Na licu mesta

Nesmenjivi predsednik opštine Petrovac na Mlavi, zavukao ruke do lakata u budžet

Od Radiše ne može da se diše

Petrovac na Mlavi je varošica na istoku Srbije sa manje od 8.000 stanovnika. Predsednik ove opštine, Radiša Dragojević, veruje da je nesmenjiv, pa već godinama otvoreno krade novac iz budžeta. U tome mu pomažu njegovi saradnici, direktori javnih preduzeća koje on na funkcije postavlja, ceneći posebno činjenicu da su u prošlosti već odgovarali za privredni kriminal. Iskustvo nema cenu.

Igor Milanović

Duže od jedne decenije, Radiša Dragojević je predsednik opštine Petrovac na Mlavi. Razlog zbog čega je ovaj čovek nesmenjiv, je novac. Ali, onaj iz budžeta, kojim on raspolaže kao da mu je dedovina, i deli ga svima od kojih mu zavisi opstanak. Ovaj diplomirani politikolog ima i rezervni plan za slučaj da nekim čudom bude smenjen sa sadašnje funkcije. On, naime, namerava da ostane predsednik Nacionalnog saveta Vlaha. Kao lider jedne etničke manjine, Radiša se nada da neće biti hapšen zbog svojih marifetluka odrađenih sa mesta predsednika opštine. Njegov plan je da eventualno privođenje prikaže kao napad na celu nacionalnu zajednicu Vlaha i da, po potrebi, uz pomoć Rumunije dobije zaštitu neke od institucija Evropske Unije.

Zbog toga se on oseća toliko sigurnim, da svoje lopovluke više ni ne prikriva.

U zvaničnim podacima koje je objavila Agencija za borbu protiv korupcije, Radiša Dragojević ima plac od 6,19 ari koji je kupio, kuću od 160 kvadratnih metara i lokal od 120 kvadratnih metara, koje je izgradio, kao i nasleđenu šumu na 59,91 ar. Nezvanično, mada ceo Petrovac to zna, on ima još najmanje dva stana u Beogradu.

Imao je ranije Radiša u prestonici tri stana, ali mu je taj treći preoteo jedan kompanjon u kriminalnim radnjama, iskoristivši činjenicu da Radiša nije smeo stan da uknjiži na svoje ime. Od tada je postao mnogo oprezniji, pa tako, na primer, članovi njegove porodice ne borave u stanovima koje on poseduje, već u iznajmljenima i to u istoj zgradi.

Oni tako ujedno paze šta se dešava sa stanom koji je u Radišinom vlasništvu, ali ne daju čaršiji povoda da priča kako je porodica Dragojević imućna. Radišina žena se pred kolegama na poslu redovno žali kako, navodno, jedva sakupi novac da detetu na studijama u Beogradu plati smeštaj, zaboravljajući da napomene da novac dolazi od kirije koju plaćaju stanari u iznajmljenim Radišinim stanovima.

U lokalu u centru Petrovca, koji je Radiša prijavio Agenciji za borbu protiv korupcije, smešteno je preduzeće Rosal Serbia d.o.o, koje je jedan od najvažnijih izvora novca za podmitljivog predsednika opštine.

Za Radišu se zna kako ima izuzetne poslovne kontakte u Rumuniji gde, verovatno, i sam poseduje preduzeća ili udele u istima. Redovno boravi u toj zemlji i to kao gost ondašnjih poslovnih ljudi kojima uzvraća uslugama na teret opštinskog budžeta, odnosno običnog naroda.

Rosal Serbia osnovan je novembra 2010. godine, a ubrzo je većinski vlasnik (80 odsto kapitala) postao Rosal Grup S.A. iz Rumunije. Manjinski vlasnik ostao je Moma Romanović, čiji je sin Aleksandar Romanović direktor u tom preduzeću.

Srpski Rosal je u to vreme bio registrovan u Golupcu, a u Petrovac je prešao tek kada je krajem 2011. potpisao ugovor sa opštinom Petrovac na Mlavi o iznošenju smeća iz okolnih sela. Kirija koju plaća Radiši, u suštini je legalizovan oblik davanja mita, jer Rosal nikada ne bi prešao u Petrovac da od opštine nije dobio pomenuti posao.

Kako proizilazi iz zapisnika sa 67. sednice Opštinskog veća Petrovca na Mlavi (od 21. septembra 2011. godine), Rosalu je odobren sledeći cenovnik: svako privatno domaćinstvo plaćaće za odnošenje smeća po 350 dinara mesečno, privredna društva mesečno će plaćati 20 dinara po kvadratnom metru poslovnog prostora koji poseduju, dok će institucije plaćati paušalno po 1.200 dinara po postavljenom kontejneru. U to vreme sa Rosalom još nije bio potpisan nikakav ugovor?!

Koliko je ovaj posao unosan vidi se i po tome što je zakonom propisano da odnošenje smeća moraju da plaćaju svi, bez izuzetka. Ovo je posebno lukrativno u kraju kao što je okolina Petrovca na Mlavi, gde većina vlasnika kuća preko cele godine boravi u inostranstvu, tako da Rosal nema nikakva posla, ali ubira prihode.

Pre dolaska Rosala, posao odvoženja smeća iz sela u okolini daleko jeftinije je obavljalo Komunalno javno preduzeće Izvor iz Petrovca.

Kako se vidi iz dopisa koji je 25. aprila 2013. godine, sindikat Nezavisnost iz KJP Izvor, uputio državnom sekretaru Draganu Stevanoviću u Ministarstvu regionalnog razvoja i lokalne samouprave posao sa Rosalom je u potpunosti bila ideja predsednika opštine Radiše Dragojevića.

