Vojska
Političko i mafijaško poreklo
srpskih švercera oružjem
Duge
cevi za kratku upotrebu
U
otvorenom razgovoru sa svojim izvorom iz Ministarstva odbrane Srbije, Tabloidov vojni analitičar je uspeo da u
potpunosti pronikne u tajne trgovine oružjem na prostoru celog Balkana tokom
ratnih devedesetih godina, ali i danas. U nastavku serijala o toj delikatnoj
temi, prepunoj državnih i javnih tajni, postaje jasno da je na prostoru
nekadašnje Jugoslavije, osim klasičnog kriminala, preživela još samo trgovina naoružanjem
i opremom, koja je bila i ostala jedna od najunosnijih "privrednih
grana" svakog ozbiljnog podzemlja... A kako se raspadao vojni potencijal
Srbije, govori i jedan kratak zaključak sa "Dvadeset druge sednice Vojnog
saveta odbrane" iz 2005. godine, koji glasi da "VSO podržava
preduzete aktivnosti Ministarstva odbrane na prodaji imovine, u cilju podizanja
ukupnog finansijskog potencijala vojske"! Reč je o dokumentu pod oznakom
"Službena tajna, strogo poverljivo", koji je potpisao general-major
Ljubiša Jokić. Njime je i službeno ozvaničeno čerupanje Vojske Srbije i
otvorena puna sezona pljačke vojnih
resursa i šverca oružja
Piše:
Pukovnik Milan Jovanović
Nekadašnja Savezna direkcija
za promet proizvoda s posebnom namenom (Jugoimport
SDPR) sve do sada je za javnost bila i ostala neosvojiva tvrđava. Reč je o
najtajanstvenijoj državnoj instituciji u poslednjih pola veka, jedinoj u
nekadašnjoj Jugoslaviji (kasnije u SR Jugoslaviji i SCG, a sada u samostalnoj
Srbiji) ovlašćenoj za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom. Pored ogromnog
obrta i profita koji se ostvaruje
trgovinom oružjem, ovaj posao prate i uvek tajanstvene priče o
obaveštajcima, "šarenim" političarima, basnoslovno bogatim trgovcima,
ali i raznim lokalnim i međunarodnim probisvetima koji na sve načine pokušavaju
da uđu u biznis sa oružjem.
Domaća mreža trgovine
oružjem i vojnom opremom ima svoju tradiciju, a bila je referentna i u svetskim
okvirima dok je trajala poslednja od svih Jugoslavija. Izvor iz MO, međutim,
govori o najprljavijim poslovima koje je vodio jedini ovlašćeni, Jugoimport SDPR (nekadašnja Savezna
direkcija za promet robe posebne namene). Reč je, kako on tvrdi, o firmi koja
je već decenijama, bez konkurencije, najveći švercer naoružanjem i vojnom
opremom na Balkanu. Takođe, dodaje ovaj vrhunski poznavalac prometa naoružanja:
"...dolaskom Stevana Nikčevića na čelo Jugoimport
SDPR, to postaje
švercersko-mafijaško-udbaško-burazersko-direktorsko-razbojničko-kumovsko leglo
i jedna od najopasnijih kriminalnih rupčaga u evropskim i svetskim razmerama!
Koliko je ljudi samo u poslednjih dvadeset godina poginulo, što u Africi, što
na Bliskom istoku, što na Balkanu, što u bivšoj SFRJ, zahvaljujući ovoj,
slobodno recimo, mafijaškoj organizaciji..."
Većina dnevnih listova u
Srbiji objavila je 23. oktobra 2002. godine sledeću vest: "...Pripadnici
SFOR-a, u akciji izvedenoj 12. oktobra 2002. godine u fabrici Orao i šećerani Obarska u Bijeljini pronašli su obimnu dokumentaciju koja ukazuje
da je preko beogradske firme za spoljnu trgovinu vojne opreme Jugoimport izvezena veća količina vojne
opreme u Irak koji je pod embargom UN. Među pronađenim dokumentima nalaze se i
kompjuterski diskovi sa podacima o trgovini jugoslovenske firme Jugoimport (ranije SDPR) sa Irakom, kao
i podaci da se jugoslovenski stručnjaci nalaze u Iraku gde instaliraju opremu i
obučavaju iračku vojsku da je koristi. O postojanju ovih dokumenata upoznati su
bili pokojni srpski premijer Zoran Đinđić, ondašnji ministar inostranih poslova
Goran Svilanović i predsednik savezne vlade Dragiša Pešić, a međunarodni
inspektori, koji se bave istraživanjem kanala trgovine i distribucije oružja u
svetu, prethodnih dana su razgovarali sa srpskim ministrom policije Dušanom
Mihajlovićem, koji je, istovremeno, bio i predsednik Upravnog odbora Jugoimporta.
