Feljton
Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog
džihada
Zajednica žrtve i zločinca
Džon R. Šindler
Kao ilustracija toga koliko su bosansku prošlost
različito videli zapadni naučnici neka posluži i to da su neki od njih danak u
krvi prikazivali ne kao otimanje dece, već kao neku vrstu otomanskog programa afirmativne
akcije, koji treba da pomogne nemuslimanima, i da su raspravljali o
njegovim ,,koristima" za Bosnu i za roditelje koji su
navodno želeli da njihovi sinovi budu obuhvaćeni ovim programom. Ponekad je,
sticajem okolnosti, danak u krvi bio od koristi bosanskim hrišćanima, jer bi
neki od odvedenih deČaka dospeli na visoke položaje u carstvu; klasičan slučaj
je Sokolu Mehmed-paša - rođen Sokolović - koji se uzdigao do položaja velikog vezira
sredinom šesnaestog veka i na tom položaju je bio neuobičajeno blagonaklon
prema svom narodu, bosanskim pravoslavnim hrišćanima. Ipak je to bio izuzetak
koji potvrđuje pravilo, i do danas bosanski nemuslimani vide danak u krvi kao
noćnu moru i ne smatraju ga prihvatljivijim niti privlačnijim nego što je bilo
odvođenje Afrikanaca u roblje od strane Evropljana (i Arapa) tokom istih tih
vekova.
Veći Turci od Turaka
Krajem petnaestog veka otomanska vlast u Bosni bila je
stabilna i čvrsto ukorenjena i organizovana na način koji će preovladivati
sledeća tri stoleća. Otomanski Turci su organizovali svoje podanike, u Bosni i
drugde, u skladu s pojmom mileta (tur. millet, od persijske reči koja
znači narod), prema kojem su grupe razdvajane na osnovu veroispovesti, što je
imalo duboke i dugotrajne posledice po Bosnu. Vladajući milet su bili
muslimani, dok su ostali podanici bili podeljeni na rimokatolički, istočnopravoslavni
i jevrejski milet.
Verskim vlastima date su svetovne nadležnosti i one su
bile predstavnici i zaŠtitnici svojih naroda. Otomanske vlasti nisu strogo shvatale
jedinstvo carstva i zadovoljavale su se time da konfesionalnim grupama dopuste
da brinu same o sebi. Otomanska provincija (Šelayet) Bosna, formalno
osnovana 1580, sa sedištem u Banjaluci, imala je neuobičajen stepen autonomije
zahvaljujući malom broju anadolijskih Turaka naseljenih u njoj.
Glavni grad provincije je 1639. premešten u Sarajevo,
grad ranije poznat kao Vrhbosna - novo ime je nastalo od reči saraj
(dvor) - a muslimani koji su kontrolisali provincijsku
administraciju i skoro svu zemlju, bili su lokalni preobraćenici koji su sebe s
ponosom nazivali Turcima: mada nisu bili Turci u etničkom smislu, agresivno su ispovedali
muslimansku veru.
Bosanski islam koji se na svojoj severnoj granici sudarao
s hrišćanskom Evropom oličenom u habzburškoj Hrvatskoj, zbog čega je živeo u
strahu da će izgubiti svoj krhki status na isturenoj granici Otomanskog carstva
- suprotno izjavama njegovih današnjih zapadnjačkih
apologeta - smatran je od samog početka izuzetno surovim.
Pošto je druga i poslednja otomanska najezda na centralnu
Evropu odbijena, i Turci poraženi pod Bečom 1683, a Habzburgovci počeli svoje
sporo ponovno osvajanje porobljenih hrišćanskih zemalja, pogoršali su se odnosi
između muslimana i hrišćana u Bosni.
Glavni grad Bosne je premešten u Travnik
1699, čime je započeo proces ekonomskog i političkog propadanja.
Početkom devetnaestog veka, posle više od stoleća
političkog i vojnog nazadovanja, Otomansko carstvo se suočavalo s neizvesnom
budućnošću, a Bosna je zapala u ekonomsku i političku krizu, dok su njeni
odnosi sa Visokom portom u carskoj prestonici bili sve gori. Stanje
hrišćanskog seljaštva u Bosni bilo je žalosno, među najgorima na Balkanu -
skoro 40 procenata seljačkog prihoda odlazilo je na prekomerne poreze. Pa
ipak, pokušaji Osmanlija da reformišu svoje opadajuće carstvo u Bosni dočekivani
su sa žestokim otporom - ne otporom hrišćana, već vladajućih muslimana.