Prema uslovima svojevremeno raspisanog konkursa za skupljanje smeća, firma kandidat nije morala da ima već izrađenu deponiju za odlaganje smeća, već jedino kamione zapremine 20 kubnih metara. Opština, kao osnivač i vlasnik KJP Izvora, znala je da ovo javno preduzeće ima sopstvenu deponiju, ali da njegovi kamioni nemaju zapreminu veću od 15 kubika. Rosal nije imao deponiju, ali je jedini imao kamione tražene kubikaže.

Istovremeno, prema uslovima iz ugovora, Rosal je bio u obavezi da izgradi posebnu deponiju, ali se to nikada nije desilo, već se smeće i dalje odlaže na deponiju koju je svojevremeno izgradio Izvor i koja je prenatrpana.

Rosal je, takođe, morao da obezbedi mašinu za sabijanje smeća (kompaktor), ali ni to nije učinjeno, već na deponiji o trošku Izvora rade mašine koje ili poseduje ovo komunalno preduzeće ili ih iznajmljuje od privatnika.

Rosal tako samo ubire novac, bez da išta mora da ulaže. U vreme potpisivanja ugovora sa opštinom Petrovac na Mlavi Rosal Serbia je imao uplaćeni novčani kapital od samo 26.868,70 dinara, a na sebe je preuzeo obavezu investiranja od 110 miliona dinara?!

Tadašnji direktor Izvora Radovan Raković, u početku se protivio potpisivanju štetnog ugovora sa Rosalom o korišćenju deponije javnog preduzeća, ali je na kraju, posle izuzetnih pritisaka koje je na njega vršio Radiša Dragojević, ipak popustio.

Poučen ovim iskustvom kako je Raković nespreman na rad protiv zakona, Radiša odlučuje da ga smeni i da na mesto direktora Izvora dovede čoveka po svom izboru i nalik sebi - ovejanog kriminalca. Ivan Vlajić rođen je 1957. godine, na mesto direktora Izvora postavljen 2012, ima navodno završenu višu ekonomsku školu i, takođe navodno, nikada nije osuđivan. Kompletna dokumentacija o njemu, međutim, nije dostupna zainteresovanima, među kojima su i sindikati radnika Izvora, na prvom mestu Nezavisnost.

Posle promene zakona 2014. godine, Vlajić je morao da bude reizabran na javnom konkursu koji je raspisan. Kako se vidi iz zapisnika sa sednice Komisije za imenovanje direktora održane 26. septembra 2014. godine (potpisanog od strane svih sedam članova: Ivana Milenkovića, Miodraga Radišića, Miloša Životića, Milana Živkovića, Spiridona Pacikasa i Milana Popovića, kao i sekretara Milice Marković) sa tri glasa „za" i dva suzdržana Ivan Vlajić je dospeo na prvo mesto liste tri predložena kandidata. Ostala dvojica su imala nesporno visoko stručno obrazovanje, dok se navodna visokoškolska diploma Vlajića i dan danas krije.

Predsednik Skupštine opštine Petrovac na Mlavi Duško Nedinić, koji je na ovom položaju jedino zahvaljujući milosti nesmenjivog Radiše Dragojevića, znajući šta gazda očekuje od njega već 3. novembra 2014. potpisuje rešenje o ponovnom imenovanju Vlajića na mesto direktora KJP Izvor.

Posle više urgencija i intervencije Poverenika za informacije od javnog značaja sindikatu Nezavisnost od sve konkursne dokumentacije biva dostavljeno jedino uverenje od 3. septembra 2014. o neosuđivanosti Vlajića, koje je za načelnika PU Požarevac Sašu Mitrovića potpisala nepoznata osoba nečitkim rukopisom.

Nije uopšte čudno što je potpisnik uverenja želeo da ostane anoniman, jer je Vlajić osuđivan, i to za dela iz oblasti privrednog kriminala. Presudom Opštinskog suda u samom Petrovcu na Mlavi K. broj 45/02 osuđen je uslovno na osam meseci zatvora za krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Isti sud ga je oglasio krivim i u predmetu K. broj 2/2002. zbog izdavanja čekova bez pokrića, a protiv njega postoje i dve presude Osnovnog suda u Požarevcu (K.br. 401/2010 i K.br. 271/11).

Sve ovo je poznato Radiši Dragojeviću, ali on ne odustaje od svog saučesnika u pljačkanju budžeta, koji od svog imenovanja za direktora KJP Izvora u 2012. bukvalno ne izlazi iz službenog vozila koje koristi bez putnih naloga, za privatne potrebe, a za gorivo iz opštinskog budžeta plaća mesečno 50.000 dinara.

Uzimanje para preko KJP Izvor nije jedina pljačka koju sprovodi Radiša Dragojević. Milioni evra dobijenih iz stranih donacija i kredita potrošeni su za novi vodovod u Petrovcu na Mlavi koji ni do danas nije profunkcionisao. Stručnjaci su utvrdili kako je veliki deo ugrađene opreme uništen rukovanjem od strane nestručnih lica i kako se ne vrše propisane redovne kontrole kvaliteta vode koja je neretko neupotrebljiva, čak i štetna po ljude.

Koliko je poznato, vodovod uopšte nije licenciran, a nije određeno ni lice za rukovanje koje ima odgovarajuću stručnu spremu.

Umesto da obezbedi bezbedno i redovno snabdevanje stanovništva vodom, Radiša je milione evra stavio u svoj i džepove svojih saučesnika i zaštitnika sa najvišeg nivoa. Umesto njega progone se oni koji ukazuju na kriminal.