Reportaža
Putovanje na Ararat
Tamo gde je sneg topao a
sunce drugačije greje
Život Jermena, njihov način mišljenja, njihova istorija, njihove rajske pesme, njihova
sećanja na dela i događaje znamenitih vremena prepuni su slika kojima se malo koji narod može podičiti
Dr
Zaven Der-Hazarjan
U ponedeljak, 19. jula 2010, u prepodnevnim satima sam čarter letom Beograd-Jerevan krenuo u postojbinu predaka, daleku Jermeniju.
Dugo sam se pripremao za
putovanje. Nekoliko dana pred polazak uspeo sam da dobijem adrese i telefonske
brojeve naših rođaka koji su se još daleke 1966. odselili u Jermeniju.
Nakon tročasovnog leta, avion
iz Beograda sleteo je na aerodrom Zvartnoc u Jerevanu. Kroz prozore
aviona želeo sam da upamtim prvi prizor drevnog grada Erebuni, osnovanog u
praskozorje civilizacije (VIII vek
p.n.e.), sagrađenog od crvenog tufa, i vijorenje jermenske trobojke na jarbolu iznad aerodroma. Temperatura u
gradu iznosila je 40 stepeni. Sa obližnjih brda , vetar je duvao kroz grad i
stvarao hladovinu.
Dok sam prilazio šalterima za overu vize i registraciju prtljaga, čuo sam žučne razgovore,
kakvi se inače vode sa službenicima na aerodromu u Jerevanu. Nekoliko aviona je
za kratko vreme sletelo na preuređeni internacionalni aerodrom Zvartnoc
i nastala je neopisiva gužva. Jedan od carinika, držeći moj pasoš u rukama i videvši moje generalije, strogo me
upitao: "Hajeren kidek, arač
ankam ajs deghek"? (Govorite li jermenski, da li
prvi put dolazite u domovinu?). Ljubazno sam se pretstavio i odgovorio potvrdno. Nakon kratkih konsultacija, dobro me osmotrivši, "službenik vlade" vratio mi je viziran pasoš. Na moje pitanje koliko treba da platim, odgovorio je uz smeh: "Vočinč, jehpajr, ancir"!
(Ništa zemljače, prođi!)
Stara prijateljstva
Posle carinske kontrole i
dobijanja vize, uputio sam se ka izlazu iz aerodromske zgrade. Znao sam da me
čeka Ara Oskanjan, moj rođak u Jermeniji. Među gomilom zemljaka koji su
čekali svoje najmilije iz "dalekog sveta", za trenutak, naši pogledi su se dodirnuli i preda mnom se stvorio gorostas i ljudina, sa širokim osmehom, koji nijednim svojim gestom niti izgledom ne podseća na Hajastance (lokalne Jermene).
Ara Oskanjan rođen je 1953. u
Beogradu, od oca Vasilija-Vahea (1921. Valjevo - 1989. Jerevan) i majke Ljiljane,
devojačko Antonović. Po zanimanju astrofizičar, doktor nauka, dugo je radio na Opservatoriji Bjurakan. Kao i većina intelektualaca na uzavrelom
Kavkazu, iskoračio je iz struke. U vreme stvaranja nezavisne Jermenije
(1989-1992) bio je zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a tokom ratnih operacija u
jermenskoj enklavi Nagorno-Karabah, kada su grmeli gradovi Sumgajt i Kirovagan,
učestvovao je sa svojim odredom "feduina" u odbrani grada Voskepar u
Karabahu. Oženjen je sa Nune Torosjan, profesorkom engleskog jezika, koja je lepotu nasledila od svoje majke Margo
Muradijan, glumice evropskog renomea.
- Dobro došao! - pozdravila me ljubazno Nune.
- Drago mi je da smo se sreli! - uzvratio sam, dok mi je ušima
odzvanjala pesma Jermenske oči popularnog šansonjera Jorganca i tada sam shvatio lepotu tih stihova.
Oskanjani stanuju u ulici
Sarjana, na Bulevaru Mesropa Maštoca u
centralnom jezgru Jerevana, grada čiji urbanistički projekat je urađen po
nacrtima arhitekte Džima Torosjana.
