Ratne igre
Sajber proigravanja: Rast
ratoborne Kine, Kolaps Severne Koreje i Urušavanje Pakistana
Kakvi su im prijatelji, ne trebaju im neprijatelji
Mnogo se radi u Pentagonu
ovih dana: američke trupe napuštaju Irak i svima je jasno da ostavljaju prazan
prostor moći koji bi mnogi da popune; bombaši samoubice seju smrt u
Avganistanu, Iraku i Nigeriji; Iran nastavlja s procesom pravljenja nuklearne
bombe; Izrael je na ivici nerava... Ipak, zaposleni u Pentagonu nađu dovoljno
vremena da igraju kompjuterske ratne igre, a u njima učestvuju samo oficiri
visokog ranga. Radi se o vojnim vežbama u digitalnom okruženju.
U modi su pre svega tri igre o "smaku sveta". Prva se zove Rast
ratoborne Kine, druga Kolaps Severne Koreje i treća Urušavanje
Pakistana
Milan Balinda
Scenario ratne igre o Kini predviđa da će 2013. kineska
mornarica krenuti u manevre sa dosada u svetu neviđenim brojem vojnih plovila.
Vašington je zabrinut da ti kineski
manevri mogu biti uvertira za novi svetski rat. Amerikanci se dogovaraju sa
Japanom šta da urade. Kineska vojna sila blokira Tajvan, a kako je svima
poznato, makar u diplomatskom svetu, blokada je objava rata. Kinezi blokadu
zovu karantin, a Sjedinjene Države i Japan razmatraju mogućnost da odgovore
blokadom kineskih luka.
Vojni analitičari procenjuju da je serija unutrašnjih
kineskih nevolja dovela do takvih poteza kao što je blokada Tajvana. Jedna od
tih nevolja je i drastičan pad uspona kineske ekonomije. Istovremeno, broj
mladića u zemlji daleko prevazilazi broj devojaka, zbog politike jednog deteta
u familiji ženske bebe su abortirane. Mladići teško
dolaze do bračnog partnera, a to, prirodno, stvara veliki broj problema. U istoriji su
poznate situacije da višak muškaraca, odnosno manjak žena, može da isprovocira
ratne sukobe: Kina napada prva i to u američke digitalne komunikacije: na
meti su snabdevanje američkih trupa i Njujorška berza... Sad je na Pentagonu da
uzvrati...
Novi i neiskusni Superiorni vođa Severne Koreje,
Kim Džong Un, namerava da učvrsti svoju vlast. Ovo je početak
"igrice" o Severnoj Koreji. Po scenariju te kompjuterske vojne vežbe
Kim Džongu ne ide baš najbolje. Vlast u Severnoj Koreji se urušava i kineske
trupe nadiru ka granici zemlje. Već su prešle u Severnu Koreju, ali nastavljaju
pomeranje ka Južnoj. Američki i južnokorejski vojnici
se prebacuju na severnu granicu. Situacija podseća na onu iz Korejskog rata.
Usijanje doseže do realne mogućnosti nuklearnog rata...
Treća igrica se, isto kao i prva, odvija 2013. godine. Nakon ubistva
pakistanskog predsednika zemlja upada u haos. Radikalni elementi u pakistanskoj
vojsci odlučuju da krenu u ostvarenje plana o stvaranju čiste islamske države.
Najveće pitanje je ko će kontrolisati pakistanski nuklearni arsenal koji se
sastoji, najverovatnije, od preko sto atomskih bombi. Po američkim podacima ove
bombe su raspoređene na manje od deset mesta širom zemlje. Najmanje je jedna
atomska baza pala u ruke radikalnoj frakciji. Vašington je siguran da je neko iz
pakistanske špijunske agencije snabdeo muslimanske pobunjenike šiframa za
aktiviranje bombi. Više niko ne može da ih zaustavi. Američki građani ne
prihvataju objašnjenja da su te bombe daleko od njihove zemlje i da ih je
nemoguće upotrebiti u Americi. Pentagon razmatra mogućnost bombardovanja zona u
Pakistanu u kojima bi moglo da bude atomsko oružje. I za to je kasno - niko ne
zna gde su bombe u tom trenutku. Scenario je jasan i nikoga ne iznenađuje, a
jedino je pitanje što se tako nešto već nije dogodilo. Ili se već događa?
