Amerika

Krvavi učinak američkih čuvara reda

Policija ubija trojicu na dan

Početkom aprila objavljeni su neki podaci, koji su u prvom trenutku izgledali neverovatni, ali su, nažalost, bili istiniti. U Sjedinjenim Država tokom prethodnog meseca (marta) policija je ubila 111 ljudi! Odmah su učinjena poređenja i konstatovano je da je u Velikoj Britaniji policija lišila života 54 ljudi, ali u periodu - od početka prošlog veka, od 1990. do aprila ove godine! Proporcionalni broj stanovnika za ovo poređenje ne igra veliku ulogu. Isto tako ni stepen siromaštva, mentalna oboljenja ili bilo šta drugo. Ostaje činjenica da američka policija ubije duplo više građana mesečno, nego britanska za više od 100 godina. Ovi brutalni podaci su alarmantni, apsurdni i izazivaju mučninu. Američka unija građanskih sloboda (ACLU) kaže da je profil žrtava već isuviše poznat: nenaoružani tamnoputi muškarci od kojih neki imaju psihijatrijske tegobe. Problem nije posledica delovanja nekoliko izvitoperenih policijskih stanica već se ubistva dešavaju širom zemlje, tvrdi urednik magayina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

U Americi ne postoji jedinstvena baza podataka o tome koliko ljudi godišnje ubije policija. FBI prati ubistva počinjena od strane policijskih snaga, ali je učešće država i policijskih stanica na dobrovoljnoj bazi.

Smrt Erika Gernera prošle godine u Njujorku, kome je do smrti stezao „kragnu" jedan policajac, nije zabeležena, jer Njujorška policija (NYPD) ne šalje tu vrstu podataka u FBI-a. Inače, Federalna policija više obraća pažnju na „opravdanim" ubistvima od strane policije. U nedostatku jedinstvene liste ubijenih, nekoliko privatnih organizacija pokušava da popuni prostor svojim podacima. Neke od tih lista napravljene su prikupljanjem podataka iz medija i njihove su liste znatno kompletnije od onih iz FBI. Na internetu postoji stranica www.killedbpolice.net, koja sadrži potpunije podatke o ubistvima, ne ulazeći u diskusiju da li su ubistva bila opravdana ili neopravdana. Preterana upotreba sile od strane policije svakodnevna je vest na naslovnim stranama američkih novina.

Prošlo je više od dve decenije od onih uličnih pobuna u Los Anđelesu 1992. godine koje su s nevericom posmatrane širom sveta, i nakon čega je bilo obećano da će se sprovesti reforme u policiji. Čini se da odgovarajuće reforme nisu sprovedene, kao što nisu nakon prošlogodišnjeg ubistva nenaoružanog tinejdžera Majkla Brauna u Fergusonu, predgrađu Sent Luisa, u državi Misuri. Mnogi su izveštaji napisani, mnoge su komisije radile na problemu policijske brutalnosti, čak i komisija Bele kuće, ali se čini da je problem nerešiv, koristeći metode koje se do sada koriste. U svemu tome nepostojanje jedinstvene baze podataka o policijskim prekoračenjima dužnosti su najverovatnije najveća prepreka da bi se bilo šta rešilo. Neke policijske stanice, na primer, imaju „telesne video kamere" koje bi policajci stalno trebalo da nose, ali ih malo ko koristi.

A šta je policijska brutalnost, nije misterija. Opisana je u zakonu i legalnoj definiciji: „Policijska brutalnost je kršenje građanskih prava koja se dogode kada policajac deluje preteranom silom primenjujući količinu sile protiv civila koja je veća nego što je potrebno. Preterana sila izvršnog organa u sprovođenju zakona je kršenje ličnih prava. Preterana sila nije podložna preciznoj definiciji, ali je generalno više od sile koju bi razuman i mudar policajac upotrebio u datoj situaciji. Sila bi trebalo da bude primenjena u minimalnoj meri potrebnoj da se postigne legitimna namera. Policijska brutalnost je direktno kršenje zakona unutar policijskih snaga. Upotreba preterane sile je takođe direktno kršenje Petog i 14. amandmana američkog Ustava koji se odnose na okrutnost i zaštitu zakona".

