Testament

 

EKSKLUZIVNO

 

Jugoslav Petrušić: Ko je uništio Srbiju (1)

 

Balkanska čorba po receptu tajnih službi

 

 

Piše: Branka Đuković

 

   Petrušić: Predočavam moje interno razrešenje međusobno orkestriranih dokumenata, sudskih zapisnika, pisama, medijskih manipulacija, falsifikovanih i originalnih dokumenata, iz kojih se pažljivom analizom može izvući zdrav zaključak - ko prikriva sve zločine na svim teritorijama bivše SFRJ, ko su organizatori a ko izvršioci iz redova vojnih i policijskih, civilnih i kriminalnih struktura

 

Strane službe i njihovi domaći sateliti godinama su bili i ostali noćna mora Srbije. Šireći svoje interese preko domaćih izdajnika, pojedinci ovih monstruoznih organizacija iz senke, spremi na sve (manje zarad dobrobiti svojih zemalja, a mnogo više zbog sopstvenih džepova), naneli su našoj zemlji daleko veću štetu i od onih surovih ekonomskih sankcija devedesetih. Pri tom, veoma vešto i dalje drže omču oko vrata većini nekadašnjih (pa i današnjih) domaćih političara, koju su zatezali i koji i dalje zatežu kad god bi se neko usudio da slepo ne sledi volju gospodara.

Kada istoričari jednoga dana budu ocenjivali ulogu stranih službi i njihovih podanika u urušenju jedne zemlje od Vardara do Triglava (u orkestriranju laži zbog kojih su se svi njeni podanici zakrvili, u korišćenju pravnih hibrida, nama poznatih kao Haški tribunal, Specijalni sud u Beogradu i nevladine organizacije, izmišljenih kao pogodno oružje preko kog se i danas disciplinuju neposlušni Srbi), jedno od najintrigantnijih svedočanstava biće upravo - ovo pred vama.

Čovek po imenu Jugoslav Petrušić, profesionalni obaveštajac, koji se u medijima i mnogim haškim i domaćim procesima pominje u kontekstu počinioca i učesnika u najtežim krivičnim delima tokom devedesetih godina, od špijunaže protiv Savezne Republike Jugoslavije, izdaje zemlje i pokušaja ubistva bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, preko ratnih zločina na Kosovu i Metohiji, zločina u Srebrenici, do otmice francuskih pilota, odlučio je da ekskluzivno za magazin Tabloid, jednom za svagda, otvori svoj "kofer tajni" i srpsku javnost upozna sa istinom - koje su organizacije i pojedinci zakuvali čorbu našem narodu.

- Želja mi je da doprinesem bezbednosti ove zemlje i njenih građana, time što ću sa vama da podelim svoja saznanja o tome šta se zaista dešavalo tokom ratnih dejstava u SRJ i Srbiji, a o čemu posedujem i prateću dokumentaciju - započinje svoju ispovest Jugoslav Petrušić, simbolično je nazivajući "testament".

- Moji dokazi predočiće vam da, sem što su svi zločini usko povezani, ujedno su i sinhronizovano organizovani od strane obaveštajnih službi svih bivših republika Jugoslavije, združeno sa američkim, francuskim, engleskim, ruskim, izraelskim tajnim službama. Pomenute inostrane strukture imale su interes da organizuju okupaciju ovih teritorija koje su  im potrebne za premeštanje Berlinskog zida u Srbiju, odnosno novi hladni rat koji se već vodi između pomenutih svetskih sila. Dok su šefovi srpskih tajnih službi zarad materijalne koristi izdali zemlju, kako bi im, radeći u interesu velikih sila, kasnije bilo omogućeno da kupuju banke, medije, preduzeća... i tako kontrolišu srpsko društvo.  

Listajući na hiljade stranica dokumentacije, sortiranih u šest pretrpanih registara, Petrušić tvrdi da se u njima nalazi njegovo lično, interno razrešenje međusobno orkestriranih dokumenata, sudskih zapisnika, pisama, medijskih manipulacija, falsifikovanih i originalnih dokumenata, iz kojih se pažljivom analizom može izvući zdrav zaključak - ko prikriva zločine koji su se odigrali na prostorima bivše SFRJ, ko ih je organizovao, a ko su izvršioci iz redova vojnih i policijskih, civilnih i kriminalnih struktura.    

