruku javnog tužioca dolazi disk, koji pripada vlasniku televizije i radija Marš Zorana Dovečera, na kome se vidi da Krstajić dotičnog Dovečera kamatira duži vremenski period po vrlo velikoj kamati, i da je sa sada pokojnim Miodragom Šakićem zvanim Kapetan, pozajmio veću sumu deviza sa ogromnom kamatom Z. Dovečeru, i kako on nije mogao da vrati novac (posle dužeg plaćanja), oduzinaju mu majčin stan velike kvadrature na Novom Beogradu. Stan su uknjižili na Miodraga Šakića. Mnogo toga se ima reći o kombinacijama ove dvojice, ali kako je jedan pokojni, o pokojnicima sve najbolje.

Da ne skrećemo mnogo na događaje iz prošlosti, jer bi nam za to trebala knjiga. Verujemo da nas nećete izdati i da ćete objaviti ovo naše pisanje, a mi ćemo, ako Vi budete hteli da istražujete dalje, Vama dostaviti  još potpunije informacije. I da završimo započeto izlaganje i glavne događaje koji su smenjivali jedan drugi, i koji su Valjevo doveli u centar medijskih zbivanja u zemlji. Iznenada, kao što to uvek i biva, saopšteno je da je neko pucao na D. Labovića u centru grada. Na lice mesta pre nas stiže Hitna pomoć i njega odvode u bolnicu gde je preminuo nakon dva sata.

Mi na licu mesta među prvima vidimo i načelnika SBOPOK-a Nenada Kostadinovića i pomišljamo da to čini zato što se ubistvo desilo u samom centru grada, a svi među sobom znamo da je on najbolji prijatelj Vlade Radivojevića (prethodni načelnik SBPOK-a u Valjevu koji je odlazeći na mesto načelnika OKP-a, na ovo mesto doveo svog prijatelja Kostadinovića), a znajući V. Radivojevića, znamo da ništa nije slučajno. Veoma nam je čudno što nigde ne vidimo Zorana Nedeljkovića. Drugo čudo biva da kod Labovića nalazimo veću sumu novca, pa svi odreda zaključujemo da novac nije motiv ubistva. Gradom tih dana počinju da kolaju razne priče, novine prenose određene verzije, ali mi među nama zaključujemo da je sklonjen nezgodan svedok! To kasnije potvrđuje i naš kolega iz DB-a, a posebno javna sumnja mlađeg Labovića (naš kolega iz valjevskog DB-a) i teška optužba da je Zoran Nedeljković direktno umešan u ubistvo njegovog brata. U Valjevskom SUP-u nastaje prava drama, načelnik Vlada Radivojević javno priča da Z. Nedeljkovića treba uhapsiti i staviti na poligraf, što biva skoro izvesno jer i druge naše starešine, imajući dojave od svojih izvora, počinju javno da izražavaju sumnju da je Z. Nedeljković prešao granicu (ovo bi Vam sada retko ko posvedočio iz straha od njegove odmazde, jer je Z. Nedeljković postao načelnik OKP-a VaLjevo).

Oko Z. Nedeljkovića se sužava krug i kada je postalo pitanje dana kada će doći do njegovog hapšenja, dešava se novo ubistvo, i to Željka Đedovića, bliskog saradnika iz kriminalnog miljea G. Krstajića. Mi to saznajemo putem sistema veze, stižemo kada je tu već bilo dosta naših kolega, i zatičemo beživotno telo Đedovića.

 Inače, Đedović je postao poznat kada je po nalogu određenih ljudi iz Beograda i Crne Gore pokušao da likvidira valjevskog biznismena Milana Lazarevića zvanog Laza Bombaš.  Ali on u tome ne uspeva, jer Lazarević to saznaje pa ga prati, tajno snima i dokaze predaje sudu, što dovodi do Đedovićevog hapšenja. Posle više godina suđenja, a za to vreme je bilo svakakvih dešavanja - od ranjavanja bivšeg sudije Okružnog suda Duška Đukanovića, preko pokušaja likvidacije glavnog svedoka pretresa Dejana Velimirovića, pa sve do otvorenih pretnji sudiji Nadi Živić tokom suđenja od strane Đedovića. Epilog je puštanje Đedovića na slobodu početkom godine.

