Tabloid istražuje
Svetsko tržište
hranom već vekovima kontroliše nekoliko porodica
Ili kod njih po hranu ili o visoku granu
Trgovački karteli koji su još u srednjem veku u Evropi
trgovali hranom i danas funkcionišu na istom principu. Promenjena su samo poslovna sedišta kartela i njihovih
kompanija, a i danas je glavno sedište svih svetskih najvećih trgovaca u
Londonu, u starom jezgru nazvanom City of London
Priredila:
Ivona Živković
Iako se nafta danas
smatra najvažnijim strateškim energentom, a biznis sa naftom
najprofitabilnijim, trgovina hranom kao vitalnim energentom je od suštinskog
značaja za vladarsku elitu. Samo onaj ko kontroliše proizvodnju i promet
životnih namirnica može imati dominantnu kontrolu nad živom radnom snagom
odnosno nad svojim robovima. Naravno, to su znali još drevni vladari, a njihovo
znanje i veštinu kontrole prometa ovih namirnica preuzela je današnja
oligarhija. Održavanje monopola na tržištu preko kartela se zato uopšte nije
promenilo, iako se neupućenima stalno serviraju velike priče o demokratiji i
slobodnom tržištu. Ali, to je, naravno, samo prazna priča. Što je još
zanimljivije, čak hiljadama godina stari trgovački putevi kojima je vršena
razmena prehrambenih dobara sa Istoka i Zapada, pod kontrolom su i danas gotovo
na isti način kako su bili pod kontrolom vladara u drevnom Vavilonu, Egiptu ili
Grčkoj.
Verovali ili ne, čak i
trgovački karteli koji su se još u srednjem veku u Evropi bavili ovim poslom i
koje su sačinjavale neke od starih evropskih trgovačkih porodica i danas
funkcionišu na istom principu. Promenjena su samo poslovna sedišta kartela i
njihovih kompanija, a i danas je glavno sedište svih svetskih najvećih trgovaca
u Londonu (u starom jezgru nazvanom City of London).
Formalno su oni pod
okriljem Kuće Vindzor, ali suštinski britanska kraljica kao ni
kraljevska porodica ne donose odluke kojima se karteli povinuju. Ova trgovačka
struktura (običnoj javnosti uglavnom nepoznata), iznad je kraljice, koja ih
samo reprezentuje u javnosti i mora da traži dozvolu prilikom ulaska u njihovo
gradsko jezgro koje posećuje u građanskom odelu. Na čelu trgovačkog dela
Londona se nalazi gradonačelnik Londona, koga oni postavljaju, i sami se
nazivajući Krunom.
Kuća Vindzor takođe je formalno na
čelu svih masonskih društava i ostalih tajnih struktura i mreža koje su
razapete po čitavom svetu i praktično kontrolišu globalno tržište i sve
strateški važne poslove za opstanak Krune koju opslužuje britanska
imperija. Kruna je praktično naslednik svih trgovačkih poslova srednjevekovnih
venecijanskih trgovaca.
O tome kako rade ovi
karteli, koji između ostalog kontrolišu trgovinu hranom u čitavom svetu
(ostavljajući pojedina područja bez hrane) pokušao je da sagleda Ričard
Frimen koji je svoju obaveštajnu studiju publikovao još krajem 1995. godine
u reviji Executive Intelligence Review. Nazvao
je tekst: "Globalni prehrambeni kartel Vindzora: Instrument za ubijanje
glađu".
Iz ovog izveštaja predočićemo neke zanimljivosti koje pokazuju ko zaista
stoji iza EU i ko kroji njeno zakonodavstvo, zašto Srbija kao i mnoge druge
poljoprivredne zemlje u Evropi moraju da uvoze (uglavnom nekvalitetnu) i skupu
hranu i videćete za koga u stvari rade "veliki" balkanski tajkuni.
