Tabloid istražuje

Usud jedne presude: kako je Haški tribunal rešio srpsko pitanje u  Hrvatskoj

 

Posle rata Srba i Hrvata...

 

Što Tuđmanovom idejom o konačnom "čišćenju", što sumanutom politikom nekadašnjeg režima Slobodana Miloševića, što spoljnim interesima nekoliko velesila, što medijskim raspaljivanjem strasti o nenamirenim računima iz Drugog svetskog rata, Srbi u Hrvatskoj su, nakon više od pola milenijuma svoga postojanja na ovom tlu, kao činjenica izbrisani 1995. godine "vojno-redarstvenom akcijom" pod nazivom "Oluja". Nakon više od petnaest godina, slika ovog događaja dobila je i svoj konačni okvir u Haškom tribunalu

 

Nikola Vlahović

 

 

Kad je 15. aprila 2011. godine Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu doneo presudu hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču sročenu na tačno 1387 stranica, u kojoj su osuđeni zbog ratnih zločina protiv srpskog stanovništva počinjenog u operaciji "Oluja" u avgustu 1995. godine, i to kao učesnici "udruženog zločinačkog poduhvata" koji je predvodio tadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman, postalo je jasno da je, zapravo, u pitanju presuda za "ukupan dojam" koji je na međunarodnu zajednicu i njene instrumente ostavila Tuđmanova strategija "konačnog rešenja" srpskog pitanja u Hrvatskoj.

Težinu ove presude najpre će osetiti svi koji su do sada slavili "vojno-redarstvenu akciju Oluja" kao "briljantno čistu", a godišnjice ovog događaja, biće ustvari proslave  zločinačkog poduhvata, a to se neće dopasti nikome u Evropskoj uniji, pa čak ni u SAD, koje su tu akciju pomogle instrukcijama ali i oružano. Ali, nema dokaza da je iko iz Brisela i Vašingtona savetovao ondašnji Tuđmanov režim da čini zločine.

Takođe, postalo je jasno da će ova presuda ostaviti trajne posledice na stav Međunarodnog suda pravde u Hagu te da će kvalifikacija Oluje kao "udruženog zločinačkog poduhvata" izmeniti dosadašnje državne i političke odnose Srba i Hrvata.

Ili, kako je to jedan nemački diplomata vickasto konstatovao: uspostavljena je ravnoteža! Jedan domaći eksponent u Tužilaštvu za ratne zločine, bio je još originalniji pa je rekao da je Srbija sad u "komfornijem položaju" od Hrvatske!

 

Budite čvrsti

 

Ali, sudeći prema jednom obaveštajnom dokumentu koji je dobila vlada Srbije ali i vlada ondašnje Republike Srpske Krajine (Milan Babić i Borivoj Rašuo) još 5. februara 1992. godine (pod oznakom "Strogo poverljivo"), izgleda da je stav zapadnih saveznika prema statusu Srba u Hrvatskoj i prema Tuđmanovom režimu još onda bio poznat, pa je presuda hrvatskim generalima od 15. aprila 2011. godine za ono što se desilo u operaciji "Oluja" 1995. godine samo potvrdila odnos takozvanih evroatlantskih saveznika prema Tuđmanovoj politici.

Nepotpisani diplomata u tom dokumentu počinje svoj izveštaj izvinjenjem što kasni tri dana sa njegovim podnošenjem, a kao razlog navodi činjenicu da je "...u sredu, 5. februara, prisustvovao raspravi o Jugoslaviji u američkom Kongresu", te da je tek nakon toga obavio razgovor "sa nekoliko ljudi". U daljem tekstu izveštaja piše da "...Osnovni cilj sadašnje politike Evropske zajednice je uništavanje odnosno raspuštanje komunističke JNA."

O tome kako su u američkom Kongresu 1992. godine viđeni Srbi uopšte, jasno je već u nastavku izveštaja: "...Srpski narod se, barem u Americi, ne smatra neprijateljskim."

Što se tiče nove vojne i teritorijalne podele, i tu je u izveštaju detaljno opisana zamisao američkih kongresmena:

"...Da se JNA odmah podeli na više delova. Time će se pojedinim srpskim teritorijama dati mogućnost da se samostalno brane i na izvestan način će biti zadovoljen zahtev Zapada za raspuštanjem JNA...

