Tabloid istražuje
Ucenjivački kapacitet Vlade Srbije: ministri i
premijer Cvetković moraju da odrade svoj bivši život, na štetu države i naroda
Dođeš nam
toliko ili ćemo mi doći tebi
Propaganda o hvatanju lopova u Srbiji ipak
je samo propaganda. Ključne ljude u državnom vrhu koji su kompromitovani ili su
uhvaćeni u krivičnom delu, pa je to negde prećutano, lako je držati ucenjene i
pod kontrolom. Zato su idealni i nesmenjivi. Zato niko nikoga ne sme da
napadne. Zato je voz stao. Zato su na vlasti i pri parama samo oni
najkvalitetniji, oni s najvećim ucenjivačkim kapacitetom
Nikola Vlahović
Svaki politički
prestupnik u Srbiji mogao bi da se pozove na hrišćansko milosrđe, jer je i Isus
Nazarećanin bio blagonaklon prema prostitutkama: ko je bez greha, neka prvi
baci kamen na njih!
Ovdašnji vlastodršci, po
svemu sudeći, snažno veruju u tu biblijsku pravdu, ali samo zato da bi svoja
topla koruptivna gnezda učinila još dubljim i zaštićenijim, a svoje račune i
svoje partije još bogatijim.
Odlazeća vlada Tadić-Cvetković
i jedan broj njenih značajnih funkcionera koji već deset godina stalno
"ministruju" a bliski su državnoj blagajni, ucenjeni su i
kompromitovani, u stvari, idealni u rukama onoga ko njima suštinski
komanduje.
Preciznije rečeno, niko
nije bolji garant stabilnosti ove srpske vlade od njenih ucenjenih ministara!
Niko, na primer, nije bolji mandatar te vlade od bivšeg (kompromitovanog)
direktora Agencije za privatizaciju!
Retka je vrsta ljudi
poput Mirka Cvetkovića, koji je uspeo da
postane predsednik vlade uprkos tome što su i on i njegova nekadašnja
revizorska kuća CES Mekon, doslovno upropastili 88 privatizacija, od
kojih je barem pola osporeno na sudu!
Ali, nije Mirka niko
pitao. Morao je - kao i svaki vojnik
partije,
na predlog neprikosnovenog vođe i u duhu pređašnjih
"narodnih demokratija". Imao je i lep politički pedigre. Bio je
prethodno ministar finansija u Vladi Srbije (svečano imenovan 15. maja 2007.
godine), gde je pokazao zavidnu lojalnost, snishodljivost i brojne druge
kvalitete, dovoljne da ga Boris Tadić u trenutku panične potrage za
formalnim mandatarom, izabere lupivši se po čelu: "Kako se njega nisam
setio!" A izbor je više nego logičan jer je upravo Cvetković birokrata s
izuzetno visokim ucenjivačkim kapacitetom!
Kako se kalio konsiljere
Kadrovski rasadnik
odakle su nastali svi Cvetkovićevi mentori i tutori bile su takozvane
konsultantske kuće, poput Ces Mekona, Citadela, Dilojt &
Tuša, a pre svih Ekonomski institut, koji je sarađivao s Agencijom za
privatizaciju kada je u pitanju bila procena i prodaja najboljih srpskih
preduzeća.
Odavde su kadrovi
političkim kanalima odlazili u državne institucije. Tako je i Cvetković prešao
iz Rudarskog instituta u Ekonomski institut (i tu ostao šest godina), što ga je
preporučilo za dalje napredovanje po liniji partijske lojalnosti.
Bivši ministar za
privatizaciju Aleksandar Vlahović, potom državni sekretar u Ministarstvu
za ekonomiju Nebojša Ćirić, pa Danko Đunić, dugogodišnji direktor
i jedan od vlasnika Instituta i suosnivač beogradske filijale revizorske firme Dilojt
i Tuš, kao i mnogi drugi koji su iz ove ustanove samo uskočili u državne
institucije, međusobno su povezani ili finansijskim transakcijama ili dobrim
uzajamnim poznavanjem prljavog veša, što je garantovalo jednu dugoročnu spregu
zasnovanu na nepisanom zakonu o ćutanju, nenapadanju i nužnoj saradnji po
potrebi.
Na primeru Aleksandra
Vlahovića, bivšeg direktora Agencije za privatizaciju, koji je i glavni
arhitekta zavođenja liberalnog kapitalizma u Srbiji putem jednog skandaloznog,
a po svemu sudeći i kriminalnog modela privatizacije, može se sagledati kako su
formirani ucenjivački kapaciteti u vrhu srpske politike.
