Sunovrat
Američka
tragedija: kriza uslovila da milioni ljudi samo čekaju pravi momenat da naprave
masakr
Samoubice na usijanom limenom krovu
Sve je više
Amerikanaca koji izlaz iz krize ne vide na ovom svetu, zbog čega pribegavaju
drastičnim rešenjima. Petina naroda gladuje, ali nacija još uvek nema snage da
se suoči sa realnošću
Marko Vasić
dopisnik iz
Vašingtona
Geri D. je radio u kompaniji koja je savetovala investitore. Jedno od mnogobrojnih
takvih radnih mesta u bezbrojnim američkim preduzećima koja su novac zarađivala
savetujući druge gde da ulažu. Geri potiče iz afro-američke porodice, odnosno
njegovi preci su nekada davno iz Afrike dovedeni u Severnu Ameriku da bi kao
robovi radili za svoje bele gospodare. U vreme predsednika Abrahama Linkolna
i građanskog rata koji je 60-ih godina 19. veka besneo u Sjedinjenim Američkim
Državama, američki crnci su oslobođeni i postali skoro punopravni građani
zemlje u koju su dovedeni mimo sopstvene volje. Tako se slobode dočepala i
Gerijeva porodica.
Gerijev deda je odmah po povratku iz Drugog
svetskog rata počeo da se bavi trgovinom u Virdžiniji, jednoj od saveznih
država SAD na istočnoj obali. Bio je poznat po poštenju i skromnom životu.
Posao je napredovao, i on je odlučio da svog sina pošalje na skupe studije.
Pošto je diplomirao, Gerijev otac je uspeo da se zaposli u jednoj od državnih
škola u predgrađu Vašingtona, američke prestonice.
U tu školu su išla deca iz siromašnih
afro-američkih i latino porodica iz okoline. Posao nije bio lak, ali je državna
plata bila sasvim dovoljna za pristojan život. Uz to, kada je umro deda,
Gerijev otac je nasledio porodičnu firmu sa nekih pedesetak zaposlenih. Pošto
nije bio trgovac, on je preduzeće ubrzo prodao, a novac uložio u školovanje
svog sina Gerija i njegove dve sestre.
Nigde lako
Kada je Geri pošao u školu imao je sreću da
je to bilo vreme neposredno posle uspešne borbe rasnih manjina u Americi da se
omogući besplatan prevoz dece od kuće do škole njihovog izbora. Državne škole
su bile otvorene i ranije za svu decu, ali samo na papiru. Postojali su
kvartovi u kojima su živeli samo belci i tamošnje škole su po kvalitetu nastave
bile daleko ispred onih u kvartovima sa žiteljima obojene kože. Da bi neki
crnački učenik mogao da pohađa kvalitetniju školu u belačkom kvartu, neretko je
morao da prelazi desetine kilometara, bukvalno sa kraja na kraj grada.
Organizacije za prava rasnih manjina, a na
prvom mestu one vođene afro-amerikancima započele su pred kraj Vijetnamskog
rata veliku kampanju da država na sebe preuzme troškove prevoza đaka u škole po
njihovom izboru. Najbrojniji vojnici u Vijetnamu, ratu koji je Amerika upravo
pokušavala da ne izgubi, bili su crnci. Da li zbog toga, ili iz nekog drugog
razloga, tek vašingtonska administracija je popustila pred zahtevima za prevoz
učenika. Tako je i Geri mogao da pohađa školu u drugom delu Vašingtona, koja mu
je omogućila nesmetani upis na studije.
Gerijev otac je prodavši staro porodično
preduzeće sakupio kapital dovoljan da deci obezbedi studije na skupim privatnim
univerzitetima. Džordžtaun je bio jedan od takvih, prestižni univerzitet
u Vašingtonu, na kome su diplomirali, a kasnije i predavali i Ričard Nikson,
predsednik SAD, njegov sekretar za spoljne poslove Henri Kisindžer, a i
Srbima dobro poznata Medlin Olbrajt. Tu je Geri stekao diplomu koja će
mu otvoriti vrata jedne od najboljih kompanija u Vašingtonu.