Svetsko tržište prehrambenim sirovinama
Frimen tvrdi da deset do dvanaest kompanija, kojima pomaže još nekoliko desetina manjih, drži danas čvrsto monopol u svetskoj trgovini hranom. Oni
dominiraju u snabdevanju skoro svih žitarica - od pšenice, kukuruza, ovsa,
ječma, do šećerne trske i raži. Oni kontrolišu i trgovinu mesom, mlekom
(posebno mlekom u prahu koje je praktičnije za skladištenje i čuvanje),
jestivim uljima, mastima, voćem i povrćem, i svim drugim vrstama hrane. Sve
kompanije su povezane preko kartela, a njima se upravlja iz Kuće Vindzora
u Londonu. I svi karteli rade u interesu evropske oligarhije odnosno nekoliko
starih evropskih porodica koje su se vekovima poslovno i rodbinski povezivale.
Oni upravljaju svim energentima (uključujući hranu), sirovinama i mineralima.
Kao glavni operativni ogranak Kuće Vindzor nalazi se World Wide Fund
for Nature (Svetski fond za prirodu) kojim formalno upravlja vojvoda od
Edinburga, princ Filip. Njegov deda Georg I je bio grčki kralj
danskog porekla, koga je Britanska imperija namestila kao kralja koga je
"izabrao" grčki parlament.
Friman, međutim otvoreno kaže da se ovaj Fond u stvari bavi orkestracijom
etničkih sukoba ili implementiranjem terorističkih akcija bilo gde u svetu gde
postoje interesi oligarhije da uspostavi kontrolu ili nad nekim prirodnim
resursima, ili gde prolazi neki važan trgovački put. Princip koji koriste je
oproban - podeli, zavadi i pošalji do zuba naoružane "mirovne snage",
pa vladaj!
Veliki broj ovakvih orkestriranih sukoba izveden je nakon Drugog svetskog
rata u Africi, a hronična nestašica hrane u pojedinim regionima je njihova
politika. Periodično poskupljenje hrane na svetskom tržištu ili obaranje cena
ako se na tržištu pojave drugi ponuđači iste robe, posebno sirovina, glavna je
poluga kojom karteli drže monopol u trgovini hranom.
Firme u okviru svakog kartela samo održavaju sliku različitosti i slobodnog
tržišta ali su u stvari sve članice jednog zatvorenog sindikata sa istim
poslovnim ciljam - održavanje trgovačkog monopola.
Kod mnogih članova upravnih odbora u raznim kompanijama funkcije se
preklapaju, pa neki sede u upravnim odborima kompanija koje su tobože veliki
konkurenti na tržištu. U stvari, njihova uloga je da nadziru sve. Njihov
vekovni primarni zadatak je razaranje svih nacionalnih interesa i slabljenje
nacionalnih ekonomija kako niti jedna ne bi mogla da ostvari potpunu
suverenost. Države koje su same sebi dovoljne su najveći neprijatelji ovih
trgovačkih kartela.
Četiri
regiona za izvoz
Oligarhija je razvila četiri regiona preko kojih se obavlja izvoz svih
vrsta hrane i oni kontrolišu sva četiri. To su SAD, EU (posebno Francuska i
Nemačka), države britanskog komonvelta (Australija, Kanada, Južna Afrika i Novi
Zeland.), Argentina i Brazil u Južnoj Americi.
Vekovima su radili na preuzimanje kontrole tržišta preko ova četiri regiona
koji imaju oko 15 posto svetske populacije. Ostatak sveta, preko šest
milijardi, zavisi od izvoza hrane iz ovih regiona.
Iz ovoga se jasno vidi zašto je tržište u Srbiji uvek puno južnog voća čiji
uvoz vazalna država mora da plaća, iako nekim ljudima nije u stanju ni krompir
ni hleb da obezbedi besplatno.
Korišćenje hrane kao oružja staro je hiljadama godina i poznato je još iz
Vavilona, Rimske imperije, Grčke... Istu tehniku nadzora u prometu hrane imali
su venecijanski trgovci i razni njihovi familijarni izdanci, uključujući i
porodične grane koje su živele u Antverpenu, moćne burgundske vojvode,
holandske i britanske Levant kompanije (turske trgovce koji su u srednjem veku
radili za engleske i holandske interese), istočno-indijske i zapadno-indijske
kompanije.
