Tabloid istražuje

Nova nemačka medicina: ne uznemiravaj mozak dok leči organizam (2)

 

Medicinska inkvizicija brutalnija od crkvene

 

Rodonačelnik tzv. nove germanske medicine dr Rike Gerd Hamer tipičan je primer obrazovanog lekara koji se nakon dugogodišnje lekarske prakse i brojnih naučnih istraživanja kancera usudio da primeti da sa savremenom medicinom i njenim alopatskim terapijama nešto nije u redu. Drugim rečima, umesto da leči, ona organizam truje, sakati i još ga više slabi i muči. I, Hamer je to javno i izgovorio. I zato je proglašen ludakom, oduzeta mu je dozvola za rad i završio je na višegodišnjoj robiji

 

Ivona Živković

 

Za nastanak metastaze, kod onih kod kojih je uočeno postojanje kancera, doktor Gerd Hamer okrivljuje prvenstveno stres koji ponovo doživi onaj ko se sa dijagnozom "opake bolesti" suoči. Zato za onoga kome je dijagnostikovan rak ništa nije gore od straha i panike koja ga u tom trenutku obuzme. A da strah i panika od otkrivanja raka budu prisutni najviše doprinose mediji puni priča o borbi savremene medicine sa ovom "opakom bolešću". Istovremeno  građani se neprekidno upozoravaju da je veoma važno da redovno vrše preventivne preglede radi "ranog otkrivanja bolesti".

Ali, prema doktoru Hameru, formiranje tumora predstavlja prirodan proces reparacije tkiva i on se događa u životu svakog čoveka i predstavlja urođen prirodni program samoodržavanja. Možete li da zamislite koliko ljudi na svetu je u svom organizmu razvilo tumor, a da zato što nisu na vreme otišli kod lekara na razne preglede nikada  nisu ni saznali da ga imaju ili da su ga imali.

"Što se tiče dijagnostikovanja kancera", tvrdi dr Hamer, "oko 40 procenata rutinskih pregleda otkriva stare učaurene tumore, koje treba ostaviti i ne dirati ih. Ukoliko takva dijagnoza prouzrokuje nove konflikte, kao što je to konflikt izazvan strahom od bolesti ili smrti, treba se odmah usredsrediti na ove konflikte. U svakom slučaju, nikada ne treba paničiti ili strahovati od "metastaziranja kanceroznih ćelija".

 

Povećano stanje stresa

 

Da podsetimo da je konflikt svaki sukob koji nastaje u prirodnom protoku energije koja se kroz svaki živi organizam kreće u obliku većih i manjih vorteksa i koji su međusobno povezani i sinhronizovani kao zupčanici na časovniku.

Da postoje glavni energetski točkovi (čakre) znala je još drevna nauka. Tako se i danas zna da su sve biohemijske reakcije u organizmu posledica ovog energetskog protoka, ali farmaceutski biznis ovaj elektro-biohemijski proces uporno svodi samo na proučavanje biohemijskih reakcija jer mu je samo to u interesu.

Ubacivanjem određenih medikamenata (hemikalija) u ovaj sistem određene biohemijske reakcije se remete, a simptomi "bolesti" koji su često neprijatni na taj način se minimiziraju ili nestaju. Lečenje koje bi se zasnivalo samo na ispravljanju energetskih tokova koji bi došli u konflikt, nije prihvaćeno kao adekvatna terapija u konvencionalnoj medicini i smatra se alternativnom medicinom.

Ali, po tezama doktora Hamera, ono što konvencionalna medicina danas naziva bolešću, u stvari, predstavlja prirodni proces izlečenja određenog organa ili njegovog tkiva nakon što je on u dužem ili kraćem periodu bio izložen energetskom konfliktu. Intenzivan konflikt (stres) može da dovede i do kratkog potpunog prekida u napajanju energijom (kurcšlus) zbog čega na određenom tkivu, u njegovim ćelijama, nastaje oštećenje koje priroda sama nastoji da popravi.

U trenutku kada osetimo konfliktni šok autonomni nervni sistem uključuje se odmah u simpatikotoniju (povećano stanje stresa) u nameri da snabde organizam sa više energije kako bi on bio u stanju da što pre reši konflikt. Normalna simpatikotonija i normalna vagotonija smenjuju se kao dnevni i noćni ritam.

