Okupacija
Ukleto ostrvo: Haiti, Kosovo na moru
Uzeše državu za tanjir pasulja
Posle razornog zemljotresa na
Haitiju na ovom ostvu se već našlo oko 2.000 marinaca čiji konačni broj u fazi
pomoći treba da bude 15.000. Amerika hoće od Haitija da napravi takvu
državu koja je neće više plašiti svojom mnogomilionskom
bedom ni pretiti invazijom gladnih crnaca na obale Floride. Sa druge strane
sprečiće da zemlja krene ka levičarskim primerima nekih
južnoameričkih zemalja ili obližnje Kube. Jednim udarcem dve
muve
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Zamislite jedno ostrvo podeljeno
na dva dela - desno bogati raj za turiste, Dominikanska Republika, levo
najsiromašnija država sveta, Haiti, a u sredini neprolazna granica. To je
realnost nekadašnje Hispanjole kako ju je krstio Kolumbo kada ju je otkrio
1492. godine. U nekoliko navrata boravio sam na Haitiju i upoznao nekoliko
intelektualaca i umetnika, kao i gomilu finih ljudi. Pogotovo su dirljive
njihova pobožnost i skromnost u uslovima diktatature i policijskog režima koji
je bio nemilosrdan. Tom prilikom sam sreo oca haićanske naivne umetnosti koji se zvao Filome Obin i sa
njime često bio u dugom razgovoru. Moj
hotel je bio na nekoliko stotina metara od njegove kuće-ateljea. Još uvek mi je njegov lik ostao u sećanju, iako je sve to bilo pre više od 25 godina.
Svetski poznati slikar, čija su platna obogatila mnoge galerije Evrope i
Amerike, primao me je srdačno u svojoj kućici od dasaka i ćerpića, bez potrebe
najavljivanja. Svaki put bismo ćaskali o Haitiju, zemlji umetnika gde je
svaki čovek slikar, muzičar ili poeta. Filome je pričao i Generaliću i
ostalim YU naivcima toga doba koje je cenio. Jedino nije voleo da priča o sebi.
Lažni humanisti
Možda je i mene kao i mnoge
Francuze potresla tragedija Haitija, kao neki eho davnih uspomena. Moje su
turističke, a francuske su više kolonijalnog tipa. Kao neka obaveza nerešenih
računa istorije. Ova tragedija nosi upravo takvu poruku, koja je i prava tema
ovog dopisa.
Teško je a ne poverovati da
zemljotres koji je razorio ovu prvu crnačku državu sveta nije oglasio i početak
njenog kraja, ili kraj improvizovane vlasti koja se menja svaki put kada neki
novi diktator uzme vlast. Način na koji su leteći kauboji zabili svoju zastavu
na ruševinama prestonice i inicijativa koju su preuzeli u spasavanju žrtava
mnogo podseća na druge države i druge periode moderne istorije, kada su ti isti
spasioci sistematski ostajali u spasenim teritorijama. Naravno, ova pomoć je
zaista humanitarna i od nezamenljive je pomoći, ali je ujedno i dobar razlog da
se još jednom ozakoni pravo jačeg. Ovo nije samo moj komentar, već su to i fraze koje naglašavaju neki slobodniji
francuski mediji. Kosovo i Irak su pomenuti kao primer američkog lažnog
humanitarizma.
Za mnoge su ovo tipični primeri
kako prolaze oni koje Ameri spasavaju od terorizma, etničkog čišćenja ili
prirodnih nepogoda. Tema nije tabu i o njoj se otvoreno diskutuje. Pogotovo od kada su Ameri odbili da daju
dozvolu za sletanje francuskim avionima punim lekova i lekara. Od pisane štampe
do poznatijih TV kanala, sve se vrti oko Haitija i njegove budućnosti. Veliki poslovi i velike pare su u pitanju.
Treba praktično izgraditi ceo jedan
milionski grad i totalnu infrastrukturu države. Posla za narednih 10 godina.
Neki posmatrači vide u američkim helikopterima mašine vremeplova koje nas voze
direktno u 21. vek. U vreme kada su se osvajale kolonije i krojile granice.
