Postdemokratija
Ako nam je EU sve čemu se nadamo,
sve ćemo i izgubiti
Ništa od EU
Najpre je bilo da u Evropsku uniju
ulazimo ekspresno do 2005. godine, a onda da će se to sasvim sigurno dogoditi
2007, pa najkasnije do 2010. Kako je vreme prolazilo, tako se licitiranje
nastavljalo i sa 2012, pa 2014, pa 2015. i 2016. godinom, da bi nam sada i naši
i evropski zvaničnici saopštili da nije realno pre 2020. Ko doživi
Piše:
Mile Isakov
Ajde da se ne lažemo više i da priznamo, pre svega sebi, da od ulaska
Srbije u Evropsku uniju neće biti ništa, bar ne u dogledno vreme. Da se
posvetimo sebi i da počnemo da živimo najbolje što možemo, bez obzira na
evropske integracije. To, naravno, ne znači da treba odustati od te namere, jer
i nama je tamo prirodno mesto, kao i svim drugim evropskim zemljama. To samo
znači da naši životi ne treba da budu samo tome posvećeni, jer nije to jedini
razlog našeg postojanja i jedini način našeg opstanka i prosperiteta.
Već duže vreme kod mene sazreva uverenje da mi u EU
nećemo nikad ni ući i to ne samo zbog naših grešaka. Ako mi ikad i položimo
prijemni, biće to kad Unija nikome više ne bude važna i kad je mnogi počnu
napuštati. Da bih dokazao da ne pokušavam sada da prodajem naknadnu pamet,
priznaću da sam kao saučesnik u novoj vlasti posle 2000. bio ubeđen da ćemo u
Evropsku uniju biti primljeni za nekoliko godina, istom brzinom kojom smo bili
primljeni u OEBS i Savet Evrope. U obe organizacije sam bio član naše stalne
delegacije u njihovim skupštinama pune tri godine. Zajedno sa Mićunovićem i
Milanom St. Protićem, bio sam i u pregovaračkom timu o našem uključenju, koji
je imao pobednički nastup i mentalitet.
Mi nismo nikoga molili za prijem nego smo to
zahtevali, insistirajući na činjenicama da oni imaju veću odgovornost od nas za
sve što se sa Srbijom događalo prethodne decenije, jer oni su povremeno
paktovali sa Miloševićem, a ne mi, oni su ekonomski iscrpeli Srbiju sankcijama
i, na kraju, oni su bombardovali našu zemlju ili podržavali bombardovanje. Sada
su u obavezi da doprinesu da se sve to popravi, a ne da nama koji smo sve vreme
na tome radili u najtežim uslovima, rizikujući i živote, postavljaju uslove.
Takva je bila atmosfera tada i takav odnos snaga, pa i rezultati. Na prijem u
te dve evropske organizacije Hrvati su čekali pet, Bosanci sedam godina, a mi
samo dve, pa mi se činilo logičnim da tako bude i sa Evropskom unijom. Većina
evropskih zvaničnika bila je svesna nepravde koju su naneli građanima Srbije i
imali su potrebu da se za to nekako iskupe i revanširaju, kad im već sujeta
nije dozvoljavala i da se izvine. Zaista je neverovatno kako je posle došlo do
preokreta u tim odnosima, kako smo ispustili inicijativu i došli u tako
inferiornu i sramnu poziciju, da mi preuzmemo svu krivicu i najveću odgovornost
za zlodela režima sa kojim su oni tikve sadili. Ali, mi zaista sada ne radimo
ništa drugo osim što ponizno izvršavamo sve njihove naloge i čekamo da nam se
smiluju.
Opšte
robovanje
Isto kao što sam tada bio siguran da ćemo brzo postati
punopravni član evropske zajednice, prepoznavajući njihovu grižu savesti, dobru
volju i entuzijazam, sada sam siguran da do toga neće skoro doći, spoznavajući
potpuno drugačiji odnos prema Srbiji, njihovu sve veću rezervisanost,
aroganciju i mrzovolju prikrivene licemerjem koje sve manje skrivaju. Ma šta da
je bio povod za takvu promenu raspoloženja prema nama, ma šta da smo pogrešno
uradili, to ne može biti razlog za takav zaokret, još manje opravdanje za
očigledno nepravedan odnos prema Srbiji koji je usledio i koji traje do danas.
Nešto se kod njih dogodilo i prelomilo, neovisno od brzine kojom smo mi hapsili
haške pitomce i begunce, ili ispunjavali druge uslove sa evropske agende. Nismo
mi, naravno, nikakva nevinašca, naprotiv, ali ovakvo ponašanje EU sugeriše
razmišljanje i o njihovim slabostima i odgovornosti.
Kako sad stvari stoje, sve govori da mi najverovatnije
nećemo ni ući u EU, jer prepreke su sve veće i sa jedne i sa druge strane. Mi
imamo određenih
problema i sa sobom i sa Unijom, a i ona sa nama, ali i sama sa sobom. Naravno,
reč je pre svega o Kosovu, kojeg ne možemo ni da zadržimo, ni da se odreknemo,
a ni EU nema razumevanja za taj problem, pa samim tim ni rešenje. Ali nije to
jedini razlog, ni naš, ni njihov, možda su drugi problemi čak i veći, a Kosovo
samo izgovor. I jednima i drugima.
Kod nas, najveći problem je sistemska korupcija kojoj
robuju i vlast i opozicija, toliko da bi obračun sa njome značio raspad
sistema, hapšenje većine političara i zabranu većine partija. Naša politička,
privredna i svekolika društvena elita to je postala i održava se zahvaljujući
korupciji, stoga logično ne želi evropske standarde i razvijeno društvo, jer
oni samo u ovako zaostaloj državi mogu biti elita i samo u kriminalizovanom
društvu opstati. Koliko god vikali da su za Evropu i razvoj oni svim silama to
koče, a sa nedomišljenom politikom - i EU i Kosovo - praktično onemogućavaju.
