(P)likovi

Kako će se završiti Vučićeva prljava kampanja

Poslednji put među Srbima

Dok su bili pod turskom okupacijom, Srbi su plaćali danak u krvi. Danas, pod Vučićem, takođe. U svakoj izbornoj kampanji, jednom godišnje, Aleksandar Vučić pokrene ofanzivu na građane. Medijskom artiljerijom pripremi teren za juriš svojih komandosa - ministara, analitičara, starleta - koji imaju jedini zadatak da ubede birače da ne veruju svojim očima, nego lažima vođe. Osiromašene očajnike, koje je glad učinila imunim na kolektivnu hipnozu, podmićuje skromnim poklonima i kupuje za sitne pare. Glasači nikad nisu bili jeftiniji: flaša ulja, dve kese testenine, pašteta i sapun, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik dnevnih listova Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda i blizak Vučićev prijatelj i saradnik

Predrag Popović

Statistima koji aplaudiraju na mitinzima garantovan je sendvič i jedna crvena. Toliko po Vučićevom cenovniku vredi jedan čovek, njegova slobodna volja i budućnost. Ko ne pristane na taj danak, kao nekad, proglašava se hajdukom, ološom, šljamom, reketašem i mrziteljem.

Iako se predstavlja kao mesija, kao Isus Spasitelj, za pet godina vlasti Vučić je pokazao da više liči na Mojsija: preveo je Srbe žedne preko vode. Srbiju je pretvorio u lični feud, državne institucije u servis za zadovoljenje interesa njegovih rođaka i kumova, radnike u robove, političku scenu u rijaliti u kome opljačkani nesrećnici navijaju i glasaju za bogate razbojnike.

Gospodar života i smrti, uveren da je jači od zakona i morala, vlastitim psihozama, kao virusom, zarazio je celu Srbiju. I prethodnim kampanjama kršio je sve demokratske principe, ali ovu je personalizovao do perfekcije. Svaki detalj liči na njega: laž do laži, spletke i prevare, pritisci, pretnje i nasilje...

Svoje glasače stimuliše marketinškim obmanama i obećanjima o postizbornoj podeli plena, ostale zastrašuje i otima. Zaposlene u državnim preduzećima suočio je sa izborom: ili da glasaju za njega ili da se pripreme za otkaz. Ucenjeni lekari, policajci i službenici, zabrinuti za egzistenciju, na internetu objavljuju načine na koje im nadređeni iznuđuju glas za diktatora. Vlasnici privatnih firmi stavljeni su na istu vrstu testa: ako ne obezbede određeni broj birača moraće da se naviknu na posete svih mogućih inspekcija. Naravno, i finansijskih kazni. Poreski inspektori obilaze i poljoprivrednike, kojima je država smanjila subvencije, ali je povećala obavezu da glasaju za nasilnika.

Navikao da funkcioniše samo u haosu, Vučić svesno izaziva podele i sukobe. Kao u najboljim radikalskim huškačkim danima stvorio je ratnu atmosferu u kojoj može da postoji samo jedan pobednik, ili on ili Srbija. Dakle, on. Zadovoljio je patološku potrebu da sve zidove i bandere oblepi svojim portretima, čak i po cenu ljudskih života. Da bi sprečio skrnavljenje njegovog lika angažovao je čuvare plakata i bilborda. Mrzovoljne starce koji po ceo dan drežde i trpe uvrede normalnih prolaznika, a sve to za mnogo manje pare nego što im je on oteo smanjenjem penzija, čuvaju isti takvi policajci, ogorčeni i poniženi, ali preslabi da odbrane onu mrvu preostalog dostojanstva. Umesto da rade ono za šta su školovani i plaćeni, da hapse naprednjačku bandu, policajci bes istresaju na jednako nezadovoljnim građanima koji se usude da opsuju ili zatrube iz automobila.