Pošto se zaposlio, Geri se i oženio svojom
ljubavlju iz studentskih dana. Kupili su prostranu, iako ne i luksuznu kuću na
periferiji Vašingtona, u kraju u kome je bilo mnogo više belačkih porodica.
Dobili su i dvoje dece. Jedna obična američka porodica, koja bi takva i ostala
da nije došla 2008. godina i ekonomski slom.
Kompanija za koju je Geri radio veoma brzo je
osetila krah finansijskog tržišta, jer je sve manje bilo osoba i preduzeća
kojima su trebali saveti za investiranje. Niko, jednostavno, više nije hteo da
investira. Već početkom 2009. došlo je do prvih otpuštanja zbog ušteda na
personalu. U početku su odlazili pomoćni radnici i oni tek primljeni. Konačno,
mere štednje su zahvatile i sprat sa šefovima i direktorima. Tako je red došao
i na Gerija.
Početkom 2010. direktori su odlučili da
odeljenje na čijem je čelu bio Geri pripoje jednom drugom i da otpuste višak
zaposlenih. Odluka je pala da se kao šef novog, fuzionisanog odeljenja zadrži Gerijev kolega. Za Gerija
i njegovu porodicu, tragedija je upravo počinjala.
Kuća od oko 300 kvadratnih metara sa duplom
garažom i prostranim dvorištem još uvek nije bila otplaćena. Upravo te 2008, u
zoru svetske krize, Geri je odlučio da ispuni svoj davnašnji san i kupi mercedes,
za Amerikance statusni simbol mnogo više nego za Evropljane. Ni taj kredit nije
bio isplaćen do početka 2010.
Brzo propadanje
Odmah posle otkaza Geri je još mislio da će,
zahvaljujući preporukama koje je imao, lako i brzo da nađe posao, makar i
slabije plaćen od onog prethodnog. Nije uspeo da nađe nikakav, jer je cela
branša iz koje je poticao bila u dubokoj krizi. Mesecima je Gerijeva porodica
živela trošeći ušteđevinu, koja je isto tako najvećim delom nestala izbijanjem
krize.
Kao i ogromna većina zemljaka i Geri je
najveći deo ušteđenog novca pretvorio u akcije različitih preduzeća.
Najstabilnije su izgledale one u sektoru nekretnina, a one su prve propale kada
je izbila kriza. Bukvalno preko noći, Geri i milioni njegovih sugrađana ostali
su bez ušteđevine. Svi oni su tada prvi put otkrili da špekulisanje na berzi
znači i mogućnost gubitka, a ne samo dobitka.
U jesen 2010. Geri je morao da prestane da
banci plaća rate za kredit kojim je kupio kuću. Još od proleća on je pokušavao
da svojevremeno 450.000 dolara plaćenu kuću proda i da tako namiri banku, a da
za razliku kupi daleko manju i jeftiniju kuću u kojoj bi živeo sa porodicom.
Ponude koje je dobijao nisu bile dovoljne za ostvarenje tog cilja.
Konačno, krajem 2010. iz banke Geriju stiže
pismo da će kuća biti prodata na licitaciji, ukoliko on odmah ne isplati
zaostale rate i nastavi sa urednom otplatom. Još pre toga, Geri je prodao i
svoj i ženin automobil, kako bi bankama platio rate uzete za ta vozila i sada
je porodica imala samo jedan stari auto, kupljen na pijaci polovnih vozila. Počeli su da prodaju i nameštaj iz kuće, kreditne kartice su im
bile ukinute. Decu su ispisali iz skupih privatnih škola i prebacili u mnogo
jeftinije, ali i nekvalitetnije škole koje je država subvencionisala. Mesecima
nisu išli ni kod lekara ni kod zubara, jer nisu imali para da ih plaćaju.
Stajali su na pragu gladi.
Američki socijalni sistem je, kao i sve u
SAD, tržišno orijentisan. Amerikanci nerado priznaju da i u njihovoj,
najmoćnijoj državi sveta, postoje oni koji nisu u stanju da zarade za život.
