Postdemokratija

Laki luzer je malo nervozan

Otkud tolika nervoza u redovima vlasti koja ima tako ubedljivu podršku birača? Zašto se Vučić & Kompani toliko brecaju na kevćanje opozicije, Zaštitnika građana, nevladinih organizacija i medija, kad imaju apsolutnu većinu i jasan plan i program. Ako znaju šta rade, sigurni su da to daje rezultate i da će uskoro svi to videti i osetiti, čemu toliko jeda zbog kritika nemoćnih zakerala? Ili to sve nije baš tako? O tome piše Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

Piše: Mile Isakov

Laki luzer je sportski termin za onog srećnog gubitnika koji ne uspeva regularno da se plasira u finale kakvog takmičenja, ali sticajem okolnosti i zahvaljujući rezultatima drugih ipak se na mala vrata provuče među najbolje. Biva, ponekad, da takvi čak i trijumfuju, kao što su Danci postali šampioni pošto su na Evropsko prvenstvo stigli tek posle nepravedne diskvalifikacije naše reprezentacije, koja je u kvalifikacijama bila bolja od njih, ali nikad nisu sigurni da li su to zaista zaslužili. Tako nekako je i Vučić, posle poraza na izborima za gradonačelnika Beograda i neuspeha na parlamentarnim izborima, zahvaljujući pretrčavanju Socijalista, uspeo da se ušunja u vladu, da bi je potom i preuzeo.

Mada je sa pozicije vlasti uspeo da gotovo udvostruči podršku i ubedljivo dobije izbore u repasažu, nije uspeo da prevaziđe mentalitet luzera. Umesto da superiorno prihvata sve primedbe, on veoma nervozno reaguje na svaku začkoljicu, jer zna da ničim nije zaslužio takvo poverenje i da nije u stanju da ga opravda. Zna da on zapravo i nije pobedio, nego da su halave i bahate Demokrate izgubile. Kako da ne bude nervozan kad zna da je postao prvi tako što je razočaranim biračima naobećavao svašta, što ne može da ispuni.

Kad zna da ima boljih od njega i boljih rešenja od njegovih. I zna da će uskoro to postati jasno i zaluđenoj većini, koja se za njega uhvatila kao za slamku spasa iz očaja, prevareni, opljačkani i poniženi, a ne zato što veruju u njega. Do besa ga dovodi to što mu elita ne veruje i ne želi da učestvuje u njegovom unapred propalom projektu, a sasvim ga izluđuje pomisao da za to imaju debelih razloga i da će se pokazati da su u pravu. Nema drugog objašnjenja za nervozu i bes, jer sasvim je normalno da psi laju dok karavan prolazi. Pa nek laju, kako kaže Balašević: "Lajte kere varošanke, kera sam i sam, odlično vas znam. Lajte samo znajte da vas ne slušam".

Čovek koji zna šta radi, koji je siguran u sebe, siguran je da će sve što govori i radi biti potvrđeno i rezultatima. Ne samo da ga kritike i sumnje ne pogađaju, nego uopšte nema potrebu da bilo koga posebno ubeđuje. Umesto da se svađa sa neistomišljenicima, umesto diskvalifikacija i pretnji, samouveren čovek je prema njima pokroviteljski tolerantan, jer zna da će ih najbolje razuveriti i razoružati svojim rezultatima koji će sigurno doći. Ali ako u to nije siguran, a nije jer radi po nečijem diktatu, a pri tom zna da će po tom diktatu morati da uradi i neke nečasne stvari, nervozan je i osorno odgovara ne samo na primedbe već i na obična pitanja koja se njemu uvek čine provokativnim.

Odmah napada, a zapravo se tako brani i pravda, jer zna da je kriv. Naročito za ono što on zna a protivnici tek naslućuju. Uzmimo, na primer, slučaj sa nekoliko zakona kao što su bili onaj o radu, onaj o smanjenju plata i penzija, ili najsvežije, onaj o Beogradu na vodi. Po ceo dan i celu noć, Vučić i njegova poslanička kamarila su ubeđivali narod, jer to prenosi televizija, da su to najbolja rešenja u istoriji čovečanstva, a opoziciju ućutkivali najgrđim optužbama i diskvalifikacijama. Šta im to treba ako su u pravu i ako znaju da će se to relativno brzo pokazati. Zar ne bi bilo logičnije da pošto obrazlože svoj predlog i argumentovano odgovore na pitanja i zamerke, jednostavno puste opoziciju da se izduva i pritom obruka pred narodom kritikujući nešto što će se već sutra pokazati kao dobitna kombinacija, kao blagodet za državu i sve građane.

Jedini pravi odgovor zajapurenoj opoziciji radi opozicije, u situaciji kad imaš apsolutnu većinu koja može to lagodno da izglasa, je OK, vaše je pravo da budete protiv, da dokazujete da to ništa ne valja, ali mi znamo da će to dati odlične rezultate koji će se brzo videti, tako da nema potrebe da se svađamo i ubeđujemo. Pokazaće se ko je u pravu, a mi ćemo snositi posledice ako nismo. Vlast, koja ima viziju, mrtva hladna bi mogla da upita opoziciju, čemu toliko žuči? Vas kanda jedi spoznaja da ćemo mi uraditi nešto dobro, što vi niste želeli, umeli, mogli ili smeli. I kraj priče.