Građani ranije ili kasnije saznaju veći deo slučajeva kada je upotrebljena prekomerna sila, ali vrlo retko kada neki policajac odluči da ne puca i da smiri situaciju iako je pod ekstremnim stresom. Neka istraživanja su pokazala da čak i dobro obučeni policajci nisu stalno u stanju da ispale iz svog oružja na vreme kad kriminalac koji drži oružje ga podigne i opali prvi. To je odluka koja se donosi u deliću sekunde i koja je, čak i u najboljim situacijama, ekstremno teška. FBI je takođe zabeležio da nakon upotrebe smrtne sile, čak kad je i odluka da se puca bila opravdana, policija nije dovoljno transparentna i jasna, što izaziva konfuziju i nepoverenje javnosti. Podaci pokazuju da je 2013. godine napadnuto 49.851 policajac od kojih su 29,2 odsto pretrpeli povrede. FBI navodi da je te iste godine živote izgubilo 27 policajaca na dužnosti.

Čini se da prilikom ubistva civila koje se dogodilo prošlog 4. aprila policajac koji je pucao nije bio u životnoj opasnosti. Policijska priča nakon ovog ubistva bi bila drugačija da nije bilo jednog prolaznika koji je ceo događaj snimio svojim mobilnim telefonom. Šta god da se dogodilo pre nego što je slučajni svedok uključio video kameru svoga telefona ne utiče na snimak na kome se jasno vidi kako tamnoputi muškarac trči preko travnjaka i da mu u leđa sa razdaljine od nekih osam metara uniformisani policajac ispaljuje osam metaka. Pet su pogodila. Jedan u gornji deo stražnjice, jedan u uvo i tri u leđa od kojih je jedan metak prošao kroz srce. Ubijen je 50 godina star crnac i otac četvoro dece, a na njega je u leđa pucao beli policajac star 33 godine. Ostalo je zabeleženo da je policajac preko radija javio „progonim peške niz Grejg ulicu. Crnac, zelena košulja, plave pantalone". Kasnije je javio „pucnji ispaljeni. Subjekt je oboren. Oteo mi je tejzer."

Na video snimku koji je snimio Fajdin Santana vidi se kako policajac koji je pucao, po imenu Majkl Sleger, ispušta pored poginulog Džudija Skota nešto što na snimku izgleda da bi moglo biti policijski tejzer. Kasnije ga podiže. U tom trenutku jedan drugi policajac čuči pored pogođenog skidajući mu lisice koje mu je nametnuo Sleger nakon što je Skot pao. Potom Sleger podiže to što je ispustio. Njegova je namera bila da opiše događaj kao samoodbranu. Da mu je osumnjičeni istrgnuo tejzer i da se on, policajac, plašio za svoj život. Nalazi patologa koji će uslediti da je čovek pogođen šest puta u leđa nisu ga u tom trenutku zabrinjavala jer sve bi se na sudu moglo objasniti uglavnom policiji naklonjenoj poroti. Najverovatnije da bi sve išlo po planu da nije postojao upečatljiv video zapis. Upravo zbog tog snimka, tužilac je već tri dana nakon upucavanja optužio Slegera za ubistvo. Retki su slučajevi da tužilaštvo, ako uopšte, podigne optužnicu protiv nekog policajca u ovakvim slučajevima.

