AVDO PUŠKA

(Reportaža)

Piše : Kaplan Burović

Ovim naslovom, u albanskoj štampi monističke periode, naći ćete nekoliko članaka. Svi govore za Avda Dervišija, kako mu je bilo stvarno ime nazvani Avdo Puška.

Poznavao sam ga lično i jako dobro, zato odlučih da pišem za njega i ja.

Avdo Derviši je sin Refije, i ova poznata na sve strane Albanije kao Majka Labska, jer su i za nju pisali novine iz doba monizma.

Avdo se rodio u Tepeleni, gradić Južne Albanije, negde oko 1920. godine. Imao je jednog starijeg brata - Masara i mlađeg - Aliju. Imao je i nekoliko sestara, mlađih i starijih. Kad im je umro otac, svi su se iselili iz Tepelene i prešli u Skadar (Shkodër), gde će ih naći Drugi svetski rat. U Tepeleni su ostali samo stričevi, čija deca žive tamo dan-danas.

Tepelena pripada Jugozapadnoj Albaniji, oblasti koja se naziva Ljabrija, jako siromašna. Upravo zato ju je ova porodica napustila i prešla u Skadar, grad Severne Albanije, gde se nešto bolje živelo. Ali, u Srednjoj i Severnoj Albaniji, Ljabi - stanovnici Ljabrije, gledali su se sa prezrenjem, kao niže vrste.

Masar sa Avdom su se odmah uključili u partizanske redove. Pa i u redove Komunističke partije Albanije i ratovali su za njenu stvar i telom i dušom.

Pri kraju rata, pošto su koliko-toliko odrasli, uključili su se u partizanske redove i dvoje mlađih - Alija sa sestrom. Kuća Majke Laba postade ratna partizanska i partijska baza. Ali suprug njene najstarije kćerke, udate još pre rata u Valoni, bio je balista. (Balisti su bili neprijatelji partizana i sarađivali su sa okupatorom.)

Avdova puška, u redove partizanskog bataljona "Perlat Redžepi", odjekivala je sa planine na planini Severne Albanije. Zato su ga i nazvali Avdo Puška.

Iz rata je izašao sa činom potporučnika. Od partije je odmah zadužen poslom u Ministarstvo unutrašnjih poslova, iako je imao samo četiri razreda osnovne škole.

Jedno veče, vraćajući se sa posla u stan, vidi Avdo na okuci ulice jednog seljaka, koji je skrušen, savijen nad svoja kolena, nastojao da spava. I ne pitajući ga ko je i šta traži u Tirani, uze ga i odvede kod svoje kuće, dade mu da jede i pije i postavi ga da spava u krevet.

Sutradan ujutro, nepoznati seljak izađe rano iz kuće, čim je popio kafu i pojeo ono što su mu postavili na stolu.

Kad se Avdo predstavio na poslu, pozva ga ministar i reče mu da uzme na isleđenje - upravo seljaka, koga je te noći sklonio u svom stanu da spava.

- Zašto? Šta je učinio?- upita ga Avdo.

- On je balista i zloglasni kriminalac X.Y., koga od dana oslobođenja tražimo na sve strane Albanije. Danas, čim je svanulo, sâm se predao.

- Izvinite me, druže ministre, ja ga ne mogu uzeti na isleđenje.

- Zašto ?!

- Sinoć sam mu dao da jede i sklonio sam ga u mom stanu da spava.

Taj dan su Avdu dali prvu opomenu, ali ga nisu izbacili ni iz partije, niti sa posla. Pa nisu ga ni degradirali. Njegov stariji brat, Masar, radio je tada u Predsedništvu vlade, ako se ne varam, bio je zamenik predsednika vlade.

Godine 1941. Avdo dolazi u Ulcinj i traži ruku moje sestre Sebije. Ona dade svoj pristanak i roditelji blagosloviše veridbu. Posle neki mesec napraviše svadbu. Moj najstariji brat, tada kapetan Jugoslovenske narodne armije, poslom kod Jugoslovenskog vojnog atašea u Tirani, dovede iz Skoplja Makedonku Tanu, jednu slavnu pevačicu Radio-Skoplja, koja je pevala svatovima i stvarala atmosferu radosti i veselja.

Tana je bila dovela sa sobom i svog sina, zvani Koce, koji je bio jedno dve godine mlađi od mene, ali mnogo veći od mene kao nestašan, nemirko. Taj dan on mi dođe na vrh nosa i ja mu dadoh jedan šamar. Izgleda da sam ga udario loše, po nosu. Odmah poče da mu teče krv. Tada se Avdo diže sa stola i dade meni šamar. Ja ga pogledah besno i pripretih mu:

- Prezreni Labu, ne dam ti sestru za nevestu!

U to vreme se kalilo bratstvo našeg, jugoslovenskog naroda, sa albanskim narodom. Mnogi Albanci, među njima i albanski general Đin Marku, oženiše se jugoslovenskim devojkama. Lično je Enver Hodža dao jednu takvu orijentaciju, pa zamalo dade i lični primer, kad mu Tito predloži da se oženi jednom glumicom iz Beograda.

Sprečila je to Armenka iz Albanije Nedžija Džunglini, koja je još u toku rata živela sa Enverom kao sa svojim mužem, pa kad to ču, da on namerava da se ženi Titovom glumicom, pripreti mu da će izazvati skandal. Zato što se oženi Jugoslovenskom, Avda su unapredili u čin kapetana i dekorisali su ga.

