Sloveni

Fjodor Mihailovič Dostojevski: Srbi između Rusije i Evrope (2)

Ko nas u Evropi uopšte voli?

U Dnevniku slavnog ruskog pisca Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, vođenog 1876. godine, ali i u drugim njegovim spisima, nalaze se osvrti na stanje među Slovenima na Balkanu, a posebno među Srbima. Izdavačka kuća "Prosveta", objavila je knjigu "Srbi između Rusije i Evrope" sa pratećim komentarima priređivača, Živote Ivanovića, u kojoj su u najvećoj meri sabrane misli, ideje i preporuke velikog pisca, kako južnoslovenski narodi i Srbi kao vodeća nacija na ovom delu Balkana, treba da se odnose prema Zapadu, a kako prema svojoj pramajci Rusiji. Magazin Tabloid objavljuje nekoliko nastavaka iz ove poučne i u ovom trenutku potrebne knjige, koja govori o večnim i neprolaznim vrednostima, ali i onome što je veštačko, lažno i prolazno.

..........

Kad mu se odgovori da je narod čuo o patnjama svoje braće i progovorio, on (Levin) odgovara: "Možda, ali ja to ne vidim; ja sam sam narod, i ja to ne osećam". To jest, samilost ne oseća - jetko primećuje Fjodor Mihajlovič i kaže: "To je zaista psihološki zanimljivo". Na kraju, Fjodor Mihajlovič izliva svu gorčinu prema Tolstoju zbog takvog odnosa prema Srbima, odnosno balkanskim Slovenima, "jednovercima" i otvoreno poručuje autoru "Ane Karenjine": "Ljudi kao što je pisac 'Ane Karenjine', to su učitelji društva i naroda, naši učitelji, a mi smo njihovi učenici. Ali, čemu nas oni uče?"...

Hristos je, doduše, zapovedio da volimo svoje neprijatelje, to je tačno, ali to znači (isticao je Drozdov) voleti svoje neprijatelje sensu stricto. Dakle, "voli svoje lične neprijatelje, ali se bori protiv neprijatelja države i naroda, a mrzi neprijatelje crkve i boga!"

To je bila poluzvanična doktrina ruske crkve o pacifizmu, koji se vidi u nastupu Jovana Kronštatskog povodom ruskog poraza u ratu protiv Japana 1905.

Utoliko je više bila karakteristična polemika koju je Tolstoj izazvao stavom protiv ruskog angažovanja u ratu između Srbije i Turske, povodom i posle Hercegovačkog ustanka 1875-76.

Stav velikog Tolstoja prema stradanjima Srba i Slovena pod tuđinskim jarmom veoma je razočarao srpsko javno mnjenje krajem XIX i početkom XX veka. Tolstoj svojim stavom da ljubav uvek mora da posreduje i pobeđuje u odnosima među narodima i da se na zlo ne sme odgovarati silom, nije nalazio razumevanje za narod nad kojim je izvršeno najgrublje nasilje, koje se sprovodi iz generacije u generaciju, kadgod Srbi pokušaju da se brane, sve do danas.

Srbima se uskraćuje pravo na odbranu, čak i u trenutku kada se nad njima primenjuje najgrublja moguća sila. Zapad je sprovodio i sprovodi takvu politiku prema Srbima sve do danas, bilo da se brane od Beča ili Berlina, bilo da se brane od Turaka ili danas od Jenkija...

Tolstoj se našao u takvom društvu ne zato što je opravdavao nasilje bilo Istoka bilo Zapada nad Srbima i Slovenima, već zato što je naivno idealistički verovao u sveopšte razumevanje među narodima i ljudima u svetu. Takvog razumevanja, međutim, niti je tada bilo, niti ga danas ima. Uzaludna su bila uveravanja velikih poput Konfučija, Lao Cea, Bude, Rama-krišne, Isusa, Tolstoja i drugih o tome da se zlu najefikasnije čovek može suprotstaviti neprotivljenjem zlu, jer je Dostojevski bio mnogo bliži realnosti i prirodi čoveka videći u njemu i zlo i dobro i zahtevajući pre svega preobražaj samog čoveka kroz patnju i stradanja, kroz borbu...

Umesto podrške oružanoj oslobodilačkoj borbi srpskog naroda, Tolstoj piše moralistički traktat u kojem nema mesta za pravednu oslobodilačku borbu srpskog naroda.