Sve današnje prehrambene kompanije napravljene po istoj strukturi
poslovanja kakve su imale i drevne kompanije iz Mesopotamije, antičkog Rima,
Venecije i Britanije. Njihova drevna infrastruktura je urezana u strukturu
današnjih kompanija. Iako je to nekada bio sistem robovlasnički, gde je
vlastela imala svoje posede i svoje robove koje je hranila i snabdevala tako da
su oni apsolutno i vitalno bili zavisni od vlastelina, ništa se ni danas nije
promenilo. I danas vitalne potrebe svakog pojedinca u EU ili SAD zavise od ovih
kompanija koje određuju i količine hrane na tržištu i njihovu cenu.
Krstaško
osvajanje trgovačkih puteva
Drevni vlastelini kontrolisali su svaki transport žitarica i druge
prehrambene robe na putevima, lukama, mostovima, gradskim kapijama. Smišljani
su i bogovi žetve i plodnosti (na primer Demeter u Grčkoj ili Sibela) u čije
ime je vlastela uzimala seljacima zemljišne prinose. Praktično je sve bilo
"u božjim rukama" i "po božjoj volji". I narod se toj sili, u
strahu i neukosti, potpuno povinovao.
U drevnom Rimu kontrola žitarica je bila osnovna imperijalne politike. Rim
je bio centar trgovine hranom, a okupirane kolonije Galija, Britanija, Španija,
Sicilija, Egipat, Severna Afrika i Mediteranska obala morale su da šalju u Rim
sve svoje zemljišne prinose. Sve je prvo išlo u Rim. I Rim je to prodavao.
Potražnja za žitaricama koju je nametala rimska uprava bila je često mnogo veća
nego što je zemlja mogla da podnese, pa su mnoga obradiva zemljišta u Severnoj
Africi postala ispošćena.
Nakon krstaških ratova 1202-1204. venecijanski trgovci se preuzeli sve
žitne transportne puteve. U trinaestom veku glavni venecijanski putevi su imali
dva sabirna centra za hranu na istoku i to su bili Konstantinopolj (Istanbul) i
Aleksandrija u Egiptu. Sva roba je stizala iz tih luka u Veneciju i onda je duž
reke Po išla dalje u Lombardiju, pa je preko Alpa prevožena u Francusku.
Venecijanski trgovci su onda svoj uticaj proširili i na mongolsko carstvo i
kasnije dalje na istok.
Od petnaestog veka moćni venecijanski trgovački kartel (udružene porodice)
ustupili su veliki deo svoje trgovačke imperije i moćnom Burgundskom
vojvodstvu, čiji je poslovni centar bio Antverpen. Trgovačka venecijanska
imperija se tako proširila i obuhvatala je Francusku, Amsterdam, Belgiju i
veliki deo današnje Švajcarske.
Od ove venecijansko-lombardijsko-burgundske poslovne veze potiče svaki od
šest pomenutih trgovačkih prehrambenih kartela koji i danas funkcionišu i
praktično je svaki od njih na neki način nasleđen kao porodični biznis.
Frimen navodi da je pet današnjih kompanija preuzelo bukvalno tu
venecijansku poslovnu mrežu. To su: Cargill, Continental, Louis Dreyfus,
Bunge and Born i Andre.
Od osamnaestog i devetnaestog veka britanski Levant (turska kompanija) i
istočno-indijska kompanija preuzele su mnoge od tih venecijanskih trgovačkih
puteva. U 19. veku kompanije Baltic Mercantile i Shipping Exchange
sa centralama u Londonu postale su glavni instrument za ugovaranje poslova u
transportu žitarica iz svih regiona.
Istoričar Lindon la Ruš je sa timom svojih saradnika, istoričara,
takođe napravio jednu zanimljivu studiju nastojeći da otkrije gde su nestale
moćne srednjevekovne venecijanske trgovačke porodice i otkrio je da su u
periodu od oko 300 godina sve diskretno migrirale u London.