Neophodno je razbiti JNA na vojsku Bosanske Krajine, muslimanske Bosne, Srpske Krajine, Makedonije i Srbije. Tom podelom bi se izbegla politička i medijska optužba da je JNA vojska centralne komunističke vlade u Beogradu. Jasno bi se naglasilo da je vojska lokalna i da ima za jedini cilj zaštitu lokalnog stanovništva.

Ovom podelom onemogućilo bi se izazivanje sukoba po sistemu teranja okupatorske JNA sa teritorija koje traže nezavisnost. Formiranje lokalnih armija je i jedini način da se sačuvaju ljudi koji rade u JNA. U protivnom, svi će biti saterani u užu Srbiju gde neće biti uslova za normalan život i većina njih će se naći na ulici...

Formiranjem lokalnih armija, naglasilo bi se i pravo Srba da žive na tim područjima...".

Autor poverljivog izveštaja govori i o direktnim sugestijama američkih kongresmena kako Srbi treba da naprave distancu od JNA:

"...Za Srpsku i Bosansku Krajinu to je jedini put. Vi, da bi ste opstali, morate da se odvojite od JNA i Srbije. Morate izdržati rat za samopredeljenje, i to samostalno. U protivnom, svima vama sledi iseljavanje u Srbiju. Srbija je u previše lošem ekonomskom stanju da bi vam pružila normalne uslove za život. To otprilike znači da vi, ukoliko želite da iole pristojno živite, morate da odbranite teritoriju na kojoj ste sada. Odbrana Kninske Krajine je tu presudna.

...Ukoliko padne Kninska Krajina, narod kome sada moral nije previsok, izgubiće svaku nadu i pobeći će u opštem rasulu. Bosanska Krajina će u tom slučaju pasti kao kula od karata. U ovom momentu treba odugovlačiti sa dolaskom Ujedinjenih nacija u Srpsku Krajinu, da bi prošao referendum u Bosni. Tada će se problem naglo proširiti i UN više neće moći da ih kontrolišu.

Amerika nema pare za 50.000 vojnika, koliko joj treba da kontroliše celu Bosnu i Krajinu. Suočen sa prevelikim problemom, Zapad će odustati od pritiska i ostaviti Srbe na miru. Zato morate biti čvrsti i izdržati.

Ne obazirite se na Miloševića i JNA. Oni trenutno samo pokušavaju da se umile Zapadu preko vaših leđa, ne shvatajući da je cilj Zapada njihovo uništavanje."

 

Namirivanje savesti

 

Čak i danas, 2011. godine, uprkos izjavi Džejmsa Folija, ambasadora SAD u Hrvatskoj, da haška presuda Gotovini i Markaču "nije osuda rata ni osuda Hrvatske" i da SAD "u ovom slučaju stoje uz Hrvate", tajna diplomatija govori drukčije. Iz Folijeve domovine niko nikada nije osporio postojanje vlade Republike Srpske Krajine u izbeglištvu, nego je u proteklih petnaest godina u više navrata bilo diskretnih signala da se Hrvatima u slučaju odsustva lojalnosti prema saveznicima, uvek može aktivirati plan Z-4.

Naravno, u praksi je teško zamisliti da bi nove generacije Srba iz Hrvatske živele u svojoj pradomovini pod okolnostima kakve su danas, niti je moguće da već zaposleni, penzionisani i na svim kontinentima raseljeni građani ondašnje Hrvatske, uopšte zamišljaju mogućnost povratka.

Vlada "reformskog" HDZ-a je nedavno obezbedila veliki donatorski novac za kupovinu nekretnina Srbima koji hoće da se vrate u Hrvatsku i koji već imaju stečeno pravo na imovinu pa im je ona uništena ili protivpravno oduzeta, ali, i tu je reč o jednom namirivanju savesti o tuđem trošku, a tim se novcem neće kupiti promena društvene klime koja bi omogućila značajniji povratak.

Nakon svega, sve je ostalo razapeto između činjenica i predanja... Među školovanim i neškolovanim savremenicima traju i trajaće različita tumačenja o uzrocima poslednjeg etničkog obračuna na teritoriji Hrvatske. Ipak, čak i na Balkanu, i činjenice imaju svoju težinu...