Stoga je Dostojevski bio mnogo bliži srpskom čoveku i njegovoj oružanoj borbi protiv stranog osvajača u duhu kosovskog etičkog kodeksa i mita o borbi protiv svakog oblika tirjanstva, za nebesko carstvo pravde i istine, ali na zemlji. Za razliku od Tolstoja, Dostojevski je osuđivao licemerje zapadne politike prema Slovenima, kukavičluk ruske državne politike koja se nije dovoljno zalagala za srpsko-slovensku pobedu u borbi za oslobođenje i ujedinjenje. Takva kritika se potvrdila kao ispravna već u Sanstefanskom ugovoru kada se ruska strana opredelila za Bugarsku na štetu Srbije.

Srpska elita je očekivala da će i Tolstoj i Rusija uopšte pružiti neophodnu podršku borbi vekovima rastrzanog srpskog naroda koji je robovski stradao pod čizmom azijatskih tirana. Umesto podrške, na delu je bilo „mizerno i robovsko savijanje Rusije" (Dučić). To je bio rezultat „mrtvorođenog i alkoholičnog panslavizma".

Gde je taj proklamovani humanizam, pitali su se malobrojni srpski intelektualci i političari razočarani držanjem velikog pisca Tolstoja, koji je čitao srpski i dobro poznavao srpsku narodnu poeziju. Uprkos tome, Tolstoj se zalagao za rešenje sukoba na Balkanu metodama koje su bile suprotne vekovnoj srpskoj borbenoj tradiciji. Oružana borba Srba i Crnogoraca protiv Turaka za Tolstoja je bila neprihvatljiva.

Razlike u stavovima prema ratu za oslobođenje

Rusija 1876. godine šalje u Srbiju generala Černjajeva. Slovenofili su se veoma angažovali pri prikupljanju pomoći, regrutovanju dobrovoljaca. Veliki deo "Piščevog dnevnika" za 1876. i 1877. posvećen je tome. Dostojevski objašnjava, ubeđuje, čiste savesti sam u rat šalje ljude (na primer, studentkinju koja mu je došla po savet). I pritom zna da radi u saglasnosti sa svojim narodom, svojom verom, svojom crkvom.

Jula 1877. je izašlo poslednje, osmo poglavlje Tolstojeve "Ane Karenjine". Tolstoj nije polifonični pisac, kod njega je sve jednako, pisac i publicista se ne razlikuju, zato o istočnom pitanju i o ratu u Srbiji, o dobrovoljcima i o organizatorima kampanje piše direktno u romanu i iznosi svoje mišljenje. Pažnju Tolstoja, odnosno njegovog junaka u romanu Levina, privukao je narodni pokret od kojeg Dostojevski tako mnogo očekuje, ali ga Tolstoj odnosno Levin u romanu vidi u sasvim drugom svetlu. Levinov brat i njegov prijatelj Katavasov putuju k Levinu istim vozom u kome su i dobrovoljci na putu za Srbiju. Levinov brat, Sergej Ivanovič, video je i , "priznavao da su po novinama štampali mnogo toga preteranog i nepotrebnog, sa namerom da privuku pažnju i nadviču druge".

On je video da su se u tom opštem pokretu društva u prve redove probili, i da su glasniji od drugih, neuspeli i uvređeni ljudi: zapovednici bez vojske, ministri bez ministarstava, novinari bez novina, vođe stranaka bez članstva. Bilo mu je jasno da u svemu tome ima mnogo toga lakomislenog i smešnog; ali je takođe video i priznavao nesumnjivo i sve veće oduševljenje koje je objedinjavalo sve slojeve društva, i to nije bilo moguće ne podržati (Ana Karenjina). Prijatelj Katavasov za vreme vožnje razgovara sa dobrovoljcima.

Sličan utisak: neuspeli, nepotrebni, izgubljeni ljudi. Ipak, "znajući iz iskustva da je pri sadašnjem raspoloženju društva opasno pokazivati mišljenje suprotno opštem, a posebno osuđivati dobrovoljce...Katavasov licemerno ispriča Sergeju Ivanoviču to što je video i čuo, odnosno, da su dobrovoljci sjajni momci" .

Kad su putnici već bili kod Levina, za stolom se rasplamsala debata o ratu. Ona dvojica su hvalila opšte raspoloženje. Njihovi argumenti su po sadržaju i kvalitetu vrlo slični viđenju Dostojevskog o ratu i njegovim uzrocima (patnje porobljene slovenske braće i tome slično). Ali, Levina daleka patnja ne dira.

"Ja mislim da je rat je s jedne strane tako zverska, surova i strašna stvar da niko, i tu uopšte još ne govorim o hrišćanima, ne može na sebe preuzeti odgovornost za njegovo otpočinjanje" . Taj pokret naroda, "obradovanog ratom" (izraz Dostojevskog), ne može biti ništa drugo do "veštački izazvana histerija". Stotine dobrovoljaca ništa ne dokazuju. "Među osamdeset miliona ljudi uvek će se naći ne nekoliko stotina, kao sada, nego nekoliko desetina hiljada takvih koji su izgubili društveni položaj i ugled, koji nemaju šta da rade, koji su uvek spremni - u bandu Pugačova, u Srbiju..." .