Advokatima je poznato da se uvek pretpostavlja da policija govori istinu osim kada postoje neki neoborivi dokazi. Video u ovom slučaju je neoboriv dokaz i to bez obzira šta se dogodilo pre nego što je kamera uključena. Po stavu američkog Vrhovnog suda, pucanje od strane policajca može biti opravdano ukoliko se plašio za svoj život ili život drugih, ali nikako ne da bi nekoga koji beži zaustavio. Ovaj nemili događaj koji se dogodio u gradu Severni Čarlston u državi Južna Karolina može zbog postojanja video snimka mnogo toga promeniti. Gradonačelnik tog grada od 100.000 stanovnika već je naložio da svi policajci moraju da nose uključene video kamere. Inače, kamera koja se nalazila u policijskom automobilu snimila je rutinsko saobraćajno zaustavljanje osumnjičenog zato što je njegov polovni mercedes imao slomljeno stop svetlo. Džudi Skot, za kim je sud izdao poternicu zbog toga što nije redovno plaćao dečju alimentaciju, uspaničio se i počeo da beži da bi tako izbegao hapšenje i zatvorsku kaznu. Snimak trenutka kada on počinje da beži ne postoji.

U ovom slučaju, kao i u hiljadama sličnih saobraćajnih zaustavljanja, ne radi se u suštini o slomljenom stop svetlu, ili bilo čemu drugom, već o razlogu da se neko zaustavi u skladu sa zakonom. Naime, policija mora da ima neki razlog da bi nekoga zaustavila. A iza svega toga stoji plan o suzbijanju kriminala koji može da se otkrije i prilikom saobraćajnog prekršaja. Problem je što statistika ukazuje na činjenicu da policija većinom zaustavlja Afroamerikance i Latinoamerikance. Zaustavlja, naravno, i belce, ali proporcionalno više proverava „obojene". Takođe koriste u većem broju slučajeva prekomernu silu nad „obojenima" nego nad belcima. To je glavni razlog uglavnom žestokih uličnih nemira koji se odigravaju nakon skoro svih susreta, sa kobnim završetkom, između policije i manjina. Porodica ubijenog Valtera Skota pozvala je građanstvo da ne izaziva nerede i tužila je sudu policiju grada. Neposredno nakon ubistva bilo je manjih demonstracija gde su nošeni transparentni na kojima je pisalo „Životi crnaca važe" i „Okrenuta leđa, ne pucaj!"

Severni Čarlston je treći po veličini grad u Južnoj Karolini. Od nešto više od 100.000 stanovnika 47 odsto su crnci i 37 odsto belci. U policiji više od 80 odsto su belci. Sudeći po statističkim podacima, neproporcionalna većina zaustavljenih vozača u saobraćaju su crnci. Inače, tenzija između crnačkog stanovništva i policijskih snaga u tom gradu povećana je tokom poslednjih godina. Grad je 2006. godine proglašen kao najopasniji grad u Sjedinjenim Državama. Nema sumnje da policijske snage u tom gradu sistematski okomljuju na tamnopute stanovnike. Ponekad ih zaustavljaju jer im je auto u lošem stanju, a ponekad jer je veoma skup. Ali ovaj slučaj u Severno Čarlstonu ponovo je istakao pitanje da li je potreban video snimak da bi se došlo do istine. Možda bi policajac ubica bio optužen i bez video snimka, ali je taj snimak postavio nemili događaj u žižu interesovanja celokupne američke javnosti. Pa i svetske.

Nije bilo pokušaja da se zaštiti patrolni policajac prve klase Majkl Sleger, a umesto toga su gradonačelnik i šef policije posetili familiju žrtve. Takođe je odmah objavljeno da će sahrana Skota imati policijsku pratnju. Otac žrtve je izjavio NBC televiziji da nije bilo video snimka „nikada se ne bi obelodanilo šta i kako se dogodilo. Sve bi završilo ispod tepiha, kao što su to uradili u slučajevima mnogih drugih". „Postoji, a mnoge policijske stanice počele su to da shvataju, kriza legitimiteta", komentarisao je jedan profesor Univerziteta u Indijani gde se studira policijsko ponašanje i kriminal mržnje. „A ova kriza nije od pomoći teškom poslu koji policajci već imaju... mnogo im odmaže". Isto tako, uglavnom su većina belih Amerikanaca do sada pre svega verovali policajcima prilikom upotrebe sile. Skoro 60 odsto njih, po jednom istraživanju Galupa, a podaci se odnose na period od 2011. do 2014. godine, verovalo je isključivo policijskim verzijama spornih događaja. Samo 37 odsto Afroamerikanaca ima poverenje u policiju.

