(P)likovi

Zagledan u ekran PINK-a Vučić ne oseća šta mu se sprema

Godina raspleta

Nije lako Aleksandru Vučiću, stolica se ljulja, a konopac zateže. Još s visine gleda na žrtve svojih političko-poslovnih avantura, ali drhti pri pogledu na kalendar. Ističe mu rok trajanja, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Naprednjački kartel puca po svim šavovima. Prvo je Zvonko Veselinović s pištoljem u ruci pokazao spremnost da lične interese brani i od braće na vlasti. Posle tog incidenta dezertirao je kum Nikola Petrović. Naprasno je otišao iz EMS-a, SNS-a, pa i iz Srbije. Njegovo bekstvo uznemirilo je Vučićevo tajkunsko i stranačko okruženje. Da situacija bude gora, svi problemi su se otvorili pred kampanju za predsedničke izbore, što je dodatno podjarilo apetite ključnih likova u naprednjačkog galeriji.

Kad brod tone najopasnije je ostati uz kapetana. Zato je mudri kum Nikola prvi skočio s Vučićevog „Titanika". Odlazak prvog operativca i čuvara mračnih dvorskih tajni, ne slučajno, izazvao je turbulencije u odnosima s Vučićevim najvažnijim partnerima: Milom Đukanovićem i Stankom Subotićem Canetom.

Iako je njegova Demokratska partija socijalista sačuvala vlast u Crnoj Gori, gospodar Milo je prinuđen da se diskretno skloni u stranu. To ne znači da sedi skrštenih ruku. Naprotiv, prihvatio se najtežeg posla - čišćenja svog dvorišta. Na njegovu sugestiju iz Podgorice se prvo dislocirao Cane Subotić, a zatim i konsiljere Vladimir Popović, zvani Beba. Cane je otišao kući, u Ženevu; Beba je zatvorio Institut za javnu politiku, porodicu prebacio u Beč, a on se vratio u Beograd, da bude blizu Vučića. U tom paketu, Đukanović je srpskom vođi utrapio i Bin Zajeda, da zajedno do kraja 2016. godine izgrade obećanu kulu, dva hotela i dva šoping mola u „Beogradu na vodi".

Po sistemu spojenih posuda, koliko je Đukanović popustio pritisak, toliko ga je povećao Subotić. U ženevskoj novogodišnjoj noći, dok su nazdravljali jedan drugome, Vučić je obećao da će ispuniti dva zadatka. 1. Neće dirati Petrovića, kako ga ne bi iritirao i naveo da od zaštitnika kapitala postane zaštićeni svedok, i 2. Postaviće Božu Maljkovića na mesto predsednika Olimpijskog komiteta Srbije. Normalan čovek bi pomislio da te obaveze nisu značajne, međutim Vučić funkcioniše po drugačijim pravilima. Neće mu biti lako da obuzda svoj primarni poriv, želju za osvetom, i da dvostrukom kumu oprosti što je zbrisao čim je prigustilo.

Slučaj Bože Maljkovićanije ništa manje komplikovan. Ne zbog Maljkovića, on danas predstavlja sto kila pohlepne sujete, spremne na svako poniženje samo da bi ispunio san i dobio neku laskavu titulu.

- Vučić zna da meni ništa ne treba. On ne može ništa da mi da što ja nemam. Prema tome, to je odnos uvažavanja, ogromna radna energija koju vidim kod njega. I, zasada, neću učestvovati u kampanji, ali ću glasati na izborima za Vučića - tvrdio je pred prošle izbore trener, koji je obogatio istoriju hrvatske košarke.

Maljković je evropske titule osvajao sa splitskom Jugoplastikom, francuskim Limožom i grčkim Panatinaikosom. Veći deo karijere proveo je u španskim klubovima, a vodio je i rusku Lokomotivu Kuban i zagrebačku Cedevitu. Značanije veze sa srspkom košarkom ima samo preko ćerke Marine i pobratima Nebojše Čovića, kome je pomogao da preuzme Crvenu zvezdu.

