Natrag
Svedočanstva
Iz treće knjige triologije "Narodna buna", Ivana Ivanovića: ideologija, revolucija, zablude, razočaranja, život i literatura (1)
Kolona gubitnika
Poznati srpski pisac Ivan Ivanović objavio je treću knjigu trilogije "Narodna buna" 1,2,3 sa podnaslovom "Partizani". Knjiga govori o partizanskom ustanku na jugu Srbije 1941. godine, a ispričana je kroz kazivanje i pisanje Milivoja Perovića, doktora pravnih nauka i književnika, razočaranog komuniste. Osnovna tema romana je sudbina drugog značajnog ustanika Južne Srbije, Ratka Pavlovića Ćićka, komuniste i španskog borca, likvidiranog pod nerazjašnjenim okolnostima, u borbi sa bugarskim fašistima. Tabloid će u pet nastavaka da upozna čitaoce sa ovim romanom.
Ivan Ivanović
Uvod u čitanje „Partizana"
Čitaocu, koji je upoznao aktere četničkog ustanka 1917, predstavljam protagoniste partizanskog ustanka 1941. godine. I Ćićka i Milivoja sam izgradio kao književne junake, a ovde da ih predstavim kao istorijske ličnosti.
Javna biografija Milivoja Perovića kaže da je on rođen 5. oktobra 1912. godine, u selu Mala Brajina u Gornjoj Jablanici. Njegovi preci - kao i čitava populacija tog kraja - doselili su se iz Crne Gore po oslobođenju ovih krajeva od Turske i pripajanju srpskoj državi. Srbi iz Crne Gore - tako su se oni nacionalno osećali - došli su na novu granicu, vojnu krajinu, da brane svoju novu državu. Taj proces se odvijao posle Berlinskog kongresa 1878. godine. U Srbiju iz Crne Gore došle su čitave familije i porodice. Jedan od tih doseljenika bio je Luka Perović iz Cuca na granici Crne Gore sa Hercegovinom.
U novom kraju dobio je posao vojnika, graničara, krstaša, kao i svi drugi doseljenici. Nastanio se u Maloj Brajini gde je dobio zemlju za krčenje i obrađivanje.
U srpskim ratovima 1912-1918. godine Luka Perović se veoma odlikovao i dobio Karađorđevu zvezdu i rusko odlikovanje Krst svetoga Đorđa. Imao je sedmoro dece, pet kćeri i dva sina. Pošto se okvalifikovao za finansa, radio je u Tularskoj opštini.
Luka je oba sina, Milivoja i Mirka, školovao u gimnaziji. Milivoje je gimnazijsko školovanje završio u Leskovcu, a potom prešao na Pravni fakultet u Beogradu. Fakultet je diplomirao 1937. godine i vratio se u Leskovac gde se zaposlio kao advokatski pripravnik u kancelariji leskovačkog advokata Save Lukovića. Iz Leskovca je izveštavao za beogradsku Politiku. Godine 1940. je odbranio doktorat na Pravnom fakultetu u Beogradu. Bio je član Demokratske stranke Ljube Davidovića, odnosno Milana Grola.
Drugi svetski rat ga je zatekao u Beogradu kao novinara Politike. Posle bombardovanja Beograda učestvovao je kao rezervni oficir u aprilskom ratu. Po kapitulaciji Kraljevine Jugoslavije pobegao je u zavičajnu Gornju Jablanicu i radio na podizanju narodnog ustanka na partizanskoj strani. U Komunističku partiju Jugoslavije primljen je 1944. godine.
U toku oslobodilačkog rata komandovao je partizanskim jedinicama, a kao istaknuti intelektualac i pravnik postavljen je u novembru 1943. godine za člana Okružnog narodno-oslobodilačkog odbora za Jablanicu i Toplicu.
Iz rata je izašao u činu majora JNA, ali se demobilisao i ušao u tzv. narodnu vlast već novembra 1944. godine. Dr Milivoje Perović je ušao u prvu Vladu Narodne Republike Srbije koju je obrazovao dr Blagoje Nešković. Dobio je najpre resor privrede, (ministar industrije i rudarstva), a potom resor finansija, (sekretar za finansije NR Srbije). Još je bio državni sekretar za pravosuđe NRS, urednik u Radio-Beogradu i ekonomski savetnik Ambasade FNRJ u Londonu.