 

Epilog

 

Presude koje je Haški tribunal odrezao Tuđmanovim generalima došla je za vladu HDZ u najgorem mogućem trenutku. Ideja o "lipanjskom svršetku" pregovora sa Evropskom unijom odmah je pala u vodu. Mada će predstojeći događaji uskoro pokazati ispravnost ove teorije, treba verovati da je negde nekome u Briselu dozlogrdilo da pridružuje zajednici nove zemlje članice, posebno nakon iskustava sa Rumunijom i Bugarskom, a posebno nakon pokrivanja stravičnih bankrota Grčke i Portugalije iz zajedničke kase.

U tom smislu su presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu dvostruko teže nego što bi inače bile. Jer, osim presuda Tuđmanovim generalima, hrvatska država je sudski proglašena krivom za zločinačko udruživanje u avgustu 1995. godine, a to nikako ne pomaže da se pregovori sa EU okončaju u doba koje su odredili u Banskim dvorima. Naprotiv, sve je neizvesno, pa i datum ulaska u obećani bolji život, u šta sa razlogom ne veruje dobar procenat građana Hrvatske.

Naglo je naraslo antievropsko raspoloženje, pa su aplauzi povodom presude Tuđmanovim generalima, njegovoj politici i njegovom nasleđu, dočekani izlivima masovnog besa i otvorene mržnje. Ne treba zaboraviti, toj presudi su se javno radovali Amnesty International, Karla Del Ponte, bivši britanski ministar za EU Denis Mek Šejn i mnogi drugi koji se ne zovu Srbi. Oni od kojih se očekivalo da nešto kažu povodom presuda, pre svega izbegli Srbi iz Hrvatske, ispratili su ovaj događaj u apsolutnoj medijskoj tišini.

Uostalom, onog avgusta 2005. godine, kad je kolona od stotinak hiljada izbezumljenih Srba iz Dalmacije krenula u pravcu Srbije, niko im se nije radovao.

Na granici ih niko nije ni dočekao osim nekoliko lekara, koji su se dobrovoljno javili, i dve beogradske novinarke, koje su svoju platu tog dana potrošile kupujući izbegloj sirotinji hranu, a na putu kroz Srem, i vodu su im naplaćivali! Tih dana je Nenad Čanak u Novom Sadu napisao: "Ako ne znamo da čitamo mape znamo da vozimo traktor". U knjizi bivšeg predsednika vlade Hrvatske Hrvoja Šarinića, objavljen je i transkript njegovog telefonskog razgovora sa Slobodanom Miloševićem u trenutku kad ceo Knin kreće za Beograd. Ključno mesto je ono kad Šarinić obaveštava Miloševića da je sto hiljada Srba na putu prema njemu, i kad on odgovara: "...Šta će meni ta stoka?". Autentičnost tog Šarinićevog razgovora i Miloševićeve reakcije potvrdio je kasnije i jedan bivši predsednik vlade RSK.

Ali, o tome kolika su razaranja pretrpele istorijske naseobine Srba u Dalmaciji, koliko je imovine opljačkano i spaljeno u Oluji i neposredno nakon nje, detaljno je opisao jedan italijansko-hrvatski novinar Đakomo Skoti, inače autor knjige o genocidu nad Srbima u Dalmaciji 1995. godine, pod nazivom "Oslobođenje".

Pred početak rata 1991. godine, prema popisu, Srba u Hrvatskoj je bilo 581.663, ili 12,2 odsto ukupnog stanovništva. Takozvanim "božićnim" Ustavom iz 1990. godine, Sabor Hrvatske je ukinuo Srbima status konstitutivnog naroda. Tako je jednom administrativnom odlukom izbrisana viševekovna prošlost jednog naroda ali i svaka ideja ravnopravnosti dva tako srodna a tako istorijski zavađena naroda. Ostalo se desilo u ratu i posle njega.

