Postdemokratija

Kandidatura

Vuk Jeremić je izašao na izbore kao na tržište. Biće Trojanski konj, samo se još ne zna čiji jer to ni on još ne zna. Zavisi od ponude i potražnje. Zasad se on nudi. Svima, pa ko da više. Zato se kandidovao, da bi imao sa čime da trguje. Zna on da nema šansi da pobedi ali i da može mnogima da pomrsi konce. Njegova kandidatura je zapravo poruka svima koji su spremni da plate da on nekom drugom kandidatu preotme nešto glasova, režimskom ili opozicionom, sasvim svejedno. On je moderan, pragmatičan političar, što u prevodu znači da politiku shvata kao beskrupulozni biznis. Podržaće ga iste takve ličnosti i partije, koje imaju iste namere, da mešetarenjem nešto ulove u mutnom. To je nažalost, politička scena Srbije, Jeremić je samo najekstremniji primer. Tako već više od dve decenije egzistiraju Šešelj, Nikolić, Vučić, Maja, Dačić, Dinkić, Čanak, Čeda, Rasim, Knežević...Ipak, Jeremić ih je sve prevazišao jer oni su, bar u početku, imali neke ideale i principe. On od starta igra samo za sebe. I uspeva.

Mile Isakov

Kao što se moglo i pretpostaviti, posle dubokog razmišljanja na glas, umalo predsednik sveta je odlučio da se ipak kandiduje za predsednika Srbije. Sama od sebe se nameće logika, koju tim činom sugeriše neukom narodu, ako je tamo dogurao čak do finala, ovde bi mogao i da pobedi. A naš narod baš voli da podržava pobednike. Zato je i trčao trku za Generalnog sekretara UN da bi sebi digao cenu na domaćem tržištu. A, domaća politička scena treba opet samo da mu posluži kao odskočna daska za nove pohode na neku međunarodnu funkciju. Istina, nikad se nije bavio politikom u zemlji, ali nikad se nije bavio ni diplomatijom pre nego što je postao Ministar spoljnih poslova. Kao što se nije bavio ni Ujedinjenim nacijama pre nego što je zaseo u fotelju predsedavajućeg njene Skupštine. Na tu protokolarnu funkciju je izabran tako što je iskoristio nezainteresovanost ozbiljnih igrača za to mesto i njihove tradicionalne sukobe, pri čemu im za te manje važne pozicije nije toliko važno ko će ih zauzeti, nego ko nikako to ne bi smeo. Jeremić, kao kalkulant posvećen samo svojoj karijeri, dobro je procenio da bi se u tom trenutku Srbija tu mogla provući i ubedio svog mentora Tadića da baš on, sa svojim međunarodnim vezama, ima najveće šanse. Naravno, svoju funkciju Ministra inostranih poslova iskoristio je da obiđe više država i lobira za sebe. A onda je, sa funkcijom predsedavajućeg Skupštine UN, upisanom u svoj CV, konkurisao i za njenog Generalnog sekretara, naknadno tražeći podršku i od Srbije. Posle dužeg premišljanja Vučić mu ju je i dao, ali ne treba sumnjati da je to uslovio određenim kontrauslugama, kad zatreba. Predsednički izbori su baš zgodna prilika da Jeremić oduži taj svoj dug.

I, eto njega među kandidatima. Prvi se zvanično prijavio i otpočeo kampanju. Kao ni za prethodne funkcije, niko ga nije predložio, niko to tražio od njega, on je sam sebe promovisao i tek sad će da traži podršku. Može li to tako? Kako zamišlja da to izvede bez ozbiljnih finansijera, bez podrške neke ozbiljne partije i njene infrastrukture? Ko će za njega raditi na terenu, ko će mu organizovati javne nastupe po celoj Srbiji i obezbeđivati masovnost na njima, ko lepiti plakate, ko čuvati glasačke kutije i brojati glasove? Ili već ima velike pare da sve to plati ili računa da će sve dobiti u toku izborne utrke.

Ako ima toliki novac, odakle mu, to brat bratu košta bar milion eura? Ako očekuje da će tek dobiti, od koga? Verovatno je i on uzeo koje milionče od pljačke države u aferi sa izraelskim satelitom, koju su započeli Marović i Labus preko Davinića, a realizovali Tadić i Dinkić, uz njegovu asistenciju, ali to je bilo davno, potrošilo se. A i zašto bi trošio svoje krvavo stečene novce, kad može da ih dobije od drugih kandidata i zainteresovanih stranaka, koji procene da bi on mogao da nanese štetu njihovim glavnim rivalima. Zato se prvi prijavio kako bi svi ostali znali da računaju sa njime, da ga ugrade u svoje kalkulacije. Sasvim je moguće da i spolja može nešto da kapne, jer to je sića za one koji bi na čelu Srbije da imaju svog čoveka ili bar da spreče da to postane neko ko pripada suparničkom taboru među evropskim i svetskim moćnicima. Za nekog ko politiku shvata kao biznis, bez ideoloških i moralnih skrupula, mogućnosti su praktično neograničene. Ne bi bilo ništa iznenađujuće da sklopi aranžmane na više strana istovremeno.