Sa
druge strane, i Evrpska unija je u ozbiljnoj krizi, a dezintegracione sile su
sve snažnije. Tome je značajno
doprinela i svetska ekonomska kriza koja dovodi u pitanje i evrozonu, pa i sam
evro. Ali, i pre toga taj proces je otvoren promenom suštine unutrašnjih odnosa
u Uniji, koja se širila garantujući konsenzus i pravo svake države članice da
stopira odluke koje joj ne odgovaraju, a onda je to pravo ukinuto i prešlo se
na klasično nadglasavanje. Tako se manje države članice dovode u podređen
položaj i menja sama priroda EU kao zajednice ravnopravnih članica. Veliki,
kada se o nečemu dogovore, uvek će naći načina da privole ili prinude neke
manje da ih podrže i tako obezbede većinu, pri čemu će sve više biti oštećenih
i nezadovoljnih, koji će ostajati u manjini. To tako jednostavno ne može dugo
funkcionisati.
Dakle, ako bi naša država kojim čudom i uspela da opstane
do 2020, ne radeći ništa drugo osim prepisivanja evropskih propisa i
ispunjavanja uslova, koji se neprestano menjaju i dopunjavaju, Evropska unija
neće. Raspašće se pod pritiskom ekonomskih problema koji doprinose jačanju svih
nacionalizama, a dalje se zna. Mi najbolje. Zato držimo se Titove devize -
živimo kao da ćemo sto godina biti na putu evropskih integracija i spremajmo se
kao da ćemo sutra tamo stići. Uostalom EU neodoljivo podseća na njegovu
Jugoslaviju, po brojnim prednostima i manama.
Ko je uzleteo neka padne
Važan je veliki cilj, do kojeg možda
možemo da stignemo a možda
i ne, ali još je važniji
put ka njemu, jer to je naš
život. Uzvišeni cilj je potreban da nas inspiriše i
čini boljim, da pokreće pozitivnu energiju i procese, da nas motiviše
i mobiliše, da nam da nadu i naoruža nas optimizmom, da nas nauči upornosti i
solidarnosti uz mnogo odricanja. Najčešće, u životu sve je i uređeno tako da se
na cilj nikada ni ne stigne jer tada bi se svi uverili da to nije ni približno
bajno kao što su o tome maštali. Hoće li Evropa umeti da peva, kao što su
sužnji pevali o njoj? U Evropsku uniju mnogi su već stigli i nisu presrećni,
ali onima koji nisu, to još uvek izgleda kao obećana zemlja. Ponajviše zbog
toga što se u njihovoj zemlji teško živi.
Istini za volju u Uniji su standardi bolji, i društveni
i životni, ali to je rezultat nasleđa iz nekih prethodnih i boljih vremena. Kao
i mi i Evropska unija živi od zaliha i stare slave njenih najrazvijenijih
članica i još nije pokazala svoje pravo lice. Malo šta je unapređeno
zahvaljujući toj novoj zajednici. Najbolje su prošle nove članice dok su bile
na putu priključenja, kada ih je Unija obilato pomagala i tako stimulisala da
joj se priključe. A kada su ušle, usledile su kazne i obustavljanje
zagarantovanih sredstava, zbog korupcije, kao u slučaju Rumunije i Bugarske.
Ako ćemo pošteno, te dve države nisu ni bile zrele za prijem, ili bar ništa
više od nas, ali su ubrzano primljene, jer je u jednom političkom trenutku
preovladala takva politička volja. Ista
takva politička (ne)volja presudila je da Hrvatska bude sada
primljena, a da Srbija ne bude još
dugo. Da li vam to liči
na ozbiljnu i principijelnu zajednicu i organizaciju? Meni ne. Ne zato što su
sada takvi prema nama, nego zato što su takvi, što su se dvostruki standardi
uveliko odomaćili u toj idealno zamišljenoj zajednici demokratske Evrope.
Mi smo samo u prilici da na sopstvenoj koži
to osetimo i zato bolje vidimo i prepoznamo. Neki su za prijem morali da ispune
i najsitnije detalje iz evropske bukvice, a neki su primljeni mada ne
ispunjavaju ni neke najkrupnije uslove. Primljen je i Kipar sa istim problemom
samootcepljenja dela teritorije, ali za nas je to nepremostiva prepreka. A za
svaki slučaj
već
je spreman i problem neodržavanja gej parade. To nema kraja, ako budu želeli
sutra će se aktivirati i tužba Hrvatske za ratnu odštetu i problem Republike
Srpske u Bosni, a kad bi poželeli da nas prime mogli bi i to već danas da urade
sa istim argumentima, da će svi ti problemi biti mnogo lakše rešivi kad budemo
svi pod jednim krovom, deo jedinstvene evropske porodice i uz njenu pomoć.
Dakle, ne žele. Ali to ne znači da mi sad treba da budemo iznenađeni i
uvređeni. Naprotiv, svesni toga da ni EU nije savršena i da joj se te i takve
nedoslednosti mogu obiti o glavu, treba pre svega da gledamo svoja posla, pa
ako bude biće a ako ne, nećemo mnogo izgubiti. Ako nam je to sve čemu
se nadamo, sve ćemo
i izgubiti.
Zato je krilatica "Evropa nema alternative"
bedasta i štetna i zato oni koji su sa njom uzleteli treba da padnu.
Držimo se Titove devize - živimo kao
da ćemo sto godina biti na putu evropskih integracija i spremajmo se kao da
ćemo sutra tamo stići.