 

 

 

 

 

 

 

 

Republika Srpska Krajina, okolnosti nastanka

 

 

 

1989. godina

 

01.04. U Osijeku eksplodirala bomba ispod prozora dopisništva beogradske Politike.

08.07. U Kistanjama održana Osnivačka skupština SKD (Srpsko kulturno društvo) Zora.

09.07. Na Dalmatinskom Kosovu, kod crkve Lazarice, obeležena 600-godišnjica Kosovske bitke. Po nalogu hrvatskih vlasti prekinut je kulturno umetnički program. Uhapšeno je 20 Srba i sprovedeno u šibenski zatvor.

11.07. Uhapšen Jovan Opačić, predsednik SKD Zora.

25.11.Održana druga osnivačka skupština SKD Zora u Plavnu. Posle ove skupštine vlasti su dozvolile registraciju.

 

 

1990. godina

 

04.0l. Predsednik SKUD Zora Jovan Opačić potpisao protestno pismo povodom fizičkog napada na književnika Zdravka Krstanovića.

07.01. Trojica maloletnika iz Šibeniku provalili u Pravoslavnu crkvu Presvete Bogorodice, uzeli zastavu SPC i zapalili je na Tvrđavi Sv. Ane.

13.01. U Topuskom formiran Inicijativni odbor za osnivanje SKUD Sava Mrkalj.

15.01. Republički sekretarijat za pravosuđe i upravu SRH odobrio upis Srpskog kulturnog društva Zora u registar društvenih organizacija.

22.01. Hrvatska i slovenačka delegacija napustile vanredni XIV kongres SKJ.

30.01. U Donjem Lapcu (motel "Kamensko"), održan politički skup na kojem se razgovaralo o političkom organizovanju srpskog naroda. Skupom je rukovodio akademik Jovan Rašković.

11.02. U Vojniću održana Osnivačka skupština Jugoslovenske samostalne demokratske stranke. Za predsednika je izabran Mile Dakić, za potpredsednike dr Milan Vujnović i ing. Mirko Zorić, za generalnog sekretara Vukašin Zorić.

15.02. Održan Zbor Srba u Karlovcu. Prilazi s Korduna su bili blokirani. Do sukoba i fizičkih obračuna došlo je u Cerovcu i na Slunjskim Brdima. Na Zboru su govorili Miloš Vučković i Milić Knežević.

17.02. U Kninu formirana Srpska demokratska stranka. Za predsednika je izabran akademik Jovan Rašković.

18.02. U Zagrebu osnovan ogranak Jugoslovenske samostalne demokratske stranke. Za predsednika je izabran dr Milan Galogaža.

24.02. U Zagrebu, predsednik HDZ-a dr Franjo Tuđman izjavio: "...Nezavisna Država Hrvatska nije bila samo puka kvinslinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz povijesnih težnji hrvatskoga naroda".

26.02. U Srbu osnovan Mesni odbor SDS. Za predsednika je izabran David Rastović

04.03. Održan miting srpskog naroda na Petrovoj gori. Govorili su Dmitar Obradović, predsednik SO Vrginmost, Dušan Pekić, general-pukovnik, Jandre Bjelivuk i Milka Kufrin, predstavnica SUBNOR-a Hrvatske.

07.03. U Rijeci održana osnivačka skupština Narodne radikalne stranke, kao ogranak iste stranke u Beogradu, čiji je predsednik advokat Veljko Guberina.

09.03. U Zagrebu, u prostorijama Kulturno informativnog centra, akademik Jovan Rašković predstavio Srpsku demokratsku stranku. Za predsednika zagrebačkog ogranka S"S izabran je advokat Vlado Ivković.

17.03. U Topuskom formirano SKUD "Sava Mrkalj". Govorili su Nebojša Devetak, Anđelko

Anušić, Jovan Radulović, Stanko Korać i drugi. Za predsednika je izabran Mile Bosnić Pokrenuta je inicijativa o izdavanju "Srpskog glasa".

l8.03. U Benkovcu, na Osnivačkoj skupštini H"Z, Boško Čubrilović uperio pištolj plašljivac u Franju Tuđmana. Ovaj incident je zaoštrio međunacionalne odnose u Hrvatskoj.

