Amerika
Mediji na prekretnici: hoće li štampano
novinarstvo otići u istoriju?
Novine
propadaju, novinarstvo cveta
Amerika, kao uostalom i veći deo sveta, doživljava
drastičnu i dramatičnu transformaciju medija. Veoma je malo onih koji veruju u
svetlu, ili bilo kakvu, budućnost štampanih glasila. Dnevne novine, pa i magazini, u svojim
verzijama na papiru, polako, ali neizbežno, postaju deo romantične prošlosti. Neki će potrajati nešto duže, većina dnevnika neće se još dugo šepuriti na kioscima, a dobar deo njih već su slavni pokojnici, tvrdi urednik Tabloida Milan
Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald
Milan
Balinda
Američke korporativne dnevne novine suočavaju su sa teškim finansijskim problemima, sukobima sa
zaposlenima i nezainteresovanom publikom. Štampanim medijima
digitalni sud odredio je kapitalnu kaznu, ali je zato
novinarstvo već kročilo
u svoje novo zlatno doba.
Poslovni
model koji su vlasnici američkih metropolinih novina
primenjivali imao je samo dva stuba: 1) ustanoviti monopol i 2) musti taj
monopol.
Monopol je
bio isporučiti štampane komercijalne poruke u svaki dom zone gde su
izlazili. Bili su to oglasi robnih kuća, prodavaca automobila,
samoposluga i, najunosniji, mali oglasi. Nakon što su
ti oglasi složeni na novinskim stranicama,
pristupalo se popunjavanju belog prostora. Tamo su uglavljivani novinski članci.
Novine,
jednom kada su ustanovili monopol, nisu značajno finansijski zavisili
od novca dobijenog od prodaje svojih izdanja. Ponekad bi neka velika vest, naročito sportska, dovela do značajnog
povećanja tiraža, ali ni to nije bilo od velike važnosti jer novac od
pretplate i prodaje na kioscima bio je daleko manji od onog koji se sakupljao
od oglašivača.
Suština metropolinih novina sa monopolom nije ležala u vestima i uredničkim člancima. Neki značajniji dnevnici ulagali
su veliku količinu novca u kvalitetne novinare,
urednike i kolumniste, ali su ta glasila bila u manjini.
"Građansko
novinarstvo"
Industrija
štampanog novinarstva počela je da opada još u sedamdesetim godinama prošlog veka, i to kao posledica većeg izbora izvora informacija i zabave za prosečnog građanina. Televizija je
preotimala čitaoce dnevnih listova. Primer za
to je da je tokom četrdesetih godina u Njujorku
postojalo oko jednog tuceta dnevnih novina, a već
osamdesetih taj je broj spao na tri. Ali kablovska televizija nije ni približno
pogodila dnevne novine koliko se to dogodilo pojavom interneta. Mali oglasi,
kao primer, koji donose veoma značajnu dobit, polako su
prelazili na internet, na Greiglist. Taj internet portal preoteo je oko
80 odsto malih oglasa koji su izlazili u štampanim glasilima. Značajnu ulogu u padanju novinskih tiraža odigralo je i nepoverenje čitalaca. Novine su zapostavile kvalitet izveštavanja i komentarisanja, a čitaoci su na to odlučno reagovali svojim jakim
oružjem - prestali su da kupuju
dnevnike. Neki listovi počeli su da izlaze samo tri
ili četiri puta nedeljno, preskočivši dane s manjim profitom,
ponedeljak, utorak i subotu.
Neke su u
potpunosti prešle s publikacijom isključivo na internetu, a neke su „presavile".
Predviđanja su da značajnih dnevnih novina u američkim metropolama neće biti više od pet do 2025. godine. Pojedini tvrde da će se to dogoditi i ranije.
U manje od poslednjih
deset godina smanjen je broj zaposlenih u redakcijama za 40 odsto. Nešto zato
što su mnogi dnevnici zatvorili, nešto da bi oni koji su opstali smanjili
troškove. Takav način smanjivanja troškova, sečom urednika, reportera,
kolumnista i fotografa, čini se da je najbrži put
u propast, jer čitaoci ne žele i ne kupuju osakaćene novine. I, na kraju krajeva, čitaoci oglasne ponude i objave sniženja dobijaju direktno
od prodavaca. A za samo deset godina, kako poznavaoci predviđaju, skoro svi će tražiti vesti i zabavu isključivo
preko digitalnih medija.