Da se vratimo na ubistvo. Na licu mesta od kolege iz žandarmerije saznajemo da je, izgleda, ubica naš kolega i da su obračunu prethodile svađa i tuča, što je ovaj video iz svog  automobila. Drama se nastavlja kada preko veze stigne vest da je naš kolega iz Lajkovca doživeo udes i da postoji mogućnost da je on vinovnik ubistva.

Ubrzo u naš grad stižu pripadnici žandarmerije iz Beograda u velikom broju, i saznajemo da se sumnja da iza ubistva stoji Milan Lazarević zvani Laza Bombaš, da će se najverovatnije ići na njega. Mnogo smo ljudi uhapsili u Valjevu, a da Vam ne pričam da smo otvoreno sumnjali da Laza Bombaš stoji iza ubistva. Posle svih dešavanja, nekako je bilo i suviše lako, providno za rešavanje.

 Morali smo biti oprezni prilikom njegovog hapšenja jer ga bije glas: vrlo korektan, ali opasan čovek, koji nikada nije uhapšen bez otpora. Znamo da je devedesetih godina sam pružio takav otpor policiji u Beogradu, na samo stotinak metara od Skupštine, i da je, iako viseštruko ranjen, uspeo da nakratko pobegne našim kolegama. Uz velike mere predostrožnosti i u velikom broju, maskirani, krećemo u vrlo rizičnu operaciju. Dobijamo sugestije i uputstva kako postupiti u slučaju i najmanjeg otpora. Pod velikom tenzijom stižemo do Lazarevićeve kuće, sa pretpostavkom da ga tu nećemo ni zateći.

 Međutim, mi Lazu Bombaša zatičemo u kući, on je bez oružja i hapsimo ga bez ijednog incidenta. U pretresu kuće ne pronalazimo ništa, pa se zadovoljavamo zaplenom mobilnih telefona i manje količine deviza. Svi smo u čudu, Lazarević uporno tvrdi da nema veze sa sinoćnim događajem, a mi pomišljamo da se uplašio ovolike žandarmerije, pa se predao.

Šta da Vam kažemo: za prva četiri meseca u Valjevu se događaju četiri ubistva. PRVO je naš kolega prvih dana po Novoj godini ubio svoju devojku u centru grada, a mi posle višenedeljne potere nalazimo i njega mrtvog u njegovom autu na obodu grada gde je izvršio samoubistvo iz službenog pištolja. DRUGO, sledi ubistvo Šakića zvanog Kapetan, koji je ubijen kada je izlazio iz stana svoje ljubavnice. TREĆE, ubijen je Labović na parkingu preko puta suda. I ČETVRTO, ubijen je Đedović, kod hotela Narcis, takođe u centru grada.

Tih dana Valjevo je prva vest u medijima, valjda slučajno - odmah po poslednjem ubistvu gostuje predsednik Republike Boris Tadić, obilazi nas i direktor policije, pa i ministar policije. Nama je jedino čudno što vođa akcije nije načelnik OKP-a Vlada Radivojević, već šef privrednog kriminala Z. Nedeljković. Neke stvari bivaju jasnije kada u našoj ustanovi vidimo Miću Markovića koji pri odlasku kaže Z. Nedeljkoviču: "Sve će biti u redu"!

Sledećih dana čuvamo, prosto držimo pod opsadom, bolnicu u Valjevu, jer je na dečjem odeljenju smešten naš teško povređeni kolega Milan Milijanović. Što je najgore, saznajemo od jednog našeg kolege koji je prisustvovao ispitivanju za tešku torturu nad Miljanovićem od strane Z. Nedeljkovića i njegovih Beograđana: da su ga oni u tako teškom stanju terali da optuži Lazu Bombaša i da potvrdi razna "dešavanja" iz prošlosti. Takođe saznajemo od našeg kolege (šok) da je bio prisutan kada je M. Miljanovlć u svojoj izjavi priznao da je sa nekim Jeličićem pokušao da zastraši Đedovića po nalogu nekih ljudi iz Beograda, ali im se ovaj suprotstavio i oni su bili prisiljeni da pucaju u njega. Još saznajemo da je potom u neko doba noći došao Z. Nedeljković sa više Beograđana u posetu M. Milijanoviću, i da je on toliko kukao, verovatno su ga ovi tukli nemilice - naš kolega nije mogao baš sve da vidi ali je čuo - da je nesretnik pristao da Lazarevića okrivi za poslednje ubistvo i još neka događanja.