U jednom od dokumenata koji
je pronađen u tašni potpukovnika Vojske Republike Srpske i direktora marketinga
preduzeća Orao Gorana Santrača,
adresiranom na kancelariju Ministarstva odbrane Iraka, navodi se da Jugoimport nije mogao da u potpunosti
izvrši isporuku od 30. juna 2002 godine. U istom dokumentu navodi se da se
jedan deo pošiljke nalazi u crnogorskoj luci Bar gde čeka sirijsku dozvolu (a
roba ide u Irak!), a zatim i o načinu za vraćanje tehničkih eksperata Jugoimporta iz Bagdada kada se posao
završi, kao i o tome da Iračani moraju da uklone oznake Orao sa sve dokumentacije za održavanje opreme. "Od Iračana se
traži da uklone sva uputstva na srpskohrvatskom jeziku iz postrojenja u Iraku i
da ih vrate stručnjacima Jugoimporta.
Zahteva se i uklanjanje radnih naloga Jugoimporta,
oznaka Orao sa svih dokumenata,
kataloga i laboratorijske opreme Orla".
U slučaju inspekcije
Ujedinjenih nacija, Jugoimport
poručuje da će njihovi stručnjaci razmontirati svu opremu u roku od deset dana,
a Iračanima se nalaže da je sakriju, kao i da spreče inspektore da otkriju kako
su rezervni delovi nabavljeni od Orla tako
što će napraviti novi žig sličan žigu Orla,
koji će utisnuti preko postojećeg originalnog žiga.
Ovaj dokument pisan je na Jugoimportovom memorandumu sa datumom
25. septembar 2002. godine, a potpisao ga je pukovnik Krsto Grujović, direktor Jugoimportovog predstavništva u Bagdadu.
Prema izvorima, SFOR je ovaj dokument prosledio američkoj vladi, na čijoj se
crnoj listi za trgovinu oružjem nalazi Irak, a svaka zemlja, pa i Jugoslavija,
može imati za posledicu ozbiljne probleme u odnosima sa Amerikom i njenim
najbližim saradnicima, kao i sa Ujedinjenim nacijama.
Dozvole za poslove sa Irakom davao je bivši
savezni ministar za spoljnu trgovinu i visoki funkcioner Jugoslovenske levice,
a potom i savetnik u ambasadi SRJ u Bagdadu, Boriša Vuković, dok je, prema
proceduri, tadašnje Savezno ministarstvo odbrane moralo da odobri svaki
konkretan ugovor, odnosno posao ovakve vrste.
Afera koja je izbila nakon
prodaje oružja i vojne opreme Iraku omogućila je imenovanje Stevana Nikčevića
na mesto prvog čoveka Jugoimporta,
što praktično znači da je Demokratskoj stranci (DS) konačno uspelo da
"gurne nogu" u vrata vojnog vrha. Imenovanje dotadašnjeg pomoćnika
saveznog ministra policije Stevana Nikčevića za generalnog direktora Javnog
preduzeća Jugoimport SDPR, 5.
novembra 2002. godine, imalo je za cilj da ukaže na to da je vlast u Beogradu
odlučna da što brže "spere ljagu" sa sebe nakon svih detalja koji su
isplivali po otkriću "iračke afere" i uloge jedinog državnog
monopoliste, Jugoimporta, u tom
poslu. Nikčević na tu poziciju dolazi kao čovek koji treba da zameni generala
Jovana Čekovića, kontroverznu ličnost iz sveta trgovine naoružanjem i vojnom
opremom, čije ime je bilo sinonim za gigant zvani Jugoimport.
Drugi dan nakon stupanja na
funkciju novi direktor je sazvao sastanak sa direktorima svih fabrika koje se
bave proizvodnjom vojnog programa, povezanih u sistem tzv. namenske industrije
Jugoslavije. Detalji ovog sastanka nisu saopšteni i ostalo je otvoreno pitanje
budućih aranžmana i uslova koje je novoimenovani direktor Nikčević ponudio
svojim saradnicima. Danas je jasno: rezultati tog sastanka su takvi da je
odbrambena industrija Srbije potpuno uništena!
