Na tragu...

Kako su ekonomske ubice iz CIA i Stejt Departmenta komadale Srbiju, uz pomoć domaćih "patriota"

Radikalni kvislinzi

Srpska napredna stranka je projekat napravljen da bi se iza bučne i lažne patriotske demagogije sakrilo faktičko priznanje samoproklamovane republike Kosovo. Veći broj depeša iz 2008. godine, koje je objavio Wikileaks, potvrđuju da je ta stranka osnovana pod budnim okom američkih diplomata i finansirana od partija i pojedinaca iz inostranstva. Već na prvim razgovorima su tadašnje i današnje vođe te stranke isticali da priznanje Kosova za njih nije sporno, kao što nije sporno ni da će, kada dođu na vlast, odustati od podrške Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i da će se u pogledu privrede ponašati kao kolonija Zapada.

Milan Malenović

Uoči zvaničnog preuzimanja dužnosti izabranog predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Donalda Trampa, veći broj viših agenata CIA i diplomata dala je otkaz, bez obrazloženja. Predsednik Tramp je pokazao razumevanje za njihov ''lični čin'', navodeći da će neki od njih, koji su bili ekonomske ubice potlačenih naroda i organizatori i finansijeri Islamske države i Al Kaide, morati, ipak, da polože račune.

Jedan od projekata ekonomskih ubica iz Lenglija i Stejt Departmenta je i takozvana Republika Kosovo, čije priznanje je trebalo, u ime ostatka Srbije, da sprovede monstrum partija - Srpska napredna stranka koju su stvorili agenti i protektori CIA i Stejt Departmenta, a finansirali iz i Nemačke i Francuske.

Na Kosmetu su, nakon NATO okupacije, državna sekretarka Medlin Olbrajt, general Vesli Klark, i njihovi saradnici odmah postali vlasnici javnih preduzeća, pošte, rudnika, banaka...Bil i Hilari Klinton dobili su spomenike u prirodnoj veličini, a deo autoputa nazvan je imenom umrlog sina doskorašnjeg potpredsednika Džozefa Bajdena...

Takva pljačka državnog rukovodstva okupatorske zemlje nad okupiranim narodima, nije upamćena još od pada Osmanskog carstva!

Osim protektora Kamerona Mantera, Roberta Kokte, Meri Brus Vorlik, u surovim planovima komadanja i nestajanja Srbije učestvovali su i diplomate Metju Palmer, penzionisani ambasador Bil Montgomeri, koji je i danas plaćeni savetnik u SNS-u, kao i doskorašnji protektor Majkl Kirbi, koji je surovo opljačkao Srbiju, i kojeg bi morali Srbi da pronađu i da ga priupitaju...

Američki senat nije priznao takozvanu Republiku Kosovo, i predsednik Tramp bi mogao da povuče takvo priznanje, ili prizemi aspiracije balkanskih Albanaca.

U depešama koje je američka ambasada u Beogradu slala Stejt Departmentu, a koje je Wikileaks (Vikiliks) objavio, nalaze se i četiri sa kraja 2008. godine, koje dokazuju da se naprednjački vrh dogovarao sa stranim diplomatama o formiranju nove stranke i da je u tim razgovorima odustao ne samo od svoje ranije ideje Velike Srbije, već i od same pokrajine Kosovo i Metohija. Glavni pregovarač je bio sadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji je službenicima američke ambasade redovno podnosio izveštaje šta se dešava u SNS-u, a to je činio uz puno znanje i dozvolu Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Ovo je odsudna godina za Srpsku naprednu stranku, jer u njoj ističe poslednji rok koji je njena vrhuška samoj sebi postavila i obećala svojim američkim mentorima u kome mora da bude trajno rešeno pitanje Kosova.

U depeši koju je američka ambasada 19. novembra 2008. poslala Stejt Departmentu, a koju je objavio sajt Wikileaks, prepričava se razgovor iz sredine oktobra vođen između člana Predsedništva SNS-a Nebojše Stefanovića i saradnika ambasade, u kome Stefanović tvrdi kako će trajno rešenje za Kosovo biti postignuto najkasnije pet godina pošto SNS bude preuzeo vlast. Kako ne bi bilo zabune na kakvo "trajno rešenje" je Stefanović mislio, on u sledećoj rečenici moli da „EU bude suzdržanija prilikom slanja pozitivnih signala, dok birači (u Srbiji) ne budu pripremljeni da prihvate rešenje za Kosovo".