Nakon tragične smrti svoga
brata Armena Oskanjana (1949-2007), Ara je rešio da prikupi dokumenta i porodične fotografije koje bi bile iskorišćene
u knjizi "Memoara" našeg
pradede Soghomona Tehlirjana (1894-1960). Knjiga je pre par godina,
upravo angažovanjem Armena Oskanjana, prevedena na istočno-jermenski jezik. U
knjizi će po prvi put biti objavljena pisma između Soghomona Tehlirjana i
njegove buduće supruge Anahid Tatikjan, Jermenke iz Tbilisija, sa kojom
se Soghomon upoznao nakon 1921, u vreme
svog boravka u Gruziji i kratkotrajnog postojanja nezavisne jermenske države
(1918-1921). Kontakti koje je Soghomon Tehlirjan imao sa evropskim
intelektualcima toga vremena, prijateljstvo sa Avedisom Aharonijanom
(1866-1948) književnikom i jednim od rukovodilaca partije Dašnagcagan, i prilike u Srbiji (Valjevu)
nakon marta 1921, kada je Politika
objavila vest o atentatu Tehlirjana nad Taljat Pašom u Berlinu po prvi put će biti objavljeni u ovom
izdanju.
Iste večeri, sa Arom i njegovom suprugom Nune, krenuli smo u šetnju gradom. Od Trga opere ka
spomeniku Majci Jermenije (Majr Hajastan) put je vodio preko prirodnih
vodoskoka i fontana, 400 stepenika u 6-7 nivoa. Dve neuništive ljubavi jermenskog naroda od iskona traju - prema ženi i knjizi. Otuda spomenik Ženi, Majr Hajastan, statua
velikih razmera koja dominira nad milionskim
Jerevanom. Mrak nad Jerevanom u letnje doba pada posle 20 časova, temperatura u
kasno predvečerje nije silazila ispod 36 Celzijusovih.
Te noći ostali smo budni do
ranih jutarnjih sati. Pregledali smo izbledele fotografije, rukopise, požutela
pisma, porodično stablo, i po prvi put uporedili dve različite ali približno
iste varijante roda Der-Hazarjan, Jeghicarjan i Tehlirjan, koje su se razdelile
početkom 16. veka.
Kod mene se nalazila forma
porodičnog stabla, koju je načinio Vasken Marković-Tehlirjan (1926,
Valjevo, Srbija - 2002, Detroit, SAD) svojevremeno najmarkantija figura među valjevskim Jermenima, filolog, profesor španskog jezika na Wayne State University u Mičigenu, po pričama i
uspomenama svoga oca, predratnog valjevskog trgovca iz Tešnjara, Setraka Markovića (1888 Pakarič, Turska - 1978, Detroit,
SAD), a druga je ona koja se nalazila na radnom stolu Are Oskanjan, koju je
priredio njegov deda Samujel Oskanjan (1891, Pakarič, Turska - 1981, Jerevan,
Jermenija), beogradski trgovac, koji se
1924. odselio iz Valjeva.
Nailazili smo na nepoznate
tekstove o našim pradedovima, njihove
prepiske sa voljenim ženama, tajne i skrivene želje da jednoga dana ponovo
osete "miris rodnog kraja" .
Pred nama se našlo mnogo pisanog materijala, što je moglo da zainteresuje
svakog sunarodnika, Jermenina iz dijaspore,
kojeg prati sudbina malobrojnog naroda,
rasparčanog i rasejenog po celom svetu, od Los Anđelesa do Sidneja.
Posle genocida (Jeghanag) nad Jermenima 1915, kada je i 85 članova
naše porodice pobijeno iz masakrirano po selima, činilo se
da više nema ni Jermena u Zapadnoj
Jermeniji i da je potreban veliki spomenik sa natpisom: "Ovde su nekad
živeli Jermeni. Postaviti na tlo Zapadne Jermenije". U čast nastradalima
na jednom od sedam brežuljaka Jerevana, podignut je spomenik žrtvama
genocida. I dok me šamarao vetar sa brda Dzidzernakaberd,
odakle je pucao pogled na Jerevan, stajao sam mirno ispred spomenika, sa suzama
u očima, i bez daha.
Spomenik se sastoji iz dva dela: prvi deo obeliska simbolizuje jermenske majke koje oplakuju svoje
poginule sinove, a drugi deo - na
levoj strani, govori da je jermenski narod
"preživeo" i da Taljat Paša i
ostali vinovnici zločina nisu postigli
svoj cilj, da unište jermenski narod.
Pre nekoliko godina Ara
Oskanjan je prošao kroz nekadašnje vilajete Erzerum i Kemah, mesta u Turskoj odakle potiče naš rod. Pričao mi je o snežnim i šumovitim
planinama Sagan-Lu i reci Araks koja je tekla između svojih kamenitih obala.