Proteklih nedelja je bilo i dosta onih koji su u mnogobrojnim i gotovo
svakodnevnim debatama ofirali Obaminu politiku. Prema izraženim mišljenjima, američki predsednik je najzad pokazao pravo lice. Drugi su
insistirali na tome da je oduvek bilo jasno da nijedan američki predsednik nikada nije ni imao trunke realne
vlasti. Oni su svi do jednog samo izvršavali odluke skrivenih mračnih sila interesa i arogantne agencije CIA. Bilo
da je stvarno tako ili ne, situacija je veoma napeta i dosta konfuzna. Niko ne
zna šta sme, a šta ne može
da kaže pred kamerama ili da napiše u časopisima.
Sve u svemu, Francuska je očajna
i uvređena u svom političkom narcizmu što joj je Amerika ispred nosa opet
odnela jednu teritoriju koju je smatrala zonom svojih interesa i realne
influencije. Uzeše im celu državu, i to za tanjir pasulja i flašu vode koje su
servirali pre ostalih. Jer humanitarna akcija je vrsta biznisa. Sama reč akcija
dovoljno govori da se takve stvari kotiraju na berzi. Pouka je i ovde jasna: ko
ima bolje organizovano sažaljenje i tehnologiju nebeske konjice, može da izvuče
veću korist iz tuđe tragedije.
Istorijsko pravo ili pravo jačeg
Pravo na prioritet spasavanja
Haitija Francuska crpi iz istorije i zajedničkog jezika koji ima sa Haitijem.
Vekovima su dve nacije imale i zajedničku istoriju. Jedino se mnogo ne
pominje da je za Haićane ovo bolni deo
postojanja, a za Francuze period uspomena na snagu njihove kolonijalne prošlosti. Haićane su izmislili
Francuzi tako što su iz raznih delova Afrike masovno dovlačili robove na ostrvo
duvana i šećerne trske. Biser Kariba, kako su nazivali Haiti, bio je
najomiljenija i najbogatija francuska kolonija. Jedna šestina francuskog
bogatstva je dolazila sa ovog dela sveta. Robovi su bili pokorni i poštovali su
Crni zakonik iz doba Luja XIV. Ova knjiga prava za crnce predviđala je smrtnu
kaznu za gotovo bilo koji prekršaj ili pomisao o pobuni.
Ali kako se točak istorije stalno vrti, tako je i na versajska
vratanca jednoga dana došla maca. Francuska revolucija se u koloniji Haiti
pretvorila u pobunu robova iz koje je nakon neverovatne i prve istorijske
pobede nad Napoleonovom vojskom, 1804. proglašena nezavisnost. Da bi Francuzi
definitivno digli ruke od novog rata, Haiti je morao da plati svoju nezavisnost
cenom od 20 milijardi današnjih dolara. Jedina zemlja na svetu koja je kupila
svoju slobodu imala je i drugih problema jer su se sve druge kolonijalne sile
tadašnjeg sveta uplašile da njihove kolonije ne kopiraju Haiti, pa su udarile
težak embargo prvoj crnačkoj državi.
Zemlja koja je proizvodila
trećinu svetskog šećera, ostala je bez prihoda. Haiti je živeo od svoje primitivne zemljoradnje, a sve
velike šume su posečene za ogrev i gradnju - do poslednjeg stabla.
Malo pomalo, najbogatija kolonija postala je najsiromašnija država sveta i to
na nekoliko zaveslaja od najbogatije Amerike! Da bi sprečili egzodus, Ameri su
pokorili ostrvo za vreme Prvog svetskog rata i ostali tu 20 godina, a da gotovo
ništa nisu izgradili. Nakon tog perioda stigla je diktatura lokalnih melezana i
razne prirodne katastrofe, koje su dokrajčile ovu zemlju u kojoj ljudski život
ne predstavlja gotovo ništa. Kada je zloglasna porodica Duvalije skinuta sa
vlasti, oni su pobegli u svoje vile na Azurnoj obali u Francuskoj. Danas su
stradanje i beda toliko veliki da se mnogi Haićani pitaju ne bi li bilo bolje
da ih Ameri zaista uzmu pod svoje i da se krene u bolje sutra. Ovo je zapravo
najbolnija stavka za francusku politiku koja nerado gubi Haiti i sve poslove
koje je tamo predvidela da obavi. U blizini Haitija nalaze se i poslednje
francuske teritorije na tom delu sveta, Gvadalupe i Martinik.