Ljubomorno čuvajući svoj privilegovani društvenoekonomski
status, bosanski muslimani su bili spremni da se silom odupru reformama. Tako
je Bosna, nekada najčvršći bedem carstva, postala teška glavobolja za otomanske
Turske.
Ubijanje hrišćanske pobune
Antireformski konzervativizam je imao toliko snažno
uporište među muslimanskom elitom - koju su Turci zvali ajani, a lokalno su
bili poznati kao begovi - da su dizali pobune protiv otomanskih Turaka
1821,1828,1831. i 1837. Odbijali su da se odreknu svoje lokalne autonomije i
olakšaju beznadežan položaj hrišćanskog seljaštva koje je postalo buntovno.
Pobuna iz 1831. bila je najozbiljnija, a predvodio ju je kapetan Husein-beg
Gradaščević, slavni Zmaj od Bosne, suprotstavljajući se reformama u otomanskoj
vojsci, i carske trupe su je ugušile uz velike teškoće. Balkan je previrao
tokom dvadesetih godina devetnaestog veka, što je bio period buna koji će
potrajati pola stoleća. Pobune protiv muslimanske vlasti još nisu zahvatile
Bosnu, gde je hrisćanska većina bila zastrašena i nenaoružana, ali u grčkim
zemljama ona je postala ozbiljna pretnja Istanbulu i ustanci su okrutno gušeni.
U najozloglašenijem
slučaju, pobuna hrišćana na Hiosu ugušena je 1822. pokoljima i odvođenjem u
roblje skoro svih 113.000 stanovnika ovog ostrva (osim 1.800).
Istanbul nije bio
u stanju da povrati svoju vlast nad Bosnom sve do 1850, kada su carske trupe
pod Omer-pašom Latasom (Srbinom iz Hrvatske koji je prebegao u Bosnu
kako bi se spasao optužbi za proneveru, prešao u islam i stupio u otomansku
službu) skršile pobunjeničke muslimanske snage.
Glavni grad je ponovo vraćen u Sarajevo i otomanske
vlasti su pokušale da prinude lokalnu elitu na političke i ekonomske reforme
kako bi odložile potpuni slom provincije. U tome u velikoj meri nisu uspele, i
zapadne diplomate u Bosni izveštavale su da između muslimana i hrišćana zjapi
ponor, daje uzajamna mržnja duboka, a daje mogućnost reforme pusta nada. To je
i dalje bilo najgore mesto na Balkanu za hrišćane.
Britanski konzul u Sarajevu sažeto je
opisao situaciju 1860; ,,Mržnja hrišćana
(prema muslimanima) snažna je. Tokom
skoro tri stotine godina bili su izloženi tlačenju i surovostima. Za njih ne
postoji drugi zakon osim kaprica njihovih gospodara." Konzul
je dodao da su otomanske reforme posle 1850. toliko neuspešne da zapravo
ekonomski štete hrišćanima.
Štaviše, čak i dobrodošle reforme - na primer, novostečena
sloboda da se grade crkve - nailaze na efikasan otpor lokalnih vlasti, a sudovi
i dalje nepošteno sude nemuslimanima, tako da su prava hrišćana još uvek funkcionalno
nepostojeća. Sredinom sedamdesetih godina devetnaestog veka, hrišćani u Bosni i
Hercegovini konačno su bili spremni da se dignu na oružje protiv svojih
muslimanskih gospodara, podstaknuti sve gorim uslovima i poljoprivrednom
krizom. Ustanak iz 1875, koji je obuhvatao mnoge lokalne pobune širom zemlje,
posebno u Hercegovini, bio je nasilno ugušen prenerazivši Evropljane, užasnute otomanskim
postupcima i spaljivanjem stotina hrišćanskih sela, što je stotine hiljada ljudi
nateralo u izbeglištvo.
Bosna, Austro-ugarska kolonija
Zapadni posmatrači su zapazili ulogu koju su u gušenju
ustanka imali lokalni muslimani, nadajući se da će iskoristiti nasilje kako bi
poništili reforme uvedene posle 1850. i tako zadržali hrišćane u užasnim društvenoekonomskim
uslovima.
Pokolji u Bosni 1875-1877. bili su kap koja je prelila
čašu i naveli su evropske sile da konačno preduzmu diplomatsku akciju kako bi
uvele stabilnost u regionu i sprečile dalje pljačkanje hrišćana. Rezultat je
bio Berlinski kongres, održan juna 1878, prvi - ali ne i poslednji - pokušaj
velikih sila da spolja uvedu mir i red na Balkanu. To je dovelo do kraja otomanske
vlasti nad Bosnom, a Austro-Ugarskoj, večitom neprijatelju Porte, dozvoljeno je
da okupira, mada ne i formalno anektira, izmučenu provinciju. Pa ipak je austrougarska
invazija s kraja jula 1878. bila sve samo ne šetnja, nasuprot skorašnjim
opisima ovog pohoda, i habzburška vojska je naišla na neočekivano snažan otpor
u Bosni.