Podići optužnicu protiv policajca kada nekog osumnjičenog ubije vrlo je retka pojava u Americi. Tokom poslednjih pet godina u Južnoj Karolini policija je pucala na 209 osumnjičenih osoba, od toga ubila 79, a podaci pokazuju da su samo trojica policajaca optuženi, ali ni jedan od njih nije bio osuđen. Analitičari tvrde da ova situacija u Južnoj Karolini se preslikava širom Amerike. Ubistva počinjena od strane policajaca tokom prošle godine okrenulo je reflektore na sistem koji funkcioniše u trouglu policija, tužioci i Velika porota koja odlučuje da li će neki slučaj uopšte otići na sud. Tome bi u mnogim slučajevima mogli da se pridodaju i patolozi koji rade za policiju.

Policija i tužioci takođe rade zajedno i veliki je izazov za tužioca da zahteva podizanje optužbe, još manje da insistira na osudi, u atmosferi koja vlada u tom sistemu. Može se čak zaključiti da postojeća praksa, a i zakoni, podržavaju kulturu tajnosti. Poznato je da u Kaliforniji tužioci, zbog nekih postojećih zakona, ne mogu da dobiju većinu podataka o ponašanju policajaca. Ono što im je dostupno, uglavnom nije dovoljno, a i pitanje je koliko toga se usuđuju da iskoriste na sudu.

U Sjedinjenim Državama s više od 300 miliona stanovnika ima mnogo kriminala i policijskih prekršaja. Ništa nije bolje ni vikendom. Od subote 4. aprila, primera radi, do ponedeljka 6. aprila ispitivano je dosta slučajeva u kojima je policija prekršila neke zakone i neka pravila. U Nju Džersiju ispitivano je policijsko odeljenje zbog smrti jednog osumnjičenog koji je bio uhapšen. U jednom gradu u Južnoj Karolini postignut je dogovor između gradskih vlasti i porodice 68 godina starog crnca koga je ubila policija. Ošteta je iznosila 1,2 miliona dolara. U Južnoj Floridi uhapšeno je tri zamenika šerifa zbog ilegalne „tezge" u jednom klubu. U Mineapolisu, gradu u državi Minesoti, snimljeno je kako jedan policajac preti jednom maloletniku dok mu je stavljao lisice zbog saobraćajnog prekršaja. Pretio mu je da će mu slomiti noge.

U državi Oregon jedan sada već bivši policajac osuđen je na sedam godina robije zbog ilegalne pornografije, a i zbog toga što je instalirao skrivenu kameru u policijskom toaletu da bi snimao kako ljudi vrše nuždu. U Severnoj Karolini jedan Državni (za razliku od gradskog) policajac optužen je zbog napada s smrtonosnim oružjem, za kidnapovanje i provalu. Kako su javili mediji, on je provalio u stan svoje bivše žene i napao ju je. U Džordžiji je suspendovan jedan policajac zbog silovanja (automatski po zakonu čak i kada je osoba pristala na seks, ukoliko je maloletna) jedne 15. godišnje devojke. U Teksasu su dva zamenika šerifa optužena za zloupotrebu položaja radi postizanja seksualnih usluga. U Ohaju jedna Državna policajka je otpuštena jer je u svojim policijskim kolima vozila pijanog kolegu iz gradske policije. Osim što je taj kolega bio pijan, vozio je u suprotnom smeru na autoputu i morao je biti uhapšen.