"Trajno rešenje" je, dakle, u skladu sa očekivanjima Evropske Unije, a suprotno onome što narod u Srbiji želi. Radi se, dakle, o priznanju samoproklamovane republike, a jedino otvoreno pitanje, oko koga bi beogradska vlast još možda mogla da pregovara, jesu konačne granice koje će Kosovo imati. Rok koji je Stefanović tada dao ističe ove godine, tako da SNS sada mora da krene u izmenu Ustava da bi se stvorio prvo ustavni okvir za priznanje Kosova koje će zatim neminovno i da usledi.

„Svaki Srbin se pre spavanja pomoli da dođe do podele Kosova", tvrdio je Stefanović saradniku ambasade, Poloffu, a prenela depeša od 24. decembra 2008. Za naprednjake je, očigledno, nezavisnost samoproklamovane Republike Kosovo bila svršena stvar i bilo im je jedino stalo do toga da nađu zgodan izgovor kako bi to prezentovali biračima. Navodna podela Kosova, o kojoj američka administracija nije želela ni da razgovara, predstavljala je poslednju slamku za koju bi naprednjačka vrhuška (koja je još na početku saradnje sa američkom ambasadom pristala na nezavisnost južne srpske pokrajine) mogla da se uhvati lažući birače kako je, navodno, ipak nešto spašeno.

Ta "podela" Kosova, koja u suštini predstavlja samo drugi izraz za priznanje samoproklamovane Republike Kosovo u punim granicama, je isto što i u Briselu dogovorena Zajednica Srpskih Opština-mrtvo slovo na papiru koje Prištinu ni na šta ne obavezuje. Sve je to Nebojša Stefanović sa neimenovanim visokim funkcionerom američke ambasade u Beogradu dogovarao i dogovorio još tokom 2008. godine.

Pomenuti razgovori Stefanovića nisu bili i jedini njegov raport američkim gazdama, niti jedini kontakt između vrha naprednjaka i američke ambasade.

U depeši poslatoj 16. oktobra 2008. godine, navodi se kako je Tomislav Nikolić još dok je bio zamenik predsednika Srpske radikalne stranke dolazio da se konsultuje sa ambasadorom Kamerunom Manterom oko formiranja, kako se tvrdi, „moderne centrističko-desničarske evropske partije". O sadržini tih razgovora nema nikakvih podataka u do sada objavljenim depešama, ali je sve očiglednije kako je Srpska napredna stranka projekat koji se dugo i pažljivo pripremao u stranim ambasadama.

Ovo potvrđuje i jedan naš izvor iz samog vrha Srpske radikalne stranke, po kome su se nekoliko meseci pre majskih izbora 2008. u jednom hotelu na Crnom Vrhu kod Kraljeva sreli Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Gordana Pop Lazić sa Miroslavom Miškovićem. Tema razgovora je upravo bilo osnivanje nove, pro-evropske desničarske stranke. Američka depeša od 18. oktobra 2008. potvrđuje da je najvažniji finansijer SNS-a, pored Milana Beka, u to vreme bio Mišković.

U SRS-u se, po našem izvoru, i pre izbora znalo da Nikolić namerava da napusti stranku i formira novu. Ko je Šešelja o ovome obaveštavao, da li Vučić ili Pop Lazićka, nikome nije poznato.

U istoj depeši od 16. oktobra pominju se i neki tajni izvori novca za buduću Srpsku naprednu stranku. Osim na domaće tajkune, pažnja se skreće i na dva strana izvora: jedan iz Francuske, a drugi od posebnog fonda jedne od partija u Nemačkoj. Francuski izvor, koji se u depeši ne otkriva, mogao bi da bude krug ljudi oko kuma Aleksandra Vučića, Nikole Petrovića, koji je francuski državljanin.