Jermenske porodice su živele u predgrađu Erzeruma, Hasan-Kale. Od Erzeruma
prema Tabrisu, put vodi preko predivno izgrađenog mosta Čobaninova ćuprija,
izgrađenog na sedam nejednakih lukova. Erzrum je podignut u kotlini, oko njega
su planine Ak-Dag (Bela gora) pokrivene snegom veći deo godine. Tle je bez šuma ali plodno. Eufrat teče nedaleko od
grada i deli varoš na stari i novi deo.
Na glavnom trgu, u Kemahu, i
dalje postoje ostaci tri jermenske crkve: Surp Hovanes (Sveti Jovan), Surp Sarkis
(Sveti Sarkis) i Surp Jerortutjun (Sveta Trojica), a u crkvenoj porti
jedne od njih sahranjeni su naši preci
Markar (1829-1897) i njegov otac Asadur (1785-1866). Po sećanjima Markara
Tehlirjana, koja su prenošena s kolena na koleno u crkvama
od grada Vana, preko Erzeruma pa do Haleba u Siriji, "službu je
držao" pročelnik Jermenske eparhije, arhiepiskop Grigor Zakarjan, pristalica proruske orijentacije
Jermena, učesnik rusko-turskih ratova (1787-1791. i 1806-1812) i Puškinov poznanik iz Kišinjeva.
Videvši, te daleke 1987. "vrtove
gde više ne cveta ruža rodnog
kraja" Vasken Tehlirjan je, boraveći u mestima Nerkin Pakarič i Erzinga,
upitao svoga vodiča: "Gde se nalazila
jermenska crkva?" On je samo slegnuo
ramenima i odmahnuo rukom - sve je
to nestalo!
Duboka misao o našim životima
Sutradan smo obišli istorijska mesta, koja simbolizuju viševekovnu
tradiciju Hrišćanstva na tlu Male Azije. Dok smo se kolima vozili prema
udaljenim destinacijama van grada atmosferu je upotpunila etno muzika Dživana
Gasparjana na izvornom duvačkom instrumentu - duduku. Na izlazu iz Jerevana,
zaustavili smo se kraj manastira Hrpsime (653), posvećenog jermenskoj muzi,
koja je zarad očuvanja svoje vere odbila venčanje sa rimskim imperatorom Dioklecijanom, i zbog toga stradala.
Put nas je odatle direktno
vodio ka centralnoj jermenskoj patrijaršiji, sedištu jermenskog poglavara Katolikosa,
Karekina Drugog (1953), hramu i duhovnom svetilištu Jermena, manastiru Ečmiadzin iz 4. veka. Malo je onih koji znaju da je Jermenija prva zemlja u svetu koja je
primila hrišćanstvo kao državnu religiju još 301. godine. Naime, jermenski kralj Tridat Treći, krunisan 287, video
je u hrišćanstvu najbolju branu protiv iranskog
uticaja. Neprijateljski nastrojeni prema Vizantijcima, u vreme kada su
"ikone visile nakrivljene",
Jermeni su odbili da prihvate odluke Halkedonskog (Četvrtog vaseljenskog)
sabora koji je osudio monofizitizam. Taj stav se utvrdio utoliko lakše što su Arapi, koji su vladali
Jermenijom od 653-1054, ostavili Jermenima punu versku slobodu.
Kao da želi da potvrdi taj
filozofski ideal, kome i poslednjim dahom želi da služi, Ara Oskanjan
poče da izlaže pojedina razna verovanja o odnosu
hrišćanstva prema islamu, o Kirkoru Prosvetitelju, o saboru u Halkedonu, i o
preimućstvu monofizitskog verovanja nad rimokalitičkim shvatanjima. Čuo sam
imena, godine i čudnovate nauke pojedinih crkvenih otaca, o kojima do tada
nisam slušao.
Unutrašnjost manastira Ečmiadzin sačuvana je iz vremena postsovjetske ere
kada je sovjetska vlast blagonaklono
gledala na elemente jermenske tradicije, verovatno i zato što Jermeni, tačnije njihovo komunističko vođstvo u liku Anastasa
Mikojana i Karena Demirdžijana, nije isticalo svoje prioritete već je mudro balansiralo dogovorima na
relaciji Jerevan-Moskva.
Ečmiadzin je prva crkva gde je,
po rečima jednog od najvećih nacionalnih pesnika Krikora Narekacija (10.
vek) "mudrost pretvorena u kamen", a ukus tog kamena, čak i u snu, napamet zna svaki Jermenin.