I on je, kao i njegove
manje-više poznate kolege, stigao u Dilojt i Tuš sa Ekonomskog
instituta, i to još davne 1992. godine, gde je postao partner i direktor za
Jugoslaviju da bi tek 2001. godine postao ministar za privatizaciju, i na toj
funkciji potrajao sve do 2004. godine. U međuvremenu, za njegovog mandata,
rasprodato
je sve što je bilo vredno i što je moglo lako i brzo da bude prodato.
Njegova matična kuća,
taj famozni Dilojt i Tuš, zaradila je ogroman novac, mada u vreme
ministrovanja u njoj nije imao nikakvu funkciju. Ali, lako je zaključiti u kom
smeru se novac kretao. Izvedena je dokapitalizaciji Imleka, procenjena
vrednost Sartida i Hemofarma, a u momentu kada je procenjivan Hemofarm
u Upravnom odboru ovog preduzeća sedeo je niko drugi nego njegov partner u
konsultantskoj kući, Danko Đunić. Njihova neraskidiva veza krunisana je
osnivanjem zajedničke firme Eki investment, koja se bavi povereničkim i
investicionim fondovima.
Sve sami laki zaključci
Dok je ministrovao,
Aleksandar Vlahović je "učinio" i Ekonomskom institutu. Pred kraj
njegovog mandata ova ustanova je zaradila 26,5 miliona dinara, najviše u poslednjoj
deceniji.
Koliko je dobro
postavljena mreža za hvatanje para govori i podatak da je konsultantska kuća Dilojt
i Tuš u 2008. godini naplatila od Agencije za privatizaciju više od 78
miliona dinara, u 2009. godini 56 miliona dinara, a potom je radila i procenu
vrednosti kompanije NIS.
Takođe, u vreme dok je
Aleksandar Vlahović bio ministar, direktor Agencije za privatizaciju bio je
sadašnji premijer Mirko Cvetković (2002-2004, dakle, u vreme najvećeg broja
privatizacija).
Tako se i desilo da
Mirko Cvetković kao direktor Agencije isplaćuje konsultantskoj kući Dilojt i
Tuš više od pola milijarde dinara, što je bila druga po veličini zarada od
privatizacije za deset godina stravičnih razaranja srpske privrede po konceptu
koga se odrekao sav civilizovani svet!
Ne treba ni podsećati na
to da je Mirko Cvetković istovremeno vršio dužnost izvršnog direktora
konsultantske kuće Ces Mekon i dužnost direktora Agencije za
privatizaciju!
Naravno, lako je
zaključiti, zaradio je velike pare i Cvetkovićev Ces Mekon koji je radio
na privatizaciji beogradskog Semena i Veterinarskog zavoda Zemun.
Obe privatizacije su odmah izazvale pometnju, ocenjene su kao sumnjive, a Savet
za borbu protiv korupcije ukazivao je na sukob interesa Mirka Cvetkovića. Treba
znati i to da je osnivač firme Ces Mekon bio Zvonimir Nikezić,
dugogodišnji saradnik Mirka Cvetkovića, čiji je sin Dušan najpre bio
Cvetkovićev zamenik u Agenciji za privatizaciju, pa je kasnije, kada je
Cvetković postao premijer, postavljen za njegovog savetnika.
Više saradnika Mirka
Cvetkovića iz Ces Mekona i još nekih konsultantskih kuća s kojima je
sadašnji premijer Srbije sarađivao u vreme najsurovije rasprodaje državne
imovine, kasnije su postali članovi Cvetkovićevog "ekonomskog tima"
čim je on postao premijer (Milojko Arsić i Boško Živković kao
članovi ekonomskog tima premijera, ali i Jurij Bajec kao njegov
savetnik, koji je istovremeno i član UO Ekonomskog instituta).
Mada je u javnost
dospela i priča o vezama Mirka Cvetkovića sa bugarskim ekonomistom Vladimirom
Tamburkovskim, s kojim je sadašnji srpski premijer
osnovao zajedničku konsultantsku firmu BRG
doo, a Tamburskovski je,
kako je poznato, u Makedoniji osuđen na više od deset godina zatvora za
ekonomski kriminal, srpska se javnost nije mnogo potresla. Naprotiv! Poslovi
koje su Cvetković i Tamburkovski započeli kao predstavnici Ces
Mekona nisu smeli da
"trpe".