Iz izjava pokojnog premijera Đinđića koje je
on davao i pre ovog susreta, moglo se naslutiti da namenska industrija ima
nekakvu budućnost u drugačijim uslovima. Tako se i Nikčevićevo imenovanje tada
umnogome doživljavalo, najpre kao uspostavljanje direktnog uticaja pokojnog
srpskog premijera na čitav ovaj kompleks, pa tek nakon njegove smrti kao
"organizaciju kumova". Na čijem čelu je bio i ostao Nikčević?
Iako načelno predložen kao
kadrovsko rešenje tadašnje Savezne vlade, on je bio pomoćnik Zorana Živkovića,
u to vreme saveznog ministra policije i potpredsednika DS-a, i jednog od
njegovih najbližih saradnika. Prema takvom pogledu na stvari, Nikčević dolazi
sa zaduženjem da uspostavi "civilnu kontrolu vlasti" nad sektorom
koji se pokazao kao problematičan za bilo kakvu direktnu kontrolu. Danas,
civilna kontrola nad namenskom industrijom je ostvarena - ona se sprovodi na
"zakonskoj" osnovi , ona je "u sigurnim rukama". Kontrolu
vrši Dragan Šutanovac (ministar odbrane) sa svojim kumom i pomoćnikom za
materijalne resurse Ilijom Pilipovićem, a uz svesrdnu pomoć, podršku, sugestije
bivšeg im zajedničkog šefa Stevana Nikčevića.
Trgovina oružjem predstavlja
jedan od poslednjih bedema "nedodirljivih" vojnih krugova i na tom
tragu je moguće pratiti optužbe (na koje su i režimski pisani mediji nekoliko
puta do sada ukazivali) na mogućnost povezanosti čelnih ljudi MO, GŠ VS i
vojnih bezbednosnih struktura sa poslovima Jugoimporta
u vezi sa prodajom NVO (naoružanja i
vojne opreme).
I pored raznih kalkulacija i
cifara koje su se u medijima pojavljivale, niko još nije zvanično objavio
koliko je precizno iznosio godišnji promet oružja, vojne opreme i tehnologije
ostvaren preko ove kompanije. Tako se još uvek ne zna o kolikom novcu se
zapravo radi, ali je logično pretpostaviti da to nisu beznačajni iznosi.
Iako je još u junu 2001.
godine bio šef jugoslovenske delegacije na Konferenciji UN o lakom naoružanju u
Njujorku, iako je sa članovima jednog dela Programa za razvoj UN imao nekoliko
susreta povodom razrade projekta obezbeđivanja državne granice (u oba slučaja,
radi se o inicijativama za ograničenje proizvodnje odnosno trgovine i
skladištenja, uslovno rečeno, lakog pešadijskog oružja) Stevan Nikčević, kao "bivši"
pripadnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije, nema, niti je ikada imao
kvalifikacije za funkciju "državnog
oružara broj jedan"!
Prilikom uništenja 23.223
komada pešadijskog oružja iz vojnih viškova, koje je inicirao NATO preko svoje
agencije NAMSA (označava skraćenicu Agencija NATO za održavanje i snabdevanje i
predstavlja logistički servis zemalja članica saveza za servisiranje vojne
tehnike, transport, obuku kadra, skladištenje i čuvanje municije itd.) koje je
obavljeno za vreme mandata ministra odbrane Borisa Tadića u pogonima TRZ Čačak, Stevan Nikčević je vrtoglavom
brzinom počeo da gradi karijeru švercera NVO (naoružanja i vojne opreme) u
"zakonskim" okvirima iz senke.
Nakon rata sa NATO, i nakon
petooktobarskih promena, Stevan Nikčević se pojavljuje kao jedan od trojice
koministara policije u prelaznoj vladi. Sklonost ka trgovini oružjem pokazivao
je još u vremenu dok je radio u RDB-u (resor državne bezbednosti) u koji je
ušao 1987. godine. Dovođenjem i postavljanjem za svoje najbliže i najpoverljivije
saradnike Dragana Šutanovca (odlazećeg ministra odbrane) za savetnika i Ilije
Pilipovića na mesto direktora za američko i zapadnoevropsko tržište, a posebno
nakon odlaska Šutanovca i Pilipovića na čelne funkcije u Ministarstvo odbrane,
Srbija je postala eldorado za
raznorazne trgovce oružjem.