Ne pominje se u depeši ni ime nemačke partije koja je donirala SNS, ali je po ulagivačkom stavu Vučića prema aktuelnoj kancelarki Angeli Merkel više nego jasno da se radi o nekom fondu njene Hrišćansko-demokratske unije (CDU).

U depeši upućenoj 19. novembra 2008. iz američke ambasade u Beogradu, Stejt Departmentu u Vašingtonu, navodi se kako je u jednom razgovoru (ne navode se ni datum ni mesto održavanja tog sastanka), tadašnji šef kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića, Miodrag Rakić, rekao zameniku ambasadora da ga je pre majskih izbora te godine Tadić uputio da „ohrabri Nikolića da se odvoji od SRS-a, jer bi SNS-ova biračka baza bila važna za napredovanje srpske pro-evropske struje".

U vreme razmišljanja o otcepljenju od radikala, već se znalo i ime nove stranke - Srpska napredna stranka.

Sve je, po sadržaju otkrivenih depeša, bilo unapred isplanirano i pripremljeno. Nekoliko detalja indirektno otkrivaju da je i politički program naprednjaka urađen u američkoj ambasadi, ili je, u najmanju ruku, tu zajednički razrađivan.

Po depeši od 19. novembra 2008, Nebojša Stefanović se sredinom oktobra susreo sa Poloffom koji ga je pitao o napredovanju u izradi programa SNS-a. Član naprednjačkog Predsedništva Stefanović mu je odgovorio kako postoje okviri programa, a da su to na prvom mestu ekonomska pitanja koja tište birače (kao što su niska primanja, visoka stopa nezaposlenosti i slično). I sama Srpska radikalna stranka je dugo vremena insistirala na pitanjima koja interesuju obične radnike, penzionere i nezaposlene-komentariše u pomenutoj depeši ambasador Manter.

Na oktobarskom sastanku Stefanović raportira da će se u narednom periodu SNS fokusirati na pridobijanje umerenijih članova DSS-a i NS-a i pohvalio se činjenicom da im prilaze i članovi, kao i finansijeri same Demokratske stranke, kao što je jagodinski tajkun Miodrag Nikolić Feman.

Pošto u tom trenutku naprednjaci nisu imali nikakv politički program, Stefanović je svom sagovorniku objašnjavao da SNS „ne insistira na krutom programu, već više na stranačkoj 'ideji' (?) oko koje bi se birači okupili". Problem, koji u depeši nije izgovoren, ali je primetan, ležao je u tome da su Nikolić i Vučić od stranaca očekivali da im predaju program njihove stranke. To se ubrzo i desilo.

Nedelju dana posle Stefanovićevog raportiranja Poloffu, održana je osnivačka skupština SNS-a na kojoj je članovima prikazan u međuvremenu od američke ambasade dobijeni program. Nebojša Stefanović je u to vreme bio zadužen za izbor i kontrolu govornika na skupštini. U depeši od 24. oktobra 2008. ambasada je podnela veoma detaljan izveštaj o radu osnivačke skupštine.

Posle kratkog prepričavanja ko je i šta govorio, izveštaj se osvrće na razgovor Poloffa i Stefanovića, u kome se Stefanović pravda da je učinio sve od sebe da pripremi govornike da ne budu previše radikalni i da je, u suštini, zadovoljan učinkom. Nijedan od govornika nije više pominjao ideju Velike Srbije, a i po pitanju odnosa Srbije prema Kosovu svi su bili umereni. Čak je i navodni predstavnik Srba sa Kosova bio podmetnut i uopšte nije bio iz južne srpske pokrajine, prenosi depeša reči Sime Spasića, Srbina sa Kosova, koji je demonstrativno napustio skup.

Relativno zadovoljan svojim cenzorskim radom, Stefanović se žali Poloffu kako je prebačen na niže funkcije. Iako ostaje član Predsedništva stranke, njegovo polje delovanja neće više biti propaganda za celu stranku, već rad na jačanju beogradskog odbora. Ulagivački, Stefanović poziva Poloffa da, uprkos tome, ostanu u kontaktu. Kako se u depeši prenosi, on je izrazio nadu da će se sa Poloffom ubuduće viđati i na zvaničnim, ali i na društvenim događajima. Šta se sa njima dvojicom posle toga dešavalo, depeše ne pominju.