U pokušaju da ohrabri posramljene „sendvičare" i da dokaže kako ga podržava i „prava elita", Vučić je objavio spisak 650 javnih ličnosti koje podržavaju njegovu kandidaturu. Proglas „Za bolju Srbiju" potpisali su, čast izuzecima, večiti paraziti, štetočine koje se iz lukrativnih razloga naslanjaju na svaku vlast. Bez ikakvog ideološkog, političkog ili etičkog rezona u spisak savremenog srpskog beščašća udenuli su se i kusi i repati. Pored akademika i univerzitetskih profesora našle su se brojne pevaljke, starlete i njihovi sponzori. Samo u Vučićevoj zoni sumraka na jednom mestu mogu da se nađu prof. dr Ibrahim Totić, akademik Bela Balint i Miroslav Toholj, bivši portparol Radovana Karadžića, kao i akademik Jovan Hadži Đokić i Ceca Ražnatović. Pored nekoliko sebi sličnih glumaca, tu je i Goran Sultanović, koji je do juče žestoko kritikovao naprednjački režim, tvrdeći da ga vode „ljudi bez diploma, dok ljudi s diplomama ne mogu ni viršle da prodaju na ulici".

Pored baletana, modnih kreatora i sportista, na listi srama našli su se i slikari Milan Cile Marinković i Miloš Šobajić. Ne treba im to uzeti za zlo, naročito ne Šobajiću, nije on prvi kome je Dragana del Monako pomračila um. No, ovim marketinškim trikom Vučić je dokazao da je izuzetno hrabar. Prihvatio je i podršku Nede Ukraden. Poslednji put ona je podržala pokojnu Usniju Redžepovu. Uradila je to selfijem, koji je napravila pored bolničkog kreveta u kome je, bez svesti, ležala Redžepova, odbrojavajući poslednje dane. Svaka aluzija je neumesna, ali, odmah po objavljivanju spiska, mnogi su na društvenim mrežama Nedi poželeli da napravi selfi s Alekom.

O ovakvoj, vučićevskoj, „eliti" još pre sto godina pisao je Arčibald Rajs.

- Srbi, u nabrajanju vaših vrlina neću morati da vam govorim o onome što vi nazivate „inteligencijom". Njome ću se pozabaviti tek u delovima posvećenim manama. Srećom, vaš narod ponajviše čine seljaci, a ne „inteligencija" - pametno je Rajs definisao naš društveni problem, na koji je Vučić ponosan.

Na Rajsovom tragu, u odbranu akademske časti i ugleda ustali su studenti Univerziteta u Beogradu.

- Pre tri godine utvrđeno je da su ministar policije „dr" Nebojša Stefanović i gradonačelnik Beograda „dr" Siniša Mali plagirali svoje doktorske disertacije. Tada su mnogi profesori ćutali na grubo kršenje principa akademske čestitosti, a danas ponosno stoje uz Aleksandra Vučića, koji je tad branio lažne doktore nauka. Ćutali su kad su prebijani ugledni profesori. Ćutali su kad su gradski fantomi rušili u Savamali. Ćute dok se guši sloboda medija. Ćute na konstantno rušenje institucija i vladavine prava. Ćute na suspendovanje zakona i Ustava naše države. Ali zato ponosno stoje uz čoveka koji je zaposeo sve institucije, čoveka koji ruši i danju i noću. Mi, studenti, nismo ćutali ni tad, a ne ćutimo ni sad. Stidimo se svih profesora koji su javno podržali Vučića, a koji su tada ćutali - navodi se u proglasu studenata.

Revolt su iskazali i pojedinci čija imena su se bez odobrenja našla na spisku. Tu bruku demantovali su epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović, glumac Miša Janketić i Zafir Hadžimanov, koji je istakao da je potpisom „Apela 100" podržao kandidaturu Saše Jankovića.

Vučićeva ambicija se ne završava na kupovini podrške domaćih genijalaca, potrebni su mu i belosvetski. Zato je državne susrete s Angelom Merkel i Vladimirom Putinom predstavio kao njihovu podršku njegovoj predsedničkoj kampanji. Lik mađarskog premijera Viktora Orbana čak je stavio na svoj plakat, ali ni to nije sve.