Dostojevski je odmah reagovao u "Piščevom dnevniku" za juli-avgust 1877. Nimalo čudno, budući da se mogao prepoznati među opisanim ratnim agitatorima. A, čak i da nije bio lično povređen, to ga se ticalo. Uprkos poštovanju koje je Dostojevski osećao prema Tolstoju i koje čak ni u tom dnevničkom odlomku nije krio, nije mogao dozvoliti da se napadaju njegove osnovne vrednosti. Zapisao je: "On (Tolstoj) pokušava da narodu oduzme to što je narodu najdragocenije, da mu oduzme najveći smisao njegovog života...Činjenica da takav pisac tako piše je tužna. Tužna za budućnost." (Na koji način je tužna, posle trideset godina je objasnio Jovan Kronštatski: zbog takvih kao što je Tolstoj Rusija gubi ratove.) Dva pisca su se sučelila kao protivnici, ali ne na području književnosti. Nisu u pitanju bili različiti književni postupci i estetski pogledi nego različita gledanja na rat, na Hristovo učenje i na smisao hrišćanskog života, na smisao života.

Ujedinjenje Slovena samo početak sveljudskog ujedinjenja

Slovenstvo, tj. ujedinjenje svih Slovena sa ruskim narodom i među sobom i politička strana ovog problema, tj. pitanje granica, provincija, mora i moreuza - sve su to pitanja koja su nesumnjivo od značaja, ali se time nikako za nas ne iscrpljuje suština istočnog pitanja...

Naš narod čak i ne zna ni Srbe, ni Bugare, on svojim novcem i upućivanjem dobrovoljaca ne pomaže Slovene, niti to čini zbog slovenstva, već samo zato što je čuo kako od Turaka, od "bezbožnih Agarijana" stradaju pravoslavni hrišćani, naša braća, zbog vere Hristove; eto zbog čega je, i jedino zbog toga, nastao opštenarodni pokret.

U sadašnjosti i budućnosti pravoslavnog hrišćanstva sadržana je upravo takva ideja služenja Hristu i strasna želja za podvigom u njegovo ime, istinska i velika želja koja živi u narodu od najstarijih vremena i možda nikada neće ni prestati da postoji...U tome se upravo iskazuje ideja o daljoj, definitivnoj sudbini pravoslavnog hrišćanstva, makar i u dalekoj budućnosti, nada u buduće ujedinjenje svih hrišćana pravoslavne vere...

U tom pogledu, Evropa, ne shvatajući naše nacionalne ideale, mereći ih svojim aršinom, pripisujući nam samo težnju za osvajanjem, nasiljem, i pokoravanjem drugih zemalja, ipak, dobro shvata suštinu stvari.

Za Evropu uopšte nije stvar u tome što mi nećemo osvojiti nijednu zemlju i što obećavamo da nećemo ništa osvajati: za nju je mnogo važnije što smo mi, kao i pre, kao vazda dosad, nepokolebljivi u nameri da pomažemo Slovenima i ne nameravamo da im ovu pomoć ikad uskratimo.

Ako i dođe do toga i mi pomognemo slovenskim narodima, mi ćemo u očima Evrope samo ugraditi novi kamen u tvrđavu koju postepeno dižemo na Istoku, po ubeđenju cele Evrope - protiv nje i zbog nje. Jer, pomažući Slovene, mi samim tim i dalje produbljujemo i učvršćujemo veru Slovena u Rusiju, njenu moć, sve ih više navikavamo da gledaju u Rusiju...

Ovakvo snaženje ideje u očima Evrope ravno je osvajanju, i pored svih ustupaka koje je Rusija spremna da učini, pošteno i pouzdano, radi umirenja Evrope. Evropa odlično shvata da je u ovom širenju ideje sada sva suština stvari, a ne samo u materijalnim tekovinama na Balkanskom poluostrvu. Evropa shvata da je ruska politika savršeno svesna suštine svog zadatka. A ako je tako, kako onda Evropa da ne strahuje? Eto zašto bi Evropa po svaku cenu želela da preuzme na sebe starateljstvo nad Slovenima da ih, da tako kažemo, preotme od nas i da ih, ako to bude moguće, zauvek nahuška protiv Rusije i Rusa.