Na pitanje zašto bismo mu danas verovali sve što tvrdi, s obzirom na to da Colonel Dominik (jedan od alijasa Jugoslava Petrušića) ipak nije običan vojnik niti kriminalac, već obaveštajac  koji je i danas u službi, odlučno iz topa odgovara: 

- Nikako ne želim da izbegnem da nadležni sud utvrdi kakva je moja stvarna uloga i koji je stepen moje odgovornosti u tim događajima. Ali nemam moralno, pa ni istorijsko pravo da ćutim o saznanjima koja se tiču ne samo mene već i moje države, a koje sam prikupio baveći se profesionalno svojim poslom. Moj proces pred Vojnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu prekinut je zbog nedostatka dokaza i vraćen na dopunu istrage u ponovljenom suđenju protiv mene i još četvorice saoptuženih.

Ipak, mi smo već jednom oslobođeni na sudu od optužbi da smo formirali paravojnu grupu "Pauk" kako bismo se bavili špijunažom u korist francuske obaveštajne službe, kao i da smo odgovorni za ubistvo dvojice kosovskih Albanaca tokom NATO bombardovanja SRJ 1999, iznudu i nedozvoljeno držanje oružja. Stoga tvrdim da je veštačko održavanje ovog procesa neophodno svim strukturama u Srbiji, da bi kroz njega održali procese preko kojih, osuđujući druge, "peru" svoja prava delovanja. Sve fingiranje postupka vidi se kroz prizmu krivične prijave podignute protiv mene tokom agresije NATO, a koja se kroz iskaze saokrivljenih i svedoka, klonira i "dodaje" u zapise njihovih izjava tokom istrage i krivičnog postupka.

Iako je ubeđen da njegov proces nikada neće dobiti sudski epilog, jer o svim relevantnim delovima tog suđenja praktično sve instance - od tužilaštva i nadležnih institucija, preko NVO i Nataše Kandić - ćute, a pomalo i zaziru od kontakta sa okrivljenim. Kako bi ih suočio sa svojom dokumentacijom, Petrušić ovih dana zatrpava papirima nadležna ministarstva, tužilaštvo i istražnog sudiju. Već pomenuti registri predati su i na adrese nadležnih BiH i hrvatskih institucija, a priprema i dokumentaciju koju planira da preda i Crnogorcima i Makedoncima.  

Obaveštajac čiji je identitet raskrinkan pre deset godina, kada je Državna bezbednost podnela krivičnu prijavu protiv njega zbog navodne špijunaže, a zbog čega je ispod njegovog lika u dnevnoj štampi osvanuo potpis "Terorista koji je pokušao da likvidira predsednika", kaže da su 16. maja 1999. godine, na sastanku oficira bezbednosti Vojske Jugoslavije, Ministarstva unutrašnjih poslova i Savezne državne bezbednosti, kod tadašnjeg predsednika SRJ, zamenici načelnika KOS-a Aleksandar Vasiljević i Branko Gajić, potom načelnik OS VJ Branko Krga i njegov zamenik Toma Đurin, pokušali da zavaravaju Miloševića da je Petrušić ratni zločinac.

- Kada je istina o akcijama po BiH počela da izvire na površinu, izdajnicima ove zemlje bilo je neophodno da serviraju Miloševiću lako svarljivu priču, kojom će da ga obmanu. Za ovu rabotu poslužio je 10. diverzantski odred, specijalna jedinica koja je postojala pri komandi vrhovnog štaba Vojske Republike Srpske, koja je napravljena samo da bi neko mogao njome da se posluži da opravda scenario kako Srebrenice, tako i Vukovara i Kosova. Tada zadužuju ljude iz službe DB-a Radeta Markovića, Zorana Mijatovića, Davida Gajića, Gorana Živaljevića i druge da organizuju moje hapšenje. Ali tako da se krivična prijava i celokupan moj budući proces poklope sa tek predstojećim suđenjima u Hagu i domaćim sudovima, odnosno da se prikriju moje prave aktivnosti i infiltriraju sve one kojih obaveštajne službe žele da se ratosiljaju, kako bi sprečili da se eventualne buduće istrage ne okrenu u njihovom pravcu, odakle i potiču - tvrdi Petrušić i ukazuje da zapisnik sa tog sastanka otkriva kompletnu političku pozadinu ovog suđenja. 

Krivičina prijava iz novembra 1999. sumnjiči ga da je okupio grupu od 25 osoba kojima je obećao platu od hiljadu maraka, ratni plen i dnevnicu VJ, i da se sa njima, pod nazivom "Pauk", obreo na putu ka Kosmetu 18. aprila, gde su u Dečanima pridodati 125. motorizovanoj brigadi. Navodi se da je Petrušić bio komadant, Milorad Pelemiš zamenik, a oficiri Rade Petrović, Zoran Obrenović, Zijad Žigić i Živko Mičić. Izvesni Serž Lazarević je preko Branka Vlače, višeg policajca Republike Srpske, navodno dovozio novac iz Pariza, koji je prema prijavi DST-a (Službe državne bezbednosti Francuske) dodelio Petrušiću da ga podeli svojim "plaćenicima". Njegova "izdaja" se ogledala i u tome da je svakodnevno preko satelitskog telefona i faksom odavao podatke sa terena Patriku Foru, šefu DST-a.