Srpska istorija je puna vojnih i političkih poraza, državnih i nacionalnih katastrofa, izdaja, prevara i svih mogućih nesreća, ali najteže posrnuće kreirao je Aleksandar Vučić. Odlukom da na svojoj predsedničkoj konvenciji ugosti Gerharda Šredera Vučić se narugao svim žrtvama NATO agresije, onima koji su slučajno preživeli, a naročito nesrećnicima koji su učestvovali u naprednjačkoj morbidnoj šaradi.

Pre podne 24. marta, Vučić je u Grdelici evocirao uspomene na zločine NATO-a, a uveče je u beogradskoj „Areni", u spektaklu koji su prenosile gotovo sve televizije s nacionalnom frekvencijom, s ponosom dočekao Šredera, nemačkog kancelara koji je, uz Bila Klintona i Tonija Blera, 1999. predvodio agresiju na tadašnju Jugoslaviju.

- Na genocid u Jugoslaviji ne može se odgovoriti pacifizmom i Nemačka mora da stane iza etničkih Albanaca, žrtava proterivanja, silovanja i ubijanja - obrazložio je 1999. godine Šreder odluku kojom je, prvi put posle Hitlera, nemačka vojska učestvovala u napadima na neku stranu državu.

Vučićevi prijatelji Klinton i Bler, koje je skupo platio našim parama, dali su odlučujuću podršku albanskim teroristima i omogućili okupaciju Kosova i Metohije. Međutim, po okončanju bombardovanja, na poklonjenje zločincima iz UČK-a prvi je došao Gerhard Šreder. Sada, opet o trošku „promašenih" građana Srbije, koji su imali sreće da izbegnu „tomahavke", Vučić je angažovao Šredera da ga podrži u predsedničkoj kampanji. Zadovoljstvo je, navodno, platio 80.000 evra.

- Naša partija nema mnogo novca, ali smo vrednim radom i odricanjem uspeli da ga sakupimo i uplatimo u zadnji čas - objasnio je Vučić zašto je u znak sećanja na Milicu Rakić i ostalu ubijenu decu, na godišnjicu agresije, položio honorar na račun bivšeg kancelara, koji je 2000. godine pred srpskim sudom osuđen na 20 godina zatvora zbog ratnih zločina.

Na stranu Vučić, njemu je i rat bio brat. Ne bi bilo iznenađujuće ni da se Šrederu izvinio: „...Ma, nisam ja oborio onaj stelt avion, to je uradio neki Mađar Zoltan, tih dana ja sam useljavao u stan koji sam oteo od Srbije". Dubinu nacionalnog beščašća najjasnije ističe odluka Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica sa Kosova i Metohije da podrže kandidaturu Aleksandra Vučića. I dželati i žrtve podržavaju istog prevaranta, a on profitira i danas, kad pozira pored Klintona, Blera, Šredera i Tačija, kao i pre 18 godina, kad je lelekao nad ubijenim i otetim Srbima.

Uporedo s pokušajima da se predstavi kao „garant pristojne Srbije", diktator pokazuje i svoje pravo lice agresivnog komandanta naprednjačkih eskadrona. Gde je Vučić, tu je rat. To dokazuju i njegovi mediji, koji besomučno šire paniku lažima o opozicionim kandidatima koji su „razradili plan za izazivanje krvavih sukoba u Beogradu odmah posle izbora", kad će sa „300 huligana napasti RIK i policiju". Samo u mnogo bolesnom umu može da nastane pretpostavka da Dušan Ivković, Predrag Koraksić, Srbijanka Turajlić, Miroslava Milenović, Nataša Jeremić i ostali "huligani" krenuti u rat protiv naprednjačkih pacifista pod fantomkama.

