Rasformiranje
Srpska vojna neutralnost ili podaništvo nadnacionalnim
alijansama
Ni Hamleta
ni zapleta
Prvu veliku priliku da presaberu
svoje odbrambene interese nakon decenije takozvanog evroatlanskog harmonizovanja, Vojska Srbije i
državni vrh imali su prilikom
dolaska predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva. O čemu je sve moglo da se razgovara
a nije, šta se prećutno podrazumevalo a šta nije, gde
su granice neutralnosti a gde nužni kompromisi (i sa kim),
razmatra Milan Jovanović, penzionisani pukovnik potonje jugoslovenske armije
Milan Jovanović
Prošle su dve godine od izglasavanja Deklaracije o vojnoj neutralnosti
u srpskom parlamentu, dokumenta koji je proteklih dana, a povodom dolaska
visoke ruske delegacije u Srbiju, bio aktuelniji od svih drugih državnih papira
ove unezverene zemlje. Praveći platformu za doček baćuške Medvedeva, srpski vrh se prilično saplitao o to Koštunučino - ispostaviće se, pravno remek-delo. Da li da se aktuelno rukovodstvo
Srbije ušanči iza Deklaracije kao ključne odluke našeg puta napred, ili da je ignoriše? Beše to hamletovska dilema.
I jedno i drugo je zahtevalo odlučnost kojom najmanje
obiluje srpska zvanična scena. Ostati na poziciji vazalstva
i poltronstva prema evroatlantizmu i time zatvoriti odškrinuta ruska vrata ili
se vratiti neutralnom statusu? Pa onda filigranstvo, pronicljivost i niz načela, od taktičkih do strategijskih, kako i šta
objasniti ruskoj strani u vezi sa otvorenim srpskim srljanjem u natovski
mutljag, kad dođe i ta univerzalna tema na
dnevni red...
Stati iza Deklaracije značilo bi duboko poštovanje
Vojine vizije, što sadašnjim koalicionim
harambašama predstavlja gadljivost prve vrste. Reći
da taj dokument više ne igra pokazalo bi državnu prljavštinu istog ranga. A Rusi sve vide - i šta nas to vuče prema NATO, i na kakve smo mamce
pali, ko su NATO igrači ovde, kuda vodi sakaćenje srpske vojske i šta ovi srpski NATO cirkusanti misle o Rusiji.
Šta smo videli i zaključili povodom ruske posete?
Da je težište na opštoj podršci državnosti Srbije, energetici, infrastrukturi i opštoj bezbednosti.
Procene da će odbrana Srbije dobiti pedagoški šamar su bile tačne - ni pomena o tome, nikakvih
detalja, pa ni rukovanja na puškomet udaljenog srpskog vezira odbrane.
Izjasnite se, braćo Srbi, šta
hoćete, pa da onda razgovaramo - kao da je lebdelo sve vreme posete. Ako hoćete u NATO, recite to glasno pa da znamo i da vam zaželimo srećan put, a ako nećete, recite i to pa da onda
razgovaramo. A dotle ništa.
I zato je pred početak svečanosti u Centru Sava onako izgubljeno i marginalno delovao ministar
odbrane, navatavajući neko pomoćno
osoblje da se kobajagi i on nešto sa Rusima dogovara. Da
se vidi i zabeleži i njegovo estradno prisustvo, a ne
samo onih Mirinih i Slobinih uzdanica i omiljenih likova, danas ministara, koji
se rukovaše s Velikim Vladimirom, a zamalo ga jedan i zagrli.
Odoše braća na svoju Volgu i Don, a nama na Moravi i Kolubari ostade da se
presaberemo i Deklaraciju još jednom uzmemo u ruke, ovaj put pod drugim svetlom
i jačom dioptrijom. Spasonosniju, čini se, nego što je i Voja zamišljao kad su je onomad pakovali u DSS. Do pre neki dan
moglo je po njoj da se pljuje, urinira i na šta sve nisu bili spremni ovi što
ni ne prismrdeše istinskoj braći. I one kreature srpske
autentičnosti što im igrom slučajnih i malih brojeva pripadoše poslaničke kartice u srpskom parlamentu.
Šef države je učinio vidan zaokret i neće nas nimalo iznenaditi ako
posvoji Deklaraciju kao autohtono vlasništvo
Krunske ulice. I već se znaju sledbenici korigovanog kursa,
kao i oni koji ne bi ni po kakvu NATO-vu časnu
reč da odstupe od svojih domaćih zadataka, zadatih tamo
napolju. Stvar je analitike da postavi rastegljiv žuti
okvir između jednih i drugih. Ko u Srbiji zna koliko je dva i dva, sigurno ne očekuje da MO ušalta rikverc u odnosu na
svoje mentore iz NATO. Verovatniji je ler i novo zasipanje Srbije
maglom o profesionalnoj vojsci.