Pomoć najsiromašnijima doskora je bila isključivo u obavezi humanitarnih
društava koja su najnesrećnijima obezbeđivali kolektivne smeštaje, neki obrok
dnevno i nešto odeće iz dobrovoljnih priloga bogatijih građana.
Kada se razbuktala kriza administracija u
Vašingtonu je povećala broj kupona za besplatne obroke. Po poslednjim
izveštajima, oko 40 miliona Amerikanaca se prehranjuje na ovaj način. Obroci se
dobijaju u restoranima koji su potpisali sporazum sa službom za socijalnu pomoć
i sastoje se od najnekvalitetnijih namirnica, kojih uz to u porciji nema
dovoljno. Kontrole kvaliteta takvih obroka, koje je nekada redovno sprovodila
služba za socijalnu pomoć, u međuvremenu su postale farsa, jer je sve manje
vlasnika restorana koji su spremni da na ovakav način sarađuju sa državom.
Svima je opao promet, a sada bi još trebalo da hrane socijalno ugrožene i to
tako što će im biti plaćeno kroz smanjenje poreza koji je, usled pada prodaje,
ionako minimalan.
Osim kolektivnih, u velikim gradovima postoje
i pojedinačni smeštaji u delovima koji su predviđeni za rušenje i gde osim
kriminalaca, socijalnih slučajeva i pacova nikoga drugog nema. Čak i policija
izbegava da tu zađe.
Nikad se neće saznati
Geri nije mogao ni da zamisli da sa svojom
porodicom pređe u takav jedan život. Zato je odabrao najdrastičnije rešenje.
Šta se tačno desilo tog dana na samom početku decembra 2010. dok su retke
pahulje snega padale na Vašington, niko više sa sigurnošću ne može da kaže.
Američki list US tudej koji je objavio ovu priču, tvrdi da su iz izvora
bliskoj porodici saznali da je Geri tog dana ponovo išao na jedan od neuspešnih
razgovora za novi posao. Put ga je naneo kroz centar Vašingtona, pored
impozantne građevine Kongresa, Bele Kuće, prošao je i pored monumenatalnih
spomenika očevima-osnivačima, kako Amerikanci nazivaju vođe pobune protiv
engleske kolonijalne vlasti. Tu je, pored prelepog jezera, i spomenik Abrahamu
Linkolnu, američkom predsedniku, najzaslužnijem za ukidanje ropstva.
Gledajući te spomenike idealima slobode i
prosperiteta kojima je ova nacija težila dva veka, verovatno je Geri spoznao i
svu stravičnu dubinu propasti koja je obuhvatila njegovu porodicu. Ideali
slobode i prosperiteta, u koje su se Amerikanci zaklinjali, nikada nisu
obuhvatali i solidarnost. Svako se bori za sebe, svako propada za sebe. Na vrhu
je svako usamljen, na dnu još usamljeniji.
Šta je te večeri bilo u polupraznoj Gerijevoj
kući iz koje je rasprodat već skoro sav nameštaj, niko nikada neće saznati. Da
li je porodica uopšte razgovarala, i o čemu? Da li su plakali, molili se, grlili i ljubili? Da li
su se sećali, Geri i njegova supruga, dana kada su poleteli u novi, bolji
život? Da li su se sećali svojih snova iz zajedničkih studentskih dana? Možda su i jedno drugom prebacivali
greške zbog kojih su dospeli u ovakvu mizeriju?
Poznato je jedino da je sledeće veče jedan
komšija, zabrinut zašto ceo dan niko ne izlazi iz kuće i što stalno gori svetlo
u prizemlju, nazvao Gerijevu porodicu. Kada mu niko nije odgovorio na poziv,
pozvao je policiju koja je jedino mogla da konstatuje da su svi članovi
porodice mrtvi. Po zvaničnom izveštaju, Geri je iz pištolja ubio prvo svoje
dvoje dece, zatim svoju ženu, na kraju i sebe. Nikakvih tragova borbi nije
bilo, kao da je cela porodica smireno i dobrovoljno učinila poslednji korak ka
smrti.