Takav, Boža je, pod stare dane, postao simbol srpskog beščašća. Sve što je stekao (stanove u beogradskoj Knez Mihailovoj, u Parizu, Atini, Marbelji...), stekao je na najpošteniji način, isključivo zahvaljujući rezultatima vlastitog rada. Ogromno bogatstvo, kojim je obezbedio sve svoje potomke, nikada nije ulagao u Srbiju, nije se otvoreno bavio politikom (samo jednom je, na nagovor kuma Aleksandra Tijanića, odradio neki posao za Bogoljuba Karića i Vojislava Koštunicu, o čemu će biti više reči u nekom sledećem tekstu), teško stečeni uticaj koristio je samo da bi pomogao mnogim kolegama.

Onda se promenio. Kao jedan od najbogatijih građana Srbije pristao je da podrži Vučića, koji otima penzije i plate, zakida na pomoći porodiljama, šalje izvršitelje da plene šporete i televizore prezaduženoj sirotinji, rasprodaje državnu imovinu, policijom i fantomskim eskadronima ruši tuđe kuće i teroriše svakog ko mu se suprotstavi.

- Podržavam Vučića jer je pomogao da hala „Pionir" dobije ime po mom učitelju Aci Nikoliću, a ne zbog toga što mi Demokratska stranka nije dozvolila da uzmem jedan lokal od 18 kvadrata u centru Beograda - priča Maljković, lažima otkrivajući pravi motiv za svoju transformaciju u ovo što je postao.

Pošto je odustao od trenerske karijere, prohtelo mu se da bude predsednik OKS. Dobio je Vučićevo obećanje, pa se obradovao. Radost je trajala dok se za istu funkciju nije kandidovao Ivan Todorov, aktuelni potpredsednik OKS i predsednik Džudo saveza Srbije.

Po Statutu OKS samo Todorov je zadovoljavao uslove konkursa za funkciju predsednika. Čim je zakazana izborna sednica Skupštine OKS, svestan da se nalazi pred porazom, Maljković je skinuo masku i pokazao pravo lice. Pred istim prijateljima, kojima je do juče s ponosom pokazivao sms poruke Aleksandra i Andreja Vučića, počeo je da ih najbrutalnije ogovara.

Naravno, Vučić je odmah obavešten o Maljkovićevoj izdajničkoj šaptačkoj diverziji. Kako on reaguje u takvim slučajevima videlo se na primerima Boška Đukanovića i Nikole Selakovića, koji su o diktatoru govorili istinu u kafani. Ugledni lekar Đukanović najuren je iz Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje" i proglašen državnim neprijateljem broj 1. Selaković je ostao bez ministarske funkcije, ali bar nije provlačen kroz medijsko blato, pa je opet upotrebljiv.

Iako je bio spreman da i na Maljkovića istrese osvetnički bes, Vučić je morao da proguta pljuvačku. Tako mu je naredjeno.

- Boža mora da bude predsednik Olimpijskog komiteta, ti smisli kako - stiglo je naređenje iz Ženeve.

Skupština OKS-a je otkazana na zahtev Fudbalskog saveza, dakle Slaviše Kokeze. U istoj kuhinji pripremiće se promene Statuta, kako bi stvorili uslovi da Maljković dobije ono što mu je Cane obećao.

Briga Vučića za Olimpijski komititet i Maljkovića, njegov problem se zove Ivan Todorov. Ne zbog džudo-veština, nego zato što je zamenik direktora Bezbednosno-informativne agencije. Todorov ima pristup svim kompromitujućim informacijama o poslovima, provizijama, tenderima, „Asomakumu", tučama na beogradskom „Riveru" i u novosadskom „Pleju", zoljama u Jajincima... Osim pristupa, Todorov ima i načine da upotrebi ta saznanja. Na šta je sve spreman, kako bi odbranio svoje interese, opisano je i u Magazinu Tabloid.

Tuđom voljom, Vučić je prinuđen da rizikuje u sukobu s Todorovom. Ako se ne nagode, prštaće na sve strane. Ko misli da je Todorov bezopasan, neka pita Ljubišu Buhu Čumeta, čim izađe iz zatvora, ako izađe.

U paranoji, Vučić odavno ne veruje nikome u BIA. Kao alibi za planirane smene u vrhu službe izmislio je nekoliko atentata na sebe i svog brata. Ipak, svaki put je morao da odustane od svrgavanja Aleksandra Đorđevića. Dva puta, kad je svileni gajtan već bio pripremljen, smenu je sprečio Nikola Petrović. Njega više nema, pa je Vučiću otvoren put za čistku u BIA. To će i uraditi čim nađe hrabrosti i izabere pouzdanu marionetu koju će uvaliti u Đorđevićevu fotelju.

