Kruševac
Kako uspešno
upropastiti privredni gigant za manje od godinu dana
Za
propast je dovoljno troje
Upravnom odboru kruševačkog IMK "14. oktobar"
još tokom proleća 2011. godine stiglo je pismo inženjera, proizvodnih radnika i
ekonomista, u kome su detaljno opisani uzroci i posledice propadanja ovog
nekadašnjeg proizvodnog giganta, ali i krivci za takvo stanje. No, tek sada
postaje jasno koliko su potpisnici bili u pravu: IMK je tipičan primer sunovrata
srpskog modela privatizacije. Tabloid prenosi najvažnije delove ovog
obraćanja odgovornima u menadžmentu
........
U situaciji smo da ukažemo na katastrofalne rezultate
rada i poslovanja u prvih devet meseci 2011. godine, a sve radi tiga da što je
brže moguće interveniše neko od članova Upravnog odbora, kako bi se, ako je to
još uvek moguće, nešto učinilo za spas kolektiva.
Fizički rast proizvodnje ne
da nije uvećan već je drastično smanjen i jedan je od najlošijih poslednjih
godina. I pored subvencija Vlade Republike Srbije kod proizvodnje 20 mašina, za
devet meseci je proizvedena i prodata samo jedna! Uvećanje kapaciteta u 2011.
godini je ostala misaona imenica. Takođe, predviđeno povećanje prosečne neto
zarade, planirani poslovni dobitak i smanjenje poslovnog gubitka u odnosu na
prošlu godinu ostali su samo spisak lepih želja.
Dakle, svi ti rezultati su
drastično negativni. Jasno se to vidi iz uvodnog dela proizvodno-finansijskog
plana za 2011. godinu, koji su osmislili generalni direktor i njegovi najbliži
saradnici, da je ne samo nerealan nego i populistički. Pored negativnih
vrednosnih pokazatelja poslovanja za prvih devet meseci 2011. godine, postoje i
drugi činioci poslovne politike najvišeg rukovodstva koji su, između ostalog,
doveli do tih katastrofalnih rezultata.
Geneza loših rezultata počinje da se reflektuje još od
usvajanja navodno pozitivnog izveštaja poslovanja za 2010. godinu. Iz tog
izveštaja za 2010. godini jasno se vidi da se rukovodstvo enormno zaduživalo u
2010. godini. Takođe, pokazatelji poslovanja iz 2010. godine su uslovili da se
bezidejnost i nerad rukovodilaca na rešavanju tih problema odrazi i na
poslovanje u 2011. godini. Gotovo ništa se nije radilo barem na ublažavanju
negativnih pokazatelja iz 2010. godine. Jednom rečju nije se ništa sistematski
radilo na rešavanju problema zaliha, obaveza i potraživanja. Zašto?
Samo su dugoročni krediti
kod Fonda za razvoj Republike Srbije na kraju 2010. godine sa valutnom
klauzulom bili približno 820 miliona dinara, a sa ugovorima o ustupanju PIO i
RZZO više od jedne milijarde dinara! Poražavajuće je da je na kraju 2010.
godine zaduženje IMK trgovine bilo 265 miliona kod Srpske banke i da su samo
obaveze za kamate više od 4,7 miliona dinara!
Šta je generalni direktor
Zoran Radmanovac uradio sa tim parama, gde ih je potrošio i koji su rezultati
toga, odgovor za sada znaju samo on i njegovi najbliži saradnici!
Nigde u izveštajima nisu
prikazani u kontinuitetu kratkoročni i dugoročni krediti kod Srpske banke za
2010. godinu i koje su naše obaveze prema njima u poslovnom smislu. To nije
dato ni u dvanaestomesečnom računu za 2010. godinu. Zašto? Šta to direktor krije?
Zanimljivo je videti koliko se još ovo rukovodstvo u prvih devet meseci 2011.
godine zaduživalo i gde.
Ionako prezaduženu fabriku,
rukovodstvo oličeno u generalnom direktoru Radmanovcu sve više i više zadužuje sa jednim jedinim ciljem da što duže
ostane u fotelji, jer za mnoge njegove odluke, kada dođe vreme, mora da daje i
odgovore.
Međutim, on se nada da će
privatizacijom, a pre toga otpisom duga od strane države, izbeći ta za njega
neugodna pitanja. On, naravno, kupuje vreme do tada... Kakvo je stanje
devetomesečnog fizičkog obima proizvodnje? Nikad gore. U zadnjih deset i više
godina ovo je najkatastrofalnija godina po IMK, a Radmanovac opstaje
zahvaljujući Vama. Dokle? Zar stvarno niko ne želi da vidi u kakav
ambis nas vodi?! Pa njegov prvi saradnik Radenko Daničić nije ni
prosečan ekonomista, a zajedno su u "šok sobu" bacili proverene i
dokazane ekonomiste i to samo zbog lične sujete. To su kadrovi koji mnogo više
znaju od njih i mogu puno toga da ponude kolektivu, ali su za njih nepoželjni.