Sve se preokrenulo, umesto da je došlo do čistke u našim redovima. Od problematičnog inspektora, Zoran Nedeljkovića je krčio put ka "heroju"SUP-a", a mi smo počeli da čistimo boraniju po valjevskim ulicama. Mediji su već označili Lazarevića kao vođu valjevske mafije i da je ta grupa odradila više od stotinu iznuda. Većinu uhapšenih smo poznavali sa ulice ili iz stanice, svi su imali kriminalni dosije i svi su odreda bili boranija i slabog imovnog stanja. Ništa se nije uklapalo. A da Vam ne kažemo o koloni privrednika i preduzetnika koji su potom privođeni na informativni razgovor, većina u našu ustanovu, a neki i u Beograd, a sve u cilju davanja izjava da su reketirani. Što bi rekli, većina se dobro držala i nismo ih uspeli slomiti, niti im nametnuti "priču po direktivi".

Gledajući sa ove vremenske distance, reći ćemo Vam, gospodine Brkiću, da se desio najveći skandal u istoriji valjevskog SUP-a, jer takvo podmetanje dokaza i lažnih svedoka nisu zapamtile ni naše mnogo starije kolege.

Prvo: šest meseci od Labovićeve smrti pokrenuta je ponovo Nedeljkovićeva odgovornost. Kažu da je ovih dana u velikoj panici, da se od pištolja ne odvaja, čak i da je na lekovima. A braća Labović prikupljaju dokaze i pričaju da je Z. Nedeljković debelo umešan u smrt njihovog brata i da mu izmišljena afera sa valjevskom mafijom neće proći i da oni nisu blesavi, a detaljna istraga je u toku. Mi se plašimo da oni ne uzmu pravdu u svoje ruke.

Drugo: polako se saznaje da su svedoci u aferi protiv Valjevske grupe, zapravo saradnici iz podzemlja i prijatelji Z. Nedeljkovića. Upućeni Valjevci nam se smeju. A i jeste smešno da su glavni svedoci optužbe Milan Pavlović, Vladan Tulimirović zvani Megas i Slavko Ristić Cale.

Službeno smo prisustvovali (obradi) dogovoru Milana Pavlovića, muzičara iz Valjeva, i Z. Nedeljkovića, kako i na koji način da tereti Lazarevića za iznudu, kao i mučnom prepoznavanju poslednjeg uhapšenog od strane M. Pavlovića. Da apsurd bude veći Marko zvani Crnogorac je Pavlovićev prijatelj, što smo svi mi u SUP-u znali, a on ga, kao, prepoznaje kao člana bande!

Vladan Tulimirović  Megas poznat je kao prevarant na celoj teritoriji Srbije, i kao vlasnik lokala na obodu grada, gde ordiniraju noćne plesačice i gde se odvija prostitucija, a nije davno bilo kada je osumnjičen za silovanje jedne maloletne plesačice, što je uz pomoć Z. Nedeljkovića uspešno zataškao.

Slavko Ristić zvani Cale, poznat kao narkodiler, razbojnik i prevarant, koji je odmah nakon hapšenja Valjevske grupe takođe uhapšen kao učesnik u ubistvu našeg kolege Vladimira Grandića iz Novog Sada.

U prvo vreme je na ovu priču o „zloglasnoj Valjevskoj grupi" naseo i novopostavljeni načelnik SUP-a Predrag Đajić iz Beograda. Medutim, kako je vreme odmicalo, načelnik Đajić je na osnovu novoraspoloživih informacija, po našim saznanjima, počeo u sve ozbiljno da sumnja, jer od početnih stotinu krivičnih dela koja su pripisivana Valjevskoj grupi, svelo se na nekoliko više nego sumnjivih iznuda. Takođe, biće Vam interesantno šta je sve priznao Slavko Ristić posle više dovođenja iz Novog Sada u našu ustanovu - pljačke, razbojništva itd. Ali najinteresantnije za javnost (za šta se i novi načelnik Đajić zainteresovao) je to da se sve vreme krio zajedno sa ubicom V. Grandića - Danijelom Tomićem (koji je u to vreme bio begunac iz Padinske Skele) kod V.Tulimirovića Megasa, u njegovoj javnoj kući.