Depeša od 24. oktobra o Osnivačkoj skupštini SNS-a pominje još jedan detalj koji pokazuje nivo ulagivanja do koga su spremni da se spuste ovdašnji političari pred stranim mentorima i okupatorima. Nikolić se tako posle zvaničnog dela skupštine pred novinarima i uključenim kamerama obratio Poloffu, zahvaljujući mu se što američka ambasada prati rad novosnovane stranke. U depeši se posebno ističe činjenica kako je ovo bilo prvi put da se Nikolić u javnosti nekom stranom zvaničniku obratio na engleskom jeziku, - do tada je to izbegavao, a u vremenima dok je bio zamenik predsednika SRS-a je tvrdio kako taj jezik iz protesta ne bi nikada koristio.

Bez ikakvog srama, Aleksandar Vučić je čak dva puta to veče predložio Poloffu da se ubrzo ponovo sretnu kako bi razgovarali o „viziji njegove stranke u vezi Srbije", kako je to formulisano u depeši. Po onome što znamo iz drugih depeša, ovo je bio kodiran naziv za davanje daljih instrukcija za rad naprednjaka.

Uticaj američke ambasade na kaljenje naprednjačkih funkcionera vidljiv je na svakom koraku.

U depeši od 24. decembra 2008. se opisuje razgovor sa Jorgovankom Tabaković, koja se opisuje kao vodeći ekonomski stručnjak naprednjaka (za čuđenje je, da je Jorgovanka sa zamrznutim članstvom u SNS-u, imenovana za jedinog zamenika predsednika stranke Vučića). Sastanak je održan 19. novembra, a po opisu se može zaključiti kako je to bio samo jedan u nizu susreta.

Razlog za ovaj sastanak, objašnjava se u depeši, bila je inicijativa SNS-a kako republička Vlada treba da bude aktivnija u privredi i da se distancira od makroekonomskog fundamentaizma. Zbog ovog odstupanja od neo-liberalnih doktrina koje su Amerikanci namenili pokorenim državama, Ambasada je na razgovor i objašnjenje pozvala Tabakovićevu.

Na kraju depeše, ambasador Manter je za trenutak zaboravio na diplomatsku suzdržanost i zgroženo napomenuo kako su Tabakovićkini stavovi „odraz njenih socijalističkih korena iz vremena kada je bila ministar u Miloševićevoj vladi" i da je „ekonomski plan SNS-a orijentisan na prošlost i socijalizam".

Kako se navodi u depeši, Tabakovićeva je podvukla kako monetarna politika mora da bude labavija, jer jak dinar šteti domaćoj privredi. Tvrdila je kako Srbija, u slučaju odgovornije monetarne politike, ne bi više imala potrebe da se zadužuje kod Međunarodnog monetarnog fonda, kao i da Narodna banka Srbije treba više da brine o povećanju standarda, nego o inflaciji. Zagovarala je tada veći protekcionizam u spoljnoj trgovini, tvrdeći kako Srbija ne treba bezrezervno da implementira Sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, jer bi to uništilo domaću ekonomiju. Čak je kao primer korisnog izolacionizma istakla primer Sjedinjenih Američkih Država i kvote koje su uvele na uvoz automobila iz Japana.

Kada se uporede ondašnja Jorgovanka Tabaković i ova današnja, reciklirana, vidi se da su joj američki instruktori u potpunosti promenili mišljenje. Po onoj narodnoj „što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno magarcu", Amerikanci rado uvode zaštitne mere korisne za sopstvenu privredu, ali su apsolutno protiv toga da iste mere primenjuju njihove kolonije, pa tako isto i Srbija. Isto tako, u njihovom je interesu da se kolonije dalje zadužuju i dublje upadaju u dužničko ropstvo, tako da je guvernerka NBS-a Jorgovanka Tabaković potpuno zaboravila šta je mislila i zagovarala članica predsedništva SNS-a Jorgovanka Tabaković-Srbija se, od kako je ona na čelu Narodne banke, iz dana u dan sve više zadužuje.