Da bi sve bilo na
"zakonskoj" osnovi, JP Jugoimport
SDPR je odvojio sredstva za učešće u vlasništvu nad desetak kompanija u
zemlji i inostranstvu sa većinskim, ili
potpunim vlasništvom. Biznis cveta "na zakonskoj osnovi", a firme
ćerke su tu da budu uslužne u svim privrednim marifetlucima, jer u niti jednom
sistemu kontrole ne podležu kontroli poslovanja. Pored toga, JP Jugoimport SDPR je ostvarilo saradnju sa
nekoliko privilegovanih kompanija, kako iz zemlje (CPR Impex, GIM, Bulet, Evaco), tako i iz bližeg okruženja (MDI-Podgorica,
Alen Zagreb itd.), ostvarivši tako celokupnu kontrolu nad transferom oružja
na ovim prostorima. U tim i takvim delatnostima nemaju mere. Pored basnoslovnog
pljačkanja države Srbije, oni bez trunke savesti naoružavaju sve neprijatelje
Srbije i srpskoga naroda. Tako su u prethodnih sedam godina naoružali i vojsku
Kosova.
Pravi "bosovi"
šverca naoružanja, i to u svetskim razmerama, danas su (osim Nikčevića,
Šutanovca i Pilipovića) svakako i Miloradović, tehnički direktor Jugoimport SDPR, Petar Crnogorac,
vlasnik i direktor CPR Impex;
Svetozar Crnogorac, otac Petrov, koji je jedan od bivših direktora beogradskog
predstavništva takozvane namenske industrije Zastava oružje, general-potpukovnik u penziji Milan Zarić, bivši
vojni ataše u Beču, inače otac Dragana Zarića, zamenika direktora CPR Impex; Zoran Damjanović, direktor Jugoimport monta, sadašnjeg MDI Podgorica, zatim pukovnik u penziji
Rudić, bivši načelnik Uprave za snabdevanje u MO, i još mnoge javnosti uglavnom
nepoznate ličnosti, koje u priči o domaćem gnezdu međunarodnog šverca oružja
daju sasvim novu dimenziju svojim mafijaško-klanovsko-kumovsko stranačkim
odnosima, pre svega na liniji takozvane civilne kontrole proizvodnje i prometa
oružja. Kako to funkcioniše u njihovoj organizaciji najbolje se vidi iz
sledećeg pregleda...
Naime, Jugoimport mont, kao bivša ćerka-firma Jugoimport SDPR-a (sadašnji MDI), uz nesebičnu pomoć najviših državnih
i vojnih organa, oštetio je državu za ravno 50.860.000 američkih dolara! Ovakva
i brojne druge prodaje izvršavane su, naravno, mimo legalnih novčanih tokova,
dakle "u kešu". Od raznih provizija i "ugrada",
mnogobrojnim važnim ličnostima u Srbiji je podignut velelepan "životni i
radni prostor".
Koliko se otuđio taj centar
moći koji je od šverca oružja napravio regionalno pa čak i globalno kriminalno
preduzetništvo, najbolje govori i pismo koje je svojevremeno uputio izvršni
direktor Jugoimport monta Zoran Damjanović na ruke Milu Đukanoviću, tadašnjem predsedniku
Crne Gore. Iz pisma se jasno vidi da autor "nije obuhvaćen razmenom
korisnih informacija niti podelom plena", nego da naivno veruje kako
"zli jezici blate jedan pošteni državni posao". Mora da je Đukanoviću
ovaj tužni traktat bio vrlo smešan, jer bez njegovog blagoslova nijedan
sumnjivi transport oružja nije mogao da prođe. Treba reći da su svi poslovi od
pre sedam ili osam godina i danas "na snazi", na ovaj ili onaj način,
da je crnogorski ogranak SDPR i dalje "lansirna rampa" za međunarodni
šverc oružja kojim diriguje trust mozgova u "beogradskoj centrali".
"...Cijenjeni gospodine
Predsjedniče, molimo Vas da d.o.o.
Jugoimport-Mont kao privredno društvo čiji je jedan od osnivača Vlada
Republike Crne Gore, i mene kao izvršnog direktora, uz pomoć nadležnih državnih
organa Crne Gore i ovlašćenih predstavnika Crne Gore u organima Državne
zajednice, zaštitite od neosnovanih progona, blokada i opstrukcije koje prema
nama vrše predstavnici Ministarstva odbrane DZ SCG.