Navodi se i da je, po nalogu DST-a, sa Vlačom i grupom od 120 plaćenika otišao u Zair, na ratište, zarad sopstvene koristi. Takođe piše i da je kao suvlasnik firme Geolink iz Pariza primao isplate za fiktivne poslove za račun DST-a. Sa Pelemišom, Vlačom i Petrovićem navodno je na Kosovu počinio više zločina prema albanskim civilima i iznudom obezbedio dodatni priliv novca. Po kraju rata, piše da su nastavili sa špijunskom delatnošću po Srbiji.     

Fingiranjem Pelemišove izjave, prema Petrušićevim rečima, organizatori zavere zapravo su napravili logičnu "vezu" između Dražena Erdemovića i Stanka Savanovića (budućih svedoka), a preko čega se povezuju događaji u Zairu, Šri Lanki i na Kosovu, kroz oficire VJ i MUP-a, odnosno kroz sve aktivnosti koje je Pelemiš imao u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu - zbog čega je žrtvovan i iskorišćen.

- Pošto su obeščastili Pelemiša, službe ga ciljno pridodaju meni, kako bi poslužio kao kopča koja će "pokriti" sve te zločine i zamagliti vidik ka akterima izdaje i veleizdaje. Stoga  organi bezbednosti policije i Vojske Srbije, a tako i Republike Srpske, BiH, Hrvatske, KiM, Francuske, Engleske, Amerike, Izraela, sinhronizovano pomažu sa strane prikrivanje tih aktivnosti, i kroz moj proces prave miks svih spornih događaja. Neophodno im je, dakle, da svoje zločine prikažu onako kako su ih stvarno radili, ali tako što će prethodno da ih pripišu nekom drugom, u ovom slučaju meni. I to tako nebulozno da niko ne može da ih razume proučavajući dokumentaciju - kaže Petrušić.

Pojašnjavajući da se takvim montiranjem, u stvari, unapred pokrivaju sva svedočenja Dražena Erdemovića u Hagu nekoliko godina kasnije, i da isto to, samo pred domaćim sudovima, govori njegov najbolji prijatelj Stanko Savanović, Petrušić ocenjuje da su dva najveća zločinca u Srebrenici, koji su posle tog događaja pucali jedan na drugog, sada ključni svedoci - jedan u Srbiji, drugi u Hagu.

- Erdemović svedoči u čak osam haških procesa, a ovaj slučaj predstavlja kamen-temeljac konstrukcije kojom se pokrivaju njegove izmišljotine. Njihova nesmetana šetanja po suđenjima, još tada, dodatno su obezbedili montirani spisi SDB-a koji sve događaje na isti kalup pripremaju u režiji Vasiljevića i onih oko njega, u saradnji sa Jovicom Stanišićem i ljudima njemu podređenim. Podršku im svesrdno pruža savezni ministar za informacije preko Savezne direkcije koja ove iste laži prenosi u novinama, a preko kojih optužene pred Haškim tribunalom kasnije dovode u zabludu jer ih ovi koriste kao sopstveni dokazni materijal.

U spisima je međutim preživelo i svedočenje generala Ilije Brankovića, iz kog se, tvrdi ovaj obaveštajac, nedvosmisleno vidi prava istina - da on u stvari nije špijun. Naprotiv, ovaj general jasno kaže da je od 1995. godine između Petrušića i VJ postojala službena saradnja. Ovo svedočenje predstavlja rezime svega onoga šta je pozitivno uradio za Vojsku, kakve je kontakte u vreme najstrašnije izolacije SRJ uspostavio u korist VJ, njegove aktivnosti prilikom prodaje viška naoružanja u Zairu da bi se od tog novca (koji je kasnije nestao) nabavila oprema koja je bila neophodna za rat na Kosovu, i stvarna uloga Geolinka. Iz svedočenja se čak vidi i da je tu "saradnju" aminovao tadašnji načelnik Vojne bezbednosti Aleksandar Dimitrijević.

- Nepotrebno je naglašavati da i sud u ovom procesu najmanje interesuje to da se bavi optužnicom, već po svaku cenu žele da kroz moj proces provuku što više irelevantnih detalja kako bi osigurali politički progon državnika i oficira SRJ, i time zadovoljili potrebe Haškog tribunala, Specijalnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu i Veća za ratne zločine, u ime stranih interesa na ovim prostorima!