Eto zašto bi ona želela da Pariski ugovor traje što duže, da se formira posebna, evropska žandarmerija i slično. O, sve, sve samo ne Rusi, samo da se nekako Rusija udalji od pogleda i pomisli Slovena, da se izbriše iz njihovog sećanja! Eto, kako sada stoji stvar. Rusija je samo uzela obavezu na sebe da od islamske tiranije i zapadnjačke jeresi oslobodi pravoslavlje i sve hrišćane...

Nažalost, najprosvećniji deo naroda - njegova inteligencija - kako kod nas, tako i na Istoku, iz dana u dan postajala je sve ravnodušnija prema pojmu pravoslavlja, počela je čak i poricati da taj pojam sadrži klice obnove i preporoda za novi, viši život, kako za Istok, tako i za Rusiju.

U Rusiji je, na primer, većina obrazovanog društva prestala, čak bi se moglo reći i odvikla, da u tom pojmu gleda glavnu obavezu Rusije, zalog njene budućnosti i njenu životnu snagu; nasuprot tome, sve to počeli su da nalaze u novim učenjima u crkvi, poput onih na Zapadu, mnogi su počeli da gledaju beživotni formalizam, otuđenje, obredni sistem, čak zabludu i licemerje. Umesto toga pojavile su se ekonomske ideje zapadnog tipa, javila su se nova politička učenja, pojavio se drugačiji moral koji teži da potisne stari i da ga dopuni.

Pojavilo se najzad učenje koje je moralo izazvati nevericu u pređašnje ideje...Osim toga, u narodima Istoka počele su se najčešće buditi nacionalne ideje: iznenada se pojavio strah da posle oslobođenja od Turaka ne padnu pod rusko ropstvo...Uostalom, kad je o veri reč, ateista ili nezainteresovani ruski Evropljanin vide u njoj samo formalizam i licemerje...Tvrde kako je narod u veri plitak i kako se, kad mu ustreba, moli i pred komadom drveta, a u stvari do toga mu nije stalo i duh mu je uništila upravo ta formalistika. Pa ipak, ovaj raspojasani i maloumni naš narod poštuje miroljubive ljude i božjake, u svojim predanjima i legendama i dalje veruje kako će bespomoćni i poniženi koji nepravedno i bez krivice stradaju Hrista radi, zauzeti mesto ispred bogataša i moćnika...Otuda vera u narodu u pobedu i oslobođenje svih koji su još porobljeni...

Poraz Rusa im je miliji od njihovih pobeda

Cilj ovog rata radi oslobođenja Slovena za Evropu je tako neverovatan da je ona "ogorčena zbog našeg lukavstva", ne veruje u ono što smo objavili i mora da nam na svaki način, svim snagama, naškodi i udruži se sa neprijateljima našim, da bude u neprijateljstvu sa nama, makar i tajno...

I sve to, naravno, zbog namere i ciljeva naših!

"Veliki istočni orao uzleteo je nad svetom sijajući krilima svojim na vrhovima hrišćanstva"; on međutim ne želi da pokorava, ne želi da nešto ućari, ne želi da širi granice, već hoće da oslobodi, da vaskrsne ugnjetene i izmučene, da im udahne novi život, za njihovo dobro i dobro čovečanstva.

Ali, Evropa ne želi da to poveruje! I, verujte, nju toliko ne plaši napor koji Rusija namerava da učini, koliko baš to što je Rusija u stanju da postavlja takve zadatke i ciljeve...Preduzimanje nečega što ne donosi direktnu korist, Evropi se čini toliko neuobičajeno, toliko to odudara od međunarodnih evropskih običaja da ona postupak Rusije prirodno shvata ne samo kao varvarstvo jedne "zaostale, zverske i neprosvećene" nacije koja u našem veku može iz podlosti i gluposti započeti nešto nalik na krstaške pohode iz mračnog srednjeg veka, nego čak i kao nemoralnu činjenicu, veoma opasnu za Evropu, koja navodno preti njenoj velikoj civilizaciji.

Pogledajte ko nas u Evropi uopšte voli? Čak i naši prijatelji, oglašeni, takoreći pravi prijatelji, otvoreno govore i objavljuju da se raduju našim neuspesima. Poraz Rusa im je miliji od njihovih vlastitih pobeda, veseli ih, laska im. U slučaju da mi uspemo, ti "prijatelji" već su se odavno međusobno dogovorili da upotrebe sve svoje snage kako bi iz uspeha Rusije za sebe izvukli više koristi nego što će je imati za sebe sama Rusija. Evropa još ni iz daleka ne razume i još dugo neće verovati...

