**Bilo kuda, Carnex svuda**

Način na koji se krčmi vrbaski Carnex i na koji je u sve to uključen krvavi kapital ruske mafije, svetski je primer kriminalne privatizacije u sprezi države, mafije i domaćih sitnih prevaranata. Ko iz tog društva uopšte razmišlja o zaposlenima i malim akcionarima samog Carnexa

Milan Malenović

Jurij Solovjev

Carnex je jedna od vodećih kompanija za proizvodnju mesa i mesnih prerađevina u ovom delu Evrope. Osim što ima dominantan položaj u Srbiji, ona je od novembra 2009. prisutna i na ogromnom ruskom tržištu, gde zahvaljujući mogućnosti bescarinskog izvoza u bliskoj budućnosti može da ostvari veliki uspeh. Zbog toga je mnogima nejasno zašto su akcije ove kompanije na berzi obezvređene i dosežu tek polovinu nekadašnje dinarske vrednosti, dok je, ako pogledamo cene u evrima, situacija još gora.

Carnex je osnovan 1958. godine u Vrbasu. Proizvodni program je prvobitno bio namenjen izvozu na englesko tržište, pa je odlučeno da ime kompanije bude kombinacija reči carne (lat. meso) i export (engl. izvoz). Za samo 10 godina Carnex postaje jedan od najvažnijih proizvođača mesa i mesnih proizvoda.

Društveni kapital u Carnexu je privatizovan 2003. godine kada ga je kupio investicioni fond sa engleskog kanalskog ostrva Džerzija, Midland Risors. Tri godine kasnije, pošto je otkupio sve deonice u državnim rukama, Midland je bio primoran da svoj udeo od 92 odsto proda takođe investicionom fondu sa istog ostrva, Ašmoru, koji je i danas većinski vlasnik Carnexa.

Iako su oba fonda poznata po tome što kriju čiji kapital investiraju, neke informacije procurele su do nas.

Kupio Kirgiziju pa zeta poslao u Vrbas

Iza Midland Risorsa stoji Aleksandar Šnajder, zet i poslovni naslednik Borisa Birnštajna, koga u Ukrajini zovu kraljem metalurgije. Obojica su Jevreji, emigranti iz bivšeg SSSR-a. Birnštajn (1947) je rođen u Viljnusu, u Litvaniji. Pošto je emigrirao, osnovao je 1982. u Švajcarskoj firmu Saebeko. Devedesetih prošlog veka, u doba privatizacije koja je bila identična kasnijoj srpskoj, Birnštajn je kupio skoro kompletan metalurški sektor Ukrajine. Osim toga on je i jedan od vlasnika Železare u Skoplju, a preko svog zeta Šnajdera bio je vlasnik i Valjaonice bakra Sevojno, kao i Željezare Nikšić.

Početkom devedesetih prošlog veka, iako strani državljanin, Birnštajn biva postavljen na mesto predsednika jedne od najvažnijih državnih institucija u Kirgiziji, Komiteta za rekonstrukciju i unapređenje privrede. Sa ovog mesta on uspeva da za svoju novu kompaniju Cameco dobije prvo trećinu vlasništva nad rudnikom zlata Kumtor (šesti po veličini rudnik zlata u svetu, donosi 40 odsto prihoda od izvoza, a čini 10 odsto BND Kirgizije), a da zatim 2004. posle rekonstrukcije preuzme 53 odsto deonica (udeo vlade Kirgizije sa prvobitnih 66 spada na samo 16 odsto). Već sledeće godine, međutim, državno tužilaštvo Kirgizije pokreće istragu u vezi s ovom očigledno kriminalnom privatizacijom, budući da su i zlatne rezerve ove republike sa 16 tona spale na manje od četiri tone.

Ni Birnštajnovo poslovno carstvo u Rusiji, gde je počeo kao uvoznik piva u limenkama, ne stoji naročito dobro otkako je administracija Vladimira Putina krenula u obračun sa organizovanim kriminalom. Birnštajn se dovodi u vezu sa najvažnijim kontroverznim oligarsima Rusije, a jednom od njih, Semjonu Mogiljeviću, bio je domaćin u Tel Avivu kada je u tom gradu od 10. do 19. oktobra 1995. bio održan samit ruske mafije. Upućeni smatraju da je i sam Birnštajn član mafijaške grupe Solnčeskaja koju predvodi Sergej Mihailov. Decembra 2002. tužilaštvo iz Antverpena je protiv Birnštajna i Aleksandra Volkova podiglo optužnicu zbog organizovanja pranja novca i zamrzlo njihove račune u bankama pod holandskom jurisdikcijom. Birnštajnov saradnik Volkov, inače, slovi za vođu ukrajinskog mafije.

Pritisnut istragama u većini zemalja u kojima je poslovao, Birnštajn postaje neinteresantan za vlasnike prljavog kapitala koji svoje poslove prebacuju na njegovog zeta, Aleksandra Šnajdera, vlasnika Midland Risorsa.