Posle godinu dana, 1948., Josip Broz Tito povuče iz Albanije sve svoje ljude i izjavi prekid diplomatskih odnosa. Tada ministar unutrašnjih poslova pozva Avda i kaže mu:

- Treba da razvedeš onu tvoju Jugoslovenku.

- Druže ministre, kako da je razvedem, ja sa njom već imam dvoje dece !

- Ili Partiju, ili Jugoslovenku !

Kad se Avdo vrati u stan i reče majci Refiji što mu je tražio ministar, ova ga jako uznemirena upita odmah:

- A ti, sine, što mu reče ?!

- Tražio sam mu dozvolu da se razmislim 24 sata.

- Sram te bilo! Zašto mu odmah ne reče da ženu nećeš razvesti ?!

- Pa... ja, majko, dođoh da se s tobom posavetujem...

- Idi, idi odmah i reci ministru da nećeš razvesti ženu i da nemaš decu sa njom, pa i da nije Jugoslovenka, već Albanka. Žena se ne razvodi zato što se države razvode !

- Ali...majko, onda treba da se razvedem od Partije !

- Partija, koja ti je naredila da se ženiš Jugoslovenkom, nema pravo da ti traži sada da je razvedeš. Supruga nije kapa koja se može menjati prema kostimu i modi.

- Majko...ti ne možeš ni zamisliti šta će se desiti sa nama, ako budem odbio da razvedem ženu.

- I prolom neka se desi ! U ad neka nas bace !

- Majko !

- Ako ti razvedeš ženu, ja ću napustiti tebe i zajedno sa nevestom i decom otići ću u internaciji! Ljudi su i internirani!

Tada su mnogi razveli svoje žene Jugoslovenke, ali je bilo i takvih koji su to odbili.

Odbio je i Avdo.

Zahvaljujući bratu, Masaru, Avdo se opet spasi. Niti mu oduzeše čin kapetana i odlikovanje, niti ga izbaciše iz partije. Samo su ga premestili iz Tirane u gradić Koplik, u blizini jugoslovenske granice, sa nadom da će tamo, kao šef policije, zgrešiti koješta, da bi time opravdali mere, koje će upotrebiti protiv njega u osvetu što nije izvršio naređenje partije da razvede ženu sa decom. Zato mu tu čine svakakve provokacije. Pa i da prebegne zajedno sa ženom i decom preko granice, kod njenih. Avdo je bio pametan i oprezan, a imao je već i izvesno iskustvo kao islednik pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Videći da on ne upada u njihove zamke, demobiliziraju ga i imenuju u jednoj zemljoradničkoj kooperativi okoline Skadra, na najobičnijem fizičkom poslu. Iz partije ga opet ne izbacuju. Čekali su da ispolji negde svoje nezadovoljstvo tretmanom koji mu se čini. Avdo opet griže jezik zubima i ćuti. Ćuti i trpi sva poniženja, sa nadom da će njegovi ratni drugovi intervenisati.

U međuvremenu, posle dve devojčice, Zuhraje i Žanete, žena mu rađa i dva sina, Ljuana i Flamura.

U to vreme i ja, tamo - u Ulcinju, završih osnovnu sedmogodišnju školu, završih i u Beogradu višu gimnaziju, studirao sam u Skoplju na Pravnom fakultetu i, na Albanologiji, dospeh pred državnim ispitima za diplomu.

Za ovo se obratih pismom sestri u Skadar, Avdovoj suprugi, da mi pošalje neke knjige, koje su mi bile potrebne za državni ispit. Ovako, jednog dana stiže mi iz Albanije paket sa knjigama, gde su, koliko se sećam, bile ove knjige: REČNIK albanskog jezika, NOVA GRAMATIKA Kostaća Cipo, MORFOLOGIJA Mahira Domi i neke druge knjige, među koje su bile: drama Kol Jakove NAŠA ZEMLJA, roman Kin Dušia U ŽDRELO VUKA i poema Lazara Silića PRISHTINA, gde se govori o nacističkom logoru za istrebljenja zatvorenika.

Naslovima ovih knjiga, sestra (Avdo) mi je stavljala na znanje da su oblasti Jugoslavije nastanjene Albancima - NAŠA ZEMLJA, a to znači Albanija; da sam ja U ŽDRELU VUKA, za što treba da se pazim, jer me čeka PRIŠTINA - zatvor.

Ja sam tu poruku odmah razumeo, kao što ju je razumela i UDB-a, kroz čije su ruke prošle te knjige i dospele u moje ruke. Ako budete bacili pogled na OPTUŽNICU UDB-e protiv mene, videćete da tamo piše da sam, po primanju tih knjiga, prekinuo "neprijateljsku" delatnost, koju - faktički - ni do tada nisam vršio.

Pa i ako su oni bili svesni toga, te poruke, početkom 1959. godine su me uhapsili i kaznili za neprijateljsku propagandu zato što sam branio Ustav FNR Jugoslavije, po kome nacionalne manjine imaju pravo da osnovno školovanje prime na svom maternjem jeziku.

Kad sam izašao iz jugoslovenskog zatvora, bacih se u Bojanu i izađoh plivanjem u Albaniju, gde nisam tražio sklonište kao politički emigrant, već samo prolaz za SSSR, kao što je to nekoliko nedelja pre mene učinio i moj drug general Vlado Dapčević. Da je upravo tih dana SSSR prekinuo i diplomatske odnose Albaniji, nisam mogao ni zamisliti.