Danas, međutim, još uvek 90 odsto prihoda dnevnih novina dolazi od
štampanog izdanja, a samo preostalih 10 odsto od digitalnog formata. Ipak,
troškovi za digitalna izdanja koštaju samo 20 odsto u poređenju s onim koje zahteva štampano
izdanje. Na internet izdanjima novine ubiraju prihod od oglašivača, ali je problem
„naterati" čitaoce da se pretplate i
plaćaju za čitanje novina, specijalno je to slučaj s mlađim generacijama koje
insistiraju da na internetu sve mora biti besplatno. Možda bi novine morale da smisle kako, na koji način, da privuku čitaoce spremne da plate
za kvalitetan sadržaj. Dakle, novine ne mogu da
prodaju same sebe, jedino kvalitetni novinari to mogu da postignu.
Po jednom ispitivanju
javnog mnjenja iz 2013. godine, samo jedan od četvoro
Amerikanaca veruju novinama i televiziji. Svedoci smo da svako s današnjim
mobilnim telefonom može da snimi kratki video zapis, stavi ne neku društvenu
mrežu i da to vide milioni korisnika interneta ukoliko taj zapis ima određeni kvalitetni sadržaj. A sa Vikiliksom
ljudi mogu anonimno da ukažu na nepravilnosti i
prekršaje, recimo, državnog ili korporativnog aparata, na način na koji uvežbani timovi istraživačkog novinarstva teško mogu postići.
Došlo je
vreme insajdera, stiglo je građansko novinarstvo. Nije lako u toj šumi informacija na internetu odvojiti
vesti u koje se može verovati, ali i to je pitanje obrazovanosti i iskustva
svake osobe. U svakom slučaju, građani imaju dosta izvora informacija, dosta kvalitetnih
komentara u koje mogu da imaju poverenje. Veći broj internet portala
postali su poznati po svom kvalitetnom izveštavanju, po svojim
ozbiljnim kolumnama, po svojim alternativnim političkim stavovima koje korporativna štampa nije htela da
objavljuje.
Ti „zvanični mediji", kao i američka administracija,
shvatili su da su alternativni načini izdavaštva, pre svega na internetu, opasnost po njih. Tome bi
trebalo dodati da se vode neprekidne bitke da internet ostane otvoren i
slobodan, dostupan, tako da informacije mogu da teku demokratski u smislu da
svako ima mogućnosti da objavi ono što misli, teme za koje se zalaže.
Prodaja
elektronskog izdanja
Neke odluke
izvesnih američkih sudova pokušavaju da ograniče slobodu interneta, a administracija
je još u mogućnosti da to i uradi, i zato su građanski pokreti koji se bore za slobodu govora stalno u
pripravnom stanju. Problem što, danas isto kao i u prošlosti, je taj što
korporativni mediji, mnogo puta u dosluhu sa vladinom administracijom,
iskrivljavali istinu, ili je uopšte nisu ni objavljivali. Dominantni mediji
bili su najzaslužniji što su Sjedinjene Države ulazile u pogrešne, nepotrebne, skupe i pogubne ratove, između ostalog. Slično tome, zvanični mediji mnogo puta su tolerisali kršenje osnovnih ljudskih prava, zatvarali oči kada je administracija špijunirala
svoje građane, i zataškavali rast ekonomske nejednakosti između sve-bogatijih i sve-siromašnijih.
U svakom slučaju, mnoge novine se nadaju digitalnom spasenju, jer su
samo štampani mediji na silaznoj putanji. Prihod raste i kod obične i kablovske televizije, kao što raste i na internetu. Sada novina dobijaju 15 odsto od
para za oglase, pouzdana predviđanja tvrde da će do 2016. godine štampani mediji u tome učestvovati sa samo 9 odsto, 40 odsto pada na tržištu
oglašavanja. Nikoga nije trebalo da iznenadi propadanje dnevnika, ali šta iznenađuje je činjenica koliko su one daleko o rešavanja svojih
problema. Pre internet ere prosečan profit novina iznosio je 30 odsto, a to je
moglo da se popne čak i na 50 odsto. Vlasnici tih unosnih poslova, korporacije,
nisu, prvo, shvatile da je to mnogo visok profit, drugo, da će morati da se
prilagode na mnogo manji.