Uznemirenje je veliko: Rusija i Evropa! Rusija vadi mač na Turke, ali ko zna, možda će se sudariti i sa Evropom - da nije to još prerano? Sukob sa Evropom nije isto što i sukob s Turcima, i mora se izvesti ne samo mačem...Da li smo, međutim, spremni na to, na taj drugi sukob?

Mi koji verujemo, evo, proričemo da samo Rusija ima moć da reši sve evropsko sudbonosno pitanje porobljene braće i to bez boja i bez krvi, bez mržnje i zla, ali će tu reč Rusija reći kad Evropa već bude zalivena svojom krvlju pošto ranije niko u Evropi ne bi čuo našu reč, a i kad bi je čuo, uopšte je ne bi razumeo. Jeste, mi što verujemo u to, zaista verujemo, ali šta nam kod nas, naši Rusi, odgovaraju?

Odgovaraju da su sve to bolesna nagađanja, da su sve to grčevi, gnevna razmišljanja, napadi i od nas traže dokaze, čvrste direktive i svršene činjenice. Šta mi možemo da navedemo u potvrdu naših proročanstava? Možda oslobađanje kmetova - činjenicu koja je još tako slabo i kod nas slabo shvaćena u smislu stepena ispoljavanja ruske duhovne snage?

Možda naše istinsko, prirodno bratstvo koje sve jasnije i jasnije izlazi na videlo ispod svega što je vekovima pritiskalo i to bez obzira na đubre i blato na koje sada nailazi i koje ga prlja i iskrivljuje njegove crte da se jedva prepoznaju?

Na takve naše odgovore, reći će da su sve te činjenice samo naši grčevi, Iudi snovi, a ne činjenice; da se mogu tumačiti različito i zamršeno i da zasad ne mogu da bilo čemu služe kao dokaz a mi koji ni sami sebe ne shvatamo i tako malo verujemo u sebe, mi se - sukobljavamo sa Evropom! Evropa - pa to je strašna i sveta stvar, Evropa!

O, gospodo, znate li kako je draga nama, sanjarima, koji - po vašem mišljenju - mrzimo Evropu - upravo ta Evropa, ta "zemlja svetih čudesa"! Znate li kako su nam draga ta evropska "čuda" i kako volimo i poštujemo više nego bratski volimo i poštujemo velika plemena koja je naseljavaju i sve toliko veliko i toliko divno što su ona učinila i stvorila. Znate li koliko nas do suza i stezanja srca muče i uzbuđuju sudbine te drage i rodne nam zemlje, kako nas plaše ti mračni oblaci koji sve više i više prekrivaju evropski horizont?

Nikad vi, gospodo, naši Evropljani, "zapadnjaci", niste toliko voleli Evropu, kao mi, sanjalice - "slovenofili", njeni, po vašem mišljenju, iskonski neprijatelji! Ne, nama je draga ta zemlja Evropa - buduća mirna pobeda velikog hrišćanskog duha koji se sačuvao na Istoku...I u strahu da se s njom ne sukobimo u ovom ratu najviše se bojimo da nas Evropa neće shvatiti i da će nas kao i pre, kao i uvek, dočekati uobičajenom nadmenošću, prezirom i svojim mačem, još uvek videći u nama divlje varvare koji nisu dostojni čak ni da pred njom govore.

Jeste, sami smo pitali: šta ćemo joj reći i pokazati da bi nas ona shvatila? Mi, po svoj prilici, tako malo toga imamo što bi njoj moglo biti razumljivo i zbog čega bi nas ona poštovala. Osnovnu, glavnu našu ideju, našu "novu reč" koja se rađa, ona još dugo, suviše dugo, neće shvatiti.

(Nastaviće se)

A 1. Braća po svemu

Svaki Rus je uvek znao da na Balkanu živi jedan bratski, pravoslavni narod. I veliki slovenofili Ivan i Konstantin Aksakov, Aleksej Homjakov, Juri Samarin, Mihail Pogodin, 1860. godine pišu: "...Vi, Srbi, ste za nas braća po krvi i duhovna braća u Hristu. Drag nam je vaš lik, koji svedoči o našem srodstvu, mio jezik, koji zvuči kao naš, dragi su nam vaši običaji, istog korena kao naši."

A 1. "Sa istoka će zasijati zvezda"

Na zapadu se crkva izgubila u državi, postala je njen nevažan deo, "to su Rim i njegove žudnje, to je treće iskušenje đavolovo"...Prema ruskom shvatanju i verovanju ne radi se o tome da crkva treba da se preporodi kao država, prelazeći iz niže u viši oblik, nego, naprotiv, država na kraju treba da se udostoji da postane crkva...I još jednom: "sa Istoka će zasijati ta zvezda"...