Zakonopravila
Prepisivači i njihove tragikomične izmene i dopune Krivičnog Zakonika
Saučinilac koji nije izvršilac
U toku je postupak izmena i dopuna Krivičnog Zakonika koji bi trebalo
da, barem kada je u pitanju usaglašavanje našeg zakonodavstva sa Evropskim,
postigne jedan korak više u odnosu na dosadašnje izmene. Na prvi pogled reklo
bi se da je to pozitivna namera novih vlasti. Ali kada se detaljnije pogledaju
predlozi tih izmena, dolazi se do zaključka da ustvari tu i nema nikakvih suštinskih
izmena već da određeni predlozi predstavljaju presipanje iz šupljeg u prazno,
konstatuje Tabloidov urednik Josip Bogić, bivši pukovnik Uprave za borbu protiv
organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a
Josip Bogić
Krivično zakonodavstvo u Srbiji do danas se nije oslobodilo
„socijalističkih" pojmova pa se i dalje pokušava socijalističkim
represivnim normama zaštita odnosa koji proizilaze iz tržišne ekonomije što je
jedno sa drugim u dijametralnoj suprotnosti. Ovo je najočitije kod krivičnog
dela zloupotreba službenog položaja. U mnogim krivičnim postupcima koji su
pokrenuti protiv pojedinaca koji su osnivali preduzeća, sa namerom da za ista,
a kasnije i za sebe pribave korist, su zbog toga hapšeni. Ceo kapitalistički
sistem upravo počiva na tome da se za preduzeća pribavi korist a kasnije i za
pojedinca. Za takvo postupanje u sistemima tržišne ekonomije pojedinac biva
nagrađen samo se kod nas i dalje procesuira za zloupotrebu službenog položaja u
privatnom preduzeću.
Kako neko može da odgovara za zloupotrebu službenog položaja u preduzeću
koje je osnovao svojim kapitalom, pribavljao korist za preduzeće, uzimao novac
od tog istog preduzeća i da bude još i uhapšen?!
U uređenim državama vlasnik firme može da odgovara najčešće za
poresku utaju ukoliko je oštećen budžet za poreze, doprinose, carine i dr, moguće
je da takvo lice krivično odgovara i za krivično delo prevare ili izaziva nja
lažnog stečaja a nikako za zloupotrebu položaja. Takođe bi teoretski bila moguća
situacija da vlasnik firme ima zaposlene kao odgovorna lica koji upravljaju tom
firmom pa ukoliko bi oštetili tu firmu mogli bi krivično da odgovaraju za
proneveru ili zloupotrebu položaja, ali bi se krivično gonjenje preduzimalo po
privatnoj tužbi, a nikako po službenoj dužnosti. Mnogi slučajevi procesuiranja
u privatnim firmama su se vodili a da pri tome nije bilo odštetnih zahteva od
iste firme. Tužilac goni neko lice po službenoj dužnosti a vlasnik firme kaže
da nije oštećen! Koji je onda interes države ra procesuira takve slučajeve?
Svako je u Srbiji unapred kriv
U prošlosti su takođe zabeleženi slučajevi procesuiranja pojedinaca u
privatnim firmama koji nisu imali nikakav status službenog ili odgovornog lica
već im se stavljalo na teret da su „faktički" obavljali dužnost odgovornog
odnosno službenog lica. Takva lica nisu imala nikakva rešenja za određeno
odgovorno mesto, kako nalaže Zakon o radu ili pak Zakon o privrednim društvima.
Prema Zakonu o radu u svakom pravnom licu mora da postoji sistematizacija
radnih mesta kojom su određena i radna mesta odgovornih lica, lica sa
posebnim ovlašćenjim i lica koja zastupaju to pravno lice. Osim toga za svako
radno mesto postoji opis poslova i radnih zadataka kojima se reguliše delokrug
poslovanja.
Prema ovakvom „nakaradnom" tumačenju fakticiteta ispada da svako
lice u privatnoj ili drugoj firmi može faktički da bude odgovorno lice i da
preduzima pravne i druge radnje i da krivično odgovara. Postavlja se logično
pitanje, čemu onda zakoni i drugi podzakonski akti?
Po logici stvari trebalo bi ukinuti sve ove zakone i uvesti načelo
fakticiteta, gde se ko „navata" za to da mu se sudi! U tom smislu predlažem
da se po načelu fakticiteta sudi i bivšem predsedniku Borisu Tadiću za sve
nezakonitosti koje budu utvrđene ili se utvrđuju protiv Premijera i njegovih
ministara u prošloj Vladi jer je opšte poznata činjenica da je upravo Boris
Tadić osim što je formalno bio predsednik države faktički bio i premijer i
ministar policije i ministar pravde i guverner i predsednik Ustavnog suda
itd...A opšte je poznata činjenica da se krivično pravne norme svugde u svetu
tumače i primenjuju najrestriktivnije.
Po načelu fakticiteta i portir i čistačica i svaki drugi zaposleni
mogao bi da odgovara za zloupotrebu položaja. Mislim da bi pitanje fakticiteta
trebalo kao pojam izbaciti iz Krivičnog zakonodavstva barem kada su u pitanju
krivična dela finansijskog kriminala i korupcije, a naročito primanja i davanja
mita. Položaj nekog lica u privatnim preduzećima regulisan je osnivačkim aktom
ili Aktom o sistematizaciji radnih mesta.