U tom kontekstu, vođa je nedavno pred saradnicima naglas pomislio da bi bilo odlično kad bi se na čelu BIA našla žena. Da ne bude nedoumice, transparentno je obavestio Dijanu Hrkalović da se pripremi za nove zadatke, dosta je radila na mestu državnog sekretara u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Hrkalovićka zaista ima sve potrebne kvalifikacije: beskrajno je verna vođi, nije joj problem da krši zakone i zloupotrebljava službeni položaj, uživa dok saslušava političke protivnike, a poznato je da se s nekima i fizički obračunavala. Uz to, u MUP je došla upravo iz BIA. Majstor manipulacije, veliki vođa Vučić ipak je kasnije pustio glasinu da je Hrkalovićki namenio neku drugu funkciju, možda da bi smirio Đorđevića, a možda i da bi nju držao na kratkoj uzdi.

Na mnogo čvršćoj uzdi Vučića drži Darko Šarić.

Poslednjih dana prošle godine naprednjačko pravosuđe prekinulo je istrage protiv Bogoljuba Karića i Mlađana Dinkića, koji su bili osumnjičeni za, finansijski gledano, desetostruko skuplja krivična dela. Poput Subotića, Mihalja Kertesa i sličnih optuženika, i ovi su vođi platili indulgenciju. Platio je i Šarić, ali još čami u ćeliji.

Krivična dela koja se Šariću stavljaju na teret, čak i da ih je zaista izvršio, nemaju veze sa Srbijom. Dobrovoljno se predao, izneo je svoju odbranu, ukinuta je prvostepena presuda, kojom je osuđen na 20 godina zatvora, ali Apelacioni sud nije prihvatio jemstvo i dozvolio mu da se brani sa slobode. Uz „elemente inostranosti" pritisak na Vučića vrše i glasine iz dobro obaveštenih izvora u kojima se tvrdi da se Šarić vansudski nagodio i isplatio nepovratnu kauciju od 20 miliona evra. Narko-imperija mu se raspala, a ni strpljenje mu nije u boljem stanju, tako da se može očekivati da uskoro i on otvori dušu i otkrije kome je i koliko dao evra.

Kao da nije dosta što su mu se na glavu popeli Milo, Cane, Beba, kum Nikola, Đore, Todorov i Šarić, Vučiću jade zadaju i cicibani iz Srpske napredne stranke. Videli su da je u škripcu, pa svi naskočili, znaju šta se radi s magaretom kad su mu noge u blatu.

Za razliku od većine Vučićevih poslušnika, Tomislav Nikolić ne pokazuje zube samo kad nasrće na kolenicu. Posle stidljive samokandidature za predsedničke izbore, Nikolić iz dana u dan pojačava pritisak na Vučića i Srpsku naprednu stranku. Pripadnici bajčetinskog klana po stranačkim odborima šire priču da Nikolićevu kandidaturu podržavaju koalicioni partneri Karić i Velja Ilić, tajkuni Milan Beko i Miroslav Mišković, Milorad Dodik i, naravno, Vladimir Putin.

Prilikom prvog ovogodišnjeg susreta Nikolić je strpljivo saslušao Vučićevu tiradu o riziku koji donose predsednički izbori. Posle patetičnog monologa, tobož zabrinut, Vučić je političkog tatu obavestio o alarmantnim rezultatima ankete koju je sam naručio:

- Tomislave, nije dobro. Trenutni rejting ti je oko 36 odsto, a, bez obzira na kampanju u koju bismo uložili sve što možemo, ni u najboljem slučaju u drugom krugu ne bi mogao da ideš preko 41 odsto.

Smrknut, kao da čita epitaf na nadgrobnom spomeniku, Nikolić je pročitao podatke sa svog papira:

- Vučiću, ako ja imam 36 odsto, to je odlično jer SNS ima samo 34 odsto... Pošto ti misliš da si stranka, vidi se ko od nas dvojice ima bolji rejting...