Mali Boža postao velmoža
Slučaj konsultatske kuće
Citadel, priča je za sebe, jer je reč o firmi kojoj su bile poverene
najveće privatizacije u Srbiji. Tako je Citadel učestvovao u
privatizacijama Mobi 063, duvanskih industrija u Nišu i Vranju, Vojvođanske
i Panonske banke, Nacionalne štedionice, Robnih kuća Beograd, Knjaza Miloša
i mnogih drugih. Zvuči neverovatno da je vrednost transakcija u kojima je ova
konsultantska kuća učestvovala nešto veća od - 6,5 milijardi evra!
Mada je zvanična
provizija u takvim poslovima dva odsto, sasvim je moguće da je u okolnostima
prave karnevalske atmosfere koja je vladala prilikom prodaje dotadašnje državne
imovine, bilo i nezvaničnih čašćavanja. Interesantan podatak je, na primer, da
je Pavle Kavran, suvlasnik Citadela, prethodno radio kao savetnik
ministra za ekonomske odnose s inostranstvom.
Za Citadel je
povezan i jedan skandal u kome je glavnu ulogu igrao Božidar Đelić, ali
i Zoran Janjušević koji je optužio Đelića da je "u sukobu
interesa", što je bila "šifrovana poruka" koju je poslala jedna
druga interesna grupa iz Demokratske stranke i oko nje.
Jer, kada je na narodni
jezik prevedeno šta je to Janjušević zamerio Đeliću, pojavilo se ime izvesne Jelene
Milenković, potpredsednice menadžmenta Citadela, na koju je pala
sumnja da je u intimnoj vezi s tim nesmenjivim ministrom, te da Đelić,
"...čija devojka radi u jednoj od vodećih brokerskih kuća i kojoj namešta
velike poslove ne bi trebalo da priča o sukobu javnog i privatnog
interesa!" Teškim optužbama da je Božidar Đelić s visoke državne pozicije
nameštao velike poslove pridružila se i tadašnja ministarka za saobraćaj Marija
Rašeta-Vukosavljević, koja je doslovno rekla
da "...postoji brokerska kuća koja dobija svaki drugi tender...",
misleći, naravno, na Citadel. Odatle pa do velikog broja akcija Meridijan
banke
nije bilo daleko. Đelić, naravno, ni reč nije progovorio kada je direktor te
banke bio uhapšen zbog niza krivičnih dela, ali je neposredno potom, od
govorljivog ministra za sve namene postao diskretni potpredsednik Vlade za
evropske integracije i ministar za nauku i tehnološki razvoj.
Koliko god da Mirko
Cvetković kao mandatar ove vlade ima razloga da ćuti i da radi šta mu
predsednik države i partije kaže, toliko ima razloga da ćuti i Božidar Đelić.
I njima dvojici, kao i
najvećem delu Vlade Srbije ne pada na pamet da zahtevaju "punu
autonomiju" u radu, sve dok su međusobna robna i novčana potraživanja
uvezana na relaciji partija - kabinet -konsultantska kuća - upravni odbor javnog
preduzeća, eventualno sportski klub i slično.
Lako je, dakle,
zaključiti, da je takvo "zarobljavanje" državnih funkcija od strane
organizovanih grupa iz nekoliko lepo negovanih konsultantskih agencija, ali i
odlazak u te agencije nakon isticanja ministarskih i drugih važnih državnih
mandata, jedan običaj koji već deset godina upražnjava takozvana nova
demokratska vlast (jedinstven je samo slučaj Danka Đunića, koji je uspeo da u
dva režima radi slične stvari).
Mada manjim
intenzitetom, taj običaj i danas traje, ali zbog toga što ničega više značajnog
(osim Telekoma) nema za prodaju, savremeni glodari srpskog govornog područja
danas su sakriveni u svojim starim ili novootvorenim konsultantskim kućama, i
čekaju dalji razvoj događaja. Srbija je, kako je savremena istorija pokazala,
najblagorodnija zemlja za velike prevare. Od ideoloških do finansijskih,
zavisno od epohe i globalnih okolnosti. Tu istinu i oni znaju.