Konfrontacija kumova (Vrhovni komandant - ministar odbrane) je isključena, jer bi time folklorni ministar sebe eliminisao, pogotovo što je dužan i pod reckom zbog onog kečerskog nadigravanja sa Ponošem zadnjeg decembra. Još jedan takav ispad pa će mu i NATO za to kockanje naplatiti i pikslu! Šta
onda? Njegovi iz NATO ga ne bi primili jer im nije završio
povereni mu posao. Pola žute momčadi ga čeka da se oklizne pa da ga u blato nabiju, a šta
u Mrčajevcima da radi takav bezbedno-odnosni kapacitet?
I zato je njegova kuhinja lansirala slučaj
Ponoša, kao drugog čoveka Ministarstva spoljnih poslova. Da
na njemu još jednom otrese gaće, da ga stavi iza malog Vučka i u čitljivom redosledu poteza jednim udarcem obojicu eliminiše. I onda kad
dokusuri Vojsku da se preseli u spoljnopolitički
kabinet. Je li ovo mogućno u nebeskoj Srbiji? Da,
pa zar nisu po istoj matrici bez dana radnog staža, direktno iz vunenih
džempera pletenih u Ovčem
polju i Nikšićkoj Župi
uleteli u zilerijeva odela jedan Tupurkovski i Đukanović? Imamo i mi takvog asa, a ni moravsko pletivo nije tako
loše.
Mlatila se prazna slama po srpskoj Skupštini prethodnih dana o nekim
benignim vojnim temama. Učtiva pitanja - učtivi odgovori, milina ih je bilo slušati,
bez argumenta, bez štofa, bez nadahnuća, bez toliko potrebnog poznavanja materije. Pričajte
vi šta hoćete, šaptali su među sobom ministrovi pomagači i dodavači, gledajući kradimice na preostalo diskutantsko vreme i na kvorum, kako bi im ostala
neokrnjena njihova "Strategija pošto-poto i navrat-nanos u
NATO". To je njihova biblija, njihov cenzus, šansa tananih ili
nikakvih karijera, njihov dug prema briselskim mecenama, taj mućak srpskog promišljanja.
Zanimljivo je i hoće li i na koji način DSS uspeti da kapitalizuje novu vrednost Direktive o
neutralnosti. Smatraju li ruski stav čvrstim gorivom za
svoj raketni motor, ili će sve ostati i dalje na
kašljucanju i pogonu na kurblu. Umeju li onako tihi i povremeno
neobavešteni da dignu glas u prilog svoje Deklaracije i da se naplate za
tvrdnje da je službena Srbija nepristojno koketirala i
dodvoravala se kako visokim zvaničnicima, tako i srednjim činovnicima i pomoćnom osoblju NATO gde
god da su ih susretali, od Monsa do Springfilda.
Da još jednom postave Srbiji pitanje ko je to u ovoj zemlji put u NATO
proglasio strateškim ciljem, koja je to parlamentarna
debata overila putni nalog srpskoj vojsci i predala je na ruke NATO
dadiljama da joj peru guzu, drže cuclu i vode je u zabavište. Da je Deklaracija bila samo jedna overa prevencije i dozirane
spremnosti da se uđe u raščišćavanje računa oko toga kuda da nam majčica Srbija ide. Da se
odbrana i Vojska sačuvaju od feudalnih haračlija koji neznanjem i drskošću pustoš za sobom ostavljaju.
A šta sve NATO pokušava da uradi po Srbiji i kod kojih ministara,
vidi se i po najavljenoj "Ekskurziji br. 2". Samo što
su vojni akademci otišli da vide operativni centar te zloglasne sile, što bi
trebalo da predstavlja krunu njihove edukacije i značajno
im pomogne kad zaglave u kasarnama Babušnice ili Bele Palanke, a
ministar prosvete isprati osnovce na isti put. Imaju li ta deca roditelje,
kakav im je sociološki profil i po kojoj ceni instrumentalizacije dece ih tamo
poslaše? Šta biste, o dragi Dositeju i Jovane, vi na ovo rekli?
Pošto će, nesporno je, Ministarstvo odbrane morati da reterira, a Ministarstvo
policije, kao što se primetilo, rapidno napreduje, može li se ko-vlasniku svih
srpskih sudbina, prepodobnom Borisu, predložiti da izrotira nadležne ministre
na ovim njihovim dužnostima. Dalo bi se pouzdano naslutiti šta bi jedan od njih
rekao svojim novim podanicima, a šta drugi ne bi smeo.