Vazdušni napad NATO-a, koji je ubio najmanje 24
pakistanska vojnika, a koji se dogodio 26. novembra prošle godine, opasno je
uzdrmao pakistansko-američke odnose koji su se inače pogoršavali tokom cele
2011.
Sve je započelo pre tačno godinu dana kada su Pakistanci
uhapsili nervoznog agenta CIA po imenu Rejmond Dejvis, nakon što je on upucao
dvojicu motociklista koji su mu se približavali u gustom saobraćaju. Potom je
pozvao svoje pomoćno vozilo koje je pregazilo jednog nedužnog pešaka. Sjedinjene
Države su uložile velike napore da ubede Pakistan da je Rejmond Dejvis imao
diplomatski imunitet, koji on nije imao.
Potom su 2. maja 2011. američki specijalci uhvatili i
ubili Osamu bin Ladena. O toj akciji nije obaveštena pakistanska strana. Naprosto,
Amerikanci nisu imali poverenje u Pakistance. Odmah nakon te operacije američka
strana se glasno pitala da li su Pakistanci bili samo nesposobni, jer im se Bin
Laden nalazio ispred nosa, ili su mu pomagali u skrivanju. Hvatanje i ubijanje
vođe Al Kaide na pakistanskoj teritoriji bilo je očigledno kršenje pakistanskog
suvereniteta. Čini se, po američkim izvorima, da su glavnokomandujući general
Kajani, kao i direktor jedne od obaveštajnih službi Pakistana, general Ahmed
Šuja Paša, iskreno bili iznenađeni da im je Bin Laden bio na dohvatu ruke. Oni
najverovatnije i jesu bili "iskreno iznenađeni", ali je mogućno da
neki od nižih rangova u vojsci i špijunskim službama - i nisu.
Potom su u septembru prošle godine članovi Hakani klana,
naklonjeni talibanskom vođi Muli Omaru, obeležavajući 10 godina od napada
avionima samoubicama, izveli dva spektakularna napada u Avganistanu. Prvo je
kamion-bomba ranio 77 američkih vojnika, a potom su minobacačima osuli američku
ambasadu u Kabulu. Amerikanci optužuju Pakistan za napade Hakani klana. A samo
nekoliko dana kasnije, bivši predsednik Avganistana, Burhanudin Rabani, šireći
ruke da zagrljajem pozdravi pregovarača iz redova Talibana, s kojim je trebalo
da se dogovori o mogućnosti mirovnih pregovara, gine u eksploziji. Eksploziv je
bio u turbanu talibanskog pregovarača. Da nije toliko surovo mogao bi čovek da
se upita da li je takva ideja proizašla iz crtanih filmova Tom i Džeri.
Aktuelni predsednik Avganistana, Hamid Karzaji, bez ikakvih dokaza, makar od
onoga što su znali Amerikanci, optužio je Pakistan da je smislio ovo ubistvo s
namerom da onemogući pregovore koje nije mogao da kontroliše.
Svi ovi događaji, kao i američke direktne ili uvijene
optužbe, naveli su Pakistance da pritisnu alarmno dugme tvrdeći da ekstremni
pripadnici američke vojske spremaju invaziju na Pakistan. General Kajani, pod
tim pritiscima, odlučio se za teatralni potez - stavio je pakistanske oružane
snage u stanje krajnje pripravnosti. Pakistanska moneta gubi na vrednosti. Kada
je, u vreme preuzimanja položaja, američki glavnokomandujući u zoni, general
Dejvid Petraeus podnosio predsedniku Obami razmatranja o situaciji u
Avganistanu i Pakistanu, ta su dokumenta počinjala otprilike ovako:
"Sjedinjene Države nemaju vitalne interese u Avganistanu. Naš vitalni
nacionalni interes je u Pakistanu". Nakon toga izveštaj je razmatrao
Avganistan jer se čini da su Sjedinjene Države ostavile Pakistan "za
kasnije".