Uplašeni da će
izgubiti svoj privilegovani društveno-ekonomski status, muslimani (39 procenata
stanovništva) ogorčeno su se borili protiv Austrijanaca, bez ikakve zvanične
pomoći Otomanskog carstva, i Beču je na kraju bila potrebna sila od preko
četvrt miliona vojnika da bi pokorio Bosnu, uz pet hiljada žrtava- Skoro sto
hiljada muslimana se svrstalo pod zeleni barjak islama da bi se oduprlo nevernicima.
Mada su bosanski katolici (18 procenata stanovništva) pozdravili Habzburgovce
kao oslobodioce, ne bas zanemarljiv broj pravoslavaca (43 procenta stanovništva)
pridružio se otporu u strahu da će Austrijanci silom ,,šizmatične" pravoslavce
preobratiti u katolike, što je bila opravdana bojazan, jer su raniji habzburški
upadi u Bosnu bili praćeni odredima jezuita koji su imali upravo tu nameru.
Do jeseni 1878. godine, habzburška vlast je bila
učvršćena, a velika pobuna u istočnoj Hercegovini protiv Austrijanaca s početka
1882 - poslednji trzaj otpora, izazvan uvođenjem regrutacije u Bosni - nije
mogla da ugrozi vlast Beča u Bosni.
Razvejavši strahove muslimana i nade hrišćana, habzburška
vlast je donela malo od očekivanih društvenih i političkih promena. Bečka
uprava u Bosni bila je u suštini kolonijalna Austro-Ugarska nije formalno anektirala
svoju novu provinciju sve do 1908 - a stabilnost je bila prevashodni interes na
balkanskim granicama. Politika je stoga imala za cilj umereni ekonomski i
politički razvoj koji neće izazvati nerede.
Mada je zahvaljujući austrijskoj vlasti došlo do skromnog
razvoja industrije i savremenog transporta, nije bilo dalekosežne zemljišne
reforme, a otomanski zakoni o vlasništvu nad zemljom ostali su na snazi;
situacija 1910. godine, jedva da se razlikovala od one pre austrougarske
invazije: 91,49 procenata vlasnika zemlje bili su muslimani, dok su od seljaka
(zvanih kmetovi) 73,92 procenta bili pravoslavci, a 21,49 katolici.
Kad su Srbi i Hrvati prestali da budu Bosanci
Ekonomsko
opterećenje seljaka i dalje je bilo veliko, a nevolje su se neizbežno shvatale
s obzirom na etničku i versku pripadnost. HriŠćanima, a posebno pravoslavcima,
koji su Habzburgovce posmatrali s jedva malo manjom odbojnošću nego Turke,
ništa lakše nije padao ni način na koji Su austrougarske vlasti brižljivo
čuvale muslimanske sporedne prihode. U strahu da ne izazovu pobunu - naučili su
lekciju 1882. kada je pobunu delimično podstakao i sarajevski muftija (visi
muslimanski sveštenik) izdavši islamski pravni dekret (fatvu) protiv služenja
muslimana u habzburškoj vojsci - kolonijalne vlasti nisu izmenile položaj
islama u bosanskom društvenom, ekonomskom i političkom životu.
U pravnom smislu, Habzburgovci su zapravo osnažili islam
uvođenjem reis-ul-ule-me kao najvišeg sveštenika u Bosni 1882. i izborom
sarajevskog muftije kao prvog na ovaj moćni položaj. Austrougarske vlasti su
se prilagođavale kad god je to bilo moguće željama i običajima bosanske
elite koja je skoro u potpunosti bila muslimanska.
Nije bilo nikakvog pokušaja da se muslimani preobrate u
hrišćanstvo; naprotiv, habzburške birokrate su izgradile veliki broj verskih
škola i zgrada za muslimane, pa su čak i zidale vladine zgrade u mavarskom
stilu. Među novim ustanovama bio je i šerijatski institut, otvoren 1887, koji
je ubrzo postao najznačajnija škola za obrazovanje muslimana. Versko
obrazovanje u školama bilo je obavezno za muslimane, sa mektebima za
decu i medresama, odnosno teološkim srednjim školama, za one naklonjene svešteničkom
pozivu.