Dok su mene isleđivali u Šijak (selo srednje Albanije u blizini Tirane), Avda su odmah, sa posla u kooperativi, vratili u Skadar, pa su ga imenovali i za zamenika direktora jedne profesionalne škole. I sestru, koja je do tada radila u fabrici duvana, kao najobičniji radnik, premeštaju je u menzi Višeg pedagoškog instituta u Skadar.

Sve je ovo učinjeno ne samo da bi oni bili uz partiju, već i da meni pepelje oči, da ne saznam monstruoznu policijsku realnost Albanije.

Čim sam saznao da je SSSR prekinuo diplomatske odnose Albaniji, tražio sam od albanskih vlasti da mi dozvole da pređem u koju drugu socijalističku zemlju, sa kojom je Albanija imala ne samo diplomatske odnose, već i prijateljske, konkretno: Kuba i Kina, pa i kod Ho Ši Mina - na frontu Vijetnama.

I dok sam ja tražio to, Enver Hodža je stupio u pregovore sa Titom da me vrate njemu, ako im on vrati izbeglog albanskog književnika Martin Camaj.

Avdo je stanovao u jednoj staroj zgradi kvarta Rus. Bila je to jednospratna kuća, u koju su, sem Avda sa mojom i svojom sestrom + deca, stanovale još dve druge porodice. Avdo je u suterenu imao dve sobe, kuhinju i WC, dok je na spratu imao samo jednu sobu.

Kad sam ja stigao iz Jugoslavije, zajedno sa premeštajem iz kooperative u grad, dali su Avdu i moderan apartman u jednoj zgradi koja tek što je bila izgrađena. Dali mu rešenje i ključeve. To rešenje sa ključevima on odmah predaje jednom svom drugu iz rata, koji je sa stanom bio gore od njega.

Posle godinu-dve opet su mu dali rešenje za stan, ali ga on opet dade jednom svom drugu iz rata. Onda mu Komitet za stambeno pitanje više nije davao takva rešenja. Pošto je Avdo umro, njegovoj sestri, koja je radila u Sreski Komitet Partije, dali su novi stan. Sa njom se u taj stan smestila i moja sestra sa decom, jer - pošto se ona nikada nije udala - živeli su oduvek zajedno.

Avdova sestra je bila zakleta komunistkinja, ali je umrla ne shvativši da je Enver Hodža izdao stvar komunizma i proletersku diktaturu smenio svojom socijal-fašističkom diktaturom.

Mene, 4 meseci pošto sam stigao u Albaniju, iz Šijaka su me premestili u Koncentracioni logor jugoslovenske emigracije u Čermi, srez Ljušnje, usred blata zvano Muzećeja, gde nam danonoćno nisu davali mira ni vaši niti albanski udbaši, cinkaroši, provokatori i špijuni.

Moja sestra, koja nije ni mirisala u politiku, htede da me oženi sa jednom bliskom rođakom Avda, kćerkom baliste iz Valone. Avdo je odmah intervenirao i ta se ženidba ne ostvari.

Avdo je bio radnik i sin radnika. Bio je i komunista. Kao takav nije porekao klasnu borbu, ali je bio protiv njenog veštačkog podsticanja. Naročito je bio protiv insceniranih sudskih procesa i fizičkog genocida nad nevinim ljudima, koji su pripadalin feudo-buržoaskoj klasi. On nije bio ni sa Staljinom, niti sa Enver Hodžom.

On je bi sa Marksom, Engelsom i Lenjinon, koji su rekli da će se buržoazija pretopiti u radničku klasu, da će se integrirati postepeno sa radnim narodom i živeti kao i svi ostali. Oni govore o likvidiranju eksploatacije čoveka od čoveka, a ne za fizičko likvidiranje ljudi i klasa.

Upravo zato, Nedžat Selimi-a, sina svoje sestre, udata za balistu iz Valone, čim je završio osmogodišnju školu u Valoni, povukao ga pri sebi, u Skadar. Ovde je on završio gimnaziju bez ikakvog uznemiravanja, jer su svi mislili da je njegov sin. Avdo mu je osigurao i pravo studiranja, pa i stipendiju, preko svega - na Pravnom fakultetu, koji je bio privilegija samo za NOVU KLASU, enverističku.

Kao student, Nedžat Selimi se uključio u partiju Envera Hodže i, pošto se diplomirao, imenovan je jedno vreme islednik pri Odseku unutrašnjih poslova u Skadar. Zatim u Kruji i, godine 1970, on je islednik u Korči, oženjen, sa jednim detetom. Te godine će mene uhapsiti i, u zatvor Burelji, srešću mnoge osuđenike, koje je Nedžat isleđivao pesnicama i klocama, silujući im i žene, kćerke, majke i sestre, u ime komunizma Envera Hodže.

Mnogi od ovih su se zakleli i samo čekahu da izađu iz zatvora. Ali, kad su izašli iz zatvora, Nedžata nisu našli nigde, jer je blagovremeno izbegao van Albanije i sada živi jednim lažnim imenom, sigurno u Bugarskoj, ili u kojoj drugoj " socijalističkoj " zemlji, gde žive i mnogi drugi kriminalci albanskog SIGURIMI-a, koji se kao on kriju od osvetničkog oka naroda, jer znaju što ih očekuje.

