Uvodnik

(Pr)osudite sami

Uništavaju nas, predsedniče

Milovan Brkić

Kada je godine 1987. u Kosovo Polje došao predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Slobodan Milošević, građani srpske nacionalnosti su poželeli da se sretnu sa njim, i da mu prenesu svoje muke. Kosovska policija isukala je pendreke, i nasrnula je na njih.

''Nas tuku, predsedniče'', povikali su iz stotine grla. Neko od saradnika gurno je Miloševića prema prozoru i šapnuo mu da vikne iz sveg glasa - ''Niko ne sme da bije narod'' - što je on, zaista i učinio. Tu će njegovu rečenicu baštiniti njegovi sledbenici dugi niz godina.

Godine 2012. izabrali smo za predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Bilo je gusto, jedva smo se kurtalisali Borisa Tadića i njegove žute pljačkaške kamarile.

Svog političkog sina Aleksandra Vučića, predsednik Nikolić nam je predstavio kao svog naslednika u stranci, potpuno podržavajući, javno, njegovu zločinačku politiku, prvo kao prvog potpredsednika, a potom i kao predsednika srpske vlade.

Svi verujemo da predsednik Nikolić i sam vidi dokle nas je dovela politika njegovog političkog sina. Pred nestajanjem smo. A predsednik ćuti. Ni glasa da pusti.

Po nalogu Vučićevom, njegova kamarila se sprda i sa predsednikom Republike. On opet ćuti. To mu možemo i oprostiti.

Ali, kako da mu oprostimo što ćutke gleda kako kolone mladih, obrazovanih ljudi, sa zavežljajem u ruci, odlazi zauvek iz Srbije. Kako da mu oprostimo što penzionerima otimaju penzije, od kojih ionako ne mogu ni da se prehrane, što stotine hiljada ljudi gubi posao, a više od milion čeka da posao dobije, ali su nade sve slabije.

Kako da mu oprostimo što je njegov politički sin za samo tri godine pokrao milijardu evra, a Srbija postaje vlasništvo njegovog brata Andreja i kuma Nikole Petrovića. Kako da mu oprostimo što njegov politički sin rasprodaje nacionalne resurse i nacionalne interese, što u Srbiji jedino za pogrebnike ima posla, jer građani padaju kao snoplje, bez lekarske zaštite.

Ustavna ovlašćenja predsednika Srbije nisu velika, ali je on izabran na demokratskim izborima koji nisu osporeni, a predsednika Vlade Srbije je on predložio, hvaleći ga kao mitsku ličnost.

Ipak, čovek koji je izabran od građana, ima obavezu da njima i služi. Predsednik Srbije komanduje oružanim snagama, postavlja generale, predstavlja državu u inostranstvu, potpisuje zakone... Reč predsednika se u svakoj zemlji posebno osluškuje, i ima težinu. Gospodin Nikolić ima isti status kakav u Češkoj ima predsednik Miloš Zeman. Ili, kakav ima novoizabrani predsednik Poljske Andžej Duda.

Obojica su oštro kritikovali vlade svojih država, zbog grešaka koje čine u spoljnoj politici, počev od priznanja Kosova, do odnosa prema Rusiji i Evropskoj uniji.

Zlo koje se sprovodi pred očima predsednika Srbije je užasno, i on bi mora da se obrati naciji. Da nam se izvine što je pogrešno ocenio sposobnosti svog političkog sina Aleksandra Vučića, da prizna da je on zaista težak duševni bolesnik, da običnim, ljudskim rečima, ako ne ume da zaplače, kao kada je od sreće zaplakao kada ga je imenovao za premijera, opiše zlo koje nas je našlo životinjskim delovanjem njegovog miljenika.

Morao bi da se obrati članovima stranke na čijem je čelu bio, i da ih pozove da otkažu poslušnost nerazumnom čoveku - Aleksandru Vučiću, i da pozove međunarodnu zajednicu da otkaže davanje kredita srpskoj vladi, jer to neće moći niko više da vrati.

Ima li snage predsednik Srbije Tomislav Nikolić da se obrati naciji, i saopštio joj sve tužne istine, i stane na čelo naroda i njegovog otpora, ako već patrijarh Irinej, đavo u odori, nije nadbiskup Oskar Romero. Ili će u suprotnom, postati njegov saučesnik.

Vapaj građana je očajnički - Nas uništavaju, predsedniče!