Čekajući hapšenja

Ljudi koje ne treba zaboraviti: U susret sabiranju demokratske štete i obračunu sa donosiocima preporoda (2)

 

Lepota poroka, u četiri oka

 

Milijarde opljačkanih evra, planski upropaštene privatizacije, privreda zgažena po meri i potrebi stranih kompanija, samo su deo veleizdajničkih poslova koje su radili osvajači srpske demokratije. Njihova imena, funkcije i nedela nikako ne treba zaboraviti, radi istine i uvek spore ali dostižne pravde. U konkurenciji više stotina zaslužnih da sednu u prve redove specijalnih sudova, može se početi od bilo koga, i osuditi sve po istom ključu, i zbog pripadnosti istom mafijaškom gnezdu...

 

Nikola Vlahović

 

 

Onaj ko je smislio sistem privatizacije u Srbiji, smislio je i "nezavisnost u radu" privatizacionih institucija. To je za posledicu imalo i još uvek ima apsolutno odsustvo bilo čije odgovornosti za ono što se na terenu dešava.

Naime, skoro nijedna institucija onoj drugoj ne polaže račune, niti je uopšte zamišljena imalo ozbiljnija koordinacija među njima!

Tako je stvoren jedan banditski model kupovine svega i svačega, prema kome je svakom sumnjivom i nesumnjivom bilo dovoljno doći sa ličnom kartom u Agenciju za privatizaciju i dokazom da trenutno nije pod istragom, što je omogućilo lažnim tetkama i strinama svakog kriminalca da postanu vlasnici svega što je vredno u Srbiji.

Da je sve itekako bilo i ostalo politički dirigovano iz centara vladajućih koalicija, jasno je od početka privatizacije, što je činio i onaj režim iz devedesetih, dok je trajao. Tu su i primeri čistog nasilja nad institucijama, "komandne odgovornosti" nadležnih partijskih drugova na zadatoj funkciji i slično...

 Ali, do suštine ove epohalne pljačke naroda koja je nadigrala i onu iz devedesetih, najlakše je stići idući tragom imena i prezimena izvršilaca lopovske tranzicije u Srbiji...

 

Poduhvati epohe Hrustanović-Bogdanović

 

Najveći gradski budžet u celom regionu nekadašnje Jugoslavije ima Beograd. To je budžet veličine budžeta manje države. Veliki zalogaj čak i za one koji su već nešto zaradili na pljački srpske privrede. Sve postoktobarske vlade Beograda, od vremena bahatog i uopšte skandaloznog Milana St. Protića pa sve do Dragana Đilasa, doslovno su čerupale i za sebe i za svoju stranku (ovu jedinu koja tu vlada preko deset godina).

Ali, period koji je obeležila Radmila Hrustanović, a kasnije i pokojni Nenad Bogdanović, svakako zaslužuje da bude nanovo pomenut, ne samo u javnosti nego i na redovnom sudu.

Hrustanovićka je za vreme svoga mandata stekla nezakonito za sebe desetine stanova i prodajnih objekata širom grada Beograda, pa je tako zbrinuta nagrađena ambasadorskim mestom. Da ispita poreklo njene novostečene imovine nijedna od nadležnih institucija nije niti je imala politički nalog sa vrha. A u ovakvoj totalitarnoj demokratiji, gde vlada jedna stranka sa svojim satelitima, nema ni procesuiranja bez odobrenja "sa najvišeg mesta".

Mnoštvom opštinskih afera Radmila Hrustanović je završila svoj jedini, ali za nju lično vrlo plodonosan mandat kao gradonačelnice. Nastavila je isti posao kao "dogradonačelnica", dolaskom Nenada Bogdanovića na njenu prethodnu funkciju.

Iz bogatog izbora nepočinstava gradske vlasti tokom njegovog mandata, treba pomenuti kako je izdao u zakup 141.500 kvadratnih metara najboljeg gradskog građevinskog zemljišta za 740 miliona dinara hrvatskoj firmi Montmontaža, na pedeset godina, čime je napravio štetan ugovor zbog koga je još za života morao da odgovara pred sudom.

Reč je zapravo bila o terenu na Adi Huji, čija je tržišna vrednost tada bila blizu 50 miliona evra.

Ugovor je u ime Montmontaže potpisao hrvatski državljanin, izvesni Vlado Žibrat, dok je u ime Beograda ugovor potpisao Siniša Nikolić, direktor gradske Direkcije za građevinsko zemljište, čija uloga u gradskoj administraciji zaslužuje deblju knjigu i tim tužilaca-istražitelja.