Plan Envera Hodže da me razmeni za Martina Camaj propade, jer Martin, čim je namirisao što mu priprema Tito sa Enverom, izbeže iz Jugoslavije u Italiju. U očekivanju da mu ne izbegne u Jugoslaviju koji drugi književnik, Enver dade pristanak za objavljivanje mog romana IZDAJA, nesvestan što će se zbiti. A kad mu staviše u ruke roman nakon izdanja, u pežorativnoj ličnosti mula hodže Mamera - prepoznade sebe.

Dok je roman izazvao buru u Albaniji i u njenoj dijaspori, na Balkanu i u svetu, i preko okeana, Enver naredi da me stave u policijsku obradu i da me spreme za hapšenje, između ostalog i da ne konkurišem njegovom rođaku i mazi, miljeniku Ismailu Kadareu, koga je od vremena odredio da bude književnik Br. 1 Albanije.

I pored svih mera koje je preduzeo SIGURIMI protiv mene i mog romana, na sve strane Albanije, posebno u Skadar, zatim u Elbasan i u samoj Tirani, ali i u gradu Fier, imao sam mnogo pristalica, simpatizanata. Romanom IZDAJA učinio sam za sebe skoro sve Albance, pa i mnoge članove partije, ličnosti. Toliko su mi bili odani, da će i posle mog izlaska iz zatvora Ismail Kadare sa zavišću izjaviti preko medija da ovaj Kaplan uživa veliki publicitet među Albancima Albanije i njene dijaspore.

Pošto me nazvao i ĐUBRETINOM, on će tražiti, opet preko medija, da mi se ne da ni mikrofon radija, kamoli i onaj televizija. Izdavačima će pripretiti da će im zavrnuti šiju ako mi bilo što objave. I pored svakojakih laži i kleveta protiv mene i mog romana, pre mog hapšenja malo ko je poverovao u to. Naprotiv, radoznali zašto se toliko laje protiv mene i romana, i oni, koji ga do tada nisu pročitali, potražiše ga. Tako ga sâm Enver po drugi put objavi, i to u 20.000 primeraka, tiraž ovaj koji do tada nije doživeo nijedan drugi albanski roman. Tada se javi i najveći albanski književni kritičar i esteta Taja Zavaljani, koji preko Radio-Londona izjavi da je roman IZDAJA jedino valjano književno delo koje je objavljeno u Albaniji posle Drugog svetskog rata. Istovremeno u Skadar, jezik romana potražiše za službeni književni jezik. Zato SIGURIMI, naređenjem od CK "komunističke" Partije rada, lično od Envera Hodže, dobi naređenje da me svakako iskompromitiraju u oči naroda, između ostalog i da me pretstave kao svog čoveka. Ne samo što se svuda oko mene vrte najdiskreditirani oficiri SIGURIMI-a, već su me hvatali za krilo i načelnici odseka Unutrašnjih poslova, i - tobože oduševljeni mojim romanom - šetali me posred gradova Albanije i uvodili u kafane da popiju samnom čašu rakije. Da su oni imali za cilj da me iskompromitiraju kao takvog nije mi ni na kraj pameti bilo. Mislio sam da imam posla sa ulizicama, koji mi sve to čine da bi im ja platio koju čašicu rakije, praćenu mezetima.

I eto, dok ja nisam ni posumnjao u to, jedan dan mi Avdo reče:

- Mani se njih, Kaplane, jer su neverni!

I učini sve da me, bar u Skadar, odbrani. On me dočekivao i ispraćao iz Skadra, prateći me na svaki korak i, čim bi nam se prilepio koji esesovac (albanski udbaš), pa bio on i načelnik Odseka unutrašnjih poslova, ili i presednik grada, pa i prvi sekretar Partijskog komiteta, Avdo bi mi glasno rekao:

- Kaplane, deca nas čekaju da odemo u posetu kod Masara!

Tako smo se odvajali od njih i išli u koju drugu kafanu, jer nas ni deca niti njegov brat Masar ni za što nisu čekali.

Ovu odbranu su mi činili i neki drugi Albanci, po drugim gradovima. Koliko za primer spomenuću albanskog književnika, poznatog pozorišnog i filmskog glumca Ndrek Ljuca, koji me oteo i od ruku ministra za Prosvetu i kulturu.

Avdo me voleo ne kao šuraka, već kao brata i preko brata. On mi je otvorio svoje srce za mnoge stvari, ali kasno, pošto se osigurao da znam da ćutim i da ga neću izdati.

Romanom IZDAJA i mnogim noveljama i pripovetkama, posebno raskrinkavanjem klike Josipa Broza Tita kao socijal-fašističke klike, koja je uzupirala narodnu vlast i diktaturu proletera pretvorila u svoju socijal-fašističku diktaturu, ja sam razorio sve mostove povratka u Jugoslaviju, što je i bio jedan od viruletnih ciljeva albanske socijal-fašističke klike. U to vreme ja nisam imao mesta nigde ni na Zapadu, jer - kao disidentni književnik - ja sam se bio afirmirao i kao književnik socijalističkog realizma. Posebno u Grčkoj, sa Jugoslavijom jedina kopneno pogranična zemlja, nisam mogao da emigriram, jer je bila i u jako dobrim odnosima sa Jugoslavijom, pa bi me sigurno svezanog predali u ruke UDB-e. Jadransko more nisam mogao da preplivam, niti da preletim.