Danas su digitalni
oglasi na internet izdanjima novina porasli za 14 odsto. Lepo zvuči, ali oglašavanje na internetu
poraslo je za čitavih 114 odsto. Novine, čak i u digitalnoj formi, kaskaju daleko u pozadini. Od
2006. godine do danas, štampani dnevnici izgubili su 55 dolara prihoda na svaki
dolar koji su zaradili na internet izdanjima. To bi bilo jedan korak napred, 55
nazad. Neke novine ipak uspeju ad privuku digitalne pretplatnike, a kod nekih
je pristup slobodan, ali naplaćuju dodatni novac prodajući tzv. „e-izdanja". To su elektronske reprodukcije
štampanih izdanja.
Neke novine,
kako manje tako i poznate i najpoznatije, pokušavaju
pre svega da se spasu otpuštajući zaposlene. Tribjun korporacija je krajem prošlog
novembra meseca objavila da će otpustiti 700 zaposlenih
što u Čikago Tribjunu, što u Los Anđeles tajmsu, što u drugih šest dnevnih novina čiji su vlasnici. Najavili su da neće otpustiti ni jednog „reportera sa prve linije
fronta", ali da ce biti neki manji broj otpuštanja među urednicima i kolumnistima.
Dodavši pri tome, već prepoznatljivu i famoznu rečenicu - „…hoćemo da održimo najvišu klasu našeg lokalnog novinarstva".
E sad, kako
se prave bolje novine s manjim brojem profesionalnih novinara, teško je razumeti. Njihov izdavački sektor je tokom prvih devet meseci prošle godine smanjilo troškove za 13 odsto. Tokom
prošle godine smanjili su broj
zaposlenih u izdavačkom sektoru za 800 zaposlenih.
Inače, Tribjun korporacija
poseduje 23 televizijske stanice, jedan nacionalni kablovski kanal, osam
dnevnih novina i druge medijske firme. Istovremeno je Njujork tajms objavio
da mu je prihod od digitalnog oglašavanja tokom treće četvrtine prošle godine pao za 3,2 odsto.
Takođe, NYT nije toliko podložan zahtevima svojih akcionara, ili pritiscima drugih
kompanija sa namerama da ih otkupe, jer su većine
akcija u rukama jedne porodice. Jedan od najčuvenijih dnevnika sveta
je, u suštini, porodični biznis.
Nova pojava u
strukturi vlasništva američkih dnevnih novina neodoljivo podseća na davna i, činilo se, nepovratna
vremena. Na vremena kad su dnevnici bili porodično
vlasništvo, kada nije bilo akcionara da
pritiskaju za još jedan dolar, kada su novinski baroni pravili vulgarno velike
profite, ali i kada su dobar deo tog novca vračali
u proizvodnju da bi imali što bolje glasilo i bili
ponosni na njega. To je bilo vreme kada su vlasnici pisali uvodničke članke i kada su te
kolumne bile pomno čitane, jer je bilo od značaja pogledati šta o nečemu misli jedan od najvažnijih
ljudi u gradu.
Ti baroni su
znali šta rade, njihova deca, naslednici, uglavnom su nastavljali u istom stilu
i tonu, ali već unuci, iskvareni bogatstvom,
nisu shvatali, a nije ih ni interesovalo, šta je i kako je to deda
radio. Prodali su novine korporacijama koje su hteli iste profite kao što su imali baroni, hteli da zadovolje akcionare, hteli
da zadovolje rukovodstvo novina, da plate zaposlene dovoljno da oni ne bi dali
otkaze, ali su, polako, počeli da zaboravljaju
koliko je važan kupac i čitalac tih istih novina. A taj čitalac sve je manje pridavao pažnju šta u uredničkim člancima ima da kaže neki urednik koji je bio samo još jedan na platnom
spisku bezlične korporacije.
Novinske
korporacijue u panici
Baroni se vraćaju, novi baroni koji su već
kupili nekoliko od najprepoznatljivijih dnevnika sa izuzetnim rezultatima u
svetu sedme sile. Milijarder Džefri Bezos, osnivač kompanije Amazon, kupio je za sumu od 250 miliona
dolara čuveni Vašington post. To je
relativno mala suma za te legendarne novine. Nije ih kupio da bi ih sjedinio
sam svojom kompanijom Amazon, već je Post proglasio
ličnim vlasništvom.