24.03. U Glini osnovan Opštinski odbor SDS. Za predsednika je izabran Petar Kralj. Govorio je akademik Jovan Rašković.

25.03. Prethodne noći u Iloku nepoznate osobe oštetile 17 nadgrobnih srpskih spomenika.

31.03. Na zidovima pravoslavne crkve u Splitu osvanule parole: "Pravoslavni gubite se!" i "Kurvini sinovi".

10.04. U Kninu donesena Odluka o zaključivanju Dogovora o udruživanju opština dalmatinskog područja i osnivanju Koordinacije, što je značilo početak srpskog autonomnog organizovanja,

20.04. U Kninu održan predizborni miting komunista i socijalista na kojem je govorio Borislav Mikelić, član CK SKJ.

22.04. Održan prvi krug višestranačkih izbora u Hrvatskoj. Najveći broj glasova dobija HDZ. U Kninu SDS osvaja 83 odsto glasova za odbornička mesta i tri poslanička mesta u Saboru Hrvatske (Jovan Opačić, Dušan Zelenbaba i Radoslav Tanjga).

06.05. Održan drugi krug višestranačkih izbora u Hrvatskoj. Pobedila je antisrpski opredeljena HDZ, na čelu s dr Franjom Tuđmanom, koja je osvojila 41,5 odsto glasova.

Na godišnjoj skupštini "Solidarnosti" u Beogradu Vuk Drašković izjavio: "Još jednom apelujemo na razum Hrvata i pozivamo ih da se uljude".

06.06. SO Knin donela Odluku o pokretanju inicijative za formiranje Zajednice opština Severne Dalmacije i Like.

10.06. U Vukovaru osnovan Opštinski odbor SDS. Govorio je dr Jovan Rašković.

27.06. SO Knin donela Odluku o formiranju Zajednice opština Severne Dalmacije i Like.

01.07. Na Dalmatinskom Kosovu, kod crkve Lazarice, proglašena Zajednica opština Severne Dalmacije i Like.

25.07.U Srbu održan Veliki srpski sabor na kojem su govorili akademik Jovan Rašković, Jovan Opačić, mr Mile Dakić i dr Milan Babić. Usvojena je Deklaracija o suverenosti i autonomiji srpskog naroda i Odluka o formiranju Srpskog nacionalnog veća.

Sabor Hrvatske doneo Odluku da "šahovnica" postaje državni simbol Republike Hrvatske. Ovo je izazvalo nezadovoljstvo srpskog naroda jer su pod tim simbolom u vreme NDH klana srpska deca i srpsko civilno stanovništvo.

I7.08. MUP Hrvatske poslao policajce u više srpskih opština Severne Dalmacije i Like s ciljem da oduzmu oružje rezervnom sastavu milicije i onemoguće pripreme i sprovođenje prvog srpskog plebiscita. Srbi su odgovorili podizanjem barikada.

Predsednik SO Knin dr Milan Babić proglasio ratno stanje, zbog učestalih hrvatskih napada na srpski narod i zavođenja državnog terora.

24.08. Za člana Predsedništva SFRJ iz Hrvatske izabran, umesto Stipe Šuvara, Stjepan Mesić. Dana 27.09. počeli srpski nemiri na Baniji zbog pokušaja dislokacije naoružanja teritorijalne odbrane iz milicijskih stanica. Specijalne jedinice MUP-a Hrvatske hapse 360 Srba. Srbi Petrinje se sklanjaju u kasarnu JNA.  30.09. Srpsko nacionalno veće, na osnovu plebiscita, proglasilo srpsku autonomiju.

03.10. Blokirani su svi putni prilazi prema Kninu.

22.10. Jugoslovenska samostalna demokratska stranka podnela tužbu Raselovom sudu protiv Republike Hrvatske i njenog Vrhovništva zbog priprema genocida nad srpskim narodom u Hrvatskoj.

U oktobru održan sastanak u manastiru Krupi, kod Obrovca. Učestvovali su predstavnici TO Obrovca, Knina, Benkovca, Donjeg Lapca, Gračaca i predstavnici S"S. Predloženo je formiranje krajiške oružane sile, čemu su se suprotstavili Milan Babić i Pero Štikovac.

20.12.Skupština opštine Vojnić usvojila Zaključak o neprihvatanju Nacrta Ustava Republike Hrvatske u kojem srpski narod gubi istorijsku poziciju političkog naroda.