Avdo mi je dao i mnoge teme za moje pripovetke. Od njega imam i temu pripovetke Majčina ljubav, kojoj albanski nacionalni žiri, 1969., dade prvu nagradu, ali Centralni komitet Partije rada Albanije obrnu u drugu nagradu, ne dodeljujući nikome prvu nagradu. Kad sam rekao Avdu da sam dobio drugu nagradu za tu pripovetku, reče mi:

- De iznesi pare ovde, jer ja sam autor te pripovetke!

I ja ih izneh na stolu Velike Kafane u Skadru. Uz pomoć Avdovih ratnih drugova, među kojima je bio i Biljal Paruca, popismo vino, pivo i rakiju, sigurno - propraćenu sa kukurecom i drugim mezetlucima. Odosmo i kod Zefa u Široko (selo u blizini Skadra, na obali jezera), kome smo unapred, telefonom iz Velike Kafane, javili da nam spremi za meze glave od šarana, specijalno meze Skadrana.

Ljubav Avda i njegove dece za mene bila je tako velika, da su i njegova braća postali ljubomorni. Alija i poče da je ispoljava. Zato zamolih Avda i njegovu decu da ne manifestiraju svoju ljubav prema meni na oči stričeva i njihove dece. Ali oni, posebno dve kćerke, kao da sam im rekao suprotno.

Obe njegove kćerke su stajale kod mene duž letnjih meseci, na plaži. Luan je kod mene, u Ljušnje, svršio i jednu školsku godinu. Žaneti, koja je još u leto 1969. godine bila na muci čime će nastaviti studije, rekoh:

- Bori se za pravo studiranja, jer stipendiju ću ti dati ja!

Ali, vi možda ne znate što je to "pravo studiranja". U Albaniji tada ni u srednju školu, kamoli na studije, niko se nije mogao registrirati, ako mu za to nisu vlasti dozvolile. Pravo srednjeg i višeg obrazovanja bilo je rezervisano samo za kliku Envera Hodže i one koji su bili vezani uz tu kliku. Žaneta je bila vezana uz tu kliku ne samo preko svoje tetke, član partije i činovnik u Sreski partijski komitet Skadra, već i preko svog oca, koji je izašao iz partizanskog rata kao potporučnik i član partije.

Možda će ko pitati, odakle sam ja imao para da joj osiguram stipendiju. Pošto sam se te godine diplomirao po drugi put na Univerzitetu u Tirani, moja je mesečna plata dospela na 6.000 leka. Žena mi je kao učiteljica uzimala mesečno 4.000 leka. Od ovih 10.000 leka ja sam mogao i planirao da izdvojim 3.000 leka za Žanetu, kolika je tada bila stipendija u Albaniji.

No, Žaneta dobi ne samo pravo studiranja, i to na Pravnom fakultetu (!), već i stipendiju. Tako nije imala potrebu za moju pomoć.

Svake subote Žaneta je dolazila iz Tirane kod mene, u Lušnje, i u ponedeljak ujutro pela se na voz i vraćala u Tiranu da sledi predavanja na fakultetu. Ja sam joj svaki mesec, ispraćajući je, tutnuo u džep po 1.000 leka. Verujem da je ona imala pomoći i od tetke, posebno i od roditelja. Tako da nije patila materijalno.

Sigurno da SIGURIMI nije ispustio iz vida veliku odanost Avda i njegove dece prema meni. Ovo je ometalo njih da me uhapse. SIGURIMI je znao da Avdo neće dozvoliti da mi se suđenje izvrši iza zatvorenih vrata, kako su oni planirali da mi učine suđenje. Ne samo zato što su tada tako, iza zatvorenih vrata, vršena politička suđenja, već i posebno zato što su planirali da to suđenje izvrše u očitoj suprotnosti sa Ustavom i zakonima zemlje, u očitoj suprotnosti i sa elementarnim ljudskim pravima. Koliko da se kaže da su me sudili.

Oni su bili sigurni da Avdo, ne samo što će doći sâm na to suđenje, da vidi zašto mu je uhapšen šurak, već će sa sobom dovesti tu i kojeg od svojih ratnih drugova. Bar generala Sadika Bektešija, ili Biljalja Parucuju, koji je lično poznavao ovog Kaplana, pa je sa njim popio i nekoliko čaša rakije u Velikoj Kafani.

Na njihove oči sigurno da nisu mogli da insceniraju taj sudski proćes, ponajmanje da demostriraju onu njihovu bezobraznost što su je demostrirali. Zato su preduzeli mere da razvedu Adva od moje sestre i da nju interniraju zajedno sa mojom ženom i decom.

Šta nisu učinili protiv Avda i moje sestre?! Svakakve svinjarije. Ali Avdo, koji je znao ko je SIGURIMI, nije naseo na njihove provokacije. Tada su pokušali da posvađaju mene sa Avdom. Isto su to, pre više od deset godina, pokušali da mi učine oni iz UDB-e, tamo - u Jugoslaviji, sa mojim rođenim bratom, koji im je isto tako bio velika smetnja da me uhapse. Interesantno, kad sam primetio da mi odnosi sa Avdom idu k našem razdoru, nije mi ni na kraj pameti bilo ne samo da je to inscenirano od SIGURIMI-a, već ni da se setim mog brata i onoga što su udbaši činili sa nama da nas posvađaju. I pored toga, sve im provokacije propadoše. Moj anđeo spasilac me spasio. On me sačuvao da ne zgazim u trule daske, koje mi je SIGURIMI bacao pred noge.