Osnivači Srpske napredne stranke, na prvom mestu Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Nebojša Stefanović su za svaku sitnicu trčali na konsultacije sa američkim predstavnicima. Ni jednu jedinu iole važnu odluku u to vreme nisu mogli samostalno da donesu, kako se više nego jasno vidi iz otkrivenih depeša.

U depeši od 24. decembra 2008. prenosi se i razgovor sa Nebojšom Stefanovićem, koji je on 11. decembra 2008. održao sa Poloffom. U to vreme su postojale špekulacije kako bi tek formirana Srpska napredna stranka mogla u Vladi da zameni G17 Plus, ali je Stefanović svom američkom naredbidavcu preneo jedinstven stav vrha stranke kako bi to bilo ravno političkom samoubistvu. Na jednom mestu u stavu 4 depeše upotrebljena je formulacija „Stefanović je iznosio argumente", što bi moglo da sugeriše da je njegov sgovornik bio drugačijeg mišljenja, odnosno da SNS treba da iskoristi priliku i da uđe u koaliciju sa DS-om i SPS-om.

Razgovor se završio očigledno bez pronalaženja zajedničkog stava, pa je nastavljen 17. decembra kada je Stefanović poentirao tvrdnjom vrha stranke kako bi opoziciono delovanje dovelo do daljeg povećanja članstva. Posebno je istakao ono što je njegovog američkog sagovornika najviše interesovalo, a to je da bi kao konstruktivna opozicija (koja podržava sve što Vlada čini na pro-evropskom putu Srbije) SNS u narednih godinu dana privukao veliki broj razočaranih članova SRS-a. Konačno je zaključeno kako je to dobro rešenje, a zajedničkim radom sa američkom ambasadom SNS je zaista postigao da na narednim izborima 2012. Srpska radikalna stranka ostane ispod cenzusa.

Još u depeši od 16. oktobra, poslatoj pet dana pre osnivačke skupštine SNS-a, protektor Manter obaveštava Vašington kako smatra da treba obratiti veliku pažnju na stranku u nastajanju, iznoseći kao jedinu zebnju činjenicu da je Nikolić bio blizak saradnik Vojislava Šešelja. Interesantno je da on tom prilikom ne pominje da je i Vučić bio blizak sa vođom Radikala i da je, čak, planirao da nasledi Nikolića na mestu zamenika predsednika Srpske radikalne stranke.

Američkoj ambasadi je u to vreme bilo veoma dobro poznato da je Vučić jedna od pokretačkih snaga stranke u formiranju. Čak se na jednom mestu otkriva kako je on, još dok se navodno dvoumio da li da napusti SRS i pridruži se Nikoliću, iznoseći plačljivo i mogućnost potpunog povlačenja iz politike, tajno posvetio izradi političke platforme buduće Srpske napredne stranke. Neimenovani izvor, koji se citira u depeši od 16. oktobra, potvrdio je američkoj ambasadi da je Vučić nedeljama pre davanja ostavke na funkcije u SRS-u 14. septembra 2008. bio angažovan na stvaranju SNS-a.

Najveći problem koji su u početku imali Nikolić i Vučić, a kako su u više razgovora zaključili Poloff i Stefanović, jeste nekadašnje zalaganje za Veliku Srbiju. Američka strana je insistirala na tome da se vrh naprednjaka jasno i brzo distancira od svojih ranijih stavova o srpskoj granici na liniji „Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica". Njihov pritisak je bio toliko snažan, da je Stefanovć stalno morao da se pravda i izmišlja nove razloge zašto se to ne čini.

U depeši od 19. novembra 2008. godine, Stefanović se pravda kako bi brzo i preglasno odbacivanje ideje Velike Srbije učinilo da birači Nikolića i Vučića smatraju „licemerima i oportunistima", ali je odmah podvukao kako vrh SNS-a u potpunosti prihvata sve američke sugestije u pogledu granica Srbije bez Kosova. U istoj depeši se navodi kako SNS neće podržavati separatističke grupe i pokrete u Republici Srpskoj.