Opstrukcija koju trpimo
ogleda se u sledećem:
1. Nepotpisivanje ugovora za isporuke sa fabrikama
namjenske proizvodnje u Republici Crnoj Gori (uprkos brojnim bilješkama i dogovorima, obezbijeđenim
sredstvima od maja 2005. godine i nakon 4 puta pismeno iskazanih potreba od
strane Generalštaba VSCG za proizvodima 12 ovih fabrika, Ministarstvo odbrane
već 2 godine ne započinje proces ugovaranja, čime se dovodi u pitanje opstanak
ovih fabrika i stvaraju uslovi za opravdano nezadovoljstvo zaposlenih.
Direktori fabrika i d.0.0.
Jugoimport-Mont su se više puta ovim povodom obraćali Ministarstvu odbrane
DZ SCG i Ministru ekonomije u Vladi Republike Crne Gore, međutim, bez
rezultata.)
2. Neizdavanje saglasnosti za transport sredstava
naoružanja i vojne opreme (ova
praksa je započela u decembru 2005. godine i tada je punu saglasnost za transport avionom od Aerodroma Podgorica do Bagdada
odbila da izda VBA, navodno zbog toga što nije sigurna da će se planirani let
okončati u Bagdadu. Tom prilikom sam obavio razgovor sa generalom Acom Dimitrijevićem, tada pomoćnikom
ministra odbrane za bezbednost, i u njegovom kabinetu bio upozoren da će nas
VBA sve više pritiskati, kako se bude bližio dan referenduma (za nezavisnost
Crne Gore, prim. red.) i od njega lično saznao da on ne može više da istrpi
takvo ponašanje prema Crnoj Gori, pa i zbog toga prestaje da obavlja dužnost od
01.01.2006.godine. Slučaj sa odbijanjem izdavanja saglasnosti za let ponovio se
i 07.04.2006. godine kada je u Podgoricu trebalo da sleti avion iz Sofije, i za
Bagdad preveze municiju koju su, nakon dobijenih izvoznih dozvola, kupili iz
SAD (kompanije TAOS i AEY) uplativši
avansno. Pisanu saglasnost koju je potpisao načelnik Generalštaba VSCG,
poništio je ministar odbrane DZ SCG uz zdušnu podršku svog pomoćnika za
materijalne resurse pukovnika Đedovića, koji je na tu poziciju postavljen
ispred Republike Crne Gore, iako je za istu robu Ministarstvo odbrane davalo
saglasnost za letove iz Beograda, najmanje 15 puta u zadnjih 6 mjeseci. Našem
avio-prevozniku ova saglasnost je izdata tek u subotu 08.04.2006. godine oko 14
h, nakon intervencije kod ministra odbrane od strane vojnog Izaslanika pri
Ambasadi SAD u Beogradu.
3. Proizvođenje afera i proglašavanje legalnog posla
ilegalnim
Sami znate koliko smo muke
imali da dobijemo izvozni posao prodaje viškova naoružanja i vojne opreme sa
stoka VSCG, kao jedini subjekt iz Crne Gore u poslednjih 15 godina. U
međuvremenu su uglavnom privatne firme iz Srbije izvezle ove robe u vrijednosti
od više stotina miliona USD. Od ugovorenih 5,2 miliona USD, sva sredstva su
uplaćena na poseban račun Budžeta Republike Crne Gore za finansiranje troškova
odbrane i na račun Fonda za reforme sistema odbrane kod Crnogorske komercijalne
banke. Preostalih 2 miliona USD bi trebalo da se naplate u narednih 40 dana,
ako nas ne izblokira Ministarstvo odbrane. Veoma smo iznenađeni činjenicom da
nadležni državni organi Republike Crne Gore, u prvom redu policija i
tužilaštvo, olako nasijedaju na vječito proizvedene i plasirane neistine tipa: "oružje spremljeno za prodaju na sivom
tržištu Crne Gore" (iako sva dokumentacija govori suprotno), a do
afere se stiglo tako što je bez našeg znanja zamijenjeno vozilo i vozač i bez
problema utovareno u kasarni u Beogradu i propraćeno kroz cijelu Srbiju i Crnu
Goru, sve do Bioča, odakle je dojavljeno da se navodno radi o švercu iako smo
mi tog dana zvali pet visokih policijskih funkcionera, uključujući i direktora
policije, da nam pomognu u propuštanju vozila do Aerodroma Golubovci gdje je
čekao avion ino kupca...
