Zaječar

 

Jedan o najatraktivnijih turističkih objekata u Zaječaru već šest godina zvrji prazan i zaboravljen

 

Vodenica "melje" paučinu

 

Objekat je pre šest godina zatvoren sa obrazloženjem da ga je potrebno hitno rekonstruisati i da će to biti urađeno za samo par meseci. Tek posle pet godina objekat je rekonstruisan sredstvima iz NIP-a, ali je i posle toga ostao zamandaljen

 

Vuksan Cerović

 

Jedan od retkih i dragocenih spomenika iz otomanskog vremena - Turska vodenica u samom centru Zaječara, već šest godina zvrji prazna i zaboravljena. Njena ulazna vrata prekriva gusta mreža paučine, koja nedvosmisleno svedoči da u objekat bogomdan za turizam, ugostiteljstvo i kulturu niko ne zaviruje.

Kada će zaviriti nismo uspeli da pouzdano saznamo, mada smo razgovarali sa mnogim ljudima doskorašnje vlasti u Zaječaru, koji su po prirodi posla za to trebali da se interesuju. Razlozi tog "neznanja" su manje više banalni, izuzimajući činjenicu da Zavod za zaštitu spomenika iz Niša nije dao neophodnu saglasnost na na projekat i izvedene radove, koji su završeni pre osam meseci. Bez tih saglasnosti nije moguće izdati upotrebnu dozvolu...

 

Svedok burnih vremena

 

Kada je Turska vodenica u Zaječaru izgrađena niko pouzdano ne zna. Ne zna se ni ime vlasnika koji je izgradio, niti šta se sa njom dešavalo pre 1833. godine, kada je Timočka krajina definitivno oslobođena od Turaka. Posle toga se zna da je bila zapala za oko Knjaza Miloša Obrenovića, koji je uglavnom za male pare kupovao vredniju imovinu Turaka koji su odlazili iz Srbije, ali nije uspeo da je kupi, jer ga je pretekao neki Kosta Nišlija, kome je vlasnik vodenice dugovao 500 dukata.

Milošu Obrenovuću, koji je bio posebno zainteresovan za vodenice po Timoškoj krajini, jer su to bili veoma rentabilni objekti, nije bilo svejedno što nije postao vlasnik vodenice usred varoši Zaječar, pa je i dalje nastojao da je preko lokalnih poverljivih ljudi kupi. Prema raspoloživim podacima u tome nije uspeo, jer je Kosta Nišlija 1837. godine vodenicu prodao Jeremiji Zdravkoviću, "členu Magistrata Okružija Aleksinačkog", a kako je kasnije dospela u posed Lale Dimkovića, pisanih tragova nema.

Iz Popisa stanovništva i imovine varoši Zaječar iz 1863. godine vidi se da je bila u vlasništvu Lalilnih sinova Jovana i Nikole Lalovića (prezime su dobili po ocu) i tada se po njima zvala Lalovića vodenica. Vodenica je ostala u vlasništvu te ugledne zaječarske porodice sve do završetka Drugog svetskog rata, kada je nacionalizovana i data na upravljanje preduzeću "Žitopromet". Kratko je korišćena a onda zapuštena da bi odlukom Radničkog saveta "Žitoprometa" od 31.10. 1954. godine bila preneta bez naknade novoformiranom Narodnom muzeju u Zaječaru. Nedugo potom, 1959. godine stavljena je pod zaštitu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika. Pošto je bila prilično zapuštena, jer Narodni muzej nije imao para da je konzervira i održava, ustupljena je na korišćenje Ugostiteljskom preduzeću "Srbija" koje je obnovilo i pretvorilo u ekskluzivan ugostiteljski objekat "Vodenica". Kasnije je poverena Turističkoj organizaciji opštine Zaječara u čijem je sastavu restoran radio sve do početka 2007. godine.

 

Obećali pa zaboravili

 

Dve godine nakon dolaska na vlast Boška Ničića, doskorašnjeg gradonačelnika Zaječara, početkom januara 2007. godine, odlučeno je da se restoran "Vodenica" zatvori radi "ozbiljne rekonstrukcije i podizanja kvaliteta usluga na mnogo viši nivo". Upravni odbor Turističke organizacije, na čijem je čelu bio potpisnik ovih redova, doneo je takvu odluku, jer je imao uveravanja Zorana Stamenkovića, direktora Turističke organizacije i gradonačelnika Ničića, da će rekonstrukcija biti završena "za par meseci, do početka turističke sezone".