Uz ovakav zaključak, naš sagovornik izvlači i nalog za hapšenje koje je izdao Geza Farkaš 17. maja 1999, na osnovu kog je dva puta držan u pritvoru "kao terorista", i to posle zaključka vojnog tužioca pri komandi Prve armije da "s obzirom na to da iz iskaza Petrušića  drugih dokaza nema, ne stoji osnovana sumnja da je počinio navedeno ili neko drugo krivično delo" na osnovu čega je doneto i rešenje o ukidanju pritvora.

- Šaci domaćih izdajnika upravo je takva krivična prijava bila potrebna da svrgnu Miloševića i bace Vojsku na kolena. Pažljivo sastavljenom prijavom, dakle, nameće se zaključak da od 1997. godine radim protiv SRJ, od kada, odgovorno tvrdim, počinje i pripremanje terena i izmišljanje kvazigrupe "Pauk" čiji će im navodni članovi kasnije poslužiti kao žrtveni jaganjci preko kojih će pokušati da "pokriju" sva svoja zverstva i lažno povežu izvesne strukture ljudi iz Republike Srpske sa zločinima u Bosni, na Kosovu i pojedinačnim političkim ubistvima širom teritorije bivše SFRJ. Sve te sporne procese uvek je servisirala ista grupa ljudi, isti tužioci, sudije, političari koji su me proganjali, kako ovde, tako i u inostranstvu - ističe Petrušić, koji je često bio predmet rasprava na suđenjima Slobodanu Miloševiću, Nebojši Pavkoviću, Milanu Milutinoviću, Vojislavu Šešelju i drugima: - O zataškavanju moje stvarne uloge na Kosovu najbolje svedoči dijalog Miloševića sa bivšim načelnikom uprave bezbednosti JNA Aleksandrom Vasiljevićem, kada, praveći se da ne zna ko sam, iako je po službenoj dužnosti to morao da zna, ovaj najveći izdajnik srpskog naroda i strani plaćenik  zapravo sebe razotkriva.

S obzirom na to da su ljudi, događaji i vremenske instance isprepletane i izvučene iz konteksta i činjeničnog stanja, ovaj slučaj je veoma zamršen, a što je, prema rečima našeg sagovornika, i bio cilj pojedinaca i organizacija koji su združili svoje snage i interese da naprave haos na ovim prostorima. Ciljnu "papazjaniju" koja je stvorena da bi se sakrili iza potpunog onesposobljavanja čitaoca dokumentacije da razdvoji i raščlani činjenice radi njihove provere, Petrušić će, samo za Tabloid, pokušati da objasni tako što će sažetije i konciznije da se postavi u situacije, vreme i ljude koji odgovoraju stvarnom, činjeničnom položaju. Naravno, koliko je god to moguće.            

 

 

 

 

Pismo Karadžiću

 

Pismo koje je Radovanu Karadžiću poslao britanski oficir, u kome ga poziva da se preda Hagu, još jedan je dokaz o sadejstvu francuske, američke i britanske države sa domaćim službama. Sastanak koji je tim povodom organizovan u Parizu, a gde su učestvovali ljudi iz DB-a, Mirko Božić i još nekoliko njih - ekipa koja već tada radi na rasturanju SRJ za interese inostranih tajnih službi - među kojima su Aleksandar Vasiljević, Geza Farkaš, Branko Gajić, Branko Krga, u Bosni Petar Salapura, Alija Delimustafić, Nikola Zimonja, Nikola Bursać, sa službom DB-a pokušavaju da uz pomoć Jovice Stanišića, Dragiše Ristivojevića, Davida Gajića, Gorana Živaljevića, Zorana Mangotića i Zorana Katovića iskonstruišu i predstave kao sastanak na kojem sam napravio rat na Kosovu.

 

 

 

 

Jugoslav Petrušić najpoznatiji je francusko-srpski špijun. Radio je za francusku, ali i za jugoslovensku tajnu službu, a međunarodnu reputaciju stekao je u Zairu, gde je uvežbavao elitne trupe Mobutua Sese Sekoa. Učestvovao je u 17 ratova, između ostalih u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Indiji, Ruandi, Ugandi, Obali Slonovače.... Srpske vlasti uhapsile su ga 25. novembra 1999. sa pet pripadnika rezervnog sastava Vojske Jugoslavije pod optužbom da su planirali atentat na tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića. Grupa Pauk optužena je za špijuniranje u korist francuske obaveštajne službe. Na dušu mu je stavljeno da je počinio ratne zločine u Srebrenici, gde je delovao kao pripadnik 10. diverzantskog odreda. Tabloid će u nastavcima objaviti njegovu ispovest, kojom on, kako kaže, želi da sve, pa i sebe, izloži sudu javnosti.

 

 

U sledećem broju: Uloga Nataše Kandić u zataškavanju ubistva dvojice Albanaca na Kosovu