Sledstveno, SIGURIMI-u nije ostalo ništa drugo do, ili da uhapse i Avda samnom (a spremali su se da uhapse i generala Sadika Bekteši samnom !), ili da ga likvidiraju fizički.

Hapšenjem Avda ne samo da se nije rešavalo moje pitanje, već se i kompliciralo. Da su uhapsili i Avda, moja bi se sestra starala ne samo za njega, već i za mene. Dok su oni planirali da, ako me odmah ne osude na smrt, da me totalno izoliraju, pa i od moje dece, kao što će to i učiniti, da tako niko ne sazna da ja u zatvor Bureli svakodnevno glasno kličem i optužujem da su me albanske vlasti uhapsile i kaznile nevinog i da čine sve da me i fizički likvidiraju. A ovo nam svedoči da te vlasti ne samo što nisu narodne, ponajmanje socijalističke, već su i fašističke, jer ne poštuju nikakve zakone, pravila i principe. Planirano je da ja umrem i od gladi, za što nije trebalo da mi sa nikoje strane ne stiže ni zalogaj suhoga hleba, dok su zatvorsku hranu uredili tako da postepeno, samo kroz koju godinu umrem od gladi.

Tako su rešili da Avda fizički likvidiraju...

Dana 13. marta 1970, pre podne, kad je Avdo pio svoju uobičajenu čašicu rakije u Velikoj Kafani, sede mu za stolom jedan od onih " drugova " iz SIGURIMI-a, pošto je namignuo konobaru, koji im odmah done dve čašice rakije. Jednu stavi pred Avdom, koji je bio završio prvu čašu, i drugu stavi pred njegovim "drugom", koji ih naruči. Prethodnu praznu čašicu on ne uze, niti mu smeni pepeljaru, kako to obično svuda po svetu čine konobari.

Čim je ispio prvi gutljaj te druge čaše, Avdo je osetio u stomak neki jaki bol, isprevrtanje. On odmah skoči na noge, kao da su ga pogodili kuršumom. "Drug" iz SIGURIMI-a ga hitno uhvati, tobože da mu pomogne da ne padne, dok konobar brže bolje uze Avdovu nedovršenu čašicu rakije, pa obrisa i sto. Avdovu prvu, dovršenu čašu i tabakieru-pepeljaru opet ne uze. Ostavi ih na istom mestu i ne dodirnuvši ih.

Drugi esesovac, koji je čekao pred vrata, odmah priđe i pomože svom kolegi da ga tako, držeći ga za ramena, izvedu iz kafane. Avdo je svaki dan pio, ali ga niko nikada nije video pijanog, jer je pre svega imao snažan fizik tela, a zatim i navikao na alkohol. Preko svega, on je znao meru. Nikada nije preterao u piću, ni kod svoje kuće, kamoli vani. Sada su ga dva "druga" vodila posred grada "pijanog". Tako su pomislili svi koji su ga videli, a to je i bio cilj SIGURIMI-a.

Iako su znali sasvim dobro što se zbilo sa Avdom, oni ne samo što nisu pozvali hitnu pomoć, već niti ga vode lekaru, ni u kojoj ambulanti, niti u bolnici.

Kad su ga uveli u kuću, prostrli su ga u krevet i hitno izašli, da budu što dale od njega. Tada je njegova najstarija kćerka uzela na telefon bolnicu i pozvala hitnu pomoć, koja je satima kasnila.

I kad su ga prebacili u bolnicu, opet ga nisu ni uveli tamo. Ostavili su ga da pred vrata bolnice čeka skrušen čitavim satima, da bi ga tako narod video "pijanog". I ne samo za to! Padala je i kiša, dok je hladnoća brijala vetrom.

Najzad, ni živog ni mrtvog, primili su ga.

U međuvremenu, sekretar Sreskog partijskog komiteta, drugarica Zina Franja, odmah se popela u kola i odjurila za Tiranu, tobože kod svoje kćerke, koja je studirala na Pravnom fakultetu sa Žanetom, pa i spavala u istoj sobi studentskog doma. Čim je ušla u tu sobu, pita Žanetu:

- Jesi li se zaželjela roditelja, Žani ?!

Žaneta je dolazila svake subote kod mene, dok kod roditelja nije išla ni svakog meseca.

- Sigurno da sam ih se zaželjelja, teta Zina !- kaže joj ona familijarno.

- Hoćeš da ih vidiš ?

- Kako ne ?!

Iako je bio radni dan i obe studentkinje su imale i predavanja na fakultetu, ona ih uzima obe sa sobom i vodi ih za Skadar.

Zar ova sekretarica nije imala i koji drugi posao u Tirani?! Pa zar je samo zato otišla u Tiranu?! I kako to da do tog dana nije uzimala sa sobom Žanetu ni subotom, kad je obično išla za Tiranu da uzme svoju kćerku?! Kako to da ona insistira da Žaneta pođe sa njom za Skadar, da taj dan ostavi i predavanja na fakultetu ?!

I ne vodi je kod kuće, već pravo u bolnicu, da vidi oca dok još nije ispustio dušu. Odakle je ona znala da je njen otac tamo, a ne kod kuće ?!

Avdu nisu dali nikakvu lekarsku pomoć.

Žaneta i svi njegovi stigli su u bolnicu kad on više nije bio pri svesti. Posle nekoliko sati gušenja - preminuo je ne prozborivši ni jednu jedinu reč.