Na ovu pojavu smo ukazivali duži vremenski period, jer sve smo znali da se kod Megasa okupljaju sumnjivi tipovi i da prijateljice noći ordiniraju u apartmanima na spratu sa odabranim klijentima, a koje je Megasu dovodio Dalibor Voštić, takođe narkodiler, sve pod izgovorom da se radi o plesnim grupama, a u stvari  se radilo o prostituciji i devojkama koje su većinom narkomanke. O tome se ima mnogo toga ispričati, ali svemogući Nedeljković je svog pulena Megasa uvek i do kraja pokrivao, i da to nije činio, ne bi Ristić po priznanju odavde rukovodio pljačkaškom bandom i odatle ih slao da po Srbiji pljačkaju, što je rezultiralo ubistvom policajca Grandića.

I sad Vas mi, gospodine Brkiću, pitamo da li je sve ovo normalno? Mi smo učili i profesionalno se obučavali da štitimo zakon i javni red i mir, ali niko nas nije učio kako da se borimo protiv starešina ogrezlih u kriminalu! Videli ste iz rečenog koliko su to opasna dešavanja ovde kod nas, i koliko je to otišlo daleko. Verujte nam, još nam ostajete da Vi o ovome na Vaš način obavestite javnost. Ako Vi ovo ne uspete da progurate, nama nema spasa. Ove izmišljene afere i podmetanja među našim šefovima se više ne mogu trpeti, i moramo naći načina da smirimo ove zveri zanavek. Pomozite nam, jer dobro znate da "ko zlo prašta, dobrima škodi".

Unapred zahvalni i u uverenju da ćemo uspeti zajedno sa Vama.

Pripađnici MUP-a Srbije, Policijske uprave Valjevo

Što jes jes, štiti ga SPS

Saša Marković je završio (u prvoj klasi) Policijsku akademiju, odnosno klasu u koju su primani samo provereni kadrovi SPS-a. Po završetku Akademije, postavljen je na mesto pomoćnika u policijskoj stanici u SUP-u Valjevo, gde je tada komandir bio ozloglašeni Sava Lazić, a njegov zamenik Dragomir Simić, kasnije "mentor" Saše Markovića.

Odmah po postavljanju na mesto zamenika u Policijskoj stanici, Marković je počeo da oko sebe okuplja ljude bliske SPS-u i idejama te stranke, a koji su bili spremni da uvek upotrebe silu protiv neistomišljenika, bilo da su to kolege ili građani.

Svoje vrtoglavo napredovanje u službi Marković je započeo na taj način što se posebno istakao u batinanju pristalica opozicije, odnosno poštenih građana koji su se 12. 7. 1999. godine okupili ispred zgrade SO Valjevo da iskažu svoj protest protiv tadašnje pogubne politike Slobodana Miloševića, a pod vođstvom Bogoljuba Arsenijevića zvanog Maki. Tada je došlo do sukoba policije i građana na skupu, gde je policija uz preteranu upotrebu sile navedeni skup rasturila.

Nakon toga Marković je išao po Valjevu i upadao u kuće građana koji su bili na skupu opozicije i pred komšijama i rodbinom ih uz pretnju odvodio u SUP.

U prostorijama SUP-a privedene je šamarao, tukao nogama po telu, vezivao za radijator, tukao palicom sve uz povike: "Izdajnici, hoćete da rušite ovu vlast", i nad njima se iživljavao.

O ovim njegovim aktivnostima postoje "tragovi i u sudu u Valjevu", gde su građani koji su prošli ovu nezapamćenu torturu podneli tužbe i od države naplatili poveće sume novca za pretrpljenu torturu i nanete im povrede, a gde je ime Saše Markovića nedvosmisleno navedeno kao vođe i organizatora ove torture.

Ali, i pored svega ovoga, i pored navedenih tužbi, Tužilaštvo u Valjevu postavilo se kao Markovićev "zaštitnik", jer nije pokrenulo nikakav postupak protiv njega i njemu sličnih policajaca, a takođe i rukovodstvo SUP-a nije sankcionisalo njegove postupke, već ga je nagradilo unapređenjem u zamenika komandira Policijske stanice u Valjevu.

Tada je za komandira postavljen Dragomir Simić, koji je takođe bio istaknuti član SPS-a, kažu sa članskom kartom broj 4, koji je Markovića doveo za svog zamenika.