Jedna od teorija o tome ko ima koje ciljeve u zoni,
teorija koju zastupaju Avganistan i Indija, jeste to da bi Pakistanu odgovaralo
da talibani ponovo uspostave vlast u Avganistanu, jer bi nad njima imali veći
uticaj. Ova teorija, kao i ona da pakistanska vojska želi haos u regionu da bi
opravdala svoja visoka primanja, ne mora da bude tačna. Ipak bi stabilan
Avganistan, bez talibana, bio bolji za svog suseda. Ili, kako je to rekao jedan
američki analitičar: "Možda Pakistancima i ne može mnogo da se veruje, ali
oni sigurno nisu idioti". Kada je državna sekretarka Hilari Klinton bila
prošle jeseni u Pakistanu, njen stav u intervjuima za pakistanske medije o
povratku Talibana bio je jasan: "Ne mogu mirnog srca da učestvujem i bilo
kom procesu za koji bih mislila da vodi žene Avganistana nazad u mračno doba.
Neću učestvovati u tome". A da je Pakistan veći izazov od Avganistana
proizilazi iz činjenice da će, recimo, 2020. godine tamo postojati dve zemlje:
Avganistan sa 30 miliona stanovnika i Pakistan sa 200 miliona i atomskim
bombama. Očigledno je koja će zemlja biti važnija, a to neće biti Avganistan.
Taj napad NATO-a koji je oko ponoći usmrtio najmanje 24
pakistanska vojnika dogodio se, kako kaže zvaničan američki izveštaj, zbog
grešaka na obe strane. Jeste na obe strane, ali taj izveštaj ipak svaljuje
krivicu na Pakistance. Pakistanska verzija je drugačija i u njoj se optužuje
NATO. Koliko je neutralni posmatrač, čitajući oba izveštaja, u stanju da
shvati, očigledno je da je bilo grešaka, ali i "namernih grešaka".
Primera radi - kad su Amerikanci dostavili Pakistancima položaj svojih trupa u
graničnom sektoru te noći i kada je taj položaj bio netačan - onda je to
"namerna greška". To je urađeno zbog nepostojanja poverenja u
pakistansku stranu. Kada su Pakistanci otvorili vatru na američke položaje,
odnosno na helikoptere Apače, onda je i to bila "namerna greška"
jer talibani nemaju helikoptere Apače, ili bilo koje druge. U svakom
slučaju, koordinacija američkih i pakistanskih vojnika, svako na po jednoj
strani granice, bila je veoma traljava. Bilo kako bilo, Pakistan traži da se
predsednik Obama javno izvini.
To se neće dogoditi jer je u Americi već počela
predizborna kampanja i Obamu su obasuli optužbama da se prekomerno izvinjava. U
međuvremenu je američki ambasador u Pakistanu, Kameron Manter, uputio poruku
izvinjenja na urdu jeziku: "Humaj bahut afsos hai" (Jako nam je žao).
Međutim, Pakistanci ne traže ništa više, a i ništa manje, od Obaminog
izvinjenja. I kao što su Pakistanci besni zbog pogibije svojih 24 vojnika, tako
su i Amerikanci ozlojađeni zbog svojih gubitaka u Avganistanu od strane pobunjenika,
od kojih su mnogi u tesnim kontaktima sa pakistanskim službama. Američka
ljutnja sa ovom pakistanskom duplom igrom je opravdana, ali je na kraju krajeva
greška američke vlade što se upustila u rat koji ne može da se dobije a u
saradnji sa saveznicima koje ne mogu da kontrolišu.
Kompletni izveštaj šta se dogodilo usred te mrkle noći na
pakistansko-avganistanskoj granici Pentagon je obelodanio tek u ponedeljak, 26.
decembra, mesec dana nakon što se sve to dogodilo. Taj izveštaj oslikava prizor
u kome je vladao kompletni haos i gde su američke trupe bile
"zakucane" za tlo zbog precizne vatre iz mitraljeza s pakistanske
strane. Kasnije su američke
trupe bile osute minobacačkom
paljbom. Tu su bili i američki helikopteri, a onda su američki operativci
zatražili "prikaz snage" pa je u roku od nekih deset minuta pristigao
borbeni avion F-15, u niskom i brzom letu, koji je bacao svetlosne listiće s
namerom da pokaže da su na terenu američke trupe. Kako pakistanski napad nije
jenjavao, Amerikanci su razmatrali mogućnost da se povuku, ali su procenili da
bi bili u još ranjivijem položaju. Zatražili su dozvolu da uzvrate vatru i
potom su 45 minuta, u 90-minutnom rasponu, raketirali pakistanske pozicije.
Osim 24 poginula Pakistanca bilo je i 13 ranjenih. U izveštaju se takođe
pominje taktika pobunjeničkih snaga iz Avganistana koje u pograničnoj zoni
oblače PAKMIL (Pakistani militari) uniforme.