U Vučićevoj megalomanskoj percepciji stvarnosti čak i zveckanje oružjem mora da bude moćno i opasno. U nedostatku svežih ideja uhvatio se ruskih aviona i raketa, kao što je radio i pre dvadeset godina. Isti ljudi, istom politikom i istim zabludama vodili su Srbiju ka provaliji. I, ne odustaju. Naprotiv, kupovinu rashodovanih vojnih aviona predstavljaju kao nasušnu potrebu. „Srbija će s Migovima biti velesila", „Vojska Srbije najjača u regionu", „Ako zatreba, S-300 dobijamo za 24 časa"... Iza pompeznih naslova potkrade se vest i o samoubistvu radnika iz „Goše", koga je besparica naterala da stavi omču oko vrata.

Svako ko pomene stvarnost u Srbiji, onakvom kakva zaista jeste, automatski postaje Vučićev neprijatelj. I meta za odstrel. Naročito ako je protivkandidat na ovim izborima.

U atmosferi linča Saša Janković je optužen da je ubio svog prijatelja, Vuk Jeremić je saučesnik u ubistvu gardista, Boško Obradović je plaćenik CIA, Saša Radulović vođa „stečajne mafije", a Milan Stamatović je ukrajinski špijun i šef crnogorskog klana na Zlatiboru.

Jankovićev lik pojavio se na plakatu s napisom „Pištolj nije dokaz - ja nikog nisam ubio". Morbidnu aluziju razjasnili su Vučićevi mediji naslovima poput „...Drug Saše Jankovića ipak ubijen - samoubistvo je u ovom slučaju isključeno", kojima je opozicioni predsednički kandidat osumnjičen za ubistvo. U laboratoriji Vučićevih laži i prevara konstruisano je nekoliko prljavih afera sa ciljem da se kompromituje bivši zaštitnik građana. „Sale Prangija" je pijanac, piša u parku, ima psa Artura, a 1994. njegov prijatelj Predrag Gojković je smrtno stradao u Jankovićevom stanu i to od Jankovićevog pištolja. „Pištolj nije dokaz", podrugljivo je napisao Vučić na predizbornom plakatu. Uz Vučićev lik dobro bi stajao naslov „Ćuruvijin grob nije dokaz - ja nikog nisam ubio". Malo je građana koji su 1994. znali da uopšte postoji Saša Janković, ali 1999. svi su znali ko je Vučić i kako zloupotrebljava funkciju ministra informisanja u osvetničkoj, kako je i sam priznao, hajci na vlasnika „Dnevnog telegrafa". Progon je završen sa 17 metaka u Ćuruvijinim leđima i jednim u oko, tek da se overi. Da bi oprao savest i, što mu je još značajnije, krvave tragove koji vuku prema njemu, Vučić se pre tri godine vratio na mesto zločina i montirao istragu i suđenje optuženima za taj atentat, a sve na osnovu svedočenja osuđenog ubice Milorada Ulemeka Legije. Pored toga, od Virovitice do Prizrena rasuti su grobovi koji svedoče o Vučićevoj ratnohuškačkoj odgovornosti. Iako je političku karijeru i lično bogatstvo izgradio u partnerstvu sa smrću, tuđom naravno, bez imalo stida satanizuje Jankovića tragedijom od pre 23 godine.

Još bestijalnije i licemernije udario je na Vuka Jeremića.

U Srpskoj naprednoj stranci svi misle kao Vučić, ali svaki funkcioner je lud na svoj način. Naročito Milenko Jovanov.

„...Jovanov ima izuzetnu energiju, borac je bez straha i mane, ima izvanrednu budućnost. Podseća me na mene kad sam bio mlad, zapamtite to ime", nahvalio je Vučić svog mentalnog dvojnika iz Kikinde. Sve što je rekao, začudo, nije slagao. Kao Vučić, Jovanov je politički konvertit, sa izuzetnom energijom vređa i laže, nema straha od istine...