Kada je u pitanju gonjenje za krivično delo zloupotreba položaja
odgovornog lica tom članu bi trebalo dodati stav da se gonjenje preduzima po
privatnoj tužbi akcionara ili vlasnika kapitala. Koji interes ima država da
reguliše krivično pravnom normom, i to po službenoj dužnosti, da krivično goni
fizička lica u privatnim firmama? U praksi bi to bilo isti kao kada bi između
dva fizička lica postojao spor oko pozajmice para gde tužilac dužnika tereti za
prevaru a oštećeni nije ni podneo krivičnu prijavu i gde nema odštetnog
zahteva!?
Učinilac nije počinilac
Novo u ovom predlogu su i pojmovi kao što su "učinilac" krivičnog
dela, ako je "krivično delo učinjeno", "učinilac će se
kazniti" i dr., moram priznati da, bez obzira što nisam bio briljantan
student ove pojmove nisam učio. Možda ovakvi pojmovi postoje u krivičnim
zakonodavstvima okolnih zemalja, ali na našim prostorima nisu uobičajeni.
Možda je prilikom pisanja ovog i prethodnih zakonika neko zaboravio
"copy paste" kada je prepisivao tuđe zakone !?
Postoji izvršilac krivičnog dela, a ne učinilac, da
postoji saizvršilac i saizvršilaštvo a ne saučinilac ili saučinilaštvo.
Takođe se krivično delo ne vrši učinjenjem ili neučinjenjem već činjenjem ili
nečinjenjem. Osim toga postoji radnja izvršenja krivičnog dela a ne učinjenja
ili neučinjenja.
Uvode se i neka krivična dela u vezi sa javnim nabavkama što smatram da
je bespotrebno jer korupcija u javnim nabavkama može da goni samo odgovorna
lica za korupciju u javnim ili državnim preduzećima i ustanovama, naročito kada
je u pitanju primanje mita tako da je možda samo trebalo proširiti možda
postojeće krivično delo a nikako donositi novo jer postojeće ispunjava standard
Evrope.
U vezi sa tim postoji i Konvencija OUN o korupciji koja predviđa šta se
smatra službenim licem odnosno funkcionerom. U članu 2 Konvencije piše da
izraz: (a) "Javni funkcioner" označava: (i) svako lice koje
vrši zakonodavnu, izvršnu, upravnu ili sudsku funkciju države ugovornice, bilo
da je imenovano ili izabrano, bilo da je ona stalna ili privremena, plaćena ili
neplaćena, bez obzira na rang tog lica; (i) svako lice koje obavlja javnu
funkciju, uključujući u javnom organu ili javnom preduzeću ili vrši javnu službu
prema definiciji domaćeg zakonodavstva države ugovornice i na način kako se
primenjuje pravo te države ugovornice u odnosnoj oblasti; (i) svako drugo lice
definisano u pravu države ugovornice kao javni funkcioner. Međutim, u smislu
nekih posebnih mera sadržanih u Poglavlju II ove konvencije, termin "javni
funkcioner" može označavati svako lice koje obavlja javnu funkciju ili vrši
javnu službu prema definiciji zakonodavstva države ugovornice i shodno primeni
u odnosnoj oblasti prava te države ugovornice;
Slično rešenje daje i Evropska Konvencija o korupciji iz Strazbura s
tim što ona precizira šta je to korupcija u javnom i privatnom sektoru kao i da
za nju treba da postoje specijalizovani a ne specijalni organi kao što je to
kod nas slučaj.
Resavska prepisivačka škola, ili, „Copy paste"
Potrebno je istaći kada je u pitanju Organizovani kriminal da
Konvencija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih
protokola jasno definiše pojmove:
a) "grupa za organizovani kriminal" označava
organizovanu grupu od tri ili više lica, koja postoji u izvesnom vremenskom
periodu i koja deluje sporazumno u cilju činjenja jednog ili više teških zločina
ili krivičnih dela utvrđenih u skladu sa ovom konvencijom, radi zadobijanja,
posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi;
b) "težak zločin" označava radnju koja predstavlja krivično
delo kažnjivo maksimalnom kaznom lišenja slobode u trajanju od najmanje četiri
godine ili nekom težom kaznom;
c) "organizovana grupa" označava grupu koja nije slučajno
formirana radi neposrednog izvršenja krivičnog dela, i koja ne mora da ima
formalno definisane uloge svojih članova, kontinuitet članstva ili razvijenu
strukturu.
Neki sa pravom postavljaju pitanja zbog čega kod nas postoji toliko
mafija. Kod nas je za organizovani kriminal dovoljno da je za nešto propisana
kazna zatvora četiri godine ili teža a ne najmanje četiri godine ili teža kako
to predviđa Konvencija. Takođe sam kao student naučio da pravim razliku između
pojma "najmanje" i "propisane" kazne zatvora za izvršeno
krivično delo kao i kako se tumači pojam minimum i maksimuma zaprećene kazne.
Organizovani kriminal predstavljaju teška, a ne pilićarska krivična dela kao što
se to kod nas praktikuje. Sada se pod organizovani kriminal tretira i SMS
mafija!
Kada se ima u vidu da je stožer svih dosadašnjih radnih grupa pa i ove
radne grupe, stručnjak za Krivično zakonodavstvo čovek koji je od petog oktobra
do danas učestvovao u svim izmenama i da je prethodne izmene kritikovao kao
neuspešne, jasno je o čemu se tu radi. Nikakve suštinske promene nisu urađene.
Samo su neke odredbe članova brisane ili se prebacivane u druge članove.
Zaboravite već jednom „copy paste". Diplomci iz Donje
Livadice (Pravni fakultet Kragujevac) i dalje nesmetano rade, umesto da su tamo
gde im je mesto.