Nakon smrti Nikole Lisičara, vlasnika Montmontaže, ceo projekat, zajedno sa beogradskim predstavništvom, prodat je (2007. godine) investicionom fondu Brif iz Luksemburga za 13,5 miliona evra.

Naravno, ovo je samo jedan u nizu štetnih poslova koje je pokojni Bogdanović potpisao tokom svog mandata, ali je kao primer karakterističan zbog lakoće kojom su protraćeni milioni evra, čime je budžet Beograda i Beograđana teško oštećen, i govori o tome kako je pravda u Srbiji stvar političke nadmoći, a ne stvar slobodne sudske, zakonodavne i izvršne vlasti.

Pokojni Nenad Bogdanović je tokom svog gradonačelničkog mandata učestvovao u neverovatnim poslovnim transakcijama sa štetnim ishodom po državu, ali ne i po njegovu stranku. Tako je, na primer, jednom na delu bila tenderska komisija koja je ponudu za nabavku neke robe potrebne Telekomu prihvatila od preduzeća Saga, a odbila ponudu čuvenog Simensa, koja je bila jeftinija za skoro dva miliona evra! Vrlo brzo postalo je jasno i zašto. Supruga pokojnog Nenada Bogdanovića tada je bila predsednik te tenderske komisije, te je iz njoj poznatih razloga prihvatila ponudu Sage i tehničkih partnera Junipera i Nortela. Bilans štete, dva miliona evra!

Smrću Nenada Bogdanovića i suzama njegove udovice na konferenciji za štampu, kojom prilikom je javnosti predočila da gradonačelnik nije ukrao desetine miliona, mogla je biti zadovoljna palanačka znatiželja. Ali, pošten tužilac nije. Živi su i Stanojević i Siniša Nikolić i mnogi drugi, desetine neistraženih a očiglednih šteta nanetih budžetu Beograda i Srbije i dalje nikoga ne zanimaju.

 

Tica pao, ali Rade bolje krade

 

Kad je došlo do izbora novog generalnog direktora GSP Beograda Radoslava Nikolića, koji je došao na mesto Slavena Tice, čoveka koji je otišao pritisnut dokazima o milionskim štetama koje je tokom svog mandata naneo državi, ubrzo je postalo jasno da je i Nikolić štetočina visokog ranga. Ali i da je istovremeno u svoj džep strpao prilično para zahvaljujući novom položaju... Otkriveno je da je odmah po stupanju na dužnost nezakonito isplatio sva dugovanja - svojoj kompaniji.

Nikolić je, zapravo, većinski vlasnik kompanije koja je desetak godina sarađivala sa GSP-om. Počinio je krivično delo dovođenja u neravnopravan položaj ostalih dobavljača gradskog javnog prevoznika. Ignorišući potraživanja preko 300 drugih dobavljača starija po dospelosti potraživanja i visine preko 700 miliona dinara, Nikolić je grubo prekršio zakon, favorizujući svoju kompaniju.

Tek ustoličeni novi direktor GSP Beograd ponovo je, mimo procedure i samo jedan dan po smenjivanju finansijskog direktora Marka Perovića, novcem GSP-a koji je bio strogo namenjen za stambene kredite radnika u iznosu od 19.370.332,95 dinara isplatio sedam "prijateljskih" kompanija. U sređenim državama nikad nije kasno da zbog ovakvih nezakonitih radnji i "prijateljskih usluga" mnogi direktori završe iza rešetaka? 

 

Rusi, Ikarbus, Azotara, pivara...

 

Srpska privatizacija pokazala se kriminalnom na svakom koraku. Tri slučaja skandaloznih pritisaka, manipulacija i pokušaja zarobljavanja tuđe imovine od strane države, dešavaju se u vremenu kad je Mirko Cvetković bio vođa jedne revizorske kuće, pa potom predsednik vlade i minister finansija...

U tom periodu je skandal oko ruskog ulaganja u zemunski Ikarbus završio velikom prevarom od strane vodećih ljudi ovdašnje "finansijske vlasti". Naime, Rusima nije prikazano da kupuju firmu sa 11 miliona evra gubitaka, a potom su u režimskim medijima još i  optuženi za propast Ikarbusa, "jer ne poštuju ugovorne obaveze". Do konačne propasti Ikarbus je napravio još pet miliona evra gubitaka!

Ostao je dug banci Inteza od 11 miliona evra i dobavljačima oko pet miliona. Rusi su u ovom slučaju doslovno poslužili za maskiranje lopovluka. Ali, i oni su odlučili da uzvrate udarac. Na kakav način, nije bilo teško pretpostaviti...