Pošto obećanje nije ispunjeno, predsednik Upravnog odbora je podneo ostavku i imenovan je novi. Prošlo je od tada punih pet godina a Stamenković i Ničić se nisu nimalo uzbuđivali što izuzetno atraktivan objekat samuje zamandaljen u centru Zaječara. Jedini posetioci "Vodenice" u tom periodu bili su vetar i pauci.

Konačno, u drugoj polovini 2012. godine "Vodenica" je rekonstruisana sredstvima NIP-a. Izvođač je bilo, gotovo po običaju preduzeće "Hajduk" iz Male Jasikove, a vrednost radova je bila oko 20 miliona dinara. Radovi su zvanično okončani 12. oktobra 2012. godine, bez obzira što Zavod za zaštitu spomenika iz Niša nije doneo rešenje o davanju saglasnosti na projektnu dokumentaciju, dok se ne isprave nedostaci na koje je ukazano dopisom broj 152/2 od 2. marta 2012. godine. Komisija za tehnički prijem je bez obzira na to primila objekat, ali upotrebna dozvola do danas nije izdata jer nema saglasnosti Zavoda za zaštitu spomenika iz Niša ni na izvedene radove.

U Direkciji za izgradnju grada Zaječara, čiji su stručnjaci vršili nadzor  nad izvođenjem radova, tvrde da su nedostaci na koje je Zavod za zaštitu spomenike iz Niša ukazao ispravljeni, a da je problem sa saglasnostima finansijske prirode. Šank od rostfraja u objektu starom 200 godina, čiji je autentični enterijer i eksterijer trebalo sačuvati, kao i neki drugi detalji, ozbiljno dovode u sumnju tvrdnju da su ispravljeni nedostaci na koje je Zavod za zaštitu spomenika iz Niša ukazao.

Nezvanično smo saznali da je prilikom rekonstrukcije jedan vodenički kamen polomljen, da u objektu više nema nijednog i da je vitlo bilo ukradeno i prodat kao staro gvožđe.Srećom je pronađeno i vraćeno, ali izgleda da nije postavljeno na mesto na kome je inače stajalo. Drugim rečima od stare Turske vodenice je ostala samo prazna ljuštura.

Vlast Boška Ničića nije se mnogo obazirala na odredbe Zakona o planiranju i izgradnji kojima je predviđeno da objekat mora imati upotrebnu dozvolu kako bi mogao biti predat na upotrebu. U tom maniru u novembru 2012. godine raspisan je oglas za davanje u zakup "Vodenice" ukupne površine 105 kvadrata. Stigle su dve ponude, koje su otvorene 12. 12. 2012. godine, Komisija je predložila koja je ponuda povoljnija, ali ugovor nije sklopljen, jer je gradonačelnik Ničić 17. 1. 2013. godine doneo rešenje kojim su ponude odbijene, a Odeljenju za urbanizam, građevinarstvo i komunalno stambene poslove naloženo da pre ponovnog oglašavanja tačno utvrdi površinu nepokretnosti uključujući objekat površine 110 kvadrata, nadstrešnicu površine 114 kvadrata i popločane staze 67 kvadrata.

Odmah su po Zaječaru počele da kruže priče da se tako priprema teren da "Vodenicu" u zakup uzme Slobodan Pajkić Paja, zaječarski ugostitelj i prijatelj gradonačelnika Ničića. To je, međutim, ostalo u domenu nagađanja, jer novi oglas  do danas nije raspisan.

Prema rečima Veselinke Živanović, načelnika Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i stambeno komunalne poslove koja je pre nekoliko dana smenjena, novi oglas o davanju u zakup "Vodenice" nije raspisan jer u važećoj Odluci o davanju u zakup poslovnog prostora grada Zaječara nema  odredaba kojima je regulisano pod kojim uslovima i po kojoj ceni se u zakup daju opremljeni objekti. Na pitanje zašto tokom minulih sedam meseci nisu predložene izmene i dopune pomenute odluke  odgovor nismo dobili.

Nova  zaječarska vlast je ovih dana naložila Turističkoj organizaciji grada Zaječara i Narodnom muzeju u Zaječaru da se objekat "hitno stavi u funkciju". Paučina sa ulaznih vrata je skinuta, popisan inventar i sročen zapisnik  o stanju u kome je objekat zatečen. Svi su izgledi da će taj izuzetno atraktivni prostor ubuduće biti u nadležnosti Narodnog muzeja, kome po katastarskim knjigama i pripada. Naravno, da bi bilo što moglo u njemu da se radi moraće da se dobije saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša, a to bi moglo potrajati...