Dakle, ako ga potkupi Vučić, lovom ili nekom pozicijom u zemlji ili inostranstvu, on će se potruditi da otkine što više glasova Jankoviću, odnosno nekom drugom opozicionom kandidatu koji bude najviše ugrožavao režimskog.

A, ako mu, pak, neko iz opozicije ili iz inostranstva, da bolju ponudu, on će se orijentisati na to da uštine nešto glasova vladajuće koalicije, pre svega među biračima espeesa ali i nacionalističkog krila Naprednjaka.

Ako bude trebalo i odustaće u poslednji čas u korist onoga ko najviše plati. To je taj moderni pragmatični političar, kojem ništa nije strano. Da mu je na vreme rečeno da bi za mesto Generalnog sekretara UN prednost mogle imati žene, kao što se u finišu te trke činilo , on bi promenio pol, a da je znao da kandidati iz jugoistične Evrope ipak neće imati prioritet odrekao bi se i porekla. Nije ništa od toga učinio jer ga je ponela početna povoljna situacija pa je kasno ukapirao da je on ipak bio samo zec koji treba da povuče trku, ali na kojeg niko ozbiljno ne računa, ma kako se predstavljao.

Njegovu kandidaturu za genseka UN neki su finansirali samo da bi imali od čega da odustanu u finalnim transakcijama, kako bi prošao njihov pravi a prikriveni izbor. Sad je i to naučio i spreman je na trgovinu.

Zasad, sve liči da će biti režimski Trojanski konj ubačen u redove opozicije, da im ukrade nešto glasova, ali ne bi bilo nikakvo čudo ako istovremeno napravi dil i sa nekima iz opozicije, da kvari posao drugom delu opozicije. Uostalom, sve je to ista priča, i u jednom i u drugom i u nekom trećem scenariju, treba da kritikuje vlast i da obmanjuje najugroženije građane, penzionere i sve one kojima su smanjene plate, da pomalo srbuje i poviše koketira sa svojim vezama u svetu, preko kojih će navodno obezbediti ostvarenje svih srpskih zabluda. Kao sad već prilično dobro obučen diplomatski prevarant, neće nikoga konkretno pominjati ali će davati dovoljno povoda da svako može da misli baš na one koje priželjkuje kao saveznike i zaštitnike, Amere ili Ruse ili Kineze. Prema tome, objektivno, najveće mogućnosti da ga angažuje kao umešača ima onaj ko drži vlast i državne pare u svojim rukama. Taj ima i najveći interes da u trci ima nekog ko će izigravati opoziciju i tako joj rasipati glasove.

Prilikom proglašenja svoje kandidature Vuk Jeremić je saopštio svoj originalan i revolucionaran razlog: „ Volim Srbiju i zato se kandidujem", što me neodoljivo podseća na TV dramu „Volim i ja nerandže, no trpim". Jeremić, međutim, pripada mladim lavovima koji ne vole da trpe, ničega da se odriču, ništa da čekaju. Balavcima koji ne znaju ništa, ali hoće sve i to odmah. I za to su na sve spremni, čak i na služenje vojnog roka u kabinetu predsednika države. Ili da se tom istom predsedniku ulizivanjem preporuči za Ministra spoljnih poslova bez ikakvog političkog i diplomatskog, iskustva, ako ne računamo servilno obletanje oko domaćih i stranih ambasadora kad svrate na kafu kod predsednika. Kako to izgleda uverio sam se lično u jednoj takvoj prilici, kada me je opsluživao taj slatkorečivi budući Ministar, uporno me oslovljavajući sa „vaša ekselencijo", mada još nisam bio ambasador. Samo što mi cipele nije izglancao. I njemu je posle bilo neprijatno, kad je dve godine kasnije kao Ministar došao u posetu Izraelu, pa me je izbegavao. A onda me i smenio, godinu dana pre isteka mandata, kako je to već lepo objasnio aforizam koji glasi: Mnogi žele moj kraj, zato što ja znam njihov početak".

Dobro je da se nije dosetio da umesto što reče da se kandiduje zato što voli Srbiju, kaže kako se kandiduje zato što želi da se oduži Srbiji za sve što je uložila u njega, da joj prenese sve što je naučio u svetu gde ga je ona lansirala, mogao bi možda i mene da dirne. Ali to bi bilo suviše ljudski za jednog političara od karijere. Ne razume taj dečko koji obećava, da njegov perfektni engleski jezik nije njegov dar nego privilegija, koju mu nije obezbedio njegov otac školovanjem na prestižnim svetskim univerzitetima, nego Srbija preko Jugopetrola gde je tata bio direktor. Kako da zna da je dužan Srbiji za sve funkcije koje ima u biografiji, kad on misli da je to zaslužio i da je time upravo obrnuto on doprineo afirmaciji Srbije. Nije tu reč o ljubavi nego o koristoljublju. Važno je samo da će na nekom narednom međunarodnom konkursu za kabinet sa pogledom na ceo Njujork, Brisel ili Ženevsko jezero, može preporučiti i kao kandidat za predsednika Srbije. A novac koji tu zaradi upotrebiće tamo za svoju kampanju. I tako ukrug, dok se narodu ne zavrti kliker u glavi.