Tepih postao premali
U Americi svake godine preko 10.000 ljudi
izvrši samoubistvo iz istih ili sličnih razloga kao Geri i njegova porodica.
Finansijski kolaps, ekonomska kriza, visoka stopa nezaposlenosti, podivljale
cene osnovnih životnih namirnica - mnoge navode na pomisao da izlaza nema, bar
ne na ovom svetu.
U junu je u Nju Meksiku, saveznoj državi koja
se graniči sa Meksikom i ima najviši procenat ilegalnih došljaka iz Latinske
Amerike, uhvaćene dve devojke, ilegalni emigranti, jedna od 18 godina, druga
još maloletna, kako se prostituišu. Ovo ni ne bi bila nikakva vest, da one
prikrivenom isledniku policije nisu ponudile seks u zamenu za bonove za topli
obrok koje dele socijalne službe.
Da li smo toliko pali, zapitao se tim povodom
novinar Njusvika. Dženifer Henkok, sociolog sa Univerziteta
Pensilvanija, tvrdi u tom listu da
su Amerikanci od svih nacija najmanje spremni da se izbore sa ovako dubokom recesijom
u kojoj se ceo svet nalazi već treću godinu. "Mi smo gajili mentalitet
pobednika", objašnjava Henkokova. "U njega se nije uklapala slika
siromašnog, bednog i gladnog stanovnika divljeg naselja. Zato smo mi takve
slike uporno potiskivali, a to i danas činimo. Mi se ne borimo protiv problema, mi ih guramo pod tepih."
Poslednja strana invazija na teritoriju SAD
desila se 1812. godine, kada su Englezi u rušilačkom besu spalili i Vašington.
Poslednji rat na tlu SAD bio je građanski rat šezdesetih godina 19. veka.
Poslednja velika ekonomska kriza ovu državu je zapljusnula 1929. godine.
Zbog svega ovoga, stanovnici SAD nisu naučeni
kako da se izbore sa problemima koji su ih ophrvali. Već decenijama, bolje rečeno generacijama, oni žive u snu koji se
zove "svet bez problema". Kada, kao u sadašnjoj krizi, naiđu na
teškoće koje jednostavno ne mogu da se odmah otklone, Amerikancima često
pregori neki osigurač u mozgu i posegnu za iracionalnim rešenjima, kao što je
to učinio Gari.
Politikolog i psiholog Endrju Volker
zato je nedavno na televiziji NBC apelovao: "Nacija mora da se suoči sa
realnošću da smo u problemima". Njegov apel, međutim, kao da niko nije želeo da čuje. Ni američka administracija nije sklona
jednom ovakvom priznanju.
Uz teške muke, uoči izbijanja aktuelne
super-depresije, američki predsednik Barak Obama je na jedvite jade u
Kongresu progurao svoj paket obaveznog zdravstvenog osiguranja za sve američke
građane. Ovo je bilo njegovo glavno predizborno obećanje, a sličan plan je pre pola veka imao i Džon Kenedi. Kenedi nije uspeo u
tome, a Obama je platio visoku cenu, kao što će tek da se vidi.
Pobeći od dolara
Amerikanci su do sada imali veoma jednostavan
sistem dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja: ko ima plaća, ko nema trpi. Prvi
put u istoriji oni su dobili ono što je svakodnevica za svakog Evropljanina:
mogućnost da budu u sistemu zdravstvene zaštite iako ne poseduju milione dolara
ili ne pripadaju onim petnaestak odsto ekstremno siromašnih koji su mogli da o
trošku države odu do lekara.
Problem sa kojim se Obamina administracija
suočila odmah po izglasavanju ovog zakona je - cena. Sa početnih 40 stiglo se na 80, a sada već i na celih 100 milijardi dolara. Za američki budžet ovo
i ne bi bila neka prepreka, posebno jer se sve ne plaća u jednoj godini, ali je
depresija učinila svoje. SAD su u privredu već upumpale bilion (1.000
milijardi) dolara najhitnije pomoći koja je sprečila dalje propadanje
finansijskog sektora. Pokazalo se da to nije dovoljno i da će morati još da se
investira. Pitanje je samo odakle.