Nakon ovoga, Marković je izvršio i veliki broj ozbiljnih propusta i zloupotreba u službi, a koji mu nikada nisu uzeti za zlo, već je sve više napredovao i donosio važne odluke, nažalost po građane pogrešne. To se najbolje vidi iz tragične pogibije Đermanovića, koji je više puta zbog sitnih krađa privođen u Policijsku stanicu gde je tučen i maltretiran od Saše Markovića i njegovih "momaka" u uniformama, tako da kada je saznao da ga policija odnosno Marković traže, iz straha da će ponovo doživeti batinanja i ponižavanja u SUP-u, Đermanović se sakrio kod svoje rodbine u selu Beloševac, u njihovoj kući u kojoj su se nalazila i maloletna deca. Kada je Marković saznao za ovo, bez preduzimanja potrebnih bezbednosnih mera i radnji, pojurio je na lice mesta i sa svoja dva policajca koji su držali teren u Beloševcu došao do navedene kuće, iako su mu navedeni policajci sugerisali da sačekaju podršku i pomoć, jer pretpostavljaju da Đermanović kod sebe ima pištolj i da bi mogao ugroziti kako svoj tako i živote ljudi u kući. Marković se na to nije obazirao, već im je naredio da sa njim upadnu u kuću, što su na kraju i uradili. Epilog je taj da je Đermanović aktivirao bombu, a policajac Vasić je svojim telom uspeo da zakloni i spase život Markoviću i drugom kolegi Ostojiću i tom prilikom je ostao invalid.

 Umesto da bude pozvan na odgovornost za navedene propuste u komandovanju i vođenju akcije, Marković je nagrađen, a sve u svrhu toga da bi se prikrila nesposobnost tadašnjeg rukovodstva SUP-a Valjevo u rešavanju ovakvih situacija, posebno tadašnjeg načelnika Odeljenja policije Dragomira Simića, koji je između ostalog i sam bio u sličnoj situaciji, prethodno u dejstvima policije na Kosovu i Metohiji, gde je kao komandir čete svoje ljude vlastitom nesposobnošću uveo u zasedu albanskih terorista i kada su život tragično izgubila četiri policajca SUP-a Valjevo. Nakon toga je Simić takođe nagrađen unapređenjem na mesto načelnika odeljenja policije, umesto da bude pozvan na odgovornost. Iz svega navedenog se stiče utisak da u SUP-u Valjevo, kada su u pitanju Marković i Simić, važe neka čudna pravila - što više ne znaš i pogrešiš, to bolje po tebe, odnosno više ćeš napredovati.

Marković, koji je u međuvremenu postavljen za komandira Policijske ispostave u Policijskoj upravi u Valjevu, nasilničku crtu svoje ličnosti ispoljavao je kako prema građanima Valjeva, tako i prema policajcima kojima je bio nadređeni, a koji se nisu uklapali u njegove kalupe, odnosno koji nisu pristali da budu njegovi pioni i sluge, već su rešili da svoj posao rade profesionalno i po zakonu. Takav je bio i policajac Vladimir Jeličić, sin penzionisanog policajca, koji je usled konstantne torture i psihičkog maltretiranja, neosnovanog kažnjavanja od strane Markovića i Simića, na svoj rođendan izvršio samoubistvo iz službenog pištolja.

Iako bi trebalo da štiti interese građana i radi u skladu sa zakonom, Marković koristi svoj položaj i veoma povoljno nabavlja sav materijal za gradnju nove kuće, u čemu mu radnici nisu ni potrebni, jer ko od policajaca ne dođe i ne odradi svoju smenu na izgradnji kuće svoga komandira, odmah može računati na kažnjavanje, noćne smene itd... O ovome svi znaju, ali rukovodstvo SUP-a ćuti kao zaliveno. Zašto?

Policija se brani ćutanjem

Urednik  Tabloida Milovan Brkić razgovarao je telefonom sa načelnikom Policijske uprave za Valjevo Predragom Đajićim o pismu grupe policajaca. Načelnik je molio da mu se pismo pošalje faksom, da se upozna sa sadržinom. Informativna služba MUP-a nije odgovorila na pitanja koja smo im postavili, a koja proističu iz navoda iz pisma koja objavljujemo. Verujemo da se načelnik Đajić neće braniti ćutanjem, kada pročita ovaj broj. A možda u njegovoj nadležnosti i nije da menja stanje stvari?