Telegram za njegovu "smrt" stiže mi u ponoć. Digoh se i odmah, taksijem, pođoh za Skadar. Usput se zaustavih u Drač i uzeh njegovog pobratima, koji je moj rođak.

Stigosmo ujutro i uđosmo u sobi, koju su za ovaj slučaj ustupili sustanari Avdovi. Izrukovasmo se svima prisutnim i odmah odosmo u sobi gde su postavili kovčeg sa Avdom. Nad glavom mu je stajala moja sestra sa kćerkama. Oko njih su bile mnoge žene, rodbina Avda, među kojima i neke naše rođake.

Izražavajući prisutnima saučešće, moju najiskeniju žalost za Avda, odjednom mi se učini da čuh njegov glas, kao da mi opet ponovi:

"Miči se njih, jer su neverni !"

Zagrlih njegove kćerke i sestru i dadoh ruku ostalima. Čim se odvojih od njih, neko mi stavi u ruke mnoge telegrame, sve iz Jugoslavije, od mojih roditelja i moje braće, rođaka, prijatelja. Otvorih ih i počeh da ih čitam na glas. Zatim odoh u sobi gde su sedeli muškarci.

Posle podna stigoše za saučešće i da učestvuju u sahrani pretstavnici partije i vlasti grada Skadar. Stigoše i značajne ličnosti iz Tirane, ratni drugovi Avda. Sve sam dočekivao ja na vrata dvorišta, davao im ruku i zahvaljivao im se u ime porodice preminulog. U sobi, saučešća je primao Masar, nastariji brat Avda.

U toj sobi, sedeći jedan pored drugog na krevetu, s leva u desno behu seli poređani ovako: Masar, general Sadik Bekteši i ministar zdravlja Ciril Pistoli.

U nastavku, van kreveta, sedeli su na stolice: ministar Prosvete i kulture Mantho Balja, ministar Odbrane Prokop Mura, gradonačelnik Skadra Biljalj Paruca, sekretar Partijskog komiteta sreza Skadar Zina Franja i druge ličnosti.

Jedan deo njih stajali su na nogama, jer nije bilo ni stolica, niti mesta za stolice. Dvorište se ispunu sa vencima institucija i društvenih organizacija, koje su uzimale učešće u ovoj sahrani. Stigoše venci i iz Tirane, iz Tepeljene (rodno mesto pokojnika), iz Malsia e Madhe (Velika Gora, oblast na Severu Skadra), gde je Avdo imao mnoge svoje ratne drugove, pa i drugog pobratima, koji je sišao iz tih gora da isprati svog pobratima zajedno skoro sa svim muškarcima svog sela.

Svi oni koji su dolazili za saučešće, čim su izlazili iz sobe i dvorišta, čekali su na put, pred vrata, da izađe posmrtna povorka sa kovčegom. Zahvaljujući poziciji kuće, tu je ulica bila jako široka i - naspram vratima dvorišta - bio je i jedan mali park sa zelenilom i nekoliko visokih razgranatih drveta. Sva je ta teritorija bila pokrita ljudima, iako beše počelo da kiši. Izgledalo je kao da se taj dan digao na noge i slegao tu sav Skadar da oda poslednju počast Avdo Puški, svom sinu i borcu za slobodu i lepšu budućnost. SIGURIMI beše oganizovao sve ovo, da nam tim sjajem i počastima zapepeli oči i da nam izbriše svaku, i najmanju sumnju u njihov prljavi zločin. U jednoj pesmi, koju sam spevap kasnije, u zatvor Tirane, upravo na prvoj godišnjici ubistva Avda, sa naslovom „Traži oca !", koja je posvećena Luanu, njegovom najstarijem sinu, kažem:

Nip, kërko Babanë !

S'vdiq ai jo - e vranë !

Luane, traži Oca !

Nije umro - ubijen je !

Noću su ga ubili,

Danju su ga oplakali.

Šarenim vencima

Osljepiše nam oči !

Ovo je običaj

Crnih fašista.

Luane, traži Oca !

Nije umro - ubijen je !

U originalu na albanskom jeziku objavljena je isprva u mojoj zbirci pesma RREZET E SHPRESËS (ZRACI NADE, Ženeva 1992, str. 27.)

Uđoh u sobu i rekoh prisutnima od koga su stigli venci. Tada general Bekteši upita tihim glasom Masara:

- Ko je ovaj?

- Sebijin brat.

- Kaplan Resuli?

- On !

- He bre, Kaplane Resuli, je l' ti žao Avda?!- obrati se meni, koji sam stajao na nogama do vrata.

- Kako se vidi od venaca i prisutnosti zvaničnih ličnosti u ovoj sobi, druže Bekteši, za Avdo Derviši-a žali sva Albanija, a kamoli ja, kome je bio ne samo zet, već i kao brat i otac...Kad sam krenuo iz Jugoslavije za Albaniju, bio sam siguran da ovde imam partiju i Avda Dervišia. Avdo je umro. Sada mi je ostala samo partija...

- Imate Kaplane Resuli i nas, Avdove saborce...

- Rekoh da imam partiju, a partija - to ste vi !

Molim čitaoce ove reportaže da cene moju iskrenost. Predstavljam događaje i reči onako kako su bile u to vreme, a ne kako ih deformišu danas oni koji deformišu stvarnost tih dana i godina, albansku stvarnost i svoju, da bi se predstavili drukčije od kako su bili. General Sadik Bekteši je živ, u Tirani, izvolite ga pitati !