Raskid prodaje Ikarbusa za sobom je povukao čak tri međunarodne arbitraže. Pred spoljnotrgovinskom arbitražom pri Privrednoj komori Srbije ruski kupac Avtodetalj-servis tražio je naknadu štete u iznosu od 7,18 miliona evra sa pripadajućom kamatom zbog poništene prodaje Ikarbusa!

Pred istom arbitražom Agencija za privatizaciju je još drskije postupila pa je tužila rusku JSC VTB Bank radi naplate milion evra bankarske garancije!

Agencija je pred istom institucijom od Avtodetalj-servisa tražila i  naplatu ugovornih kazni, a vrednost spora je procenjena na 7,18 miliona evra. U međuvremenu je pronađena i jedna žrtva u liku bivšeg direktora Ikarbusa, Srećka Nijemčevića, koji je dopao zatvora, verovatno kao dokaz da "država funkcioniše i da niko nije zaštićen".

Agencija za privatizaciju se neosnovano nadala da bi mogla da naplati ugovorene kazne u iznosu od 3,27 miliona evra posle propale prodaje pančevačke Azotare. Spor protiv "Univerzal holdinga", litvanske kompanije Arvi i američko-litvanske firme Saniteks vođen je pred spoljnotrgovinskom arbitražom pri PKS.

Ni na raskinutu privatizaciju Beogradske industrije piva nije stavljena tačka. Agencija u ovom slučaju traži naplatu ugovorenih kazni i to od kupaca konzorcijuma Alita i Junajted nordik. Vrednost ovog spora je bio čak 68,34 miliona evra! Ali, ko će da kazni i državu i Agenciju za kriminalni pokušaj prodaje nečega što još nije pravno regulisano (jer stari vlasnici nisu obeštećeni, imovina nije vraćena, a Zakon o restituciji će tek da se primenjuje...).

 

Rizničarka predsednika i partije gđa Jeftimijević- Drinjaković

 

Do kojih granica je otišla grabežljivost  ovdašnje vladajuće oligarhije, najbolje svedoči događaj od pre par godina kad je trajala višemesečno istraživanje beogradskih dnevnih novina da saznaju kolika je stvarna plata tadašnje predsednice Upravnog odbora NIS-a Biserke Jeftimijević-Drinjaković.

Ali, nešto sasvim drugo je ovu ženu obeležilo kao "omiljenog predsednikovog saradnika". Naime, samo nekoliko dana nakon predaje ovog javnog preduzeća na upravljanje većinskom vlasniku, ruskoj kompaniji Gasprom, ona je po nalogu svoje partije i svoga šefa, ovu kompaniju "olakšala" za nekoliko desetina miliona evra, prebacujući ih na njihove račune. Rusi taj novac nisu zatekli u NIS-u. Odmah potom, Biserka Jeftimijević-Drinjaković dobija savetničko mesto u kabinetu predsednika Republike Srbije! Maliciozno ili ne, tek, gospođa je očito bila nagrađena za lojalnost i obavljen posao.

 

Viktorija puna para

 

Među otuđenim centrima finansijske moći u Tadićevoj Srbiji, svakako se posebno ističe kompanija po imenu "Viktorija grupa". Imena ljudi koji su za račun vladajuće klase stvorili ovo monopolsko čudovište, sve do nedavno nisu bila poznata široj javnosti.

Tek kad je "Viktorija grupa" dospela u medije jednom donatorskom akcijom Televizije B92, a u vezi sa brašnom, sojom i sličnim za potrebe narodnih kuhinja, počela je da se pojavljuje slika jedne velike finansijske hidre.

Ljudi koji su je vodili bili su anonimni. Tu se potvrdila informacija američkog ministarstva pravde koje je Srbiji pre nekoliko godina dostavilo imena oko 150 prebogatih ljudi za koje ovdašnja javnost uopšte nije znala, a za mnoge ne zna ni danas.

"Viktorijini lideri" bili su Stanko Popović, u Šapcu poznat kao nekadašnji vlasnik preduzeća Narcis Popović, koje je bilo poznato najviše po trgovini jajima koja su stizala iz Surčina, sa živinarskih farmi Dragoljuba Markovića-Krmivoja.

Zorka boje iz Šapca Stanko kupuje na aukciji jula 2002. godine zajedno sa tadašnjim ortakom Miroslavom Aleksićem, vlasnikom preduzeća Taš.