Ovo uključivanje u pojačanu simpatikotoniju vrši se komandom iz onog dela mozga koji upravlja organom gde je došlo do energetskog konflikta. Ovaj energetski konflikt organizam nastoji da reši tako što bi vortekse koji su se "upetljali" vratio u normalan optimalan tok. Ukoliko je za rešavanje nastale situacije potrebno da negde bude više tkiva (koji onda automatski vuče i više energije), organ u kome je došlo do konflikta odgovara množenjem ćelija. Ukoliko je potrebno manje tkiva dolazi do njegovog razlaganja (topljenja) što je, na primer, angina pektoris.

Tako je suština u primeni nove nemačke medicine da se shvati biološki značaj konflikta (koji je u suštini fizička pojava) i da se shvati kakve posledice on može da izazove u trenutku kada ga organizam registruje, kada nastoji da ga reši i najzad kada preduzima mere da izvrši reparaciju (izlečenje) oštećenog tkiva ili čitavog organa. To je, prema doktoru Hameru, jedan sasvim prirodan proces i samo priroda koja je organizam i stvorila može i da ga popravlja. Zato nova medicina nastoji da ga u tome podrži, a ne da se u taj proces upliće (kao što to čini alopatska) uključivanjem medikamenata koji proces remete, izazivajući nove konflikte i nova oštećenja.

 

Pad energije

 

Dakle, simtomi "bolesti" u teoriji dr Hamera predstavljaju samo deo procesa prirodne reparacije organizma, i to druge faze, faze izlečenja nakon što je konflikt rešen. S obzirom na to da je lečenje simptoma uvek srazmerno intenzitetu trajanja konflikta u aktivnoj konfliktnoj fazi, treba uvek nastojati da se konflikt reši što je pre moguće i organizam upravo to nastoji sam da uradi.

Ukoliko konflikt ne može da se razreši zbog postojanja prinude, na primer dugotrajne jake emocionalne nestabilnosti, umanjivanje njegovog intenziteta predstavlja najvažniji korak. Ekstremno aktivan konflikt koji dugo traje lišava telo energije do nivoa kada organizam propada i jedinka umire od onoga što se naziva kaheksija (stanje koje prati gubitak telesne težine, gubitak mišićne mase, anoreksija, iscrpljenost, stres te opšte slabljenje organizma).

Psihološki profil ljudi, na primer, koji su nesposobni da pobegnu od situacije koja ih psihički uznemirava i ne odgovara im, ili ne mogu da održe ono što im odgovara ili ne mogu da se zaustave u emotivnoj uzemirenosti onda kada je to poželjno, i  jednostavno ne znaju šta da rade i kako da reše neki problem i donesu odluku, stvaraju energetski konflikt u organizmu koji se biološki može pojaviti sa simptomima multiple skleroze ili paralize.

Srčani infarkt je posledica grozničave borbe za teritorijom ili nekim njenim sadržajem, kao i osećanjem teritorijalne ugroženosti. Doktor Hamer je tako priložio čitavu listu raznih tipova emocionalnih konflikata i precizno definisao koji simptomi bolesti od njih mogu nastati.

Za vreme aktivne konfliktne faze uglavnom se ne uočava nikakva fizička promena u organizmu koja bi se mogla okarakterisati kao simptom bolesti. Simptom se pojavljuje tek u drugoj fazi, u fazi zalečivanja.

Kancer koji se, na primer, u prvoj fazi razvije kao kancer pluća, žlezdani kancer dojke, jetre, pankreasa i slično obično se otkriva samo rutinskim pregledom (PSA test, mamograf, Pap test) kroz takozvano "rano skeniranje" ili medicinskim pretragama koje imaju zadatak da nešto pronađu. Ali skeniranje, rendgensko snimanje i sve druge vrste pregleda (skopija) mogu, u stvari, da predstavljaju okidač novog stresa, koji ima za posledicu stvaranje novog konflikta, jer i samo suočavanje sa pregledima u emocionalnom smislu može da izazove konflikt zbog zabrinutosti, straha od mogućeg pozitivnog nalaza, straha od smrti i slično. Svi ti stresovi tako vode stvaranju novih kancera.

Opšti pad energije, umor, glavobolja, otok, zapaljenje, groznica, zagnojenost predstavljaju naznake da je neki postojeći konflikt rešen i da je sada organizam u fazi izlečenja prirodnim procesom. Tako većina "bolesti" (kako to savremena medicina tumači) uključujući i intraduktalni kancer dojke (25 odsto kancera dojke su intraduktalni), materice, kancer bronhija, ili non-Hočkin lifom tretiraju se alopatskom medicinom i medikamentima - kada su oni već u procesu samoizlečenja.