U vezi Srba u Hrvatskoj, ambasada šalje depešu 24. decembra 2008. izveštavajući Vašington da je Stefanović podneo izveštaj o svom zajedničkom putu sa Vučićem u Hrvatsku, gde su boravili od 8. do 10. decembra iste godine. Bez obzira na zvaničan stav stranke, tvrdio je Stefanović, SNS neće tražiti da Vlada finansijski pomogne Srbe u Krajini, jer bi to oslabilo poziciju Borisa Tadića. Sa druge strane, SAD bi mogle da poprave svoj imidž među Srbima, predlaže Stefanović, tako što bi finansijski pomogle obnovu nekolicine kuća srpskih povratnika (u depeši se koristi izraz „handful" što znači „koliko stane u šaku", odnosno izuzetno malo).

Istovremeno je Stefanović, po izveštaju iz pomenute depeše, jasno stavio do znanja da bi ova „humanitarna" pomoć predstavljala dimni zavesu iza koje bi SAD nastavile da faktički promovišu podelu Kosova.

General Božidar Delić, jedan od osnivača Srpske napredne stranke, nakon povratka u Srpsku radikalnu stranku, napuštajući je dana 28. februara, 2011. godine, izjavio je da se vraća u Srpsku radikalnu stranku "jer je Srpska napredna stranka, koju je osnovao sa Tomislavom Nikolićem, prevara u kojoj patriote i pošteni ljudi nemaju šansu".

Delić je tog dana novinarima u Skupštini Srbije rekao da je ušao u naprednjake jer je mislio da će to biti stranka poštenih ljudi i patriota, ali da za dve i po godine nije saznao kakav je program naprednjaka i da mu je rečeno da je to zbog toga što je na engleskom jeziku, pa je još dodao i ovo: "...To znači da program SNS nije pisan u Srbiji"

Delić je naveo da "pošteni ljudi i patriote u SNS nemaju nikakvu šansu" i da se o svemu pitaju samo Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Republička vlast pod kontrolom Srpske napredne stranke nastavlja da dosledno sprovodi program konačnog odvajanja Kosova od Srbije, kako je 2008. u američkoj ambasadi dogovorio Nebojša Stefanović. O tome kako se to sve sprovodi iza leđa srpskog naroda, govori pismo narodnog poslanika i člana Odboraza Kosovo i Metohiju od 11. januara 2017. čije najvažnije delove prenosimo:

„...Nedopustivo je da je Odbor za Kosovo i Metohiju do sada održao svega tri sednice od kojih je prva bila konstitutivna održana 28. juna 2016. godine. Drugu sednicu, a prvu radnu, Milovan Drecun je zakazao tek nakon zahteva grupe opozicionih poslanika koji su u skladu sa poslovnikom Narodne skupštine tražili njeno održavanje i ona je napokon održana 17. oktobra 2016. godine. Treću sednicu odbora koja je održana 11. januara 2017. godine bez prisustva javnosti predsednik odbora je takođe zakazao tek nakon pismenog zahteva sedam opozicionih narodnih poslanika koji su to tražili u skladu sa skuštinskim poslovnikom.

Podsećam da su ostali skupštinski odbori, kojih je ukupno 19, održali daleko veći broj sednica, a pojedini i preko 20! Odbor za evropske integracije održao je 12 sednica.

Na žalost, i ovaj pokušaj opozicionih poslanika da se na sednici Odbora otvore važne teme, koje se namerno kriju od javnosti, je propao zbog odluke predsednika odbora Milovana Drecuna da sednicu zatvori za javnost.

Cilj je da se od javnosti sakrije da je Briselski sporazum najgori sporazum ikad potpisan u srpskoj istoriji kada su u pitanju srpski nacionalni i državni interesi. Zajednica srpskih opština koja je predviđena u okviru ovog sporazuma je samo fasada, ili reći dekor, koji treba da sakrije činjenicu da je ova vlast sama ukinula institucije srpske države na Kosovo i Metohiji. Ona treba da amnestira vladajući režim od neodgovorne nacionalne politike.

