Zadnja strana

 

Teče med i mleko

 

Specijalno za Tabloid: Mirko Cvetković

 

Mi smo jedna dobra vlada. Mi smo vlada koja je uspela. Podigli smo proizvodnju, povećali plate, zaposlili narod, sagradili puteve, podigli standard, reformisali zdravstvo i pravosuđe, iskorenili kriminal i siromaštvo, proterali korupciju, obavili poštenu privatizaciju, spasili Kosovo, postali lider u regionu...

Ova vlada je za primer. To nam i predsednik Tadić kaže. Da smo poslušni i da je lepo što mi njega ne ometamo, a posebno što ga ja ne ometam.

Tu i tamo me pozove da me obavesti da će biti neka biciklistička trka, maraton, ili neko slično sportsko nadmetanje pa mi kaže: "...Ajde, Mirko, ti si neki k...od predsednika vlade, ne moram ja sve da radim, idi malo pa se pojavi makar pola sata, pa posle spavaj, hrči, dremaj, radi šta god hoćeš, nemoj da me zaj... i kusi i repati zbog tebe!".

Kad je ono bila rekonstrukcija vlade, došao je ljut. Okuražim se ja nekako pa ga pitam: kako ćemo predsedniče? A on meni: šta kako ćemo sunce ti j..., zaključaj se u kabinet i ne izlazi dok ja ne naredim! Ni na malu nuždu!

E, to mi je bilo najteže... Da sam bar neku posudu poneo sa sobom... A lepo mi je žena govorila: Mirko, loše sam sanjala kako panično kucaš na vrata od WC-a, a unutra Boris Tadić, zaključan i nije sam! Eto, desilo se obrnuto. Mene je zaključao. Izlazim pred javnost samo u nuždi i po odobrenju! Eto, to je bila ta rekonstrukcija. Imam zadatak samo da ga obaveštavam gde je krenuo Mlađan Dinkić!

Pa kako ja mogu da znam gde ide Dinkić kad više nije ministar? Ja ne znam ni gde ministri idu! Ja ne znam ni Suljo Ugljanin šta radi ni zašto je tu.

Ja ne znam čime se ministri uopšte bave. To on zna bolje od mene. Ponekad mi i kaže. Znaš, Mirko, juče smo se ja i Petrović u Šapcu dogovorili to i to, pa kad te budu novinari pitali a ti im kaži da pozdravljaš naše aktivnosti. Nemoj da si nešto drugo kazao, da te zmija ne ujede!

Ma, dobro, ne ljutim se ja na njega, gde bih ja da polemišem sa predsednikom moje partije, moje države, moje vlade... Na kraju krajeva, on me i izabrao da ga ne ometam. Svi drugi bi mu smetali, i on to zna. Ceni on to. Poštuje.

Razume on da nekad zadremam na sastancima, sklope mi se oči, same od sebe. Glas mi je utanjio, slabo i samog sebe čujem. Ono kad je Štefan File dolazio, samo se naginjao prema meni, krivio vrat i okretao uvo, da me bolje čuje.

Ali, kad ovi iz Međunarodnog monetarnog fonda dođu, nekako mi se naglo prispava, počne da mi zuji ušima pa onda ja njih ne čujem. I tako, nekako, prolaze mi dani... Vidim, niko se ne ljuti na mene. Znam ja šta se priča: kažu, pusti jadnog Mirka, njemu je duša u nosu, jedva diše i progovara, upropastio je onoliko privatizacija i ne daj bože da opet nešto radi, bolje neka sedi i drema...

Pa dobro, kad je tako, ja se nikad nisam nešto nudio, meni je i ovo radno mesto na silu dato. Nisam ja hteo, nego je baš predsednik Tadić insistirao (evo, čak se i ja sećam da mu je Đelić bio kandidat, ali ga niko nije hteo).