Ćićkova revolucija
Godine 1958. Milivoje Perović je vratio partijsku knjižicu i napustio državnu službu. Otad pa do kraja života posvetio se advokaturi i pisanju.
Kao pisac, Perović je autor većeg broja istorijskih i beletrističkih knjiga. Njegov opus je započet književno-istoriografskom knjigom "Hronika o Pustoj Reci" (1952) a zatim se račvao u dva smera: istoriografskom (tri verzije Topličkog ustanka 1917. - prva 1954, druga 1959. i treća 1971. - konačni naslov "Toplički ustanak 1917.", "Hronika o Ćićku" 1958. i "Južna Srbija" 1961.) i beletrističkom: jedna knjiga pripovedaka i deset romana (prvi roman "Golemaši" 1955. poslednji "Moravski letopis" 1976.)
Kao advokat, Perović je stekao veliki ugled i važio je za jednog od najboljih jugoslovenskih advokata. Učestvovao je u najvećim sudskim procesima, kako u zemlji tako i u inostranstvu (u Švedskoj). Posebno se pročuo kao branilac novinara koji su bili krivično optuživani zbog pisanja. Zahvaljujući njegovim ubedljivim odbranama novinare su sudovi oslobađali od optužbi. Milivoje Perović je umro 29. decembra 1975. godine u Beogradu, u šezdesetčetvrtoj godini života.
Službena biografija Ratka Pavlovića-Ćićka glasi da je on rođen 1. marta 1913. godine u selu Berilju, kod Prokuplja, u Toplici. Pavlovići su doseljenici iz Crne Gore, familiju je preveo Peko Pavlović, poznati crnogorski glavar i ratnik. Kad je izbio Hercegovački ustanak 1875. godine (Nevesinjska puška), Peko je po nalogu crnogorskog poglavara knjaza Nikole Petrovića komandovao crnogorskim dobrovoljcima u ustanku. Po ugušenju ustanka, Peko se vratio na Nikolin dvor, ali se ubrzo sukobio sa vladarom i bio proteran iz Crne Gore, 1880. godine.
Kneževina (od 1882. kraljevina) Srbija je rado primala prebege iz Crne Gore i naseljavala ih u novooslobođenim krajevima juga Srbije. Peko je od kneza (kralja) Milana Obrenovića dobio zemlju u Berilju i penziju. No vrlo brzo se zavadio i sa kraljem Milanom, jer je podržavao Timočku bunu. Stoga je bio prinuđen da pobegne Nikoli Pašiću u Bugarsku, gde je ostao sve do amnestije. Pred kraj života vratio se u Crnu Goru da umre. Pred smrt ga je posetio kralj Nikola da mu preda najviše crnogorsko odlikovanje. Navodno ga je oslovio sa: "Peko, suri orle crnogorskih i hercegovačkih planina", na šta mu je Peko uzvratio: "Gospodaru, ja više nisam orao, jer mi je perje počupano. Pored Turaka, i ti si ga dosta očerupao".
U oslobodilačkim ratovima 1912-18. godine Pavlovići imaju vidno učešće. Već u Turskom ratu 1912. gine Ratkov otac Veljko. U Topličkom ustanku 1917. kuća Pavlovića u Berilju je važno uporište ustanika. Ratkov stric Boža Pavlović bio je pisar kod vojvode Koste Pećanca i u Pavlovića štali je zakopao vojvodin arhiv. (Nažalost, uništen.)
Po ugušenju ustanka Bugari su zatvorili, mučili i ubili Ratkovog dedu Lazara, a kuću i zgrade spalili. Rečju, Pavlovići su doživeli tragičnu heroiku srpskog naroda prve četvrtine dvadesetog veka. Ratove je preživeo Ratkov stric Boža i postao visoki zvaničnik u Kraljevini Jugoslaviji. Ratkova majka Petrana ostala je udovica sa dvoje dece (ćerka Vera, mlađa od Ratka) i odlučila je da ih školuje.
Ratko kreće u gimnaziju u Prokuplju i tu završava šest razreda, a onda prelazi u Leskovac gde dovršava sedmi i osmi razred (1932. i 1933. godine). Tu se odlikuje i afirmiše kao izuzetan đak i odličan govornik. Drži predavanja na Narodnom univerzitetu, piše pesme i objavljuje ih u listu Glas u Leskovcu. (Tad ga je upoznao Milivoje Perović kad ga je primio u Literarnu sekciju, čiji je bio predsednik.) Pavlović u Leskovcu objavljuje 1933. godine zbirku pesama "Okovi i bez okova" javno, a tajno ulazi u zabranjenu, dakle ilegalnu, Komunističku partiju Jugoslavije. Iz tog perioda potiče njegov nadimak Ćićko, koji će mu postati drugo ime.