Iako se zna da ona treba da funkcioniše u okviru separatističke tvorevine Republike Kosovo, Marko Đurić direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju obmanjuje javnost da će ZSO funkcionisati u okviru pravnog sistema Srbije. Na drugoj strani predsednik odbora Milovan Drecun pre nekoliko dana moli separatističke vlasti u Prištini da jednu takvu zajednicu ugradi u okvir svog ustava.

Izjave visokih funkcionera SNS da će na Sretenje početi da funkcioniše Zajednica srpskih opština su neozbiljne. jer je svima u Srbiji jasno da ova vlast zbog navodnog ulaska u Evropsku uniju nema smelost da tako nešto uradi.

Zato i kriju istinu od javnosti Srbije izbegavanjem da se na dnevni red Skupštine Srbije stavi rasprava o Kosovu i Metohiji, dok sednice Odbora za Kosovo i Metohiju zatvaraju za javnost. Verovatno će u narednom periodu pojačati retoriku lažnog srbovanja i patriotizma uoči predstojećih izbora, a na Kosovu i Metohiji će zajedno sa svojim poslušnicima nastaviti da ruše institucije države Srbije..."

A 3. Koji od Manterovih zamenika?

U depešama se, osim tadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu Kamerona Mantera niko više od američkih sagovornika ne pominje poimence. Na jednom mestu se navodi kako je Stefanović razgovarao sa „DCM", što je skraćenica za engleski naziv „Zamenik šefa misije". Budući da je Manter imao nekoliko zamenika, ostaje otvoreno pitanje koji je bio u pitanju. Na nekoliko mesta se pominje da je sa američke strane razgovarao „Poloff", što bi moglo da bude i prezime (u SAD i u američkoj administraciji postoje osobe koje se ovako prezivaju). Međutim, pošto se ni u jednoj depeši ne pominje ime činovnika verovatnije je da se iza ove reči krije skraćenica za „political officer", jednu od službenih oznaka unutar Stejt Departmenta.

A 4. "...Kad se Šešelj vrati iz Haga"

Depeša 08BELGRADE928 od 9. septembra 2009 : "...Braca Grubačić tvrdi da je Nikolić odlučio da podrži SSP posle sastanka s predsednikom Tadićem krajem avgusta, koji je navodno organizovao vlasnik 'Delte' Miroslav Mišković (...) Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas rekao nam je 5. septembra 2008, pre Nikolićeve ostavke, da je SRS zauzela daleko konstruktivniji, proevropskiji stav od DSS-a (...)

Kontakt iz međunarodne zajednice koji se 1. septembra 2008. sreo s Nikolićem izvestio je da je on izrazio nezadovoljstvo SRS-om i govorio o planovima da osnuje novu partiju kada se Šešelj vrati iz Haga. Naš kontakt zaključio je da je nesporazum sa Šešeljem oko SSP-a bio poslednja kap za Nikolića". Dok je potpredsednik DSS-a Aleksandar Popović 9. septembra, na pitanje da li bi „Nikolićeva grupa bila privlačnija DSS-u kao partner u opoziciji, odbrusio, 'pitajte vaše SRS stručnjake u Vašingtonu, oni znaju više o radikalima od nas' (komentar: Popović je uputio naširoko rasprostranjenu glasinu da su tokom majskih izbora Sjedinjene Države finansirale radikale kako bi ohrabrile evropska priznanja Kosova).

Logika se sastojala u tome da bi, ako bi radikali preuzeli vlast, Kosovo pridobilo više simpatija za svoju nezavisnost)". U zaključku ove depeše navodi se i da, ako Nikolić „uspe da sastavi umereniju i konstruktivniju opozicionu grupu, biće više prostora za angažovanje. Nasuprot tome, neuspeh bi ostavio SRS u svojoj punoj snazi u Skupštini i bez umerenog uticaja u svom vođstvu, stvarajući rizik od dalje polarizacije i ometanja srpskih evropskih aspiracija...".