Popis
moćnika
The Continental Grain kompaniju danas vodi
milijarder Majkl Frajburg sa svojim sinom Polom. Frajburg je kompaniju
osnovao 1813. u Arlonu u Belgiji. Preselio je u Antverpen, a zatim 1920. u
Pariz i London. Danas imaju kancelariju u Njujorku i jaku francusko-švajcarsku
bazu.
Leopold Louis Dreyfus, koji je rođen u
Francuskoj, 1852. osnovao je trgovački posao sa žitom u Bazelu, u Švajcarskoj.
Izuzev za vreme Drugog svetskog rata, u 20. veku Drajfusu je sedište bilo u
Parizu i radio je na trgovačkim poslovima (koji su uključivali stare lombardske
i burgundske puteve). Oni su praktično nasledili biznis ovih srednjevekovnih
trgovačkih monopolista.
Bunge i Born su nastavili poslove Bunge porodice iz
Amsterdama 1752. Kompanija je konačno preseljena u Antverpen (danas je sedište
tehnički smešteno u Sao Paolu u Brazilu i na Holandskim Antilima).
Kompaniju Andre osnovao je Georges Andre u Nionu u
Švajcarskoj i danas joj je sedište u Lozani.
Cargill kompanija je najveća žitna kompanija na svetu sa
sedištem u Mineapolisu u Minesoti. Osnovao ju je Škotlanđanin Vilijam Kargil
u Ajovi 1865. i od 1920-tih je vodi porodica Mek Milan. Ali,
istinska poslovna spona je u Evropi, gde je Cargillova međunarodna
trgovačka izvršna kompanija Tradax Inc. koja ima sedište u Ženevi. Tradax
je osnovan 1956. i registrovan je u Panami. Mek Milanovi su uvek bili u službi
Britanije. Džon Hju Mek Milan, predsednik Cargilla, od 1936. do 1957.
imao je titulu "naslednog viteza komandera pravde u suverenom redu svetog
Džona (Malteških vitezova)", što je jedan od najmoćnijih redova britanske
Krune i Vatikana.
Tradax ima odeljke po čitavom svetu, uključujući Argentinu,
Nemačku, Japan. Ona je glavni izvršilac trgovačke operative za
"američki" Cargill, čijim novcem najviše i radi, dok glavni
profit ide Cargillu. Osnovni finansijski izvor Tradaxa, kako to otkriva
Frimen, jeste banka Credit Suisse, sa sedištem u Ženevi, koja se vodi
kao najveći svetski perač novca.
Britanski kartel za kontrolu trgovine hranom ojačao je svoj uticaj nakon
Drugog svetskog rata. Ova kontrola je posebno išla preko SAD, gde je
Mineapolis, pod kontrolom porodica Pillsbury i Peavey, zamenio
Mađarsku kao najvećeg svetskog mlinara.
Pre Drugog svetskog rata količina žitarica koje su išle u izvoz ili
prelazile okean retko je prelazila 30 miliona tona godišnje. Američki udeo je
tada obično bio 10 miliona tona ili manje.
Drugi svetski rat je opustošio svet i stvorena je masovna glad, posebno u
Evropi, kakva se i danas održava u Trećem svetu. (Afrikanci praktično moraju da
rade i izvoze sve sirovine zbog hrane.) Američkim programom "Hrana za
mir", svetska trgovina žitaricama je porasla, a samo SAD su izvezle 1979.
godine 160 miliona tona. Već 1995. to je bilo 215 miliona tona žitarica. Ovome
treba dodati desetine miliona tona mlečnih proizvoda, mesnih proizvoda i druge
vrste hrane. Ne zaboravimo da su SAD bile i ostale kolonija britanske Krune,
koju smo pomenuli na početku.