Hemoterapija i radijacija su tako veoma brutalni napadi na organizam koji sam nastoji da se reparira i zaleči i on se tako emocionalno (energetski) batrga napred-nazad između nade i panike. To je ujedno najteža situacija za pacijenta i izaziva mnogo teže komplikacije.

Od straha nastaje novi stres koji je veoma štetan za lečenje. Strah lišava telo energije potrebne za lečenje, a panika stvara nove konflikte i reakcije u telu koji zaustavljaju proces izlečenja. Tipičan odgovor organizma je tada zadržavanje vode kao rezultat postojanja "egzistencijalnog konflikta i "konflikta koji nastaje smeštanjem u bolnicu".

 

Uzimanje medikamenta u drugoj fazi lečenja

 

"Hirurško odstranjivanje tumora preporučuje se samo ako su vitalni nervi, arterije ili drugi putevi za snabdevanje ili eliminaciju otpadnih produkata pogođeni, na primer, opstrukcija creva, žučne kese ili dušnika. Ovo se događa u 15 do 20 odsto slučajeva, i to su jedini slučajevi kada tumor vodi do komplikacija. Učaureni (inkapsulirani) tumori ne mogu da se razgrade zbog odsustva neophodnih mikroba, mogu da budu uklonjeni hirurški, ukoliko pacijentu smetaju. Ipak, hirurg treba da odstrani samo onoliko tkiva koliko je neophodno. S obzirom na to da kancer ne metastazira, zdravo tkivo ne treba duboko zasecati", smatra dr Hamer.

Što se tiče korišćenja medikamenata (termin lek u našem jeziku nije adekvatan jer podrazumeva medikamente koji ne leče već ublažavaju simptome), doktor Hamer smatra da ih treba uključiti samo onda kada imaju efekat koji je u skladu sa onim što organizam sam nastoji da učini kako bi se izlečio. Ali u nastojanju da ublaže simptome prirodnog lečenja (reparacije) koji mogu da budu veoma neprijatni, ovi medikamenti često deluju suprotno nastojanjima samog organizma.

"Korišćenje medikamenata treba da bude oprezno razmotreno i ograničeno na slučajeve gde je to nužno, i to je pravilo. Davanje medikamenata može da zaustavi ili ublaži simptome ili spreči komplikacije koje nastaju u fazi lečenja. Ali nijedan medikament i nijedna terapija na svetu ne može zaista da izleči bolest. Pacijent može sam da tretira svoje simptome, jer samo on može da razreši konflikt i samo on može da se izleči", naglašava dr Hamer. Zato davanje medikamenata, biljnih ili hranjivih preparata uvek mora da bude u skladu s tim u kojoj je fazi organizam - u aktivnoj konfliktnoj fazi (koju nastoji da reši i) ili u fazi reparacije nakon oštećenja.

Davanje medikamenata sa simpatikotoničnim osobinama koji tonus organizma ubrzavaju i podižu krvni pritisak pojačava simptome konflikta (produžava aktivnu fazu konflikta i čak je pojačava) dok medikamenti sa vagotoničnim efektoma čine suprotno. Dakle, očito je da "u aktivnoj fazi konflikta pacijent treba da dobija samo "vagotonične" lekove koji smanjuju stres. Sedativi i trankvilajzeri koji se uzimaju u dugom periodu mogu postojeći aktivni konflikt tako da modifikuju da on postane odložen konflikt. Oni, takođe, drastično umanjuju motivaciju i ukupnu energetsku snagu organizma koja je neophodna da se konflikt razreši.

 

Citostatici ubijaju

 

Što se tiče davanja medikamenata u drugoj fazi, kada se simptomi "bolesti" primećuju,  to je potrebno  tek u 10 odsto slučajeva. Prema doktoru Hameru, antibiotici ometaju ili potpuno prekidaju proces reparacije koji obavljaju neki mikrobi na određenom organu (i koji imaju zadatak da ga očiste od nakupljene kiseline, kako je to primetio još davno dr Antoan Bešam). Da li povišenom temperaturom organizam onda topi toksine koji su otpadni produkt ovih bakterija, pravo je pitanje za svakog lekara koji bi posegao za antibioticima čim se temperatura podigne iznad 37 stepeni Celzijusa.