Takođe, optužba da je "oružje u Mojkovcu lagerovano za
preprodaju na sivom tržištu" (iako su u pitanju tronošci za
puškomitraljeze, koji nikako ne mogu biti zloupotrijebljeni a koji su u skladu
sa ugovorima skladišteni)... Sa Aerodroma Golubovci otpremljeno je 16 tona
oružja umjesto tri tone koliko je prijavljeno" (iako je sva dokumentacija
dostavljena MUP-u i Carini glasila na 16 tona). Ovakvo postupanje, uz stalne
istražne radnje koje se nad nama sprovode, onemogućava nas da radimo ono zbog
čega smo osnovani i doprinosimo uspješnom poslovanju fabrika namjenske
proizvodnje u Crnoj Gori i pronalaženju strateških partnera koji bi kroz
dokapitalizaciju izvršili konverziju vojnog programa u ovim fabrikama u
tržišni. Pored toga spriječeni smo da učestvujemo na tenderima koji se
pripremaju ovih dana, tako da smo bili prinuđeni da Vam se obratimo na ovaj
način, iako znamo da imate previše obaveza u borbi za konačno zaokruživanje
dugo čekane nezavisnosti Crne Gore.
S poštovanjem, Zoran
Damjanović..."
Red je da se čoveku odgovori...
Ubrzo nakon Damjanovićevog
pisma, Milo Đukanović, sa vladičanskih visina, traži od tadašnjeg zamenika
ministra odbrane SCG Vukašina Maraša da mu dostavi "cjelovitu
informaciju" o ovom slučaju. Naravno, sa ciljem da sve bude "kako Bog
zapoveda", i da onima koji "prate situaciju" bude jasno da je on
gore, daleko od nekakvog šverca oružja...
Maraš, naravno, odlično
razume način razmišljanja Mila Đukanovića, pa mu šalje očekivani odgovor...
"...Gospodine Predsedniče, u vezi vašeg
zahteva od 05. maja 2006. godine za dostavljanjem celovite informacije povodom
obraćanja izvršnog direktora D.0.0. "Jugoimport-MONT",
u prilogu akta dostavljam Vam "Informaciju o izvozu naoružanja" i
saradnji sa "Jugoimport-MONT-om", int. br. 1650-1 od 10.05.2006.
godine, koju je po mom nalogu izradio Sektor za materijalne resurse
Ministarstva odbrane. Informacija koju je izradio Sektor za materijalne resurse
Ministarstva odbrane daje odgovore na deo pitanja koja se tiču ugovaranja,
okolnosti na postupak davanja saglasnosti za transport i izvoz naoružanja i
vojne opreme, ali iz njima znanih razloga, u informaciji nisu obradili
suštinska pitanja iz ovog ugovora koja su sporna, zbog čega ja sa njom nisam zadovoljan. Gospodine
Predsedniče, u nameri da obezbedim što kvalitetniji Vaš uvid u celinu problema,
uključiću i neke svoje komentare sa najboljom namerom da što celovitije
sagledate ovu problematiku. Nije sporno da događaji u državnoj zajednici u
celini imaju svoje uticaje i na odnose u Ministarstvu odbrane i generalno
govoreći ozbiljne blokade i opstrukcije prema inicijativama koje su dolazile iz
R. Crne Gore o čemu sam Vam poslao informaciju. U želji da Vam ovu Informaciju učinim
što približnijom izneću neka moja zapažanja...
Na raspisani tender (08.11.2004. godine), kojim
je odobrena prodaja sredstava naoružanja i vojne opreme sa stoka Vojske SCG,
preduzeće "Jugoimport-MONT" na ponudu se nije javilo do određenog
roka (18.01.2005, godine), iako im je ponuda pismeno dostavljena. Naknadno,
nakon pronalaska strateškog partnera, direktor "Jugoimport-MONT-a" se
22.02.2005. godine obratio Ministarstvu odbrane sa zahtevom da im se odobri
ugovaranje viškova sredstava naoružanja neposrednom pogodbom. Prilikom
otvaranja svih prispelih ponuda, komisija je konstatovala da je ponuda
preduzeća "Jugoimport-MONT" na trećem mestu, sa cenom koja je za oko
1.600.000,00 USD manja od prvog ponuđača.