U vremenu stihijske privatizacije u Srbiji Štajner kupuje, između ostalog, i Carnex koji se vezuje za njegov kraj. Za komercijalnog direktora tog preduzeća on postavlja svog prijatelja i saradnika Aleksandra Džedetsa, ne zato što u Srbiji nema dobrih stručnjaka, već da bi Džedetsa sakrio od međunarodne poternice koju je za njim raspisao FBI zbog umešanosti u finansijske mahinacije.

Peru pare Rotšilda i Berezovskog

Upućeni veruju da je Džedetsovo i ime Midlanda pomenuto u razgovoru koji je 2001, samo nekoliko sati pre nego što će da bude ubijen, radnik DB-a Momir Gavrilović obavio sa saradnicima tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice. Gavrilović, u trenutku dok je iznosio svoje informacije o prodoru kapitala ruske mafije u Srbiju, nije mogao da zna da će Rade Bulatović postati lični Šnajderov prijatelj.

Uljuljkani pažnjom koju im tadašnja srpska vlast pruža, Šnajder i Džedets prave kardinalnu grešku verujući da im pripada ceo ovaj geografski prostor. Džedetsa 2006. po poternici FBI-ja hapsi hrvatska policija kada je pokušao da na jednom malom graničnom prelazu kod Iloka u službenim kolima Carnexa zajedno sa vozačem ponovo uđe u Srbiju. Slučaj dospeva u svetske medije, čime je, na isti način kao Birnštajnova ranije, sada bila zapečaćena poslovna sudbina Šnajdera i Midlanda. Ruska mafija, jednostavno, ne želi da se o njoj i njenim saradnicima previše priča u javnosti.

Odmah posle Džedetsovog hapšenja Midland prodaje udele u svim firmama na ovim prostorima i nestaje sa ekonomske scene Srbije. Carnex je kupila firma Ašmor.

Ašmor je, kao i Midland, registrovan na ostrvu Džerzi, a ime je dobio po ostrvcetu u Timorskom moru, severno od Australije. Doskora je Ašmor uspešno prikrivao svoje vlasnike, ali je Tabloidov istraživački tim došao do podataka da je jedan od vlasnika, ako ne i jedini, ovog investicionog fonda Majkl Benson, koga prethodno srećemo kao člana fonda Amvescap, koji je u većinskom vlasništvu firme Aticus. U Aticusu je kapital porodice Rotšild, koja za svog saradnika ima i vlasnika Salforda, Borisa Berezovskog, jednog od najistaknutijih oligarha iz okrilja ruske mafije. Po ovome se vidi da se ruska mafija sa Midlandom nije povukla iz Carnexa, već je samo promenila firmu preko koje plasira svoj kapital.

Kao većinski vlasnik Carnexa (92 odsto), Ašmor je najavio da želi da otkupi sve akcije ovog giganta iz Vrbasa. Samim tim njemu se isplati da obezvređuje akcije koje namerava da kupi, ali se na Beogradskoj berzi ne pojavljuje on kao remetilački faktor koji obara cenu, već beogradska ispostava mafijaške Fime iz hrvatskog Varaždina. Specijalitet ove banditske družine je otkup firmi za novac firme koju kupuju.

Regionalni pljačkaši

Uvidom u izveštaje Fime a.d. Beograd utvrdili smo da su njeni vlasnici Fima Grupa a.d. Varaždin (49,19 odsto) i Milan Horvat ( 37,17 odsto), koji je istovremeno vlasnik i direktor varaždinske Fime. Isto tako smo utvrdili da je Fima Beograd drugi po veličini vlasnik Carnexovih akcija.

Samo mesec dana pošto je srpska Komisija za hartije od vrednosti (HOV) 19. septembra 2009. dozvolila delovanje ove kompanije na Beogradskoj berzi, u Hrvatskoj je uhapšen pomenuti Milan Horvat. U saopštenju hrvatskih vlasti rečeno je da je Horvat pritvoren jer je preko podmićenih direktora Podravke obezbedio da ova kompanija da kredit splitskom preduzeću SMS, koje je, zatim, taj novac prosledilo Fimi kako bi ova otkupila većinski paket akcija Podravke. U igri je bilo 250 miliona kuna (oko 35 miliona evra).

Odmah posle toga su i bosanski mediji preneli da je Fima banka DD iz Sarajeva (nekadašnja VABA banka) na isti način pokušala da preuzme Postbanku BH, tako što je preko povezanih lica od nje dobijala kredite.

Prateći ovaj način rada postaje nam jasno da Fima dobija novac Carnexa kako bi obezvređivala njegove sopstvene akcije i tako Ašmoru pomogla da se jeftino dokopa celokupnog vlasništva nad Carnexom. Nije na odmet pomenuti da preko svoja dva kastodi (zbirna) računa u Komercijalnoj banci Beograd i jednog u Raiffeisen banci Hrvatska, Fima Beograd upravlja i kapitalom preduzeća Matijević, direktnog, mada mnogo slabijeg Carnexovog konkurenta.