Naime, svi antibiotici, kortizon, antihistaminici i antiinflamatorni medikamenti predstavljaju simpatikotonične medikamente sa stimulativnim efektom. Kad se koriste u fazi izlečenja (vagotoničnoj) oni očito ometaju ili prekidaju prirodni proces izlečenja. Simpatikotonični medikamenti su ipak preporučljivi u slučaju intenzivne faze lečenja sa potencijalno ozbiljnim komplikacijama, posebno za vreme krize poput epileptične, naglašava dr Hamer.

Tako onaj lekar koji primenjuje novu medicinu mora tačno da zna da medikamenti uvek budu usaglašeni sa radom organizma. I to je potpuno suprotno alopatskoj medicini.

 Kada je, na primer, mozak u pitanju, najveće komplikacije dešavaju se za vreme druge faze, sa lokalizovanim edemom koji prouzrokuje da se pritisak u mozgu poveća - zbog čega treba učiniti sve da pacijent ne padne u komu. U toj fazi korisno je edem manjeg intenziteta ublažiti prirodnim putem, na primer, ispijanjem jake kafe ili čaja, uzimanjem grožđane fruktoze ili vitamina C i stavljanjem leda na glavu. Hladne obloge na "vrućim tačkama" mozga su veoma preporučljive, posebno noću. Pacijenti to vreme najteže podnose,  a to je oko tri ili četiri sata ujutru, i to je period kada se organizam uključuje na dnevni ritam rada mišićnog tonusa (normotonija). Tada treba izbegavati izlaganje suncu, posetu sauni i toplom kupatilu. Ukoliko se u toj kritičnoj fazi prepišu intravenozni fluidi, oticanje u mozgu se povećava, što može da pogorša inače tešku situaciju.

Hamer podseća na to da su svi citostatici otrovni simpatikotonični agensi. Oni ubrzavaju rast tumora koji se razvija u aktivnoj - konfliktnoj fazi. Istovremeno, oni umanjuju elastičnost moždanog tkiva koje je uključeno u proces lečenja. Preko hemotretmana moždani otok se naizmenično skuplja i širi te takav "harmonika" efekat može da dovede do cepanja moždanog tkiva s ozbiljnim posledicama.

Tretmani zračenjem, takođe, imaju citotoksičan efekat. Ukoliko zračen organizam uspe da se oporavi od takvog tretmana videćemo u njemu leukemiju, i to biološki izaziva efekat samosmanjivanja koji uključuje i kosti.

Hamer tvrdi i da je jedna od najstrašnijih stvari u savremenoj medicini kod obolelih od kancera davanje morfijuma. "Samo jedna injekcija morfijuma data pacijentu u najdubljoj fazi vagotonije može da bude fatalna. On izaziva promene u mozgu, parališe creva i kompletno onemogućava funkciju reparacije tako što jednostavno onemogućava funkcionisanje čitavog organizma pošto slabi njegov životni nagon".

"Bolovi u toj drugoj fazi reparacije, u stvari, predstavljaju dobar znak, znak oporavka, ali konvencionalna medicina to ne shvata tako, već to vidi kao približavanje smrti. I pomoću morfijuma pomaže organizmu da umre. I zaista veoma brzo, organizam tako tretiran umire, ali ne od raka već od leka", tvrdi doktor Rike Gerd Hamer.

 

 

 

 

 

Proganjanje

 

Takvim svojim tvrdnjama i načinom tretmana pacijenata Hamer je zadao težak udarac farmakobiznisu koji na savremenim bolestima zarađuje stotine milijardi dolara godišnje. Gerd Hamer je u potpunosti negirao samu suštinu lečenja kakvu nastoji da sprovodi već decenijama alopatska medicina iza koje danas stoji Svetska zdravstvena organizacija i čitav međunarodni medicinski establišment.

Njegova teorija nije zato slučajno nazvana nova medicina. Hamer ljudski organizam upravo i vidi kao živo biće koje se samo održava, a ne kao mašinu na kojoj svaki čas treba intervenisati (hemikalijama i vakcinama) kako bi se održavala u životu. I to moćni farmakobiznis nije mogao da podnese. Nevidljivi pipci ovog međunarodnog kartela koji ima svoje plaćenike i agente uticaja na svakoj državnoj klinici, u svakoj nacionalnoj vladi, na svakom univerzitetu, u svakoj medicinskoj i zdravstvenoj asocijaciji - nisu više mogli da se sakriju. Tada je započet orkestrirani napad na Hamera, bez presedana u istoriji savremene medicine.