Ime Milenka Jovanova zapamtila je Nataša Jeremić. Uvredom na račun Nikole Jovanovića, portparola izbornog štaba Vuka Jeremića, koga je nazvao „humanoidnim hemoroidom", Jovanov je dokazao da zaista podseća na Vučića. U proleće 2002. godine, na promociji Šešeljeve knjige „Stanko Subotić - Cane-Žabac, kralj duvanske mafije", Vučić je glavnog junaka tog bestelera nazvao

„...šefom najopasnije mafije koja švercuje duvan i drogu i ubija ljude, seče ih u komade i u kesama baca u Dunav".

Otkad je Subotić postao poslovni i politički partner vođe naprednjačkog kartela, zaboravljene su stare optužbe, zbog kojih su se i sudski progonili. Po ugledu na nekad mladog i pametnog Vučića, Jovanov je raskrinkao novog mafijaškog bosa, Natašu Jeremić, koja „upravlja celokupnim narko tržištem u Srbiji".

Što je Jovanov rekao, to je Vučić mislio. Bolesna potreba da i krajnje besmislenim lažima uvredi suprugu političkog protivnika najbolje ilustruje do kog nivoa su se razvili mentalni poremećaji vođe. Posle ovoga, niko neće imati pravo da se iznenadi kad Vučić s verbalnog pređe na fizičko nasilje nad svima koji mu smetaju. Ako u jeku kampanje može da tako nasrne na suprugu najozbiljnijeg protivkandidata jasno je da niko nije bezbedan.

Licemerje je upotpunio „izvinjenjem građanima", a ne Nataši Jeremić. Usput, po hiljaditi put zakukao je zbog „dvostrukih aršina", po kojima oni koji optužuju njegovog batu Andreja „cmizdre" kad im se uzvrati istom merom. Vučićima treba priznati da se dobro razumeju u mafiju i cmizdrenje. A, i pobratim Jovanov je u tome vešt. To je dokazao pozirajući sa Cecom Ražnatović. Tri dana nakon što je Jeremićka označio kao šefa narko-mafije seo je pored Arkanove udovice, koja je i sama u sudskom postupku priznala da je državni budžet opljačkala za šest miliona evra.

Nataša Jeremić je tužila Vučića, a on je, tobož, odbio savet svojih advokata da protiv Vuka Jeremića i Saše Jankovića podnese 96 pripremljenih tužbi. Poslednje što mu treba je da se na sudu raspravlja o njegovim smutnim radnjama. A, upravo to je inicirao predsednički kandidat Saša Radulović, koji je pet dana pre izbora podneo krivičnu prijavu protiv Aleksandra i Andreja Vučića i njihovih saradnika Nebojše Stefanovića, Vladimira Rebića i Dijane Hrkalović. U prijavi, koju je podneo Tužilaštvu za organizovani kriminal, Radulović navodi da su braća Vučić organizovali „grupe osuđenih kriminalaca, dilera droge i nasilnika da bi kontrolisali tržište narkotika, prinudno preuzimali luksuzne restorane i otimali vredno poljoprivredno i građevinsko zemljište u Srbiji".

- Braća Vučić su preko veza sa pravosnažno osuđenim trgovcem droge Aleksandrom Stankovićem, zvanim Sale Mutavi, Veljkom Belivukom, zvanim Velja Nevolja i drugima, koji su sa njima bili povezani na tržištu narkotika u Srbiji, sportskim klubovima, splavovima i restoranima u Beogradu, uspostavili koordinaciju i kontrolu celokupnog tržišta narkoticima u Srbiji. Uspostavili su i kontrolu i koordinaciju nad prinudnim preuzimanjem vlasničkih i upravljačkih prava nad luksuznim restoranima kao što su „Franš" u Beogradu, i drugim u Novom Sadu, na Zlatiboru i Kopaoniku. Aleksandar i Andrej Vučić prijavljeni su da su zloupotrebili svoje moćne pozicije da bi dilere droge i nasilnike štitili od zakona i zauzvrat usmeravali njihove aktivnosti.