Vlast koja zna šta radi i kuda to vodi, nema potrebe ništa više da kaže. Nema potrebe da svojim poslanicima deli dosijeje onih koji joj se suprotstavljaju, da bi mogli da ih prozivaju i pljuju, nema potrebe da dokazuje da su oni nečasni i nesposobni, jer oni to sami pokazuju time što se protive nečemu što donosi sveopšti boljitak.

Ali, ako zna da nije tako, itekako ima. Jer ako su u pravu oni koji kritikuju njena rešenja, onda u nedostatku argumenata, mora da pribegava njihovoj diskvalifikaciji. Ako zna da je to što radi čista obmana koja vodi u nove katastrofe, onda je i nervozna, jer pogađa je kad neko to javno kaže. Zato se njeni nedorasli poslanici ponašaju kao deca, koja na omalovažavanje odgovaraju čuvenom frazom: Ko mi to kaže? Pa kad im neko kaže da su budale, u nemoći odgovaraju: Tvoja mama kurva!

Dakle, naš laki luzer, Aleksandar Vučić, je na poluvremenu utakmice uredno promenio stranu, pa sad dosta uspešno brani gol na koji je u prvom poluvremnu jurišao, ali slabo napada na onaj drugi koji je u prvom delu bio njegov. Problem je dvostruk, taktičke ali i psihološke prirode, jer lako je preuzeti tuđe, ali kako udariti na svoje.

U prvom poluvremenu njegova ekipa je bezglavo napadala pa je primila mnogo golova, tako da se u drugom odlučio za čvršću odbranu. Sa oznojanim i krvavim dresovima u svlačionici je ostavio i veći deo tima, pa je u igru sa novim dresovima ubacio i nove sveže snage, uglavnom defanzivce, koji odlično udaraju po cevanicama, ali ne znaju šta će sa loptom. Fali mu elita, plejmekeri, koji bi organizovali igru i stvarali šanse iz kojih bi on kao centarfor mogao da postiže golove. U nedostatku kreatora igre u svojoj ekipi, kupio je neke islužene strance na zalasku karijere, koji istina umeju da driblaju tako da pomere mozak protivniku, ali samo na savršeno ravnom travnatom tepihu velikih svetskih stadiona. Slabo se, međutim, snalaze na džombastim provincijskim terenima.

Sada ima situaciju da ne prima lako golove, ali ih ni ne daje, pa se katastrofalan rezultat iz prvog poluvremena i dalje pogoršava zbog autogolova njegove sopstvene ekipe. I naravno da je nervozan. Ne može sve sam, čak ni fizički ne može više svuda da stigne. Eno, skočio mu je i pritisak, pa je propustio i Glavni odbor svoje stranke, da bi odmorio u bolnici i primio infuziju. O kako su jadno delovali bez njega. Na konferenciji za štampu, koju je posle sednice održao podpredsednik Mirović, a koja je više ličila na komemoraciju, javnosti je saopšteno o čemu se sve nije razgovaralo i kakve sve odluke nisu donete. A i kako bi bez njega siroti mogli o bilo čemu da odlučuju. Delovali su, bože me oprosti, obezglavljeno kao Žuti. Ono, jest da se Pajtić pravi kao da je predsednik, al' ne ide brate. Ne vrede ni nabildovani mišići, ni ona lepuškasta plivačica iz njega, kad on gnjura a dupe mu se vidi. Mirović nije ni pokušao da gnjura, samo se pokrio ušima i ponavljao: Nismo mi ništa, majke mi.

A onda se gazda oporavio i k'o nov istrčao na teren, održavajući javnu andergraund sednicu vlade u rupi rudnika uglja, da bi uveče nastupio na RTS-u, kako bi svečano a radno obeležio godišnjicu svoje vladavine. Sve je predstava, sve je samo priča. Ta scena sa vladom na improvizovanoj pozornici koja se nalazi u ogromnoj rupi sve objašnjava. Koreografija je htela pokazati kako je vlada uvek tamo gde se najviše i najteže radi, rame uz rame sa trudbenicima koji proizvode, a pokazali su samo da je u istoj jami sa rudarima ali ipak na pijedestalu. Sve televizije su objavile taj snimak, kao i obraćanje premijera ministrima i radnicima, kao da ovi sede negde u publici, ali sutradan nijedna novina nije prenela izveštaj sa te rovovske sednice. Očigledno nije bilo šta da se prenese, jer bila je to samo priredba.

Nakaradna toliko da su i sami organizatori to naknadno shvatili, pa nisu izdali ni saopštenje. Tim povodom, setio sam se kako sam jedared u nekom gradu, snimajući emisiju Varošarije, naišao na prazan u korov obrastao olimpijski bazen i pozvao lokalnu folklornu grupu da u njemu odigra "Igrale se delije na sred zemlje Srbije". Sutradan, kada smo došli da to i snimimo, bazen je bio napunjen vodom, a lukavi gradski čelnici su nam objasnili da je renoviranje upravo završeno i predložili da u njemu snimimo decu kako se radosno brčkaju. Sve se može na televiziji. I ovako i onako. Mogu i primitivni, promašeni i besprizorni parovi da postanu zvezde, jer ljudi vole da gledaju gore od sebe, tako se teše i zavaravaju da su uspešniji nego što jesu. Ali kad luzeri uspeju u životu, život je na gubitku...