Namerava da,
koristeći svoje ogromno bogatstvo, održava te novine u životu i da im vrati
vitalnost koje su imale u svom najboljem dobu. Bezos, jedan od pionira
digitalnog sveta, takođe je prepoznao da dobro
ime, Vašington post, ima neprocenjivu vrednost. Kako ne mora da polaže računi ni akcionarima, a ni
bilo kom drugom, Bezos može da radi šta hoće, a čini se da hoće da od novina legende
glavnog grada Amerike ponovo napravi važan faktor u političkom životu zemlje.
Sa ličnim bogatstvom od 25 milijardi dolara, on može da komotno kaže urednicima Posta
„sledite priču bez obzira koliko će to da košta!"
Kratko vreme
nakon prodaje Vašington posta, Tajms kompanija, koja je vlasnik Njujork
tajmsa prodala je vlasniku čuvenog bostonskog
sportskog tima Crvene sokne (Red Sox), Džonu Henriju, još
jedan legendarni dnevnik - Boston glob. Za 70 miliona dolara, što je praktično poklon. Naime,
kada je Njujork tajms 1993. godine kupio Boston glob za njega je
platio čitavih 1,1 milijardu dolara. Tajms
je odlučio da preseče gubitke i prepustio nekom drugom da vodi brigu o
bostonskoj i američkoj novinskoj legendi.
Zajedno sa Globom
njujorški dnevnik prodao je još dve manje novine iz centralnog Masačusetsa. Niko još nije uspeo da objasni zašto bi Džonu
Henriju bio potreban Glob, ali, skoro da nema nikakve sumnje,
najverovatnije je da hoće da se ponosi kao
vlasnik još jedne američke legende. Da li milijarderi mogu da spasu makar neke od
čuvenih američkih novina je pitanje
koje mnogi postavljaju. Oni, tu nema sumnje, imaju neke druge ideje kako da
upravljaju medijima baš zahvaljujući tome što ne pripadaju novinskom okruženju. Istorija nam
je pokazala da baroni mogu da naprave dobre novine, dok korporacije mogu da
isisaju novac i da ih, na duže staze, upropaste. Takođe se pokazalo da su unuci barona katastrofa za američko novinarstvo.
Njujork
tajms, u
kome je najbogatiji čovek na svetu, Meksikanac
Karlos Slim, ima 13 odsto akcija i time je postao drugi najveći akcionar tih novina, takođe
ima značajne finansijske probleme. Bez
obzira na reputaciju Tajmsa beskompromisnih novina, analize su prikazale
da čuveni njujorški dnevnik izbegava da „staje na žulj" gospodinu Slimu. Osim što se otarasio Globa,
prodao svoj novi stakleni soliter, odlučio je da promeni ime svom
čuvenom izdanju u Parizu.
Preimenovao
je Internašionald herald tribjun u Internašional Njujork tajms.
Deo problema Tajmsa je i medijski rat koji vodi sa Volstrit džurnalom.
Mudrokov Volstrit krenuo je da zauzme poziciju Tajmsa kao novina
generalnog, a ne samo poslovnog, žanra. Međutim, linije fronta su se u poslednje vreme pomerile u
korist Njujork tajmsa. Stara siva dama se u tom pesničenju veoma dobro drži.
Cirkulacija Volstrita
po poslednjim merenjima održava se na istom nivou, Njujork tajms povećao je svoju prodaju za 15 odsto u istom vremenskom
periodu. Obe novine su izgubile neke čitaoce svojih štampanih izdanja, ali je Džurnal izgubio nešto
više od Tajmsa. Na svoje digitalno izdanje Tajms je povećao cirkulaciju za 31 odsto, a Džurnal samo 15.
Tokom
poslednje dve godine Tajms je povećao svoju zaradu na
digitalnom izdanju 265 odsto, a Džurnal samo 55. Oba ova dnevnika, sa
sedištem u Njujorku, imaju najveće tiraže u zemlji, preko milion
pretplatnika svaki dan, ako se ne računa da ih ponekad
prestigne US tudej, ali koji nije u istoj klasi po kvalitetu svojih
novinskih priloga.
U današnje vreme čini se da je američkim štampanim dnevnicama
jedini cilj, i jedina glavobolja, kako da povećaju
profit. Toliko da i smanjuju svoj kvalitet ispod do sada nezamislivog nivoa.