Dremao sam ja i u Demokratskoj stranci, nisam se nikad isticao. Onda se neko setio da sam ja idealan kandidat. Da ja dremam, a da Tadić bude glavni za sve. Nije mene niko ništa pitao. I ako sutra dođe do nečega, samo da znate da se Mirko nije probudio drage volje, nego su ga probudili! To je prava istina! Šta je meni trebalo da se ja bavim poslom koji nije moj?

Ali, dobro, ja sam pomirljiv čovek, ne bih ja ni Dinkića smenio da ga Tadić nije smenio. Ja uopšte ne znam ni zašto ga je smenio.

Kažu, počeo je da nervira Tadića jer je uvek prvi na nekim otvaranjima, uvek drži makaze u rukama, seče one svečane trake, rukuje se sa investitorima, onda, kažu, daje tim investitorima državne pare da im pomogne biznis... Ništa ja o tome ne znam! Niti me ko šta pita niti ja nešto ispitujem. Tu i tamo dođu ovi iz protokola, kažu, potpišite tu, parafirajte ovde, rukujte se sa ovim, okrenite se prema kameri, hvala lepo, molim lepo... Eto, to je otprilike moj posao...

Ali, ja imam rezultate, vlada odlično radi, država funkcioniše kako treba... Evo, sve mi je na stolu, grafikoni, statistika, istraživanje javnosti... Vidim da sve strelice idu prema gore. Tu ne treba biti mnogo pismen. To je mene jednom savetovao Aleksandar Tijanić, čim je izabran za direktora RTS...

Kaže on meni: vidite gospon Cvetkoviću, kad ne znate šta radite ili kad vam daju posao kojim se nećete baviti vi nego neko drugi, a vi lepo naručite istraživanje javnosti, da vam tamo nacrtaju kako vam sve ide gore čak i ako vam pada dole. I još je dodao: to vam može pomoći da bolje spavate, evo, ja sam vam čist primer - dole mi pada ali gore mi ide!

Vidi, boga ti, da sam juče umro ne bih to znao! Svašta čovek može da nauči i u poznim godinama! Sve sam čuo, ali da to pomaže, taj grafikon i te stvari...

Stvarno, čudo jedno...

Imao sam ja posla sa tim crtežima i brojkama, statistike, štimovanja i tako... Bilo je to u vreme dok sam upravljao onom konsultantskom agencijom Ces Mekon (divno vreme, svi smo nešto konsultovali za velike pare, i ja i Aleksandar Vlahović i Boža Đelić i Goran Pitić i mnogi drugi, pa čak i Dinkić, samo se pomamio, opila ga vlast...).

Dakle, bilo je tih crtanja i istraživanja. Pa onda dokazuješ kako nije ovako nego onako, nije dobitak nego gubitak, umanjuješ cenu firme (ili je naduvaš, već po potrebi), štimuješ kako kupcu odgovara, a ti onda uzimaš lepu proviziju. Divan posao. Šta je meni trebalo da zadremam onog kobnog dana kad su me probudili i rekli: Boris te traži, bićeš predsednik vlade, ali ne stvarno, nego, onako...

Da sam još neku godinicu proveo tako... Ali, nije moglo dalje, sve smo rasprodali što je bilo vredno. A nestalo je i kupaca. Neće više niko ništa da plaća, čak ni proviziju.

Eto, malo sam duši olakšao, rekoh šta rekoh, pa neka mi sad zaključaju i onaj specijalni toalet za mandatara vlade sa posebnim potrebama. Snaći ću se ja.

Zapravo, već sam naučio na vanredne okolnosti, sad imam spremnu noćnu posudu u kabinetu. Imam ja i simpatizera! Kažu: Mirko, nemoj da nasedaš na propagandu, više je Koštunica prespavao u tom kabinetu od tebe! Mislim, znam ja da ima časnih ljudi, hoće da me vrate u život, ali, istina mi je draža...

Zapravo, najvažnije je da vlada odlično radi, da su sve obaveze ažurirane, da je došlo do naglog pada nezaposlenosti, jačanja dinara, stabilnog privrednog ambijenta i ukupnog prosperiteta na svim nivoima! Sve drugo nije tema za javnost. Molim da me tako razumete.