Realizacija plana obavezne osnovne
zdravstvene zaštite zato sada zavisi od toga da li će ministarstvo finansija
uspeti da pronađe nove izvore prihoda. Dosadašnji omiljeni bunar iz koga se
zahvatalo kada god je budžet naginjao deficitu - presušio je.
Dolar je glavno obračunsko sredstvo u
međunarodnoj trgovini. Ako se neka cena dogovara u dolarima, ona se u toj
valuti i plaća, a to znači da kupac na berzi mora da se snabde ovom valutom.
Pošto je potražnja za dolarima bila visoka, američka Centralna banka je mirne
duše mogla da štampa onoliko sivo-zelenih novčanica koliko joj se htelo. Svaka
od njih bi nalazila svog kupca i nije bilo opasnosti od izbijanja inflacije
zbog štancovanja para bez realnog pokrića. Pokriće je, u slučaju dolara, uvek
bila potražnja.
Vremena su se promenila. U bilateralnim
odnosima sve više zemalja izbegava obračunavanje u dolarima. Koriste se sve
češće evro, rublja, juan, jen, funta, pa čak i indijske rupije. Razmišlja se i
o uvođenju veštačke svetske supermonete čija bi se vrednost određivala iz korpe
najznačajnih valuta i zlata. Bilioni dolara tako prete da se vrate onome ko ih
je izdao, ali ovog puta kao bezvredni šareni papirići.
Samo u trezorima kineskih banaka, koje su sve
listom pod državnom kontrolom, leži brdo od preko 2.000 milijardi dolara. Kada
bi Kinezi počeli da se rešavaju ovih para, menjajući ih za neku drugu valutu,
makar to činili i oprezno i polagano, dolar bi uleteo u hiperinflaciju goru od
one kroz koju je dinar prolazio početkom devedesetih prošlog veka.
Već i sada, iako je dolar još uvek
naznačajnija obračunska valuta sveta, prosečni Amerikanac oseća breme
inflatornih oblaka koji se skupljaju nad Vašingtonom. Za samo godinu dana cene
hrane u maloprodaji su skočile za 13 odsto. Ovakva poskupljenja se nisu dogodila
ni za vreme čuvene depresije iz dvadesetih godina prošlog veka, kao ni za vreme
Drugog svetskog rata, čiji je teret, u ekonomskom smislu, najviše snosila
američka privreda.
Spremni za masakr
Prosečna realna zarada je u istom periodu
pala, odnosno oni koji još uvek imaju tu sreću da rade i primaju platu zarađuju
manje nego pre godinu dana. Prosečan Amerikanac nije navikao da u megamarketu mnogo zagleda
cene namirnica koje mu se jedu. Jesti, to je prirodno pravo svakog čoveka, misle u Americi. Danas to postaje privilegija.
Pritisnuti problemima za koje do juče nisu ni
znali da postoje, američki državljani sve češće pribegavaju najdrastičnijim
rešenjima. Po mišljenju Volstrit žurnala, po pitanju lakog pešadijskog
naoružanja Amerikanci su bolje opremljeni i od sopstvene armije. Ustavom je
svakom slobodnom Amerikancu zagarantovano pravo da poseduje lično naoružanje u
skladu sa zakonom, a to se najčešće svodi na to da bilo gde možete da kupite
poluautomatsko oružje uz zakletvu prodavcu da niste osuđivani i da vam oružje
treba u svrhu odbrane ili lova. Niko ništa ne pita, još manje proverava.
Zato nije ni čudo što su SAD na vrhu liste
zemalja u kojima se zloupotrebljava vatreno oružje. Tako se sva civilizacijska
razlika svodi na to da se na Balkanu komšije ubijaju motikama, a u Americi
koltovima ili vinčesterkama.
Nije problem nabaviti ni automatsko oružje.