Novinske korporacije paniče. Možda ne Njujork
tajms, koji je suštinski u rukam jedne familije, ili Volstrit, koji
je u Mudrakovom lancu, ali skoro sve ostale novine ne mogu biti sigurna da će još dugo poživeti u
štampanom izdanju. U tom procesu, između ostalo, dupliraju radne
zahteve kod preostalih zaposlenih novinara.
Cede ih kao limun,
jer moraju da popune i štampano izdanje i
digitalnu verziju. Međutim, to što novine propadaju, ne znači
da novinarstvo odumire. Naprotiv.
S toliko
portala na internetu, sa toliko kvalitetnih sajtova, može se reči da novinarstvo ulazi u
svoje pravo zlatno doba. Jedino što je pitanje novca i
dalje najveća boljka u svetu slobodnog
novinarstva. Ipak, mnogi se slažu, danas je vreme čitaoca koji može da bira šta će da čita, a i bolje vreme za istinsko, angažovano i kvalitetno novinarstvo. Bolje nego što je to čak bilo 1840.-tih,
1930.-tih ili 1960.-tih godina. Buduće će se generacije
zasigurno pitati - a šta to beše štampano novinarstvo? To
nama danas može da izgleda čudno, čak i tužno, ali, nema nikakve sumnje, budućnost je već napravila prvi veliki
korak u svet informacija i zabave.
A 1.
Grešili
više od 100 godina
Veoma cenjeni
Njujork tajms, kojem se ponekad, ali retko, dogodi da pogreši, na naslovnoj strani mu se već više od 100 godina
potkradala ista greška. Između 7. februara 1898. godine
i 1. januara 2000. NYT je objavljivao pogrešan broj izdanja. Greška nije bila mala, čitavih 500 brojeva. Šta se dogodilo?
Nije sasvim
jasno šta se dogodilo, ali sudeći po njihovoj ispravci, greška je nastala zbog nemarnosti
jednog zaposlenog. Uveče 6. februara 1898.
godine, neko koji je slagao novine, u gornjem levom uglu napisao je broj
izdanja. Do tog dana izašlo je 14.499 brojeva Tajmsa, a slovoslagač je trebalo da napiše 14.500. Rasejan, ili ko
će ga znati iz kog razloga, broj koji je stavio bio
je 15.000. Greška od 500 brojeva!
Očigledno da to niko nije primetio i Tajms je
nastavio da niže brojeve. Čak je marta meseca 1995. zvanično proslavljen 50.000 broj novina, 500 brojeva
preuranjeno. Kada je, konačno, greška uočena, odmah je
ispravljena.
A 2.
Rađanje kablovskog giganta
Komkast, američka najveća kablovska kompanija
kupuje drugu po veličini, Tajm Varner kejbl.
Komkast, koji je prošlo godine u svoj džep strpao NBC universal, ima
21 milion pretplatnika na svojoj kablovskoj, internet i mobilnoj mreži. Drugi
na listi najvećih je Tajm Verner koji ima
11 miliona pretplatnika. Skupa bi imali preko 30 miliona, a to nije
dozvoljeno u Sjedinjenim Državama. Komkast je već najavio da će oko tri miliona svojih
korisnika prebaciti nekom drugom i tako ispuniti zahteve regulacija o monopolu.
Ova kupovina
neće ići baš glatko jer je veoma verovatno da će Federalna komisija za komunikacije, kao i Ministarstvo
pravde, staviti veto na ovu transakciju zbog očigledne
monopolske pozicije u kojoj bi se našao Komkast. Inače, i Komkast i Verner po mnogim
ispitivanjima nalaze se na vrhu američkih kompanija koje svojim
korisnicima pružaju rđave usluge. To je, nema sumnje, zato što već imaju neku vrstu monopola,
naročito na lokalnim nivoima.
Mnogobrojne
grupacije javnog interesa užurbano su reagovale na vest o kupoprodaji
kablovskih džinova i osudile te namere stvaranja kablovskog, internet i
mobilnog monopola. Kažu da bi ovo sjedinjene
dve najveće kompanije u sferi digitalnih
komunikacija bilo katastrofa koja bi veoma negativno uticala na njihove
korisnike. Insistiraju da vladine ustanove koje su zadužene za sprečavanje monopola u zemlji
moraju da reaguju i odlučno zabrane ovaj poslovni
potez.