Kako sam govorio, tako sam i mislio. Ja sam bio iskren. Iako sam primetio mnogo čega što u Albaniji nije štimalo sa narodnom vlašću, ponajmanje sa socijalizmom, do dana mog hapšenja ja sam bio spreman da stavim glavu gde je Enver Hodža stavljao nogu. Za to se angažovao SIGURIMI, koji me pratio na svaki korak i pepelio mi oči, kao i u konkretnom slučaju, sa tako svečano organizovanom sahranom.

Tada general Bekteši gurnu ministra Pistoli da oslobodi malo mesta na krevetu, pokrenu se i sâm prema Masaru i pozva me:

- Dođi Kaplane, dođi, dođi i sedni ovde, pored mene!

Priđoh mu, još jednom mu dadoh ruku i sedoh pored njega. On mi baci ruku oko vrata i zagrli me. Odmah posle ovoga Masar ga upita:

- Kako stoji, druže Sadiku, stvar onog lekara, koji je ostavio Avda čitavim satima da čeka pred vrata bolnice i...i kada ga pregledao, oni koji su ga videli, kažu da je njegovo ponašanje bilo jako sumnjivo ?!

- Druže Cirile, jeste li ispitali stvar ?- obrati se on ministru Zdravlja.

- Ispitao sam, druže Sadiku. Lekar je naš čovek. Sumnje protiv njega za protivzakonske postupke su bez osnova.

Kad su me uhapsili, u zatvor Tirane, odjeknuše mi reči ministra Zdravlja Cirila Pistoli:

"Lekar je naš čovek !"

Ovako mi se otvoriše oči i videh albansku stvarnost u svekolikom prostranstvu svog monstruoznog makabriteta. Ovako mi se rodi i ideja pesme za pesmu "Traži oca !", koju sam već citirao.

Tada sam pitao sebe, a pitam i sada: pa čiji je mogao da bude taj lekar, ako ne njihov, kad Advu, u samrtnom času, umesto da mu hitno da svoju lekarsku pomoć, dao mu je poslednji udar, ostavljajući ga da satima čeka na vetru i hladnoći, pred vrata bolnice ?! Avda Derviša, Avda Pušku, sina naroda i borca prve ure ne samo za slobodu, već i za narodnu vlast, za socijalizam.

Kako se zna, Enver Hodža je počeo sa likvidiranjem komunista odmah čim se uverio da je feudo-buržoaziju likvidirao kao klasu. On je do jednog likvidirao sve članove CK Konumističke partije Albanije, one koji su stvorili tu partiju, kamoli obične komuniste, koji su mu za bilo što smetali.

Nema sumnje da je taj lekar morao biti NAŠ, da bi izvršio taj zločin! Pripadnik bande na vlast, u službi SIGURIMI-a !

I nebo taj dan kao da se udružilo sa nama u saučešću, u žalosti našoj. Kiša nije prestala ni za jedan minut. Havaja, supruga generala Bekteši, sede u poslenje sedište limuzine i povuče za sobom moju sestru sa najstarijom kćerkom. Tada se general diže sa mesta pored šofera i reče mi:

- Sednite, druže Kaplane, na moje mesto, jer ću ja naći druga kola.

Posle nekoliko meseci, kako su im propale i sve druge provokacije, koje su mi učinili da bi me "povezali" sa generalom Sadik Bekteši, uhapsiše me. Posle mene će uhapsiti i generala Bekteši i puno drugih generala i viših oficira, razlašavajući na sve strane da smo bili u službi UDB-e. I učinili su sve da nas prikažu kao političku, tajnu organizaciju, koja je imala za cilj da ubije čika Envera i da Albaniju prisajedini Jugoslaviji kao sedmu republiku. I pored tortura, mi se nismo slomili. Istrajasmo u našoj nevinosti, pa su zato bili prinuđeni da nas kazne tobože za neprijateljsku propadandu, zasebno mene i zasebno Sadika Bektešija sa drugima, koje je Enver Hodža čistio i iz Politbiroa, da bi osigurao vladavinu Albanijom svom kumiru Ramizu Aliji.

Treba znati da je ove generale i više oficire Ismail Kadare, ispratio jednom svojom poemom, gde ih je nazvao "crvenim pašama", koje je sa buktinjom u ruci otkrio i likvidirao Enver Hodža, spasilac "komunizma" u Albaniji i u svetu.

U avgustu 1999. ubili su i Luana, Avdovog sina, jer - kad sam izašao iz zatvora - baci mi ruke oko vrata i otvori mi vrata svog stana, postade moja baza u glavnom gadu Albanije, gde sam ja išao da štampam moje knjige. Postajala je opasnost za SIGURIMI da on postane i moj sponzor, u jedno vreme kad su se albanske vlasti svim silama impenjirale da mi se izvrši totalna blokada medija i da mi se ništa ne objavi ni na jednom jeziku.

Odiseja naših patnji se nastavlja. Ona je neprekidna. Sa onih koji izađoše živi iz DSR prešla je na nas, srednje pokoljenje, i eto, sa nas prelazi na glave najmlađih, naše dece. Tako će preći i na druga pokoljenja, ako se staljinizmu, odnosno tiranstvu, kako bi rekao Njegoš, ne stane nogom za vrat.

Tirana,

Leto, godina 2000.

_________________

*) Ova je reportaža, čim je napisana, poslata na više adresa albanskih medija, ali mi je niko nije objavio, jer to je sloboda reči i štampe u Albaniji, njihova demokratija.