Još se nije desilo da na Balkanu, koji prosečan Amerikanac doživljava kao pravu
džunglu, neko sekirom počini masovna ubistva u tržnom centru. Takve scene se,
na žalost, u SAD često viđaju, ali se kao oružje koristi neki pištolj ili
automat.
Američka nacija, umesto da se suoči i rešava
svoje probleme, iste potiskuje i sklanja daleko od svojih očiju. Sve je više
onih koji razmišljaju kao Geri, da je jedini izlaz iz lične krize pobiti
najbliže i na kraju ubiti i samog sebe. US tudej ovog nesrećnog
afro-amerikanca prikazuje kao prototip miliona koji samo čekaju pravi momenat
da naprave masakr.
Crveno svetlo
Običan Amerikanac život ne može da zamisli bez automobila, klima uređaja, televizora
i telefona. Uz to, u poslednje vreme dolazi i internet, ali i nešto na šta se u
istočnoj Evropi obraća malo pažnje - kreditna karta.
U Americi ne postoji lična karta, već se umesto nje koristi vozačka
dozvola, koju svaki odrasli Amerikanac može da ima, socijalna karta sa brojem
koji bi bio ekvivalent našem jedinstvenom matičnom broju građana, a u
poslednjih nekoliko decenija i kreditna kartica.
Nemati kreditnu karticu je u Americi isto kao i nemati na sebi odeću dok u
podne prelazite ulicu. To je nezamislivo za prosečnog Amerikanca. Bar doskora.
Zahvaljujući krizi mnogi Amerikanci su ostali bez prihoda, nisu bili u
mogućnosti da vraćaju kredite i njihov bonitet je sveden na nulu. Shodno tome
oduzeta im je mogućnost da poseduju kreditnu karticu, plastični novac, kako
je nazivaju.
U lokalima u njujorškom Menhetnu, piše Njujork tajms, postoji nova
društvena igra. U barovima gde se sreću "usamljena srca" osobe koje
bi da se upoznaju prvo kelneru daju svoje kreditne kartice da ih provuče kroz
naplatnu mašinu. Ako je sve u redu, budući partneri započinju razgovor. Onaj
čija kartica aktivira crveno svetlo može da zaboravi flert, bez obzira kako
izgledao.
Slično se već dešava i u Londonu i nekim drugim velikim evropskim
gradovima.
Petina bednika
Pored 40 miliona ljudi koji se hrane u takozvanim javnim kuhinjama, ima bar
još toliko njih gladnih i ekstremno siromašnih, koji iz nekog razloga nisu u
sistemu ionako oskudne socijalne zaštite. Procenjuje se da oko 15 odsto
stanovnika SAD živi ispod granice ekstremnog siromaštva, dok ima onih koji
tvrde da je takvih čak petina stanovništva.
Rupu u statistici prave ilegalni emigranti, čiju brojku niko ni približno
ne može da navede. To su došljaci iz ruinirane Centralne i Južne Amerike, čije
su privrede decenijama radile po diktatu multinacionalnih korporacija iz SAD.
Privrede takvih zemalja poslednjih godina su se svele na čist kriminal.
Najmanje deset odsto bruto domaćeg proizvoda Meksika, jedine države na jugu sa
kojom SAD ima kopnenu granicu, potiče iz prodaje droge, oružja i belog roblja.
Kompletna ostala privredna delatnost u ovoj centralnoameričkoj državi je
zamrla, a svi oni koji nisu u mogućnosti da se uključe u neki od mafijaških
kartela izlaz traže bekstvom na sever, kod suseda za koga veruju da je dovoljno
bogat da može i njih da izdržava.
Pristigavši u SAD mnogi od njih se suočavaju sa činjenicom da od dnevnice
koju mogu da zarade perući sudove u nekom restoranu ili radeći na tuđem imanju
teško mogu i sami da prežive, a o finansijskoj pomoći porodici ne mogu ni da
sanjaju. Ovi emigranti na crno nisu obuhvaćeni nikakvim sistemom u SAD, osim
što ih progone službenici ureda za strance, pa tako nisu uključeni ni u pomoć
koju dele službe socijalne zaštite.