Dokaz da nam nema leka
Đelićev Mefisto, Mlađan
Dinkić, čovek koji je video "kiparske pare", pa ih onda uopšte
nije video, deset godina hara srpskom ekonomijom. Mada je kao autor knjige Ekonomija
destrukcije ukazao na model pljačkaške države Slobodana Miloševića, čak je
i laicima jasno da je on lično taj isti postkomunistički model u najvećoj meri
primenjivao tokom svih svojih dosadašnjih mandata. Kada mu je bila potrebna
dogovorna ekonomija "zavodio" ju je, kada mu je bio potreban
liberalni kapitalizam imao ga je. Sve što je moglo da posluži opstanku
političkih koalicija rođenih 5. oktobra 2000. godine primenio je na očerupanom
građanstvu.
Njegov motiv bio je više
nego jasan: tako mala stranka i njegova slabašna harizma morali su velikom
bratu iz Demokratske stranke stalno da dokazuju nužnost svoga postojanja.
Ali, Dinkić je za
razliku od mnogih u ovoj vladi, čovek koji ima čime da trguje. Na vreme je
demontirao nekadašnji bankarski sistem, zaveo jedan pravi zelenaški, instalirao
je u, i oko tog sistema, najznačajnije menadžere iz članstva ili bliske
članstvu takozvanih demokratskih koalicija, te se na taj način dodatno
obezbedio od mogućeg političkog potonuća.
Dinkićev ucenjivački
potencijal je ogroman u oba smera. Njega mogu da ucene (i to čine) tajkuni,
strani lobisti ali i sam predsednik Tadić. On lično može da uceni (i to čini)
svakoga ko njega ne može a stoji mu na putu. Tu je negde i odgovor na pitanje
zašto se toliko dugo održao u ministarskim foteljama i zašto je, takoreći, bio
neizbežan u svakoj dosadašnjoj vladi.
Među onima čiji je
ucenjivački kapacitet nesagledivo veliki, svakako je i ministar zdravlja Tomica
Milosavljević, kome je pohapšeno toliko direktora domova zdravlja i
zdravstvenih centara da je sasvim prirodno zaćutao, sigurno ne po nalogu
agencije za negovanje imidža i sprečavanje loših vesti, nego po preporuci onoga
ko komanduje koalicijom. Ima i on koga da ucenjuje, ali je to "niži
kadar" od njega.
Ostao je četiri mandata
na mestu ministra zahvaljujući ekonomskim i političkim akrobacijama Mlađana
Dinkića, ali i ulozi koju mu je dodelio veliki farmaceutski lobi.
Direktori predstavništava nekoliko
najjačih svetskih kompanija, koji su sarađivali s njim, pre svega, Astra
Zeneka i Roš - pohapšeni su. Da li mu je, uprkos svemu, strani
"poverilac" pomogao da bude ministar u četvrtom mandatu do kraja (i
da dobije važan petogodišnji mandat u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji), ili
mu je šef svega u Srbiji sačuvao poziciju, manje je važno od činjenice da je i
on karika u lancu onih s ogromnih ucenjivačkim kapacitetom, dakle žestoko
ucenjenih.
A lanac je podugačak.
Ucenjeni su, ili sami
ucenjuju, čelni ljudi Ministarstva pravde, Agencije za privatizaciju i brojni
drugi predstavnici državnih institucija. Jedino poreski obveznici nemaju čime
da ucene vlastodršce.
Zna se
koje su veze stabilne
Uzajamni ucenjivački kapacitet srpskih ministara, državnih
sekretara, vladinog menadžerskog establišmenta i cele političke garniture u
poslednjih 10 godina toliki je da je prelazak iz sadašnjeg korumpiranog društva
u neki pošteniji sistem u takvim okolnostima - nemoguć proces.
Takav ambijent je bio jedan od ključnih motiva zbog kojih je
i predsednik Tadić zaveo ličnu vlast putem stalnog sukoba interesa. Jer, kada
je prvi put otišao u zgradu Predsedništva kao najbolji poznavalac prljavog veša
svojih stranačkih kolega, ali i koalicionih partnera, mogao je sa pozicije
predsednika države, partije, vlade i svega što mu padne na pamet da uceni bilo
koga od njih ili da ih svede na nivo amebe, što uglavnom i čini. Zato je
propaganda o stabilnoj vladi koja će izdržati ceo mandat malo više od
propagande.
Jer, ne treba zaboraviti - jedine stabilne međuljudske veze
su one dužničko-poverilačke prirode.
Dinkićev ucenjivački
potencijal je ogroman u oba smera. Njega mogu da ucene (i to čine)
tajkuni, strani lobisti ali i sam predsednik Tadić.
Samo vrednost transakcija u kojima je učestvovala
konsultantska kuća Citadel iznosi više od - 6,5 milijardi evra!