Muslimanski
regruti su se u austrougarskoj armiji hranili u skladu s verskim propisima i
klanjali su pet puta dnevno. Osim slobode da grade crkve, može se oprostiti
bosanskim hrišćanima što su se pitali šta se promenilo otkako su Habzburgovci
preuzeli njihovu zemlju. Kao i tolikim drugim zapadnim kolonijalnim silama, i Austrijancima
su došla glave poboljšanja koja su doneli, pre svega u oblasti obrazovanja.
Gradeći savremeni školski sistem tamo gde nikakav nije ni
postojao, i posebno učinivši sekundarno obrazovanje dostupnim mladima iz svih
slojeva, stvorili su novu klasu pismenih, čiji su mnogi pripadnici kolonizatore
posmatrali kritički i s nepoverenjem.
Širenje obrazovanja išlo je ruku pod ruku sa rađanjem
nacionalizma u Bosni. Usredsređeni napori dugogodišnjeg habzburškog namesnika
Benjamina fon Kalaja (Benjamin von Kallay, 1882-1903) da izgradi
bosanski identitet koji će biti privlačan svim etničkim i verskim grupama - on
je to nazivao ,,bošnjaštvom" - nisu uzimali u obzir duboku ogorčenost koju
su za sobom ostavili vekovi otomanske vlasti, i nisu uspeli da prevaziđu moć
nacionalizma koji se rađao. Posle tri decenije habzburške vlasti, postojao
je kadar nacionalista željan da vidi Habzburgovce kako odlaze, i bosanski
pravoslavci (1910. ih je bilo 43,49 procenata) i katolici (22,87 procenata),
više se nisu smatrali Bosancima određene vere, nego Srbima i Hrvatima.
Zločini koji se ne zaboravljaju
Za bosanske muslimane (1910. bilo ih je 32,25 procenata),
poistovećivanje pravoslavaca sa Srbima i katolika sa Hrvatima bilo je zloslutan
predznak. Mali broj muslimana - verovatno ne vise od 10 procenata - napustio je
Bosnu kako ne bi živeo pod vlašću Habzburgovaca, i mada je privilegovani status
njihove zajednice u velikoj meri ostao nepromenjen posle odlaska otomanskih
Turaka 1878, ipak su se mnogi osećali nesigurno. Oni su dugo definisali svoj
identitet preko Otomanskog carstva kao dela svetske muslimanske zajednice ili
ume (arap. umma); nisu imali nacionalnost u modernom smislu. Njihov univerzalistički
islamski pogled na svet uzdrman je slomom otomanskih Turaka ostavljajući za
sobom prazninu. Za veliki deo nove obrazovane klase ideologija panislamizma
bila je privlačna i u njoj su videli alternativu zapadnjačkim ideologijama.
To je Bosnu smeštalo u širi kontekst globalnog islama i
muslimanima pružalo osećaj pripadnosti umi, čak i ako više nisu bili pravno ili
administrativno njen deo. U godinama pre 1914. godine, panislamizam je duboko
prodro među obrazovane muslimane, udružen sa lojalnošću Habzburgovcima koji su
štitili interese muslimana u Bosni.
Ima ironije u oduševljenju muslimana austrijskom vlašću
ako imamo u vidu koliko su se ogorčeno u početku opirali vlasti Habzburgovaca,
a vrhunac je dostignut 1914. kada je mladi bosanski Srbin, 28. juna u Sarajevu,
ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.
Ubistvo naslednika austrougarskog prestola izazvalo je
nerede i progone Srba u gradovima širom Bosne i Hercegovine, a muslimani i
Hrvati su oduševljeno odgovorili pozivu na mobilizaciju kada je avgusta te
godine kriza gurnula Evropu u Prvi svetski rat. Bosanske jedinice, nesrazmerno
popunjene muslimanima, pokazale su se najpouzdanijim elementom u austrougarskoj
vojsci, a legendarna Druga bosanska regimenta dobila je više ordena za hrabrost
nego ijedna evropska regimenta cara Franje Josifa. Mereno po glavi stanovnika,
bosanski muslimani su izgubili više ljudi u ratu od ijedne druge etničke grupe
u Austrougarskom carstvu!
Žrtve muslimana za ratne ciljeve poslednje evropske
katoličke sile bile su dirljive, jer su Habzburgovci izgubili rat i svoje
drevno carstvo. Bilo je to političko nazadovanje od koga bosanski
muslimani tek treba da se oporave. Postojala je i mračnija strana, preteča međuetničkog
nasilja i mržnje u Bosni, koji će trajati tokom celog dvadesetog veka.