Iste godine, takođe na aukciji, Popović je kupio preduzeće Mačva-promet. Za Zorka boje Popović je platio 232 miliona dinara. Posle toga, Zorka boje i austrijska firma BMR (vlasnik je iz ovdašnjeg sela Petlovača!) 30. jula 2003. kupuju za 58,47 miliona dinara preduzeće Zorka oprema.

U "Viktoriji" se našao i Zoran Mitrović, široj javnosti postaje poznat u aferi prenošenja para za potrebe tadašnje grupe eksperata, a danas stranke G17 plus.

Mitrović je tokom oktobra i novembra 2000. godine upoznao tadašnjeg guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića i izvršnog direktora G17 plus Bojana Zečevića. Kako je tri godine kasnije utvrdila istraga UBPOK-a, Mitrović tada pristaje da preko računa njegove firme Hejvard kompani u banci HVB Mađarska, Segedin, idu uplate navodnih ino-donatora za G17 plus.

Inače, kako je u istrazi tvrdio Mitrović, Bojan Zečević ga je redovno unapred obaveštavao o prilivu sredstava koja su u periodu 2000-2002. godine stizala na račun Hejvard kompani u Segedinu. Novac je Mitrović podizao u kešu, nosio ga u Beograd i predavao Bojanu Zečeviću u kancelariji G17 plus u Beogradu ili u svojoj kancelariji u Knez Miletinoj 44.

Pored toga što je suvlasnik Viktorije, Zoran Mitrović sa Stankom Popovićem od avgusta 2002. poseduje i ribnjak američke pastrmke, nekadašnje vlasništvo Drina inexa (danas Riboteks), koji ima godišnji kapacitet 200 tona pastrmke.

Ljubitelji soje tako postaju i ljubitelji ribe, jer za ribnjak u Ljuboviji plaćaju čak 29,02 miliona dinara, iako je početna cena bila 12,5 miliona.

Treći veliki suvlasnik "Viktorije", Milija Babović, počeo je svoj poslovni put prema Beogradu kad je otvorio svoj prvi butik u rodnom Ivangradu (Beranama).

Sa svojim kompanjonom Radomirom Bajom Živanovićem 1991. godine osniva Verano motors i zastupa proizvođače farmerki marke dizel, riplej i ostalih poznatih svetskih marki.

Potom je uspeo da potpiše ugovor o zastupanju Pežoa, 1996. godine.

Mediji Babovića počinju ponovo pominju tek pošto ga je oteo zemunski klan i oslobodio nakon primanja 10,5 miliona ondašnjih nemačkih maraka. Posle toga se Babović povlači iz Verana.

Poslednji suvlasnik Viktorije je Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) koju nalazimo u gotovo svim opskurnim finansijskim transakcijama Ona se pojavljuje ne samo kao suvlasnik Viktorija grupe već i kao značajan finansijer Dunav grupe Nikole Đivanovića, koja je delimično nastala i od firmi Milomira Joksimovića zvanog Miša Omega.

Naravno, svega ovoga ne bi bilo, barem ne na način na koji postoji, da nije bilo nezajažljivih potreba Demokratske stranke i njenih najistaknutijih članova za milionima evra. "Viktorija grupa" je jedna od ključnih hraniteljki vladajuće partije. No, tamo ne jedu splačine obogaćene brašnom i sojom kao u narodnim kuhinjama.

 

Priča bez kraja

 

Velika demokratska pljačka Srbije o kojoj su napisane čitave studije, još nije završena. Za samo deset godina, jedna mala grupa ljudi je uspela da otme milijarde dolara, što u novcu, što u nekretninama. Otvoreno je na stotine lažnih kompanija na kojima se slivao novac otet od kredita i donacija, lažno su prikazivani rezultati stranih i domaćih investicija, opljačkana je elektroprivreda, rudarska industrija, pljačkalo se u putogradnji, otimano jer iz budžeta...

I danas haraju Dinkićevi ljudi, Verko Stevanović, Nebojša Ćirić, Verica Kalanović, haraju Tadićevi pioniri, čuvaju javna prediuzeća, prebacuju novac, finansiraju gde im se naredi i kome treba. Vlada javno laže, ministri kradu, broj zaposlenih u ministarstvima je nakon rekonstrukcije te vlade odobrenjem Mirka Cvetkovića lično, povećan za više stotina umesto da bude smanjen.

Beograd asfaltira preduzeće Radeta Bosanca iz šabačkog sela Majur, koji je karijeru počeo kao švercer automobila, a danas je zaštićeni biznismen demokratske koalicije. Ukratko, ne postoji ni pošten čovek ni pošten posao u okrilju vlasti koja je na sceni.

No, ta priča bi mogla biti znatno duža i u više nastavaka...