Iako mu je trik propao, Vučić je smireno, kao da je popio lekove, Nikolićeve podatke proglasio pogrešnim i prekratio razgovor. Razišli su kao supružnici posle prvog ročišta u brakorazvodnoj parnici, glumeći ljubaznost, umorni od borbe za starateljstvo nad strankom i državnim funkcijama.

Pad popularnosti Nikolića, Vučića i SNS-a nema ko da iskoristi u opoziciji, ali ima unutar kartela. Prva je zinula Zorana Mihajlović. Lukava kao Momčilo, odmah se dosetila šta joj je činiti. Vođi podilazi predlogom da se kandiduje za predsednika, jer samo on može da ostvari veličanstvenu pobedu. Istovremeno se nameće za Vučićevog naslednika na premijerskoj funkciji. U kampanji, začudo, ne koristi primitivne laži, kao što je običaj kod naprednjaka, već manipuliše i tačnim činjenicama. Glavnog konkurenta, ministra Dušana Vujovića, pokušava da eliminiše realnom predikcijom pada uticaja njegovih zaštitnika iz Svetske banke. Kao da im politički koreni nisu isti.

Zahvaljujući hudinijevskoj veštini upravljanja iluzijama, Vučić ima šanse da izađe na kraj sa stranačkim parazitima, ali ne i s procesom globalnih promena.

Strani mentori ubrzano gube na značaju, ne znaju ni kako sebe da izvuku iz problema, a kamoli da pomažu nekom beznačajnom balkanskom politikantu, projektovanom za jednokratnu upotrebu. Kao pravi radikalski šibicar, sposoban samo sitne prevare, Vučić nije shvatio kakve promene će izazvati dolazak Donalda Trampa na mesto predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Zagledan u ekran Pinka, nije ni stigao da analizira novonastale okolnosti i traži rešenja za pridobijanje naklonosti nove administracije vodeće svetske sile. Kad shvati šta ga je snašlo, biće kasno. S vodećih položaja u američkoj diplomatiji nestaju genijalci koji su karijere gradili tomahavk-diplomatijom, izazivanjem sukoba sa Rusima, Kinezima i Arapima, kao i investiranjem u lokalne despote poput njega. Sa smanjenjem tenzija, padaće značaj NATO alijanse i svih belosvetskih Vučića, koji su spremni da, zarad ličnih političkih i finansijskih interesa, svoje podanike iznajmljuju kao topovsko meso.

Na Vučićevu žalost, Tramp će redefinisati američke strateške ciljeve, ali ne i odnos prema kapitalu. Pobedu na predsedničkim izborima obezbedilo mu je upravo obećanje da će zaštiti imovinu svih Amerikanaca. Dakle, i Marka Krandala, vlasnika kompanije CWP, koja je investirala 280 miliona dolara u izgradnju vetro-parkova u Srbiji, gde se našla na udaru reketaškog naprednjačkog bratstva. Pre godinu i po, kad su se proširile informacije o tome da je Nikola Petrović, dvostruki Vučićev kum i tadašnji direktor Elektromreže Srbije, ucenjivao CWP, navodno zahtevajući dva miliona dolara za priključenje u elektro-sistem, afera je ekspresno ugašena. Vučić je režirao predstavu u kojoj je policijski poligraf dokazao nevinost kuma Nikole, nekadašnja direktorka CWP-a i aktuelna ministarka Ana Brnabić demantovala je tvrdnje Krandalove supruge Lidije Udovički, a američki ambasador Majkl Kirbi diskretno je oprao ruke.

Tako je nekad bilo, više neće moći. Pošto je američkim Ustavom pravo na imovinu zagarantovano kao i pravo na život, logično je očekivati da Krandal, pripadnik visokog američkog ekonomskog plemstva, ispostavi Vučiću račun za pretrpljenu štetu. Uz taj, postoji još nekoliko značajnih slučajeva na čijem rešavanju će, bez kirbijevsko-skotovske tolerancije, insistirati sledeći američki ambasador.

Ni sa istočne strane Vučića ne zapljuskuju topli vetrovi. Naprotiv. Prilikom poslednje posete Rusiji, kad je kupovao rashodovane avione, Vučić je Putina i Medvedeva video samo na naslovnim stranama novina. Na to će morati da se navikne.

