Druga strana

HILARI ZA AMERIKU

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju opisuje perspektivu najavljene kandidature Hilari Klinton za nominaciju demokratskog kandidata na predsedničkim izborima naredne godine

Vlado Dragićević

Fransoa Volter je svojevremeno rekao da biti skroman nije dovoljno; za to treba imati razlog. A razlog nije beznačajan- predsednička kandidatura.

Pod sloganom "Hilari za Ameriku", nekadašnja Prva dama SAD-a, Hilari Rodham Klinton, krenula je u nominaciju skromno, bez velikih skupova na fudbalskim igralištima, po parkovima ili u prepunim salama. Naravno, ako se zovete Hilari Klinton, i pored sve skromnosti, sve što uradite ne može se, gotovo je sigurno, smatrati umerenim i beznačajnim.

Po prvi put, u odsustvu velikih govora, spektakularnih okupljanja, kampanju započinje jedan običan video. Gledalac vidi dvojicu braće koji pričaju na španskom, puno ženskih osoba, dva istopolna para, novostvorene porodice, ljude koji dolaze i odlaze sa posla i one koji planiraju odlazak u penziju. Tačnije, u prvih minut-dva ne zna se zasigurno šta je poruka ovog videa, da li je to reklama ili razgovor o bankarskom zajmu za kupovinom kuće, o ljudima koji se žene i udaju, žive običan život, da bi se Prva dama nenadano pojavila rekla: " I ja sam tu da nešto uradim ... da krenem u trku za predsednika SAD-a".

Ovde ne postoje poruke o tome kakva bi mogla da bude nova spoljna politika na primer, već se ukazuje na ekonomska pitanja. Hilari se, tačnije, obraća najširem delu američkih glasača, direktno nagoveštavajući totalnu borbu i pokazujući ovom telu da želi da ono za nju stvarno i glasa.

Celokupna se kampanja, dakle, zasniva na velikom dijapazonu sitnih događanja i susreta sa malim grupama ljudi kojima bi trebalo posvetiti veću pažnju i osigurati osećaj intimnosti. Najlakši deo je ostao za njom, izjavom da je u trci. Sada joj je potrebno da zadobije nominaciju Demokratske stranke, kao njen kandidat.

U ovom trenutku, ona nema odgovarajućeg protivnika, pa se, gotovo sa sigurnošću, može tvrditi da je nominaciju i dobila, mada ne treba zapostaviti i druge mogućnosti. A one su posledica objašnjavanja nekoliko skandala vezanih za njeno ime, a politički rečnik ne poznaje reč "objašnjavanje" nečega, jer to samo donosi gubitak.

Tu su, pre svega, donacije stranih vlada Fondaciji Klinton, zatim korišćenje privatnog i-mejl servera dok je bila državni sekretar, a zatim brisanje preko 30.000 svojih mejlova. Osim toga, kao ozbiljan problem, za nju je i pitanje terorističkog napada u Bengaziju i nedovoljna posvećenosti ovom incidentu.

Za zanemariti nije i činjenicu da li samo ime Klinton može biti od pomoći ili predstavljati svojevrsnu smetnju ostvarivanju nekog cilja.

Njen suprug, Bil Klinton, još uživa veliki procenat popularnosti. Prema nekim istraživanjima američkog javnog mnenja, 56 odsto amerikanaca ima pozitivan otklon prema bivšem američkom predsedniku.

Međutim, tu je prisutan i teret skandala, davanja određenih privilegija i prevelikog familijarizma, te i mogući protivkandidati, nekadašnji guverner Merilenda, Martin O' Mejli, bivši senator iz Virdžinije Džim Veb, senator iz Vermonta, Berni Sanders, kao i sadašnji potpredsednik Džo Bajden.

Dobro je poznato da se Demokrate u SAD-u žele američkoj i svetskoj javnosti prikazati kao partija koja podržava izazove i promene. Uspeli su da ostvare istorijski događaj izborom prvog afro-američkog predsednika, pa bi im od izuzetnog značaja bilo da u svoj put ugrade i prvu ženu na čelu SAD.

Istorijski gledano, žene u Americi nisu imale nikakve mogućnosti pristupa instituciji Predsednika, bilo da su bogate, siromašne, crne, bele, mlade, stare, iskusne ili ne. Čudno je, ali ništa tako snažno neće moći uzdrmati muški monopol na mesto predsednika SAD-a, kao što je to žena Predsednik. U tkz. "slobodnom svetu", hipokritički rečeno, do sada nije bilo moguće, niti je pružena opcija da Predsednik bude muškarac ili žena. Po prvi put, ova opcija postaje izgleda mogućom.

