Druga strana

 

Ako imaš cilj, naći ćeš i put

 

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. Ukrajinska poslovica - Ako imaš cilj, naći ćeš i put - inspirisala je našeg kolumnistu da se osvrne na aktuelne događaje u ovoj zemlji

 

Vlado Dragićević

 

Deset godina nakon Narandžaste revolucije, prilike u Ukrajini su sve složenije. Nešto što je započelo kao protest protiv odluke predsednika Janukoviča da ne stavi svoj potpis na politički i ekonomski sporazum sa Evropskom unijom, pretvorilo se, u ovih nekoliko nedelja, u otvoren i krvav sukob.

Dok jedni proteste predstavljaju kao borbu između snaga odanih pro-ruskom predsedniku i onih koji teže ka osnovnim principima evropske demokratije, drugi ih karakterišu kao obračun fašističkih frakcija i režima.

Upravo zbog pojave fašističkih frakcija svet se, a posebno Zapad, suočio sa novom realnošću. Sa, do tada hrabrih i demokratski orijentisanih demonstranata pokreta "Euromajdan", spao je plast nevinih boraca za demokratiju. Molotovljevi kokteli, pucnjava i obračuni sa policijom, postali su svakodnevica na ulicama Kijeva. Novi ukrajinski revolucionari, radikalni Sektor Prava i ultra-desničarska Sloboda idu od grada do grada, napadajući administarativne centre i pozivajući Ukrajinu da se probudi. Pale su i ljudske žrtve, a zemlja tone u potpuni haos.

Zapad insistira na uvođenju ekonomskih sankcija, dok Administracija SAD preti neizdavanjem viza ukrajinskim zvaničnicima, uključenim u ''brutalni obračun sa demonstrantima". Nasuprot ovome, Ruska federacija tvrdi da iza svega stoje SAD-e i Evropska unija.

Istina je da je Ukrajina već dugo u fokusu zapadnog mešetarenja, koje je deo jedne veće geostrateške igre usmerene protiv Ruske federacije. Zbignjev Bžežinski je još daleke 1944. godine rekao da "bez Ukrajine, Rusija prestaje da bude imperija, ali sa potplaćenom, a onda i podređenom Ukrajinom, ona automatski postaje imperijom".

Njegova istomišljenica je i Hilari Klinton, koja je svojevremeno izjavljivala da će učiniti sve kako bi onemogućila pokušaje Rusije za ekonomskom integracijom. Opisujući planove Ruske federacije za stvaranjem "evro-azijske unije", kao korakom ka "sovjetizaciji" regiona, ona je čak i zapretila da će učiniti sve da se ovakvi planovi na efikasan način uspore ili potpuno spreče.

Bez ikakve sumnje, svedoci smo šta to SAD imaju na umu kada prete "usporavanjem" ili "sprečavanjem" ekonomske kooperacije između Ukrajine i Rusije. Sa stabilnošću zemlje koja puca pod pritiskom atmosfere haosa i ekonomijom na ivici kolapsa, otkriva se i velika obmana evropskih integracija. Nakon svega što se desilo, Evropska unija ili neće prihvatiti oslabljenu Ukrajinu, ili će je rehabilitovati po svojoj meri i ukusu, a onda je priključiti svojoj zajednici. A možda je sve ovo i pripremano kako bi se izazvao kolaps zemlje, a onda se ponudilo tobože jedino moguće rešenje. Bilo kako bilo, prosečan žitelj Ukrajine ne može izvući ništa dobrog iz onoga što su, u ime "evropskih integracija" prouzrokovali militantni demonstranti.

Jasno je da ukrajinska primarna evropska iluzija leži u sferi političke ekonomije, tačnije u poimanju odnosa Evropska unija-Ukrajina, kao jedino mogućeg, odnosa koji nema alternativu.