Po završetku gimnazije odlazi u Beograd i studira na Pravnom fakultetu. Tu se aktivno uključuje u studentski napredni pokret i postaje predmet obrade policije.
Godine 1935. (svakako uz pomoć strica Bože Pavlovića) Ratko dobija stipendiju Praške banke i nastavlja studije u Pragu na Ekonomskom fakultetu. Uključuje se u rad Udruženja jugoslovenskih studenata koje broji oko 200 članova. U isto vreme na Praškom univerzitetu deluju dve partijske (komunističke) ćelije, koje kontroliše CK iz Pariza. Ratko javno postaje predsednik studentskog Udruženja, a tajno sekretar jedne komunističke ćelije.
Septembra meseca 1936. godine, održava se u Ženevi Svetski omladinski kongres i Ratko sa svojim kolegom Veljkom Vlahovićem radi na brošuri za kongres "Svi za mir - mir za sve".
Čim je izbio građanski rat u Španiji, Ratko Pavlović sa grupom praških studenata odlučuje da se bori u Španiji na strani Republike. Grupa legalno odlazi u Pariz za Božićne praznike na ekskurziju, a ilegalno se posredstvom KP prebacuje preko Pirineja u Španiju. Ratko postaje borac u sastavu internacionalnih brigada, bori se u bataljonu Georgi Dimitrov.
Ali već u prvoj većoj borbi na reci Harami (13. februara 1937.) biva teško ranjen u stomak, ali se u bolnici oporavi. (U toj borbi je njegov praški drug Veljko Vlahović izgubio nogu.) Posle ozdravljenja, upućen je u oficirsku školu u mestu Santa Rubio kod Albacete, južno od Madrida. To je internacionalna škola, u njoj postoji slovenski odsek, a Ratko Pavlović postaje politički komesar škole. No tu nastaju određeni politički nesporazumi, pa se Ćićko dobrovoljno prijavljuje da ide na front, gde se uključuje u 129. internacionalnu brigadu.
Federalna unija španskih studenata objavljuje antologiju revolucionarnih pesama 1938. godine u Barceloni pod naslovom "Krv i život za slobodu". U toj antologiji Ratko Pavlović je zastupljen sa pesmom "Drugovima iz Andaluzije i Asturije".
Po porazu Republike 1939. godine, raspuštene su internacionalne brigade a njihovi pripadnici proterani iz Španije. Ćićko se sa grupom jugoslovenskih interbrigadista našao u internaciji u južnoj Francuskoj, najpre u logoru San Siprijen, a potom u logoru Girs.
Ćićko se iz Francuske vratio sredinom 1940. godine u Jugoslaviju, sa legalnim pasošem koji mu je izdejstvovao stric Boža Pavlović, visoki činovnik Beogradske opštine. Da li otada ili od ranije, tek Ćićku se lepi etiketa trockist, koja će ga pratiti do kraja života i koja je predstavljala najtežu osudu u komunističkom svetu.
Po povratku u zemlju odlazi na odsluženje vojnog roka u Makedoniju, gde ga zatiče aprilski slom Kraljevine Jugoslavije. Uspeo je da se vrati u Toplicu, gde se odmah povezao sa topličkim komunistima i radio na podizanju narodnog ustanka.
U šumu je otišao 22. juna 1941. godine kad je došlo do raskida nemačko-sovjetskog saveza, pre proglašenja ustanka od KPJ. Igra vidnu ulogu u stvaranju partizanskog Topličkog odreda, ali Partija u njega nema poverenje jer ga prati nalepnica iz Španije trockist. To postaje njegova životna drama. Iako se nametnuo kao izuzetan agitator komunističke ideje i uspešan vojni rukovodilac, Partija nastoji da ga marginalizuje i izoluje.
Poginuo je kao komandant Drugog južnomoravskog partizanskog odreda na terenu Crne Trave, u blizini sela Strezimirovaca, 26. aprila 1943. godine, u borbi sa bugarskom vojskom. Okolnosti njegove smrti nisu do današnjeg dana u potpunosti razjašnjene.