Digitalne mape koje koriste obe strane bile su
neprecizne. Američke trupe su se nalazile tamo gde nisu rekle da će se
nalaziti, a Pakistanci su bili 14 kilometara severnije od mesta gde su rekli da
će biti. Izveštaj Pentagona takođe ukazuje na činjenicu da obe strane nemaju
kompletno međusobno poverenje. Amerikanci tvrde da kad god su oni precizno
rekli o nekoj svojoj operaciji, te su informacije procurele do pobunjenika.
Vojni vrh Pakistana je rekao da poverenje može da se izgradi ali ne pre nego
što se Amerika zvanično izvini. Američki oficiri tvrde da su Pakistanci
koristili "tehnologiju noćnog vida" jer je njihova paljba bila veoma precizna,
mada nije bilo ni ranjenih na američko-avganistanskoj strani. Pentagonov
izveštaj nije koristio svedočenja pakistanske strane jer su oni odbili da u
tome učestvuju. U međuvremenu, NATO-ovi koridori preko Pakistana za snabdevanje
trupa u Avganistanu su zatvoreni. Drumovi preko Pakistana su jedini kopneni
prilaz Avganistanu, a tuda je prolazilo 40 odsto tovara, te se snabdevanje sada
mora osigurati isključivo vazdušnim putem.
Nekoliko dana pre ovog izveštaja iz Pentagona,
pakistanski vrhovni komandant odbacio je glasine da se u zemlji priprema vojni
udar. Glasine su započele kada je pakistanski premijer, Jusaf Raza Gilani,
javno upozorio na konspiraciju da se sruši vlada. Bio je oprezan i nije optužio
vojsku za zaveru, ali je rekao da vojska mora da se potčini izabranoj vladi i
da ne može da deluje "kao država u državi". Glasine o vojnom udaru u
Pakistanu su "svakodnevna pojava". Naime, od formiranja Pakistana,
1947. godine, vojska je bila na vlasti više od polovine vremena pakistanske
istorije. Vojska je i danas, četiri godine nakon što je poslednji put predala
vlast civilima, pakistanska dominirajuća snaga koja većim delom diktira spoljnu
politiku i pitanja o nacionalnoj sigurnosti. Većina zapadnih analitičara
procenjuje da u ovom trenutku vojni vrh nema nameru da preuzme vlast i da je
glavnokomandujući, general Kajani, pristalica demokratije sve i dokle vojska
zadrži konce moći iza scene.
Pritisnuta zategnutim odnosima između Amerike i Pakistana
CIA je obustavila napade iz bespilotnih (dron) letilica, izveštava
dnevnik Los Anđeles tajms. CIA je do sada ubila na desetine operativaca
Al Kaide i na stotine boraca talibana otkako je započela
operacije koristeći Predator letilice, 2004. godine. Lokalno stanovništvo žestoko se
protivi upotrebi bespilotnih letilica, a neki funkcioneri iz američkog
ministarstva inostranih poslova tvrde da je njihovo korišćenje
kontraproduktivno. Argument im je da je talibanske borce lako zameniti a da
pakistanski protesti o ubijanju nedužnih civila, koje Vašington stavlja pod
znak pitanja, destabilizuju vladu predsednika Asifa Ali Zardarija. Neki
američki stručnjaci insistiraju da bi CIA trebalo da batali vojne operacije, s
kojima je započela nakon 11. septembra 2001, i da se vrati svojim originalnim
dužnostima - špijunaži. Oni preporučuju da se upotreba bespilotnih letilica
ustupi Specijalnoj komandi Pentagona koja već koristi dronove za
antiterorističke operacije u Jemenu i Somaliji.
Obe strane, i američka i pakistanska, shvataju koristi od
koordiniranih delovanja protiv zajedničkog neprijatelja, ali njihovi međusobni
odnosi moraju da se uravnoteže s njihovim nacionalnim interesima. Postizanje te
ravnoteže je konstantan proces i sve dok jedna
strana nema poverenja u drugu taj balans je nedostižan. Pakistan zahteva da prvi korak bude izvinjenje američkog predsednika
zbog vazdušnog napada na pakistanske pogranične jedinice, a to izvinjenje, na
način na koji Pakistan to hoće, neće se dogoditi. Biće zanimljivo videti kako
će se odnosi između te dve zemlje popraviti počevši od nepostojanja prvog
koraka.