Od svih službi hrišćanskih
veroispovesti, jermenska traje najduže. Razmak između prizivanja na početku i
poslednjeg znaka krsta traje dobar sat i po.
Nikakav instrument, samo zvonca i udarci u bubanj prate pevanje hora. Jermenska
crkva prihvata sedam svetih tajni: krštenje,
miropomazanije, pokajanje, pričešće, venčanje, rukopoloženje i sabornost. Kao drevna istočna crkva po svojoj tradiciji, svom veroispovedanju
i obredima, svom jeziku i istorijskom
iskustvu, ona se razvijala kao
samostalni ogranak hrišćanske nacionalne crkve (autokefalne), u granicama svog "verujućeg naroda".
Iz Ečmiadzina, krenuli smo
prema gradu i zaustavili se ispred kafe-restorana
Parisien,
elitnog mesta na Glavnom bulevaru,
gde je do pre nekoliko godina Ara imao restoran i prodavao najjukusniju kafu,
koja je, i pored ekonomske blokade, čudnim putevima stizala u Jermeniju.
Pored kafe i ostalih delikatesa
u restoranu se služilo i vino. U centralnom delu hola gostima pada u oči natpis
"Beva vino spume giante dal' bichiere cintilante"
(Pijmo penušavo
vino iz krstalnih čaša).
- Otkuda ti ideja da ovo staviš u
restoran? - upitao sam Aru.
- Naši stričevi i dedovi, kada su rešili 1952. da krenu za Ameriku, proveli su nekoliko godina u izbegličkom
logoru (Campo di profughi) u u Trstu. Mnogi od njih, dok su čekali vizu za odlazak na zapad radili
su i u restoranim gde se služilo dobro vino.
Ovo mi je potvrdio Vartkes
Marković - Tehlrjan (1931, Valjevo), jedini naš preživeli rođak koji je nakon Trsta, prošavši uzduž i popreko Južnu
Ameriku, rešio da svoje poslednje dane
provede u rodnom gradu.
Iz vremena "poslova sa
kafom", Ara je sačuvao veliku porodičnu fotografiju s početka 1919. iz
Valjeva, na kojoj se nalaze naši preci
- Hačadur (1858-1941), Oskijan (1863-1928) i Asadur
(1867-1934). Kasnije, pred moj povratak, Ara je uramio sliku i
"naterao" me da je vratim u Valjevo, gde joj je i mesto.
Najzanimljiviji i najdirljiviji
za mene bio je susret sa Arinom majkom, Ljiljanom Oskanjan (1924),
pneumoftiziologom u penziji, koja je u Jerevanu radila u bolnici Abovjan.
I dan-danas ona ima spreman stetoskop na stolu u slučaju da nekome od komšija zatreba lekarski pregled. Ljiljana živi u mestu Orgov, u blizini
Opservatorije Bjurakan.
Izuzetne memorije, sećajući se
odlaska iz Jugoslavije, za kratko vreme mi je Ljiljana Oskanjan ispričala
inserte o svojim prvim danima u Jermeniji i starijem sinu Armenu,
astrofizičaru, naučnom radniku, političaru i eruditi, koji nas je prerano
napustio.
Armen Oskanjan je smatran jednim
od lidera demokratskih promena u Jermeniji. Sa grupom svojih
"saboraca" 1991. je krenuo iz Srbije da pronosi istinu o "velvet
revoluciji u Jermeniji" i ponovo pokrenuo "jermensko pitanje",
ono isto koje je 1878. na Berlinskom kongresu ostalo nedorečeno. Sećam se tih
godina u Beogradu, Armen Oskanjan bi odsedao u hotelu Mažestik ,
koristeći svaku priliku da se vidi sa porodicom u Beogradu i Valjevu. Bio je
izuzetno pažljiv, komunikativan, otvoren, srdačan i omiljen u društvu. Mnogo godina kasnije, čuo sam priču o moćnom "jermenskom
lobiju" u Evropi i kontaktima koje je Armen Oskanjan tajno održavao sa
evropskim državnicima i intelektualcima, ali i sa ćerkom Šahan Natalija, jednog od vođa pokreta Dašnagcagan. Imao je običaj da iznenada podigne čvrsto
pesnicu i vikne: "Azad, Angah Hajastan"! (Za slobodnu i
nezavisnu Jermeniju!).