Kada je dr Hamer 1982. godine hteo da na Univerzitetu u Tibingenu (u Nemačkoj) predstavi svoju naučnu teoriju (sa svim naučnim referencama i dokazima koje je prikupio) univerzitet je to bez obrazloženja odbio. O njegovim naučnim tezama nisu hteli (tačnije nisu smeli) da daju nikakvu zvaničnu ocenu. Jedno vreme su ćutali, a onda je univerzitetski komitet od doktora Hamera tražio da se odrekne svojih teza pod pretnjom da će raskinuti s njim ugovor o radu.

Takva ucena je bila bez presedana u istoriji univerziteta.

Hamerove teze, međutim, niko naučno nije opovrgao, pa je Hameru bilo nejasno zašto mu je objavljivanje naučnog rada uskraćeno. Pošto nije hteo da se odrekne svog rada, dobio je otkaz i otvorio je privatnu lekarsku praksu. Tu je tek naišao na tešku opstrukciju. Mediji su ga napadali zbog njegovog nastojanja da leči kancer, opaku bolest za koju se podrazumeva valjda da ne može tako jednostavno da se  leči. Posprdno su ga nazivali "doktorom za rak", šarlatanom i kriminalcem koji naivne ljude zamajava i odvlači ih od pravog medicinskog tretmana koji bi im spasao život. Ozlojeđeni pacijenti, koji su u njegovoj klinici videli jedini spas od smrti (nakon što su već prošli inkvizicijske tretmane alopatske medicine koja im nije pomogla), organizovali su se i pisali žalbu državnim organima zbog proganjanja doktora Hamera, ali je njihovo pismo vraćeno pošiljaocu sa naznakom - da ga je nemoguće uručiti (!) Hamerova privatna klinika u Kacenelbogenu je tako 1985. godine odlukom suda zatvorena, a pacijentima koji nisu želeli da je napuste zaprećeno je hapšenjem.

Da bi mu oduzeli licencu i sprečili ga da se ubuduće bavi lekarskom praksom, po zakonu Nemačke, morali su da utvrde da je mentalno nesposoban za rad, pa je dr Hamer pozvan na psihijatrijski pregled. Pošto je odbio, "ugledni" psihijatrijski savet najistaknutijih nemačkih psihijatara (kako ih je establišment rangirao) utvrdio je, bez pregleda, da je dr Hamer psihopata i da nije sposoban za racionalno rasuđivanje. Zaključak su izveli na osnovu toga što nije hteo da se odrekne svoje teorije (koju su oni protumačili čistom uobraziljom) i nije hteo da prihvati načine lečenja kancera koje je propisivala konvencionalna (alopatska) medicina.

Pošto je 1997. godine utvrđeno da je bez licence za rad kao lekar savetovao tri osobe obolele od raka kako da se leče, uhapšen je i osuđen na 19 meseci zatvora. I tužilaštvo u Austriji je povelo spor protiv Hamera, ali je za divno čudo moralo da uvaži činjenicu da je od njegovih 6.500 pacijenata obolelih od raka njih 6.000 (što predstavlja 90 odsto) ostalo u životu i pet godina nakon njegovog lečenja iako su svi bili u poslednjoj fazi bolesti.

Pored dr Hamera, u Nemačkoj, Belgiji, Francuskoj i danas se vrši sudski progon svih zagovornika nove medicine, dok je samo sud u Španiji zaključio da nije na sudu da utvrđuje koja je medicinska teorija ispravna, a koja nije. Tako se dr Hamer jedno vreme preselio u Španiju. Ipak, napadi na njega se nastavljaju, iako njegovu teoriju niko još nije naučno osporio.

Ali 2001. godine istaknuti neurolog dr Tereza fon Švarcenberg, koja pripada nobl krugovima, javno se založila da se ova teorija ipak zvanično preispita, a dr Hamer u slučaju da se pokaže da je u pravu nagradi Nobelovom nagradom. Ona je čak u svojoj knjizi i hemoterapiju u potpunosti osporila. Mediji su se tako našli u nedoumici kako da se posprdno odnose prema nekome iz visokog društva, pa su zaćutali. Ali, ne lezi vraže, sve je to samo deo perfidne igre kako bi se nova medicina ipak kompromitovala i prevela na uobičajeni kolosek a preko noći su nikle brojne klinike koje su prihvatile Hamerove teze. Međutim, samo dr Hamer zna da oni to rade na jedan pokvaren i iskrivljen način. Dr Hamer se zato od mnogih ograđuje raznim pismima preko interneta, jer su mu drugi mediji nedostupni.