A 5. Vučić i loš i dobar momak

U jednoj od depeša koju je prosledila ambasada SAD iz Beograda, u martu mesecu 2009. godine, nadležni službenici ovog diplomatsko-konzularnog predstavništva govore o svojim novim saznanjima u vezi učešća Srpske radikalne stranke i njenih tadašnjih lidera, Vučića i Nikolića, u slučaju napada na zgradu ambasade i paljevine: "...U martu mesecu 2007. godine, pripadnici Srpske radikalne srpske stranke (SRS), predvođeni svojim liderima, održali su demonstracije ispred ambasade SAD. To su bile dobro organizovane demonstracije u kojima je SRS davala svoje obezbeđenje, "da stvari ne bi izmakle kontroli". Ambasada SAD u Beogradu doživela je dva napada od strane Srba ljutih zbog proglašenja nezavisnosti Kosova i Sjedinjenih Američkih Država koje su priznale Kosovo kao nezavisne države, a koje su članovi i vođstvo Srpske radikalne stranke izveli na ulice. Dana 17. februara 2008, velike demonstracije koje su, prema saznanjima ambasade SAD organizovali Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i drugi rukovodioci njihove stranke, dovele su do toga da je oko 200 izgrednika oštetilo zgradu ambasade. Ista grupa (kojom je Vučić komandovao) pružila je otpor policiji nakon prvog napada..."

Međutim, još dosta pre ovih demonstracija, Aleksandar Vučić je tesno sarađivao sa ambasadom SAD u Beogradu, tako da je neverovatno da je pomenute demonstracije organizovao bez dogovora sa svojim kontaktima iz američkih obaveštajnih službi.

U depeši 06BELGRADE612_a od 19. aprila 2006. prepričava se raportiranje koje je Vučić podneo svom neimenovanom kontaktu iz ambasade povodom 24. februara održanih demonstracija na Trgu Republike u Beogradu.

Pošto je prvo konstatovano kako se okupio relativno mali broj ljudi, oko 3.000, u depeši se iznosi mišljenje kako su demonstracije samo upozorenje Vladi šta može sve da joj se desi u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova. I sam Vučić je to priznao u pomenutom razgovoru.

Tadašnji generalni sekretar SRS-a je svoj ključni kontakt iz ambasade (u originalnom tekstu "key Embassy contact") obavestio kako stranka ne namerava da ruši tadašnju vladu dok se ne završi sa odvajanjem Kosova. Demonstracije od 24. februara su, dakle, bile običan ćorak.

Vučić je u pomenutom razgovoru izneo svoje planove za ubuduće. Na prvom mestu je smatrao da jednom snažnom, ali jalovom retorikom, pokuša da privuče što je moguće više birača iz DSS-a i da tek onda krene u rušenje vlade i nove izbore.

Govoreći o Kosovu Vučić je davao do znanja kako on smatra da je sudbina južne srpske pokrajine rešena i da su on i stranka koju je tada predstavljao, Srpska radikalna stranka, zainteresovani samo za sopstvenu političku korist od tog čina. To se jasno vidi iz njegovog obećanja da se ništa značajnije neće preduzimati od strane SRS-a do konačnog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Godinu dana posle ovog razgovora došlo je do uličnih nemira u Beogradu, kojom prilikom je stradala američka ambasada. Još tada su se pojavile špekulacije da su Amerikanci sami inscenirali napad na svoju ambasadu, odnosno da su želeli preko diplomatskog skandala da destabilizuju tadašnju vladu Srbije.

Kada se uzmu u obzir podaci koji se iznose u depeši od 9. septembra 2009. kako je dolazak radikala na vlast u Srbiji u interesu bržeg priznavanja Kosova, lako je zaključiti da je i napad na američku ambasadu dobro dogovoren između Aleksandra Vučića i njegove veze prema američkoj obaveštajnoj službi CIA.

A 6. Dostupni linkovi

Sve depeše mogu u originalu, na engleskom jeziku da se nađu na ovim internet-adresama:

16. oktobar 2008. - https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1072_a.html

24. oktobar 2008. - https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1108_a.html

19. novembar 2008. - https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1189_a.html

24. decembar 2008. - https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1326_a.html