"Svaka priča se mora
ispričati dva puta", govorio je Armen Oskanjan, već tada prepoznatljiv u
dijaspori kao "pregovarač ili spiker" državne politike i potomak
Tehlirjana. Ono što je Armen uspeo da zabeleži -
pisani dokumenti, intervjui, pregršt
podataka od istorijske važnosti - postali su nam dostupni.
Zaven - obratila mi se
majčinski Ljiljana Oskanjan - pomoći ćeš Ari da završi knjigu o Soghomonu Tehlirjanu i svima nama. On je ostao u Jermeniji i
sve oči su uprte u njega.
Naravno - odgovorio sam - zato
sam i došao!
To veče Nune je pripremila za
večeru tanabur - hladnu čorbu sa pirinčem, kiselim mlekom i
mirođijom, suvi tanak hleb natopljen vodom - lavaš
i harisu. Harisa je jermensko nacionalno
jelo još od pamtiveka. Kao i sve
iskonsko što je izmaklo pamćenju
generacija, tako je i ovo jelo i njegovo spremanje obavljeno nečim religioznim
i svečanim. To je i bio razlog što je i
sam pomen svečanosti harise po setnome narodu naprosto osećanje
ugodnosti. Kao i svi proizvodi narodne kuhinje i ovo jelo se sastojalo iz malog
broja jednostavnih sastojaka, od malih komadića jagnjetine, grubo oljuštene pšenične prekrupe, masti i začina; sve je to bilo izmešano. Ali nije materija bila najvažnija, jer je kod harise bilo u
pitanju svečano jelo, koje je svake godine na kraju leta, prestavljalo nagradu
za teške sedmice žetve - od vršidbe do berbe.
O Jermeniji i povratku
Istorija je sačuvala, kao
svedočanstvo bogate jermenske kulture iz antičkog doba, predivne hramove,
neponovljive harmonije arhitektonskih formi, mnogobrojne legende, mitove, epska
kazivanja, od kojih su mnogi postali izvor za proučavanje istorije Jermenije.
Nakon osvajanja Aleksandra Velikog na istoku, Jermeni su dobili izvesnu
nezavisnost od Persije i tada je započela helenizacija jermenske kulture. Iz
tog doba je hram Garni, vrlo sličan klasičnoj grčkoj arhitekturi.
Kretali smo se utabanim stazama rejona Gehgard-Garni, a odatle se pružao pogled
prema nekadašnjoj prestonici Jermenije,
gradu Ani (Turska), opustošenom i
razorenom u 14. veku. Smatra se da od tada datira prva dijsapora Jermena.
Sutradan, pođosmo prema
Araratu, vrlo rano. Sunce se rađalo. Mene radi nije izabran kraći uspon kroz
jarugu, već udobni, ali dosta zaobilazni put preko severnog dela. Da bi se
dospelo do njega, morali smo proći seoskim putevima. Na vedrom nebu belela se
snažna dvoglava gora. U daljini, Ararat se pokazao, uprkos svojim provalijama,
bedemima, divljinama, kao prijatna gora, koja je izletnicima pokazivala svoju
najlepšu stranu.
Prošao sam Araratskom dolinom sa njene istočne strane. Sunčana, blistava,
ispunjena mirisom procvetalih kajsija koje svojim laticama kao da pletu veliki
beli šal kojim ogrću biblijsku
planinu. Dok sam u daljini gledao veličanstveni, gordi Ararat pod večitim
snegom, uvek zaleđen, u njegovom podnožju čuo sam kako grca reka Araks,
jermenska reka, koja tuguje za izgubljenom svetom zemljom.
Kruna turističke razglednice
bila je poseta najvećoj riznici starih rukopisa - Matenadaran,
koja nosi ime tvorca jermenske azbuke Mesropa Maštoca. Ovde se čuva preko 10.000
unikatnih starih rukopisa. Među tekstovima koji se čuvaju u Matenadaranu
video sam i lekarske recepte iz 4. veka. Naime, putujući po Asiriji, Maloj
Aziji i Grčkoj, Mesrop Maštoc i jermenski patrijarh Katolikos Sahag Partev (348-439) prevodili su
bogoslovske knjige sa grčkog jezika. Najznačajnije delo koje se čuva u Matenadaranu
je upravo prevod Biblije na jermenski jezik. Maštoc je prvi preveo Solomonove pesme iz Biblije na jermenski jezik.
Osamdesetih godina pre Hrista,
u vreme Tigrana Drugog (95-55. p.n.e.) Jermenija je bila jedna od
najznačajnijih država Bliskog istoka. Geografski je izlazila na četri mora.