Komisija protiv torture Ujedinjenih Nacija je krajem prošle godine insistirala da Sjedinjene Države u potpunosti ispitaju i primene zakone za policijsku brutalnost i ubijanje iz vatrenog oružja uglavnom mlađih crnoputih američkih građana. Komisija je takođe osudila način „traljave ekzekucije" osuđenih na smrt, kao i učestalo silovanje zatvorenika. Taj panel UN takođe je pozvao na zaustavljane prakse držanja ilegalnih imigranata, uključujući i decu, u uslovima sličnim zatvorskim. Komisija je takođe pozvala Vašington da zatvori svoju bazu Gvantanamo, na Kubi, gde Amerika i dalje drži nekih 148 osumnjičenih terorista. Takođe su podvukli da je situacija u Gvantanamu izuzetno loša i zbog činjenice da se sve što se tamo radi drži u tajnosti, te građanstvo nije upoznato sa činjenicama.

Američka delegacija u UN je izjavila da je od 2009. godine pokrenuto 20 ispitivanja slučajeva u kojima se sumnja na policijsku brutalnost, a da je više od 330 policajaca optuženo za primenu brutalnih mera.

Protesti protiv policijske brutalnosti svakodnevno se odigravaju na mnogim mestima širom Amerike.

U Njujorku je 2. aprila započela prva sednica takozvanog Narodnog tribunala o policijskoj brutalnosti i strukturnog rasizma. Tribunal je zamišljen kao pozornica na kojoj će žrtve policijske brutalnosti i njihove porodice, kao i politički aktivisti, iznositi detalje o prekoračivanju policijskih ovlašćenja. Krajnji cilj Tribunala je da pronađe načine kako se suprotstaviti kriminalnom ponašanju policije. Izvesna Sintija Hovel iznela je priču o istinitom događaju kako je njena tetka preminula od srčanog udara nakon što joj je policija greškom upala u kuću. Tokom te prve sednice izlaganjem učesnika ukazano je na cenu brutalnosti policije, ali je isto tako postalo jasno da je građansko društvo rešeno da te kriminalne policijske anomalije spreči.

Da li će se išta promeniti nakon osam hitaca ispaljenih u Severnom Čarlstonu u leđa nenaoružanog crnca, ostaje da se vidi. Prethodni napori vlasti da smanje policijsku brutalnost doneli su veoma neubedljive rezultate.

A1. Linčuju sami sebe

Jedan maskirani demonstrant držao je američku zastavu tokom demonstracija protiv policijski ubijanja u gradu Berkli, u Kaliforniji, kada je policija jurnula na njega. Prijateljica demonstranta pokušala je da ga izvuče ispred policije i bila je uhapšena. Protiv nje je podignuta optužnica za linčovanje.

Optužena Mejli Hempton je htela da linčuje svoga prijatelja!? Tužilac je procenio da događaj na demonstracijama potpada pod legalnu definiciju linčovanja. Naime, po definiciji linčovanje je vanzakonsko kažnjavanje i u većini slučajeva završava pogubljenjem. Osobe koje su linčovane ili su prvobitno otete iz svojih kuća, ili iz zatvora, ili iz ruku policije, odnosno šerifa. U linču učestvuje više osoba. Žrtva je ili obešena, ili upucana, ili spaljena, ili pretučena na smrt.

Optužena dvadesetogodišnja crnkinja, po kalifornijskoj optužbi, istrgla je svog prijatelja iz ruku policije s namerom da ga linčuje i tužiocu ovakva kontradikcija, očigledna glupost, nije ni malo smetala. Ona jeste vukla svog prijatelja iz ruku policije, ali linčovanje podrazumeva ono što se nakon toga uradi. Mejli Hempton nije nameravala da ga linčuje. Druga je stvar što ovaj slučaj može da obezvredi sećanja na sve one koji su zaista linčovani.

Po definiciji linča u Kaliforniji, kada se neko sam otrgne iz ruku policije, da li to znači da je hteo sam sebe da linčuje!? Bežanje od policije moglo bi da padne pod opis „opiranje hapšenju", ali svi koji imaju zdrav razum moraju sada da shvate da čin opiranja, ili pomaganja prilikom opiranja, može da podigne veoma opasnu optužnicu namere linčovanja. Čak i samog sebe.