Indija i Pakistan
pregovaraju o naoružanju
Visoki
predstavnici Pakistana i Indije održali su krajem decembra dvodnevni sastanak
tokom kojeg su razgovarali o svom konvencionalnom i nuklearnom naoružanju.
Razgovori su se održali u glavnom gradu Pakistana, Islamabadu. Smatra se da
nije postignut neki značajan sporazum i da je sastanak dogovoren s namerom da
se izgradi poverenje između ove dve nuklearne nacije. Dijalog bi trebalo da
razjasni nuklearne doktrine Indije i Pakistana.
Pregovori
između ove dve zemlje zamrznuti su nakon terorističkog napada u Mumbaju
(Bombaj) 2008. godine, za koji je Indija optužila Pakistan. U tom napadu
poginulo je više od 160 ljudi. Sredinom prošle godine dogovoreno je da dijalog
mora biti nastavljen. Još 2004. sporazumeli su se da pregovori razmatraju osam
nerešenih tema, uključujući i pitanje Kašmira, teritorije koju obe zemlje
svojataju, kao i pitanje terorizma i indijskih brana na rekama za koje Pakistan
tvrdi da će otežati snabdevanje vodom u njihovoj zemlji.
Indija
i Pakistan vodili su tri rata od kako je Indijski potkontinent razdeljen na ove
dve zemlje, 1947. godine. Dva od ta tri rata vođena su oko Kašmira.
Avganistan postavlja uslove
talibanima
Avganistan
bi pristao da započne pregovore sa talibanima, koji sada imaju jednu
kancelariju u Kataru, ali da se strane sile ne mešaju bez avganistanskog
pristanka. Kabul je zabrinut otkako su se Sjedinjene Države i Katar, uz pomoć
Nemačke, tajno dogovorili sa talibanima da otvore kancelariju u Katarskom
glavnom gradu Dohi.
Avganistan
insistira da pregovori mogu započeti samo nakon što talibani prekinu sa
nasiljem nad civilima, prekinu odnose sa Al Kaidom, i prihvate avganistanski
ustav koji garantuje ljudska prava i slobode, uključujući i prava žena.
Avganistanski predstavnici su u jednom dokumentu od 11 tačaka, koji su
prosledili novinskoj agenciji Rojters, podvukli da bi pregovori morali
uključiti i Pakistan već kako su talibani bazirani u toj susednoj zemlji.
Kabul
je istakao da bi avganistanska vlada više volela da se razgovara u kancelariji
koja bi se nalazila ili u Saudijskoj Arabiji ili u Turskoj, ali im je
prihvatljiva i Doha. U svakom slučaju, Kabul insistira da se svi budući
pregovori vode isključivo u muslimanskim zemljama.
Talibani,
sa svoje strane, ne prihvataju avganistanski ustav i kažu da su spremni da vode
borbu sve dok strane trupe ne napuste zemlju. Avganistanske vlasti ne kriju
neslaganje s odlukom Sjedinjenih Država da neke zarobljenike iz vojne baze na
Kubi, Gvantanamo, prebace u Dohu. Ta odluka je doneta kao ustupak talibanima.
Kabul smatra da su ti zarobljenici morali biti vraćeni u Avganistan jer
"mi smo suverena zemlja, imamo zakone. Kako mogu da prebace zatvorenike iz
jedne zemlje u drugu?! Već je bilo kršenje međunarodnog prava što su ti
zarobljenici bili zatočeni u bazi Gvantanamo".
Uzimajući
u obzir zahteve Kabula i odgovor talibana, čini se da od pregovora neće biti
ništa. Međutim, tvrde poznavaoci, treba biti optimista: najverovatnije je da će
se na kraju dogovoriti.
Pakistanu bi odgovaralo da talibani ponovo uspostave vlast u Avganistanu,
jer bi nad njima imali veći uticaj. Ova teorija, kao i ona da pakistanska
vojska želi haos u regionu da bi opravdala svoja visoka primanja, ne mora da
bude tačna.
Vazdušni napad NATO-a, koji je ubio najmanje 24 pakistanska vojnika, a koji
se dogodio 26. novembra prošle godine, opasno je uzdrmao pakistansko-američke
odnose koji su se inače pogoršavali tokom cele 2011.