Vučić, za utehu, nikada nije ozbiljno računao na podršku Rusa, njih je samo koristio za potrebe domaće propagande. Mnogo teže će podneti slabljenje Angele Merkel, koja neslavno privodi kraju svoj politički put. Nemački uticaj je sve slabiji, Velika Britanija napušta Evropsku uniju, francuski desničari će, čim dođu na vlast, da urade isto, a slično raspoloženje vlada u još nekoliko značajnih evropskih država. Svi centri moći, sve političke garniture i prateći tajkuni, svi traže način za izlazak iz krize, kako bi spremno dočekali novi evropski poredak, samo Vučić ne brine, zauzet je spletkarenjem protiv opozicionara i nepodobnih novinara, ali i saboraca iz svog zločinačkog udruženja.

Nažalost, u godini raspleta Vučić može da računa na pomoć prijatelja iz opozicije. Neki stranački lideri, koji se predstavljaju kao protivnici naprednjačkog režima, nemaju izbora, ucenjeni su, pa moraju da sarađuju s diktatorom. Neki su samo glupi i pohlepni, pa ih ne zanima opšti interes. Umesto da se bore za ravnopravne izborne uslove, licitiraju imenima kandidata, iako je jasno da u ovakvom medijskom mraku, sa svim zloupotrebama policije i pravosuđa, ne mogu da računaju na uspeh, svesno daju legitimitet Vučićevoj predstavi.

U Srbiji su mnoge stvari naopako postavljene, pa ne čudi što Vučić bolje od opozicije uviđa koliko je slab i nesposoban da odgovori na izazove koje pred njega ispostavlja realan život. Takođe, on vidi da se proces društvenih i političkih promena ubrzava i izmiče kontroli. Izmaći će se i stolica, gurnuće je neko od njegovih političko-poslovnih poverilaca ili ogorčeni građani. Posle svega, ostaje nada da će konopac izdržati težinu pada. Što je Vučić čvršće vezan, to je slobodnija Srbija.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

A 1. Kampanjsko zveckanje oružjem

Aleksandar Vučić privodi kraju pripreme za svoju kandidaturu na predsedničkim izborima. Na štetu Srpske napredne stranke, napravio je novi dogovor sa Socijalističkom partijom Srbije, kojoj će prepustiti nekoliko važnih i unosnih funkcija, a zauzvrat će Ivica Dačić odustati od kandidature.

S ambicijom da pobedi u prvom krugu, Vučić ne posustaje s kampanjom, koju vodi od 24. aprila prošle godine, kad su održani poslednji izbori. Da bi popravio status kod primitivnijeg dela patriota i amortizovao njihovo nezadovoljstvo zbog novog fijaska u „slučaju Haradinaj", smislio je reklamni trik s ruskim vozom. Okićen ikonama, Markom Đurićem i Mišom Vacićem, voz za Kosovsku Mitrovicu stigao je samo do Raške. Dovoljno, da bi Vučić dobio povod da preko svojih medija zapreti kako će na „geografsku oblast" poslati vojsku i početi novi rat. Kao nekad, u najmračnijim danima svog radikalizma, zarad jeftinih političkih poena ugrožava sudbine običnih, normalnih ljudi, ni nalikih njemu.

Oružje će iskoristiti i za kompromitaciju protivkandidata Saše Jankovića. Uz oživljavanje priče o pištolju kojim se 1994. ubio Jankovićev prijatelj, u Vučićevoj fabrici intriga pripremljena je još jedna akcija. Režimski mediji objaviće fotografije na kojima Janković pozira u društvu Željka Ražnatovića Arkana, Borislava Pelevića, Velizara Đelića, fudbalera Ilije Ivića, rukometaša Igora Butulije, gitariste Petra Jelića i trojice pokojnika: Nebojše Šuce Đorđevića, Radeta Rakonjca i Marka Pejića, zvanog Peja Ciganin. Fotografija je snimljena 1995. godine u restoranu „Šest topola", čiji vlasnik je bio Đerić, tadašnji savezni ministar sporta.

Na karikaturalan način, moguć samo u Srbiji, Aleksandar Vučić, ratni huškač i profiter, šef propagandne u Miloševićevoj ratnoj vladi, sada namerava da političkog protivnika kompromituje ukazivanjem na veze s pojedincima među kojima ima i onih koji su članovi Srpske napredne stranke.