Posle rata, 9. oktobra 1945. godine, Ratko Pavlović Ćićko je proglašen za narodnog heroja, a selo u Bačkoj Parabuć preimenovano je po njemu u Ratkovo. U Toplici nekolike institucije i škole ponele su njegovo ime. Slavi se kult mrtvog heroja.
Puška u advokatskoj kancelariji
Razume se da ja nisam gradio roman na javnim biografijama ovih junaka, pogotovo ne na službenim. A to znači da sam nastojao da ova dva istorijska junaka učinim mojim književnim junacima i sagledam ih iz drugog ugla istorije, onog do kojeg sam došao izučavajući prvi.
Ja sam Milivoja Perovića upoznao početkom 1973. godine u Beogradu. Čitaocu je poznato da sam od 1972. do 1975. godine bio u velikoj nemilosti komunističkog režima i da mi se u to vreme sudilo, ili, kako bi se danas reklo, bio sam procesuiran. To znači da sam po prirodi stvari morao da tražim advokate.
Moj prvi advokat bio je Srđa Popović, levičar iz 1968. godine. Popović je branio moj roman "Crveni kralj" pred Okružnim sudom u Pančevu i Vrhovnim sudom SAP Vojvodine. On je odbranu zasnovao na tezi da je roman umetničko delo i da se umetnosti ne može suditi na sudu. Sud o umetnosti izriče javno mnjenje a ne država. Javno mnjenje je pozitivno ocenilo "Crvenog kralja". (Advokat je tu izneo obimnu dokumentaciju.) Konačnu presudu donosi sud istorije. Advokat pred ideološkim sudovima nije mogao da me odbrani, pa je roman zabranjen...
Moj drugi advokat bio je Milivoje Perović, partizanski revolucionar. Kako sam do njega došao? Po zabrani "Crvenog kralja" bio sam osuđen na izgon iz zavičaja (Kuršumlija), gde sam se bio skrasio posle dužeg lutanja kao profesor gimnazije. Našao sam se u Beogradu bez zaposlenja, stana, sredstava za život. Na sreću, bio sam primljen u Udruženje književnika Srbije, pa mi je Francuska 7 postala sigurna kuća. Kako se država nije zadovoljila zabranom romana, nego je krenula da me krivično goni, moj slučaj je postao važna tema u književničkoj organizaciji. Branili su me mnogi pisci, ali je za ovu priču najvažniji književni kritičar i istoričar Predrag Palavestra, urednik tada vodećeg književnog časopisa "Savremenik".
Veoma zabrinut, kako za moju sudbinu tako i za sudbinu umetničkog stvaranja uopšte, nastojao je da mi pomogne u okviru svojih veza kako u književnom tako i u političkom svetu. (Ja sam u Beogradu bio došljak i nikoga nisam poznavao.) Posle nekih razgovora, Palavestra mi je rekao da treba da promenim advokata.
Srđa Popović me je briljantno branio, ali to je za istoriju. Popović je, kao advokat gotovo svih političkih prognanika, i sam bio na udaru. (Palavestra je bio u pravu, kad je Srđa Popović branio pesnika Dragoljuba Ignjatovića po optužbi zbog verbalnog delikta, vlast ga je optužila da se solidariše sa optuženim, pa je i njega dala na sud i osudila ga na godinu dana zatvora. - Ignjatović je dobio dve!
A ubrzo se na udaru našao i Palavestra kao urednik liberalnog Savremenika.) Upravo mi je Palavestra predložio da me poveže sa Milivojem Perovićem, advokatom koga komunisti ne mogu a da ne uvažavaju. Palavestra je o Milivoju Peroviću pisao u "Posleratnoj srpskoj književnosti", a Milivoje je bio advokat Udruženja književnika Srbije.
Palavestra me je ne samo preporučio nego i odveo Milivoju Peroviću. Tako sam se ja jednog podneva u martu 1973. godine našao u partizanskoj kancelariji jednog od najuglednijih srpskih advokata, u Ulici Maksima Gorkog, u društvu Predraga Palavestre.