Američki interesi na Karibima
Ameri nigde nisu dobrodošli, pa
ni na Haitiju nije bilo drugačije. Tako je bilo sve do
pre nekoliko dana. Kada je udario zemljotres mnogi Haićani su čak tvrdili da su
ga zapravo Amerikanci prouzrokovali, kao što su verovali da je i cunami u Aziji
njihovo delo. Razlog je stari san Amerike da dominira celim Atlantikom. Sada su
stvari malo jasnije i po svoj prilici Haiti nikada neće biti deo Amerike. Ima ih mnogo, devet miliona, i svi su
siromašni. Amerika zapravo ne dozvoljava da se neko drugi uvalili na ostrvo.
Kandidata ima mnogo - Francuzi, Brazilci i drugi Južnoamerikanci mogli bi da se
utvrde u blizini američke obale. Zato je Amerika
požurila da zauzme aerodrom i da dozvoljava sletanje svojim avionima. Spas
dolazi upravo od Ujka Sema i Bila Klintona koji istovara pakete kao neki
vulgarni fizikalac. I Kušner se tako proslavio kada je istovarao džakove u
Somaliji. Gluposti ponekada pale. Tako su gladni i ranjeni počeli da ljube
američku zastavu, a za Francuze su govorili da je to poslednja nacija na svetu
kojoj bi se priklonili, i to upravo zbog kolonijalne prošlosti koja je naglo
izbila na površinu.
Zbunjeni Francuzi, koji inače
najviše dece usvajaju baš sa Haitija, nisu znali kako da reaguju te su pozvali
da se što pre održi jedna konferencija na visokom nivou o izgradnji porušene
države. Ovoga puta Sarkozi je malo zakasnio sa svojim predlogom jer 15.000
marinaca već radi taj posao. Amerika
će od Haitija da napravi takvu državu koja je neće više plašiti svojom
mnogomilionskom bedom niti pretiti invazijom gladnih crnaca na obale Floride.
Sa druge strane, sprečiće da zemlja krene za levičarskim primerima nekih
južnoameričkih zemalja ili obližnje Kube. Jednim udarcem dve muve.
Sve ovo probudilo je
antiamerikanizam, koji se širi u Francuskoj. Kao da su se najzad ljudima
otvorile oči pred pojmom mondijalizma i njegove šeme koja nas sve kao neku
ogavnu zelenu mušicu hvata u svoju paukovu mrežu.
Francuska koja je do juče
čarterima izbacivala nepoželjne Haićane, sada ubrzanim procesom uvozi decu za
usvajanje sa tog istog jadnog i ukletog ostrva. Pouka cele ove tragedije jeste
upravo ofiranje karata i stavljanje stvari na svoje mesto: da se jednom zauvek
zna ko je ko na ovoj ludoj planeti. Da se zna i dobro upamti da države ili
pokrajine koje imaju nalazišta petrola, neko zgodno mesto za vojnu bazu, ili
veliku bedu koja preti da se širi na sve strane - takve države nisu zaštićene
od američke humanitarne i prijateljske pomoći, koja se na srpskom jeziku naziva
okupacija. Okupaciju koju neki narodi ugnjetavani od svojih lokalnih huligana
mogu i da požele. Sirotinja često i nema boljeg
rešenje nego da bira između kuge i kolere, raka ili
side.
Za mnoge, ovo su tipični primeri
kako prolaze oni koje Ameri spasavaju od terorizma, etničkog čišćenja ili
prirodnih nepogoda. Tema nije tabu i o njoj se otvoreno diskutuje. Pogotovo od kada su Ameri odbili da daju
dozvolu za sletanje francuskim avionima punim lekova i lekara. Od pisane štampe
do poznatijih TV kanala, sve se vrti oko Haitija i njegove budućnosti. Neki naslovi vide u američkim helikopterima mašine
vremeplova koje nas voze direktno u 21. vek. U vreme kada su se osvajale
kolonije i krojile granice.