Tako danas postoji "velikih šest" žitnih kompanija koje čine
glavni žitni trgovački kartel. To su Cargill (sa sedištem u Mineapolisu
i Ženevi), Continental (iz Njujorka), Louis Dreyfus (iz Pariza), Bunge
and Born (sa sedištima u Brazilu, Holandiji i Holandskim Antilima), Andre
(Švajcarska) i Archer Daniels Midland/Topfer (Ilinois - Hamburg). Archer
Daniels Midland je kupovinom Topfer-a, hamburške nemačke žitne
kompanije, značajno povećao svoje prisustvo u svetskoj trgovini žitaricama. Topferovi
trgovački poslovi su bili u regionu Venecija - Švajcarska - Amsterdam - Pariz
uz jako partnerstvo Rotšild banke, najmoćnije banke londonske Krune i Vatikana.
Prvih pet su potpuno privatne kompanije, koje vode porodice koje su
vlasnici. One ne iznose u javnost veličinu kapitala kojim raspolažu, ne
objavljuju svoj godišnji finansijski izveštaj. Njihovo poslovanje je tajna.
Frimen veruje da samo Cargill i Continental kontrolišu čak 50
posto svetske trgovine žitaricama.
Tajne
privatne obaveštajne službe
I ono malo informacija do kojih se moglo doći otkrivaju
mnogo. Izvesni
Dan Morgan je 1979.
napisao knjigu "Trgovci žitaricama". Tu je otkrio da Cargillova
izvršna kompanija Tradax sa sedištem u Ženevi nije tu samo da bi Cargill
izbegao plaćanje poreza u SAD i ostalim zemljama (vlastela ne uzima danak sama
od sebe) već i zato da bi zbunila svakoga ko pokuša da prati poslovne
transakcije koje kompanija vodi.
Tako je Morgan zapisao:
"Kada Cargill prodaje tovar žita holandskom proizvođaču hrane za
životinje, žito prvo transportuje Misisipi rekom, stavlja ga na brodove u luci
Baton Rouge (u Luizijani) i šalje u Roterdam (Holandija). Na papiru...
trgovačka ruta je kompleksnija. Cargill prvo prodaje žito Tradax
Internationalu u Panami, koji će onda "iznajmiti" Tradax
iz Ženeve kao svog evropskog agenta. Tradax iz Ženeve onda aranžira
prodaju holandskom mlinaru preko svoje pomoćne firme Tradax u Holandiji.
Sav profit će biti uknjižen Tradaxu u Panami, a to je luka bez poreza. Tradax
iz Ženeve će zaraditi samo "nadoknadu za uslužne poslove" i za
poslove carinskog posredovanja na osnovu sporazuma između Tradaxa u
Panami i Tradaxa u Holandiji".
Tako izbegavajući poreze i inspekciju,
Cargill koristi mrežu kompanija da prenese velike isporuke robe bilo gde na
svetu u trenu. (Ali isporuku robe mogu i da spreče u trenu). Oni imaju
unutrašnju obaveštajnu strukturu kao što ima CIA. Koriste za svoje privatne
poslove komunikacione satelite, satelite za osmatranje vremenskih prilika,
koriste podatke koje primaju od 7000 obaveštajnih izvora širom sveta, iz
nekoliko stotina kancelarija itd. Očigledno, one državice koje nazivamo poreski
raj izmislila je vlastela zbog sebe i svog biznisa.
Sada se logično može
zaključiti za koga rade svi domaći tajkuni koji su registrovali
"svoje" firma na takvim lokacijama? Možete shvatiti i zašto
"kupuju" svojim ženama, ćerkama ili sinovima stanove baš u Londonu,
koji vrede navodno milione funti. Naravno, to su samo priče koje pokrivaju
velike novčane transakcije kada ovi tajkuni uplaćuju vladarima njihov deo para.
Izgradnja silosa za žito u Ukrajni, koju je sebi pripisao MK Komerc,
jedan je takav posao koji je izvela ova oligarhija kako bi seljacima u Ukrajni
preuzela žitarice i stavila ih pod svoju kontrolu. Naši "veliki "
tajkuni su samo sitni pilićari ove staroligarhije, a mnogi to u stvari i ne
znaju. Njihovu poslovnu politiku sprovodi masonerija. O velikom pranju para MK
Komerca dosta toga je istražio i obelodanio pokojni otporaš Branimir Nikolić.