Prvo što me je dočekalo u tom ofisu bila je puška, okačena o zid prekriven seljačkom čergom, kakvom se ukrašavaju zidovi soba u zajedničkom nam zavičaju. Tek posle sam ugledao krupnog čoveka sa naočarama, čiju sam fotografiju viđao u novinama i knjigama. (Bio sam pročitao jedan njegov roman, "Četiri Mujove vojske", i dve monografije, "Hronika o Ćićku" i "Toplički ustanak 1917.") Bio je to doktor Milivoje Perović, advokat i književnik, kako je pisalo na vratima kancelarije.
Otad, pa sve do okončanja mojih procesa 1975. godine, često sam odlazio u Milivojevu kancelariju. Već posle prvog razgovora ispostavilo se da jedan drugom veoma trebamo: on meni kao branilac, a ja njemu kao slušalac. Bez obzira što je bio veoma poznat, bio je prilično usamljen. U to vreme se bio gotovo potpuno udaljio od svojih saboraca i zemljaka, s kojima je godinama sarađivao. Koliko znam, bio se otuđio i od svoje porodice. Kod njega su dolazili mnogi klijenti, izgubljeni ljudi kojima je bila potrebna pomoć advokata, ali njemu je bilo potrebno književno društvo. Sa etabliranim piscima se uopšte nije družio, nije odlazio u Klub književnika. Kad nije bio u sudu, boravio je u kancelariji, gde je pisao i čitao.
To vreme je bilo prelomni momenat naše nove istorije: partizanska generacija je polako silazila sa scene, a nova socijalistička generacija se ubrzano pela na pozornicu. (U književnosti pojavili su se novi pisci, Borislav Pekić, Živojin Pavlović, Danilo Kiš, Dragoslav Mihailović, Vidosav Stevanović... tu dolazim i ja).
Milivoje se sve više osećao književnim gubitnikom i nekome je o tome morao da govori. Verovatno sam mu bio dobar medij, on je pričao a ja sam zapisivao. Sa svoje strane, ja sam bio zainteresovan da slušam Milivoja, jer njegova priča je vukla ka Ratku Pavloviću Ćićku, a samim tim i ka mom ocu kapetanu Boži Ivanoviću, protiv koga se on borio.
Još onda sam znao da je Ćićko tragičar komunističke revolucije i da ću jednog dana to morati da kažem. Kao što je Milivoje osetio da ga ja zapisujem, tako sam ja naslutio da Milivoje ni približno nije rekao u svojoj hronici o Ćićku sve šta je imao da kaže.
Dakle, Milivoje Perović 1958. godine nije mogao da napiše punu istinu o Ćićku, političke prilike to nisu dozvoljavale. To ga je peklo, pa je odlučio da napiše dopunu hronike, tačnije roman o Ćićku. Bio je napravio skicu, u koju je smestio sve ono što nije mogao u monografiju. Obuzet drugim rukopisima, Milivoje je dugo odlagao da napiše ovaj roman. Tek 1975. godine prionuo je na posao, tačnije u jednoj svesci rukom je ispisao osnovne teze na kojima će da se zasniva njegov budući roman. Tu svesku mi je ustupio da stavim primedbe i predložim mu u kom pravcu dalje da krene.
Milivoje je mene odbranio na Vrhovnom sudu Srbije, ali ja svoj posao za njega nisam uspeo da obavim. Naime, dok sam ja pažljivo iščitavao doktorov nečitak rukopis i ispisivao primedbe, stigla je vest da je 29. decembra 1975. godine doktor pravno-ekonomskih nauka, partizanski revolucionar, državni rukovodilac, pisac petnaestak knjiga, čuveni advokat, autor hronike o Ćićku otišao iz života.
(Nastaviće se)
GLOSA
"Smatram da se u Toplici 1917. godine dogodila čitava istorija Srbije; ranija istorija je rezultirala ustankom, a kasnija je proizišla iz njega. Stoga ovaj događaj može da posluži Piscu kao paradigma istorijskih događanja u Srbiji. A Toplica je reprezentativni uzorak srpskog nacionalnog bića". Mislim da je to veoma lepo definisao patrijarh Varnava u govoru prilikom otkrivanja spomenika topličkim junacima u Prokuplju 9. septembra 1934. godine: "Istorija Toplice je u sjajnoj minijaturi istorija celog našeg naroda".
***
(Roman IVAN IVANOVIĆ : NARODNA BUNA 3 - PARTIZANI možete da naručite isključivo preko pisca na e-mejl adresu ivan1912@open.telekom.rs