Kada pomoću Fime Ašmor dobije kontrolu nad 95 odsto Carnexovih akcija i tako stekne zakonsko pravo da ostale akcionare prinudi da mu za sitne pare prodaju svoj udeo, mesna industrija iz Vrbasa biće izdeljena u nekoliko preduzeća i preprodata. I sam brend carnex biće prodat, moguće Matijeviću, kako bi ovaj, ali i firme sličnog asortimana iz Hrvatske i Slovenije, a koje svoj kapital obrću preko Fime, mogao da zagospodari srpskim tržištem. Istovremeno, zahvaljujući ekskluzivnom sporazumu Srbije sa Rusijom, ta će preduzeća steći i pravo bescarinskog uvoza u Rusiju. Nije nebitno ni to što Carnex, kao jedna od retkih kompanija iz Srbije, već poseduje sertifikat za slobodan izvoz mesa i mesnih prerađevina u EU.

U svemu ovome ni Ašmor neće finansijski loše da prođe, jer pranje krvavih mafijaških para ne podrazumeva i dobit od transakcija. Samim ulaganjem kapitala u Carnex, Ašmor je od svojih kriminalnih klijenata već naplatio proviziju, tako da mu je svejedno pošto je kupio, a pošto prodao.

Od sportskih klubova do železara

Aleksandar Šnajder je rođen 1968. godine u St. Peterburgu, odakle je njegova porodica emigrirala već 1971, prvo za Izrael a deset godina kasnije u Toronto, Kanada. Zaposlio se u kompaniji Saebeko Borisa Birnštajna, gde je bio beznačajni službenik dok se nije oženio gazdinom ćerkom Simonom. Tada počinje Šnajderov vrtoglavi uspon. Već 1994, sa samo 26 godina, postaje vlasnik kompanije Midland Resources Holding Ltd, koja odmah potom kupuje metalurški kombinat Zaporozstalj iz Ukrajine, gde je njegov tast već imao razgranate poslove.

Za razliku od Birnštajna, Šnajder je voleo da se eksponira i pokazuje svoje bogatstvo. U Torontu ima nekoliko stanova od po 700 kvadrata, bio je vlasnik Džordanovog tima u Formuli 1 (kupljenog 2005. za 50 miliona dolara, a prodatog 2006. za 106,6 miliona dolara), zatim je za 17 miliona dolara 2007. kupio fudbalski klub Makabi iz Tel Aviva, ali je propao njegov pokušaj da za 900 miliona dolara kupi kanadski hokejaški klub Maple Leafs. Šnajderov lični imetak se procenjuje na skoro dve milijarde dolara.

Izraelska veza srpskog MSP-a

Važnu ulogu u prelasku Carnexa iz ruku Midlanda u Ašmor odigrao je i tadašnji zamenik za pravne poslove generalnog direktora Carnexa, a sadašnji državni sekretar u srpskom ministarstvu spoljnih poslova Mirko Stefanović, o kome možete detaljnije da se informišete u članku o srpskoj diplomatiji. Mirko je pre dolaska u Carnex bio ambasador SRJ u Izraelu, gde je po izričitoj naredbi Slobodana Miloševića i Mire Marković radio na privlačenju kapitala iz kontroverznih jevrejskih firmi u Srbiju. Tom prilikom je stupio u kontakt i sa Birnštajnom kome verno služi sve ove godine.

Ne priznaju vlasništvo

Nije nezanimljiv ni Upravni odbor Carnexa, koji čine: Goran Altaras, predsednik, Vesna Rakić-Vodinelić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu (član LDP-a), član, i Derek Zissman, takođe član.

U godišnjem izveštaju kompanije za 2008. piše da Goran Altaras nema akcije Carnexa, dok je istovremeno u Centralnom registru Komisije za hartije od vrednosti navedeno da on poseduje 114 akcija ove kompanije. Čudno je da se predsednik UO stidi suvlasništva u sopstvenom preduzeću.

Zarađuje i na greškama

Ašmor se u Srbiji pojavio početkom veka, na samom startu privatizaciong cirkusa. Tada je učestvovao na tenderu za kupovinu Luke Beograd, da bi naprasno u samom finišu trke dostavio pogrešnu dokumentaciju, zbog čega je bio diskvalifikovan.

Kada je nešto kasnije, krajem 2005, bio diskvalifikovan i iz trke za C market jer je dostavio pogrešnu bankovnu garanciju, procurele su informacije da je Ašmor u oba slučaja namerno napravio grešku. Za diskvalifikaciju u tenderu za C market Ašmor je od Slobodana Radulovića, predsednika Primera C, dobio tri miliona evra, tvrde upućeni. Primer C je tako otkupio C market.

podeli ovaj članak:

Natrag

Na vrh strane