Austrougarske vlasti su zatvarale bosanske Srbe osumnjičene za špijunažu
i izdaju sa uznemirujućim žarom.
Oko 5.500 istaknutih ličnosti zatvoreno je u prvim
mesecima rata, od kojih je najmanje 700 - a možda čak i 2.200 - pomrlo po
zatvorima usled zlostavljanja. Muslimani su igrali nesrazmernu ulogu u ovom
poduhvatu koji se u velikoj meri oslanjao na paravojne šuckore (Schutzkorps)
sa zadatkom da love buntovne Srbe, i u čijim su redovima pretežno bili
muslimani: jedinice šuckora bile su posebno aktivne u srpskim oblastima
istočne Bosne, a u svojim čistkama su imale običaj da
pokupe sve neprijatelje - stvarne ili imaginarne - koje bi našli. Ne
iznenađuje stoga to što je slom Habzburškog carstva oktobra 1918. u Bosni
izazvao haos.
Dok je austrijska vlast iščezavala, a Bosnu okupirale
pobedničke trupe susedne Srbije, dolazilo je do provala nasilja širom zemlje.
Bilo i slučajeva
osvete Srba nad muslimanima zbog zverstava tokom rata. Pouzdane brojeve je teško
ustanoviti, ali od 1914. do 1920. godine bilo nekoliko hiljada poginulih u
Bosni, većinom Srba i muslimana u istočnim oblastima zemlje, koje su pobili paravojni
odredi i bande, što je
prošlo skoro
neprimetno u velikom neredu rata i poraza. To je ostavilo ogorčenost na obe
strane, koja neće biti
brzo zaboravljena.
Kome je trebala Jugoslavija?
Krajem 1918. godine, deo habzburškog carstva nastanjen
Južnim Slovenima pridružen
je pobedničkoj
Srbiji kao deo novoosnovane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (zvanično će
dobiti naziv Jugoslavija tek 1929. godine!). To je od početka bio nesrećan
brak. Za srpske nacionaliste u Bosni i širom jugoslovenskih zemalja, rađanje nove
države bio je trenutak trijumfa. Mada su gubici Srbije u ratu bili užasni -
nijedna država, srazmerno broju stanovnika, nije pretrpela tolike gubitke u
Prvom svetskom ratu - ishod sukoba je ostvario maksimalističke želje Kraljevine
Srbije. Ona je tretirala Jugoslaviju kao proširenu Srbiju, progutavši Bosnu,
Hrvatsku, Sloveniju i južnu Ugarsku (Vojvodinu za Srbe) skoro u celosti.
Vlast Beograda se ipak pokazala manje surovom i osvetničkom nego što su to
muslimani očekivali. Mada je sprovedena već odavno potrebna agrarna reforma,
koja je išla u korist hrišćanskih seljaka a na štetu muslimanskih
zemljoposednika, sam islam nikada nije bio napadan: muslimanske verske škole, udruženja i bogomolje
nisu bili ugrožavani. Mada su bosanski muslimani nesumnjivo osećali
gubitak moći, teško da su bili žrtve, i manje su bili razočarani Jugoslavijom
nego njihovi susedi u Hrvatskoj. Pokazalo se da je Beograd, poput Beča pre
njega, bio zainteresovan pre svega za stabilnost i nije imao nikakve želje da
izaziva meteže raspirujući muslimanske strasti.
Osnovni problem koji je mučio
Jugoslaviju između dva rata bila je preterano centralizovana i korumpirana
birokratija; zemljom su upravljali Srbi iz Srbije u vlastitu korist a na štetu svih
drugih. Tokom prve decenije, od svog nastanka, nova država Južnih
Slovena bila je predmet nezadovoljstva svih naroda koji su ranije bili pod Habzburgovcima
- Hrvata, muslimana, Srba iz Hrvatske i Bosne i Slovenaca, tim redom. Međutim,
među bosanskim muslimanima bilo je malo spremnosti za konfrontaciju. Nemajući
više kontrolu nad Bosnom, prihvatili su strategiju prilagođavanja, koju će upražnjavati
i tokom budućih decenija, kao najbolji način da se ostvare interesi muslimana i
štite njihova
prava.
GLOSA
Ima ironije u oduševljenju
muslimana austrijskom vlašću ako imamo u vidu koliko su se ogorčeno u početku
opirali vlasti Habzburgovaca, a vrhunac je dostignut 1914. kada je mladi
bosanski Srbin, 28. juna u Sarajevu, ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda i
njegovu suprugu Sofiju.
O autoru
Džon R. Šindler je profesor strategije na Vojnopomorskom
koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset
godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država.
Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim
snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.