21.12. Srpsko nacionalno veće i Privremeno predsedništvo Zajednice opština Severne Dalmacije i Like usvojili Statut SAO Krajine i proglasili Srpsku Autonomnu Oblast Krajinu.

22.12. Hrvatski sabor u Zagrebu usvojio Ustav kojim je srpski narod u Hrvatskoj stavljen u poziciju nacionalne manjine.

 

 

 

 

 

 

 

Završne scene Oluje, prema sećanju Jurice Pavičića, nesuđenog učesnika

 

 

Dok na televiziji slušam snebivanje političara, očajne građane i ulični revolt (povodom presude Gotovini i Markaču, prim. red.) pamćenjem se vraćam u taj kolovoz '95. i pokušavam spariti vlastito sjećanje s tim dvama povijestima Oluje, onom domovinskom i onom haškom. Tog kolovoza ja samo pukim slučajem nisam, s tom ljudskom masom, i sam krenuo put Drniša i Knina...

Postrojba u kojoj sam ratovao - treća bojna šeste domobranske ("škverske") pukovnije - krenula je tog kolovoza sa svoje višegodišnje čuke u Umljanovićima kod Čavoglavih duž Petrova polja k srcu Krajine. Umjesto s njima, ja sam se našao u Splitu jer me poziv da se javim staroj postrojbi zatekao dok sam na splitskoj urologiji operirao varikokelu.

Pučki prevedeno - natečeno jaje izuzelo me iz zadnjeg, presudnog rata moje generacije. Da se dogodilo obratno, da nije bilo tog urološkog slučaja, bih li i ja bio sudionik zločinačke urote? Bih li i formalno, a ako ne, onda bar moralno, bio počinitelj zločinačkog pothvata?

Do tog početka kolovoza ja sam, kao i mnogi hrvatski građani, bio duboko uvjeren da će rat u Hrvatskoj trajati desetljećima. U tmurnim, pesimističkim trenucima bio sam duboko uvjeren da ću cijeli svoj mladi i kreativni život provesti u nedovršenoj zemlji poput Cipra, zemlji s "pink zonama" i ničijim međupojasima, državi koja - poput Srbije danas - ima amputirani ud koji je svejedno žiga. Kad se Oluja dogodila, ushit zbog činjenice da je sve gotovo i da je gotovo tako brzo bio je tako sveprožimajuć i jak da ga je teško bilo s ičim pomiješati. A opet, ubrzo je kao primjesa stigao stid...

Taj stid stigao je - bar meni - s mojim bivšim suborcima, sa susjedima i znancima koji su se vraćali s bojišta. Oni među njima koji su imali obraza doma su stigli užasnuti - užasnuti paležom, pljačkom, mrtvim starcima... U pola glasa i nevoljko pričali su o tome tko je od tadašnjih torcidaša ili od aktivista manjih desnih stranaka donio dva kanistra, te spalio Baljke ili Cetinu.

Pričalo se o otimačini i grabežu, o ljudima koji su svojim dojučerašnjim zemljacima krali videorekordere, freze i krave, o opelješenim stanovima, iščupanim zahodskim školjkama.

Idući tjedan, u vlaku za Drniš, jedan mi je kninski Hrvat užasnuto pričao da je vlastiti stan nakon Oluje zatekao cio da bi u dva dana iz njega nestalo sve, od vinila do frižidera. Drugi, također Hrvat, lutao je selima Zagore ne bi li od marodera kupio vlastiti Gaggia aparat iz vlastita kafića. Opća, strašna otimačina dosegnula je takve razmjere da je i sama stvorila svoju sivu ekonomiju, pa su policajci na check-pointu naplaćivali više ako te puste s kravom, a manje ako ti zažmire na televizor.

To je ta druga, jeziva priča o Oluji, priča o kojoj se nevoljko govori u udžbenicima i koja je izbačena iz protokola mimohoda. To je povijest Oluje zbog koje sam pouzdano siguran da smo stvarno i doista Balkanci. Jer: od Crnogoraca u Konavlima do Dalmatinaca u sektoru Jug, na Balkanu se tako ratuje, da pobjednik uzima sve, hajdučkom pravdom ima pravo na plijen.