Ukrajina, dakle, neibežno klizi ka dva moguća scenarija - građanskom ratu ili preraspodeli teritorije, u situaciji kada svako od učesnika u krizi brani svoje političke ambicije i kao prioritet ističe svoj lični interes. Model podele zemlje po ugledu na nekadašnju Čehoslovačku, još uvek nije moguće ostvariti, ali je očigledno da je, sem jezičkog, došlo i do političkog razlaza između zapada zemlje, koji govori ukrajinskim jezikom, i istoka koji govori ruski. Zapadna Ukrajina je glavni promoter ulaska u Evropsku uniju, zahvaljujući svom geografskom položaju i istoriji, a posebno jakom anti-sovjetskom raspoloženju u prošlosti i anti-ruskoj perspektivi danas.

Za većinu ruralnog stanovništva i proletarijata Istočne Ukrajine, saradnja sa Rusijom bi dovela do vece stabilnosti i sprečila pojavu novih kulturoloških i lingvističkih problema. To se isto može reci i za većinu intelektualnih profesija, kao što je nastavni kadar, zdravstveni radnici i zaposleni u javnim službama. Međutim, ovakva ekonomska i politička integracija sa današnjom Ruskom federacijom nosi i opasnost stvaranja osnove za jačanje pro-ruske oligarhije i pro-ruske elite. Tačno je da bi Ukrajinci, sa jedne strane, dobili relativno jeftina sredstva za proizvodnju, rast teške industrije i široko trgovinsko područje jedinstvene carinske unije. Ali bi se, istovremeno, i očuvale primitivne forme kapitalizma i semi-feudalne eksploatacije radnika, uz birokratske tendencije državnog aparata i opasnost geopolitičke dominacije ruske birokratije,

Kada se sve ovo stavi na tas, krajnji rezultat bi bila mala promena u životima ukrajinskih građana. Ako se, pak, Ukrajina odluči da sledi put integracije sa Evropskom unijom, onda će postati sastavnim delom siromašne periferije.

To niko vise ne spori, a pro-evropski krugovi u zemlji ovo "zaboravljaju" ili, tačnije rečeno, odbijaju da o tome razgovaraju. Promene će biti formalne prirode (parlament, prava nacionalnih manjina, proces deindustrijalizacije i sl.), ali će doći do jačanja nacionalizma i pojave socio-kulturoloških problema za populaciju ruskog govornog područja.

Da li Ukrajina ima svoj cilj i da li je našla svoj put ka tom cilju? Očigledno je da su razlike u ostvarivanju tog puta svakim danom sve veće i veće. Evropska unija nema mnogo toga da ponudi Ukrajini, a kada bi ukrajinski političari imali realne poglede na to, svoje napore bi trebalo da koncentrišu na izgradnji jačih veza sa Istokom. Jer, budućnost Evrope, ne samo Ukrajine, već Zapadne Evrope, leži u pojmu Evroazija, tj. Rusija, Kina, Bliski Istok, a posebno Iran.

U poslednjih nekoliko dana većina lidera zemalja članica EU je izjavljivala da će stati uz ukrajinske demonstrante kako bi im osigurali evropsku budućnost. Međusobno suprotstavljene ukrajinske opozicione frakcije su obećale da će sarađivati, ističući da ih povezuje zajednička evropska nit. Ako sve ovo ne uspe da vlade zemalja Evropske unije natera da na sto stave ono sto Ukrajini nude, onda će lideri ovih zemalja biti sa pravom optuženi za svojevrsnu hipokriziju.

Za to vreme, situacija u zemlji izmiče kontroli. Vojska upozorava predsednika države na moguće posledice, spekuliše se o uvođenju vanrednog stanja, a Ukrajina je sve dalje od svog cilja. Možda on i nije pravi, možda članstvo u Evropskoj uniji i nije potrebno ovoj zemlji. Možda je bolji scenarijo za rešenje krize da Ukrajina postane most između Evropske unije i Rusije.

Ovako, Ukrajina tone u bezdan anarhije, čiji krajnji rezultat bi mogao biti i građanski rat. To bi dovelo do katastrofalnih posledica ne samo po Ukrajinu, vec i širi region. Teško je i zamisliti Siriju u Evropi, a ako je suditi po trenutnome, Evropska unija niti je ozbiljna, niti spremna da preduzme dodatne korake ka procesu integracija u Istočnoj Evropi. Ukrajinci, dakle, imaju svoj cilj, ali je put ka njemu još uvek u magli.