Cargill je predstavnik svih žitnih
kompanija i makar mali uvid u njegovo poslovanje otkriva i način rada drugih. Cargill
je kompanija broj jedan i u trgovini pamukom, najveći je američki vlasnik
žitnih silosa (340) broj jedan američki proizvođač kukuruzne baze, visoko
proteinske hrane za životinje (preko svoje pomoćne kompanije Nutrena Mills),
pakuje meso, najveći je proizvođač ćurki itd.
Cargill ima sopstvenu flotu od oko
420 barži za prevoz žitarica, 11 šlepera (remorkera), dva velika broda koji
plove Velikim jezerima, 12 prekookeanskih brodova, 2000 železničkih teretnih
vagona i 2000 tankera.
Cargill stavlja svoje ljude na
razne uticajne pozicije u političke institucije širom sveta.
Daniel Amstutz koji je 25 godina radio za Cargill, bio je podsekretar SAD za
poljoprivredu i izvoz poljoprivrednih dobara i sa tog mesta je odlučivao o
američkoj eksportnoj politici žitarica. Kasnije je
postao šef američke komisije za trgovinu u GATT-u (General Agreement on Tariffs
and Trade). U međuvremenu, Nestor
Rampaneli, bivši funkcioner u kompaniji Bunge i Born, postao
je argentinski ministar za ekonomiju kod predsednika Karlosa Menema 1989. On je inicirao tranziciju argentinske
ekonomije od državnog nadzora ka "slobodnom" tržištu, gde vladaju
moćne monopolističke ajkule. To se danas događa i sa zemljama bivše SFRJ.
SAD su najveća
žitna kolonija britanske Krune
Normalno je da sve zemlje koje imaju viškove hrane svoje
proizvode izvoze. Ali, karteli raznim smicalicama čine sve da ih u tom poslu
marginalizuju.Tako se nameću razni sandardi u korišćenju određene vrste semene,
pakovanju hrane, težini pojedinih artkala kako bi dobila dozvola za prodaju na
primer na EU tržištu. Sad vam je jasno zašto. I shvatate zašto Srbija koja može
da hrani pola Evrope, hranu mora da uvozi. Tako su sve male zemlje u stvari
vazalne zemlje. One moraju uvoziti hranu preko ovih kartela po njihovoj ceni
ili mogu umreti od gladi.
Frimen navodi da su za dvadeset godina (do 1995) milioni
farmera u SAD, Kanadi, Australiji i Argentini zbrisani. Na primer, 1982. godine
SAD su imale 600.000 nezavisnih farmera. Već 1995. taj broj je bio manji od
225.000. Tržište hrane je skoro potpuno monopolisano. Farmeri su plaćeni ispod
paritetne cene, a to je cena koja pokriva troškove proizvodnje plus višak
dovoljan za investiciju u sledećem prozvodnom procesu.
Koliko državnici u SAD o ovome ništa ne znaju govori podatak
da je 1983. Robert Bergland,
američki ministar za poljoprivredu (kod Džimija Kartera, 1976-1980) u jednom intervju izjavio:
"Cargill ima stav da SAD tretiraju kao svoju žitnu koloniju... Kada su
1970. Rusi okupirali Avganistan i kada je Džimi Karter tražio informaciju
koliko je žitarica Rusija kupila od SAD... mi nismo mogli da mu kažemo jer
nismo znali".
Ali Cargill i druge kompanije iz kartela to su znale.
Kada su 1976. Cargill, Continental i drugi prodali Rusima rekordnih 12,4
miliona tona američkog i kanadskog žita (i tako stvorili nestašicu u SAD)
administracija predsednika Džeralda
Forda saznala je o toj prodaji tek nakon što je posao završen. Ove
žitarice se očito uzgajaju u SAD, ali anglo-holandsko-švajcarski kartel na
čijem čelu je britanska Kruna raspolaže tim kako njemu odgovara.