Nakon održane neposredne pogodbe u nadležnoj
upravi Ministarstva odbrane, a na zahtev preduzeća "Mag etrol" čija
je ponuda bila najpovoljnija, održan je sastanak na kome su direktor ovog
preduzeća gospodin Emin Eminović i predstavnik ino kupca gospodin Milovan
Mićović izneli tvrdnje da im se preti
smrću zbog učestvovanja na ovom tenderu (službena zabeleška u nadležnoj
upravi ministarstva). Nakon toga održan je sastanak između direktora "Mag
etrola" i "Jugoimport- MONT-a" i preduzeće "Mag etrol"
je odlučilo da prodaju sredstava naoružanja i vojne opreme koja su njemu
dodeljena prepusti "Jugoimport-MONT-u".
U međuvremenu, direktor
"Jugoimport-MONT-a" preduzima mere i radnje preko pojedinaca u ovom
ministarstvu, kao i u institucijama državne zajednice, preko kojih će
obezbediti legalitet dobijanja ovog posla, obrazlažući to "najširim
interesima državne zajednice". Tako je ministar odbrane gospodin Prvoslav
Davinić, Vrhovnom savetu odbrane dostavio Informaciju, pov. br. 112-107 od
29.03.2005. godine, kojom predlaže da se ovom preduzeću da posao, a Vrhovni
savet odbrane je na 22. sednici održanoj 30.03.2005. godine, doneo Zaključak: "VSO podržava preduzete aktivnosti
Ministarstva odbrane na prodaji imovine, opreme i naoružanja, u cilju podizanja
ukupnog finansijskog i materijalnog potencijala Vojske". Na osnovu preduzetih
radnji i postupaka preduzeće "Jugoimport- MONT" je sa Ministarstvom
odbrane 07.04.2005. godine zaključio komisioni ugovor o izvozu sredstava
naoružanja i vojne opreme, sa obavezom da se ugovorena sredstva preuzmu do
22.01.2007. godine. Uprava za snabdevanje koja je ispred Ministarstva odbrane
sklopila ugovor, nije preduzela zakonom propisane mere prema firmi "Mag
etrol", koja je samoinicijativno izašla iz nadmetanja i koja je pobedila
na tenderu. Za realizaciju napred navedenog ugovora, nadležna uprava
Ministarstva odbrane 11.04.2005. godine dostavila mi je nacrt Odluke o
rasporedu i korišćenju novčanih sredstava ostvarenih prodajom viškova sredstava
naoružanja i vojne opreme, na način da se sredstva u iznosu od 5.252.500 USD
nakon naplate od komisionara "Jugoimport- MONT-a" uplate na račun
Podgoričke banke, na raspolaganje i korišćenje Ministarstvu finansija Republike
Crne Gore. Dostavljeni nacrt Odluke nisam bio u mogućnosti da potpišem zato što
su sredstva naoružanja i vojne opreme koja su predmet prodaje imovina Republike
Srbije.
Iz navedenih razloga nije doneta instrukcija za
plaćanje, već je preduzeće "Jugoimport-MONT" u skladu sa odredbama
ugovora samostalno izvršilo uplate na način kako je to dato u dostavljenoj
informaciji. Posledica nedonošenja instrukcije za plaćanje je nemogućnost
sklapanja ugovora sa preduzećima namenske industrije u R. Crnoj Gori.
Zaključenim ugovorom između Ministarstva odbrane i "Jugoimport-
MONT-a" definisanje način i mesto isporuke, što podrazumeva da ovo preduzeće
preuzima naoružanje u skladištu Vojske (u konkretnom slučaju: skladište
Kneževac - Beograd), gde prestaju sve obaveze Ministarstva odbrane i Vojske
Srbije i Crne Gore.
Dalja odgovornost za transport oružja od
skladišta do carinarnice, odnosno aerodroma, u nadležnosti je komisionara -
preduzeća "Jugoimport-MONT" i MUP-a R. Srbije i R. Crne Gore.
Međutim, u realizaciji ovog ugovora pojedinci iz Ministarstva odbrane su
nenadležno u 11 slučajeva izdavali potvrdu za transport naoružanja sa
obrazloženjem da je to za potrebe snabdevanja jedinica Vojske u R. Crnoj Gori,
što je neistinito i zbog čega je protiv pojedinih oficira pokrenut postupak
utvrđivanja odgovornosti.
