Do koske

Deda Mraz će poželjet Srbalja, al Srbalja nigde biti neće

Smrt Nove godine

Doček Nove 2015. godine, pokazao je pravo lice socijalnog užasa u kojem se srpsko društvo i država nalaze. Kad se udruže strah i siromaštvo, onda nikome nije do veselja. Mada ona poslednja umire, i nada u bolje sutra je ubijena. U takvim okolnostima, i retke praznične čestitke, zvučale su kao uvreda. Besparica i tuga, očaj i brige, pritisle su svakoga, pa nije bilo ni druženja ni komšijskog veselja za Novu godinu kao što ga je nekada bilo. Svako je ostao zagledan u svoj tanjir. Ako je šta u njemu bilo.

Milioni građana u Srbiji, dočekali su Novu godinu i praznične dane u svojim kućama (mnogi od njih bez grejanja i struje koja im je uoči praznika uskraćena od strane državnih siledžija). Nikada ranije nije bilo manje ljudi na ulicama i trgovima u ponoć 31. decembra. Televizijske kamere su jedva prikrivale poluprazne trgove po unutrašnjosti Srbije, na kojima usiljeno skakuće stotinak ljudi. U većem broju gradova nije ni bilo organizovanog dočeka Nove godine, zbog opšteg siromaštva.

Nikada do sada operateri mobilne telefonije u Srbiji nisu manje zaradili od slanja novogodišnjih sms-čestitki! Pre godinu dana, u isto vreme, urednici Tabloida dobijali su i do stotinu poruka sa sms-čestitkama, a ove godine su to uradili samo retki prijatelji i najuži članovi porodice. Nije teško zaključiti da su se ljudi udaljili jedni od drugih, da svako brine svoju brigu i kako će da preživi naredni dan.

Poslednjih dana prošle godine, bili su poluprazni supermarketi i veliki prodajni lanci, koji su ranijih godina u to doba uvek bili prepuni kupaca. Ove godine, malo ko se usudio da otvori novčanik. Kupovalo se samo ono najosnovnije. Nikada ranije nije vladala tako jeziva tišina za praznične dane, niti je ikada bilo manje ljudi na ulicama.

Zadnjih dana prošle godine, režimski mediji su se utrkivali ko će bolje i više da slaže o broju turista koji će doći na doček Nove godine u Srbiju. Glavna dezinformacija je glasila: "Očekuje se oko 100.000 domaćih i stranih turista, kao i zarada od oko 15 miliona evra!".

Direktorka Turističke organizacije Srbije (TOS), ocvala Gordana Plamenac, koja je i likom i delom najgora antireklama srpskog turizma, bila je najglasnija u isticanju raznih "ponuda" koje Beograd i Srbija imaju za doček Nove godine. Ali, avaj! Ono što je vremešna gospođa Plamenac imala da ponudi, to je nesebično dala još u prošlom veku! Onako kako ona danas izgleda, tako su izgledali i trgovi u gradovima širom Srbije u novogodišnjoj noći: oronulo, potrošeno, umorno i prazno. Njena ideja je bila da "dovede" 1.500 mladih Slovenaca u Beograd, na tri dana, po ceni od 150 evra. Taj "projekat" joj je propao.

U novogodišnjoj noći i narednih dva dana, kroz Beograd je prošlo najmanje stranaca u poslednjih deset godina.

Čak i ono malo građana koji su odlučili da izađu na ulice i upropaste sebi veče, brzo su se razbežali. Ubrzo, posle ponoći, sve je bilo ispražnjeno: i od ljudi i od verovanja u bolje sutra. Dan uoči Nove godine, gradske vlasti su na Trgu Republike u Beogradu pokušale da stvore "pretprazničnu atmosferu" i za tu priliku angažovali dobrog ali skupog pevača, Harisa Džinovića. Temperatura je pala na deset stepeni ispod nule. Oko Džinovića i njegovog orkestra okupilo se oko 150 ljudi. Oko 23 sata, na tribinama se pojavio estradni menadžer Zoran Bašanović u društvu Vučićevog ministra, Aleksandra Antića i nekoliko ljudi iz gradske uprave. Antić se nagnuo ka Džinoviću i rekao mu (a, to su čuli i videli milioni gledalaca u direktnom prenosu): "...Izdrži još malo!". Junak ove tragikomične scene, izdržao je "po ugovoru" do ponoći, ali nisu izdržali oni na trgu. Ubrzo su se razišli.

Grad Niš, jedan od tri najveća urbana centra u Srbiji, uopšte nije ni organizovao doček Nove godine zbog besparice (ali i zbog straha gradonačelnika Perišića da se ne zameri Vođi, ako potroši preko mere), a Novi Sad je odlučio da ne finansira doček Nove godine iz budžeta. Novosađani su se pobunili zbog turbofolka i kičeraja koje im je spremila vladajuća stranka "preko sponzora" za pravoslavnu Novu godinu, pa je bilo i parola u gradu: "Ne treba nam Ceca za Novu godinu, trebaju nam radna mesta!".

Gradovi poput Subotice, Čačka, Priboja, Pirota i još nekoliko manjih mesta u unutrašnjosti, učinili su očajnički pokušaj da unesu malo veselja u noći na prelasku između 2014. u 2015. godinu, ali, i tamo najvećem broju građana nije bilo do veselja. Muzika nikad nije bila skuplja, a publika nikad nije bila tako malobrojna i siromašna.

U Kragujevcu, takođe nije bilo organizovanog dočeka Nove godine. Atmosfera u gradu uoči praznika, bila je mučna. Radnike "Fijata" i njihove porodice zatekla je informacija da je drastično opala prodaja automobila koji sklapaju u Kragujevcu, i da će ova italijanska firma, finansirana iz srpskog budžeta, najverovatnije otići iz Srbije u Brazil. Razloga za slavlje nije bilo. Nastupile su ledene noći i pustoš na ulicama.

Ali, čak i oni koji su realno mogli da se raduju novogodišnjim praznicima, veletrgovačke kompanije, danas sabiraju posledice nerealnog optimizma. Planirana zarada je pala, ponegde i više od 30 odsto. Svi ćute o tome, a najviše oni koji su trebali najbolje da zarade: Delez (Maxi), Vero, Idea, Tempo, Merkator...Svi su, bez izuzetka, bili na gubitku u odnosu na planirani profit.

Prvog radnog dana posle trodnevne praznične traume, često su se čuli komentari: "...Nemam više osećaj da je Nova godina". Utisak nije pogrešan: desila se smrt Nove godine! Ne ona prividna, nego stvarna.

Taj praznik, kratak prelom između dve godine, uvek je bio prilika za prikupljanje snage i rađanje novih motivacija za životnu borbu. Sad ga nema, kao što nema ni nade, za mnoge građane, da će doživeti neka bolja vremena. Razna su čuda moguća, osim vaskrsavanja Deda Mraza. Njega ima ili nema. U njega veruju ili ne veruju.

Građani danas ne veruju u bolju budućnost, ali veruju da će im ova godina biti sudbonosno teška, sledeća još gore. A kada se umire, ne slavi se.