U dugogodišnjoj istoriji
ove firme nije se desilo da jedan čovek, i to skromnih stručnih, a može se reći
i moralnih kvaliteta, skoncentriše svu vlast u svojim rukama, pa da je u isto
vreme i izvršni direktor za finansije i komercijalu i da obavlja funkciju
direktora komercijale čije mesto je on sam ukinuo, a da u prostorije
komercijale za šest godina nije smeo ni da uđe! Centralizovao je i stavio pod
svoju komandu nabavku i prodaju, pa zatim prodaju rezervnih delova, a novom
organizacijom i sve usluge. Naravno, odgovornost za takvu glupost snosi pre
svih direktor Radmanovac koji je to osmislio i dozvolio. Dobro za njih, loše za
kolektiv. Sve aktivnosti koje traže te funkcije ni fizički a ni stručno ne može
da pokrije jedan čovek, a naročito
ne čovek koji je skromnih stručnih kvaliteta i kapaciteta.
Takva politika Zorana
Radmanovca dala je katastrofalne rezultate u nabavci, u proizvodnji i u
realizaciji. Vi, članovi UO, ste mu to omogućili. Takođe, dugovanja
prema dobavljačima su velika, a imidž fabrike srozan je na najniži nivo. Mnogi
tradicionalni kupci i dobavljači u poslednje vreme, zbog nijihovih lažnih
obećanja i nekorektnog ponašanja poslovno zaobilaze fabriku.
Između ostalih, IMK duguje Interkomercu
16 miliona dinara, Metalopromu 3,5 miliona dinara Meseru 8,5 miliona dinara, Famu oko 8 miliona
dinara, Virimpexu 4 miliona dinara, Metal centru 5 miliona dinara
Limesu 1,5 miloiona dinara, SSAR-u 5 miliona dinara, Ljubeksu
2 miliona dinara, Tehnogumi 2,5
miliona dinara, Korunu 3,5 miliona dinara, ali i mnogim drugim
dobavljačima, što je imalo za direktnu posledicu to da se od tih poverilaca u
2011. godini nisu mogli obezbediti potrebni repromaterijali za proizvodnju zbog
prethodnih dugovanja, a samim tim je i ugled firme narušen. Zato su se tražile druge, mnogo skuplje i varijante nabavke koje su
negativno uticale na poslovanje fabrike.
Fabrika je, tako, zahvaljujući Zoranu Radmanovcu
kadrovski potpuno razbijena. Svi oni koji nešto vrede, izloženi su sistematskom
šikaniraju. Njihov broj nije mali. Ti kadrovi nemaju priliku da Vama članovima
Upravnog odbora ukažu na pravu istinu i stanje u kolektivu, osim na ovaj način,
jer predstavnik zaposlenih u Upravnom odboru nema potreban kapacitet da to
prezentira. Postavlja se još jedno pitanje. Sveukupnu situaciju u kolektivu
rukovodstva sindikata dobro poznaju jer su upoznata od strane svojih članova, a
ipak sve to tolerišu generalnom direktoru.
Svi u kolektivu osećaju da stanje nije dobro, a niko ništa ne čini da se stanje promeni. Kada se
kolektiv osvesti, tj. sindikati i zaposleni, biće kasno. Pa i plata je počela sve više da kasni, a ozbiljnijeg posla u
proizvodnji ni na pomolu. Zašto? Ima li bilo ko od sadašnjih rukovodilaca
uopšte viziju za rad kolektiva u budućem periodu? Očigledno nema.
Ako je tačno da nesposobnost direktora Radmanovca i
njegovih najbližih saradnika podržava i državni sekretar u Ministarstvu
finansija Miodrag Đidić, neka to neko potvrdi ili demantuje. Tom eventualnom
podrškom on preuzima odgovornost za sudbinu kolektiva pa, može se reći, i grada
Kruševca. Ali, pored toga, Z. Radmanovca bezrezervno podržava i predsednik UO
Ranković, koji se nada da će baš on biti direktor carina, pa ne želi talasanje
u IMK do svog izbora na to mesto, a kako bi bio zapamćen kao uspešan predsednik
Upravnog odbora IMK. To su sve otvorena pitanja koja traže
odgovore. Takođe, tradicionalni partneri IMK su drastično smanjili svoje
poslove sa IMK-om zbog odnosa prema njima.
Primer su i
smederevska Goša i Borski rudnici, a najdrastičnija je Kolubara metal
koja je tradicionalno sve poslove koje je dodeljivala IMK-u preselila u Niš.
Takođe, ovo rukovodstvo, sa
dugovanjima prema dobavljačima za koje nema rešenja, a više ni kredibilitet kod
tih dobavljača, nije moglo da obezbedi potreban repromaterijal za ovu godinu
iako je imalo i subvencije od Vlade. Jednostavno, udarili su po svim pitanjima
glavom u zid. Dugovanja po svim osnovama prema sopstvenim radnicima, za njih su
sve više misaona imenica koju ne mogu da reše.
Ako neko misli da nije sve
ovako, neka sve to demantuje konkretnim podacima. Na Vama iz UO je da iu tome preuzmete odgovornost za sudbinu
kolektiva na sebe i na kraju
pre svih generalni direktor i njegova dva najbliža saradnika Radenko Daničić
i Milica Marković ponašaju se kao da je fabrika njihovo privatno
preduzeće i tako ga i vode.
Međutim, ovakav razuđen gigant traži timove
ljudi iz raznih oblasti poslovanja i timski rad većeg broja ljudi, što u
sadašnjim okolnostima nije slučaj. Velika vlast skoncentrisana u rukama samo
troje ljudi, pogubna je za kolektiv koji neće moći dugo posle njihovog
rukovođenja da se oporavi, ako se uopšte i može oporaviti. A možda je to i bio njihov zadatak i cilj...
Inženjeri, proizvodni
radnici i ekonomisti IMK "14. oktobar"