Gospodine Predsedniče, iz iznetih činjenica da se
zaključiti da su u postupku ugovaranja i realizacije izvoza naoružanja i vojne
opreme preko preduzeća "Jugoimport-MONT" učinjeni brojni propusti od
strane odgovornih lica u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore.
Ministar odbrane gospodin Zoran Stanković upoznao se sa svim činjenicama
vezanim za ovaj ugovor i prema mom saznanju nameran je da donese odluku da se
dalja realizacija ugovora obustavi (do sada realizovano oko 63 odsto ugovora).
Obzirom na veliku osetljivost pitanja u ovom ugovoru, mišljenja sam da se na
najvišem državnom nivou (Vrhovnom savetu odbrane), postigne dogovor i razreše
sporni problemi.
S poštovanjem, Vukašin Maraš..."
Hronologija i druge okolnosti
Da bi sve bilo jasnije, šverc oružja (kao
uostalom i nafte, cigareta i svega što je bilo kurentno i što je stvorilo
državnu mafiju u Srbiji, ali i drugim zemljama nekadašnje Jugoslavije), u ovom
slučaju se ticao najužeg kruga ljudi. Vreme u kome se sve dešava, dakle
polovinom prethodne decenije, uoči raspada državne zajednice sa Crnom Gorom,
bilo je idealno za razne nekontrolisane transporte oružja i opreme. Još nije
primenjeno ništa iz planirane sukcesije (raspodele nasleđene zajedničke
imovine), i sve je funkcionisalo kao u raspadu tradicionalnih kućnih zajednica:
ko je šta zgrabio, bilo je njegovo. Ali, na tome se nije završilo. Sedam godina
kasnije i dalje postoji ista klika na čelu SDPR-a
u Beogradu, i dalje postoji nekadašnji ogranak ove firme u Podgorici, i dalje
sa aerodroma u Golubovcu poleću avioni sa kontingentima oružja u pravcu poznatom
samo malom broju ljudi u obe države... Tako se i desilo da Vojska Kosova bude
naoružana a da narod i u Srbiji i u Crnoj Gori o tome ne zna ništa. To što već
godinama rade Nikčević, Šutanovac, Pilipović, ali i njihovi
"komitenti" u regionu, pa i u svetu (uglavnom tamo gde su diktatorski
režimi i građanski ratovi), samo je jedna slika u vitražu mračne današnjice: na
globalnoj sceni su otuđeni centri ogoljene sile, baroni vojne industrije, koji
zapravo upravljaju životima miliona.
Domaća banda švercera oružjem sebe tako i
doživljava. Iznad njih nema vlasti!
Mrtvac i grobar na sahrani
vojnog potencijala
Prilikom uništenja 23.223 komada pešadijskog oružja
iz vojnih viškova, koje je inicirao NATO preko svoje agencije NAMSA (označava
skraćenicu Agencija NATO za održavanje i snabdevanje, i predstavlja logistički
servis zemalja članica saveza za servisiranje vojne tehnike, transport, obuku
kadra, skladištenje i čuvanje municije itd.), a obavljeno je za vreme mandata
ministra odbrane Borisa Tadića u pogonima TRZ Čačak, Stevan Nikčević je vrtoglavom brzinom počeo da gradi
karijeru švercera NVO (naoružanja i vojne opreme) u "zakonskim
okvirima" iz senke.
Alo,
ovde tvoj strašni sud!
Nedugo
posle sprovedenog postupka takozvane neposredne pogodbe o prodaji vojne opreme
i naoružanja američkom kupcu (u nadležnoj upravi Ministarstva odbrane),
ispostavilo se da je ponuda preduzeća Mag
etrol bila znatno povoljnija od ponude koju je dao drugi učesnik na
tenderu, crnogorski ogranak SDPR-a, Jugoimport mont.
Ali, čim
je predstavnik Mag etrola došao kući,
zazvonio mu je telefon i stigla je pretnja da odstupi od tog posla, inače...
Neposredno potom, Mag etrol je
odlučilo da prodaju sredstava naoružanja i vojne opreme koja su njemu dodeljena
prepusti Jugoimport montu.
Inače,
u sličnim situacijama praksa u Ministarstvu odbrane, i ranije i sada,
podrazumeva da dolazak stranaka na "neposrednu pogodbu" bude u
različitim terminima! Kako bi ucene "svojeglavih" bolje
funkcionisale, a mućke nesmetano tekle...
(Nastaviće
se)