Klintonova je, u ovom trenutku, najozbiljniji kandidat iz redova obe partije. Veliki broj članova američkog Kongresa je otvoreno podržava, njen tim u kampanji čine neki od najiskusnijih stratega Demokratske partije, a aktuelni predsednik SAD-a, Barak Husein Obama, ju je već proglasio svojim naslednikom. Što je i najvažnije, partijski donatori su u potpunosti posvećeni njenoj promociji u smislu finansijske podrške.

Istini za volju, ona je i 2008. godine bila demokratsko mezimče, ali je ova partija tada bila daleko podeljenija, nego što je to slučaj danas. Za njih je biranje prvog crnog predsednika u istoriji SAD-a bilo značajnije nego izabrati prvu ženu predsednika iste države.

Sada, pak, mnogi od njih otvoreno govore da Partija treba da nominuje ženu-kandidata. Neki mogući protivnici iz partijskih redova mogu je napadati samo po pitanju ekonomskog populizma i nacionalne bezbednosti, a to su teme o kojima se g-đa Klinton još nije potpuno izjasnila. Da li podržati uvođenje većeg poreza bogatima, obezbediti bolje socijalne pogodnosti, koliko se angažovati u suprotstavljanju radikalnom ISIS-u ili, da li, i u kom obliku, intervenisati u građanskom ratu u Siriji?

Ipak, najveći izazov za Hilari Klinton će biti mišljenje vrhuške Demokratske partije da li je ona taj kandidat koji može dobiti opšte izbore. Međutim, zahvaljujući bogatoj finansijskoj podršci, gospođa Klinton će sigurno biti u stanju da nadvlada bilo kog kandidata iz svoje partije. Njihov eventualni cilj bi moglo biti samo određeno priznanje i prihvatanje karte u predsedničkom vozu.

Bez ikakve sumnje, ona danas ima veliku prednost ali zahvaljujući činjenici koju svaki političar želi da ostvari: novac, mediji, trenutak. Postoje, dakako, oni koji govore da prosečni Amerikanac teško glasa za ženu zbog njenog pola, a da većina ženskih republikanskih glasača neće glasati za demokratsku opciju upravo zahvaljujući tome da je demokratski kandidat žena.

Ima i onih koji sugerišu da g-đa Klinton tek treba da potpali svoj pobednički plamen na isti način kako je to, svojevremeno, učinio sadašnji predsednik Barak Husein Obama tokom svoje predizborne kampanje. Vrlo bitno je, takođe, ko će biti kandidat partije Republikanaca. Kako trenutno stvari stoje, Džeb Buš, nekadašnji guverner Floride, drugi sin prvog predsednika SAD-a iz familije Buš, favorit je republikanskog političkog establišmenta. Kao i Hilari, on je šezdesetih godina, vašingtonski insajder i pripadnik američke elite. Republikanski optimizam se takođe zasniva i na činjenici da glasači neće dati svoj glas po treći put istoj stranci. Alan Abramovič smatra da je faktor iscrpljenosti sasvim realna stvar.

Za Hilari Klinton je ovo prilika ali i izazov.

Svojim glasačima ona ne može obećati drastične promene i nove mogućnosti, ali će je oni podržati zato što žele predsednika koji prihvata razgovor o klimatskim promenama u svetu i odbacuje vudu ekonomiju. Čak i ako relativno razumni Džeb Buš dobije nominaciju, moraće se prilagoditi konsenzusu brbljivaca u svojoj partiji. Hilari, pak, nije izbor sumanute Amerike, niti je izbor iznenadnog nadahnuća.Ona je legalni izbor i pretpostavka iza koje će, verovatno, rukovoditi većinom.

G-đa Klinton se upustila u trku uspostavljajući svoj sopstveni politički brend kao osoba koja se razlikuje kako od svog supruga, tako i od aktuelnog američkog predsednika Baraka Huseina Obame. Kako kaže, ona kreće u predsedničku trku jer je prosečnom Amerikancu potreban pobednik, a ona želi da bude taj pobednik.

Američki glasači su ipak ti koji će se izjasniti da li su im šampioni potrebni ili ne. Hilari Klinton ne nedostaje duha da bi lepo besedila i razuma da bi ćutala. Trka za koju se odlučila da učestvuje je ipak samo početak, a veoma je teško uveriti biračko telo da govori te istinu, kada i ono zna da bi lagalo da je na vašem mestu.