Vekovima su se pred našim precima mora
"povlačila" i ubrzo su ostala samo jezera i jezerca. Jedno veliko,
jezero Van, u današnjoj Turskoj, i jedno manje,
Sevan u Jermeniji. Zavoleo sam očaravajuće ćutanje jezera Sevan, koje se širilo spokojno, obuzeto svojim mislima, i na sred njega crkva Aghtamar,
posvećena tragičnoj ljubavi princeze Tamar i njenog voljenog.
Istina je, u Jermeniji Sunce
drugačije sija i greje, kajsije drugačije mirišu, drugačije su jabuke, kruške ,
breskve, grožđe, cveće i drveće. To je zemlja gde čak i kamen može da progovori
a sneg može da bude topao, gde sam nalazio crkve sagrađene od nekoliko gromada
stena, kao manastir Dvin iz 7. veka.
Povratak Jermeniji (Veratarcutjun
Hajastanin) bio je moj povratak suštini.
Jermenija se budila u meni kao medved posle duge zime, neumoljiva i
jedinstvena, suprotstavljena ostalom svetu svojom tužnom sudbinom. I kada bih
zaplakao zbog smrti svojih predaka postradalih kroz vekove, bilo bi to zato što bih se, bar na trenutak, osetio Jermeninom.
Shvatio sam da su život Jermena, njihov način mišljenja,
njihova istorija, njihove rajske pesme, njihova sećanja na dela i događaje
znamenitih vremena prepuni slika kojima se malo koji narod može podičiti.
Još uvek mogu da osetim ukus tradicije i vremena, blagost i žestinu, pritajenu
životnost eliksira koji istovremeno i opušta i
uzbuđuje na neviđen način. To je tajanstvena mešavina procvetalih kajsija, mirisa boje nara, inata i obesti, blage sete,
optimizma i nade. U tom ukusu, kao da je sadržana čitava Jermenija, koja
neodoljivo obuzima i žari.
Kapija Jermenije
Teško da se u svetu može naći
zemlja u kojoj ima toliko čudesa koliko ih je u Jermeniji. I nije slučajno što je njeno ime vezano za Bibliju. Našao sam podatak (Ep o Golgamešu) da se u davna, biblijska
vremena, posle Velikog potopa, "kada na porođajnim mukama behu Nebo
i Zemlja", na svetoj jermenskoj planini Ararat zaustavila Nojeva barka. A
ta veličanstvena planina, koja je gorkom sudbinom ostala u zapadnom delu
domovine (u Turskoj), predstavlja srce ili kapiju Jermenije.
Deca
Šetajući pored jezera Sevan čuo sam žamor dece - cveta Jermenije. Naime,
u blizini Sevana postoji, u svetu jedinstven - centar estetskog vaspitanja, u
kome jermenska deca uče slikarstvo, muziku, ples, primenjenu umetnost i gde se
organizuju "letnje kolonije". Jermenska deca svoje slike, pesme i
priče objavljuju u časopisima Dzidzernag (Lasta), Aghpjur (Izvor)
i Ganč (Zov).
Čežnja
Sa čežnjom sam gledao brdo Aragac i njegov tamni greben ocrtan na
večernjem nebu. Obuzimalo me neopisivo uzbuđenje, zastrašujuće i ugodno u isti
mah. Golub Masisa preleteo je preko naših
glava i zaputio se prema turskoj granici. Ta "granica" je za Jermene
uvek bila nešto tajanstveno. Danas je
granica između Jermenije i Turske "zatvorena", a upravo dve ptice sa
Ararata, po predanju iz 17. veka, golub i gavran (simboli kazne i
pomirenja), sleteše jedne večeri u Carigrad pred
careve oči. Gledajući u njih, sultan Ahmed Prvi odluči da na tom mestu sagradi
džamiju nad džamijama (Plavu džamiju) sa šest
minareta.
Tuđina
Interesantno je da se posle 17. veka jermenska kultura razvijala daleko
do njenih granica. Jermenija je tada bila podeljena između Turske i Persije, pa
su prve knjige na jermenskom jeziku štampane
u Veneciji (na ostrvu Sv. Lazar), prve geografske karte u Amsterdamu
(arhiepiskop Voskap Jerevanci
1662.osniva jermensku štampariju), prvi časopisi u
Indiji, čak su i škole osnivane u tuđini - u
Parizu, Kalkuti, Petrogradu...