 

 

 

 

Neko ih je potrošio ili oročio!

 

Tvrdio je bivši guverner NBS Radovan Jelašić da je novac od Mobtela već odavno potrošen, od privatizacije DDOR-a takođe, a od privatizicije banaka ne treba ni pominjati!

Zakonom od 2000. godine predviđeno je da će svi prihodi od privatizacije banaka biti iskorišćeni isključivo za prevremeno vraćanje spoljnog duga. Naravno, ovo se nikada nije desilo. Ako ima nekih retkih suprotnih dokaza, to su slučajevi koji potvrđuju pravilo.

 

 

 

Đaci, torbe i poneka vreća...

 

Među istaknutim komandantima "operativnih poslova" sa kesama i vrećama para posle 5. oktobra 2000. godine bli su sve sami večiti studenti, ili studenti-mučenici kojima je fakultet neko završio, a najčešće nesvršeni polaznici demokratskih kurseva o ubrzanoj sreći i prosperitetu, nastali u skamijama stranačkih večernjih škola.

Ovako opismenjeni diletanti bili su zaduženi za "važne poslove", sitne špijunaže i prenošenje velikih svota novca, "brigu o imovini i licima" u stranci i slično.

Neki od njih su brzo došli na čelo javnih preduzeća, poput Živorada Anđelkovića, koji je u beogradskom Parking servisu potvrdio razloge zašto su mu dali prikladan nadimak "Žika vreća" (zbog količine novca koja se obrtala između njega i stranke). Bio je tu i nezaobilazni Goran Vesić, čovek za poslove mimo utvrđenih finansijskih tokova, čovek za "tajne operacije" i čuvar svetih tajni, rizničar takoreći...

Danas tu igru igraju i drugi demokratski pioniri i večiti studenti, takođe priučeni ali stranci i vođi odani ljudi, poput Branka Radujka, izbeglice iz Knina, strpljivog studenta podgoričkog Pravnog fakulteta (trajalo je deset godina!) i čoveka koji je na neverovatan način ušao u predsednikov kabinet: kao savetnik za Kosovo!  

Ovakvih i sličnih čuvara državnog blaga, zaduženih za njegovo raznošenje i investiranje u lične i stranačke potrebe ima u svakom državnoj instituciji.

 

 

 

 

Žika Pauk, Žika Mesija, Žika Misija - sve što treba

 

Žika Anđelković, koji je u gradu bio poznatiji kao Žika Pauk, odmah po stupanju na mesto direktora "Parking servisa" (pre toga bio bez ikakvog zaposlenja i iskustva) uvodi automatizovano parkiranje sa eksperimentom u garaži "Masarikova". Za ovaj kompletan "poduhvat" on i Bogdanović su za sebe, navodno, inkasirali 625.000 evra provizije od nemačke posredničke firme "Marbo C" sa sedištem na Kipru. Žika odmah potom obnavlja vozni park "pauka" preko posrednika sa Devičanskih ostrva, firme "Col Bo Inc" i iz tog posla inkasira dodatnih 390.000 evra. Iako su "Mercedes" i "Fiat" direktno dali ponude po mnogo povoljnijim uslovima, njihove ponude nisu razmatrane. Žika, koji je imao svoj privatni račun na istim Devičanskim ostrvima u HSBC banci, a počinjao je sa 28000-9881-12.... nije gubio vreme. Naime, kao "stručnjak" za bezbednost (pošto mu je otac bio policajac) postaje savetnik za bezbednost tadašnjeg ministra odbrane Borisa Tadića. Pod njegovom ingerencijom su u tom trenutku bile sve vojne službe. Sa tog mesta svakodnevno prikuplja podatke i informacije o političkim protivnicima, ali i o samom Borisu Tadiću.

Žika i Goran Vesić postavljaju pukovnika Nikolu Sandića za načelnika za snabdevanje Vojske SCG. Od tog trenutka tendere u vrednosti 1.198.000 eura nije mogao niko da dobije ako nije sa njima u "talu". Ako bi, kojim slučajem, neko ko nije njihov dobio tender zbog povoljnijih uslova, Nikola Sandić bi ga poništavao. Tako je, na primer, tender za nabavku delova za tenkove ponavljan tri puta.

Žikino društvo uzelo je i tričavih 730.000 evra prilikom izgradnje "čuvene" garaže kod Skupštine grada Beograda. Tim povodom tri puta se oglašavalo Svetsko arheološko društvo, jer se zna da je na tom mestu bogato nalazište iz dvanaestog veka. Taj apel Nenad Bogdanović i Žika nikada nisu obelodanili.