Dobit od kriminalnih poslova korišćena je za različite privatne i političke svrhe i finansiranje stranačkih aktivnosti - navodi se u krivičnoj prijavi.

Radulović je istakao da postoje brojni materijalni dokazi koje su u raznim istragama prikupili pripadnici Uprave kriminalističke policije. Operativni podaci policije, tvrdi lider pokreta „Dosta je bilo", ukazuju da je oružje pronađeno u Jajincima, u blizini porodične kuće Vučić, povezano sa licima umešanim u trgovinu narkoticima i povezanim sa državnim vrhom. Takođe, spregu kriminala i vlasti dokazuje i to što je Vučićev štićenik i drugar Sale Mutavi u momentu ubistva kod sebe imao službenu legitimaciju, pištolj i radio-stanicu Ministarstva unutrašnjih poslova. Zbog toga je podnosilac krivične prijave predložio Tužilaštvu da izvrši veštačenje telefonskih uređaja koje su koristili Sale Mutavi i Velja Nevolja, da se otkrije s kim su iz vrha vlasti komunicirali.

Glavni organizator zločinačkog udruženja je Aleksandar Vučić, a njegov brat Andrej, koji ima neograničen društveni i politički uticaj u piramidi organizovane kriminalne grupe, prijavljen je zbog osnova sumnje da je izvršio krivično delo trgovina uticajem. Krivičnom prijavom su obuhvaćeni ministar Stefanović, direktor policije Rebić i sekretarka UKP-a Hrkalović, koji su osumnjičeni da su zajedno, kao organizovana kriminalna grupa, zloupotrebili službeni položaj i moć da bi sabotirali istrage i okorele kriminalce i dilere droge štitili od zatvora.

Vladajući klan se tereti i za prinudno preuzimanje upravljačkih prava nad firmama IT industrije, poput Alti/Win-Win, Prointer, Energosoft i drugih. Uz to, oni su preko privrednih društava sa domaćim i stranim kapitalom koordinisali akcije nezakonitog otimanja poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, posebno u Vojvodini.

- Predlaže se saslušanje bivšeg načelnika kriminalističke policije Beograda Veselina Milića, koji je prošle godine otkazao poslušnost i usluge braći Vučić - navodi se u prijavi.

Kad dođe vreme za njeno procesuiranje, Tužilaštvo za organizovani kriminal neće imati težak posao. Biće dovoljno da Miliću dodeli status svedoka saradnika, pa da on otvori dušu. I dosijee. Onda će neko morati da ide u zatvor.

Da bi izbegao odgovornost za sva zlodela, Vučić je preduzeo i konkretne pripreme za krađu glasova. Republička izborna komisija je utvrdila da u Srbiji ima 6.734.802 birača, a Republički zavod za statistiku raspolaže podacima o 5.891.837 punoletnih građana, što znači da ima 842.965 dodatnih glasova. Pozivi za izbore već su upućeni mnogim pokojnicima, ali i migrantima koji su dobili državljanstvo Srbije, a nije teško pretpostaviti za koga će svi oni da glasaju. Mogućnost manipulacija RIK je povećao propisom po kome se glasači listić smatra važećim „ukoliko je popunjen na način iz koga se može pouzdano utvrditi za kog kandidata je birač glasao". U praksi, to znači da građanin može da zaokruži, na primer, broj 1, a onda neki naprednjački majstor u biračkom odboru to precrta i zaokruži 6. Takav listić biće proglašen važećim i glas će pripasti, naravno, Vučiću.

Republička izborna komisija je usvojila neustavne odredbe za izbore na biračkim mestima na Kosovu i Metohiji. Glasanje će trajati od 7 do 20 sati, a glasački listići, „iz bezbednosnih razloga" neće biti brojani u biračkim odborima, nego će se transportovati u Vranje i Rašku. Šta će se usput desiti s njima otkriće se kasnije, kad Vučić na tim mestima osvoji 117% glasova, kao nekad Slobodan Milošević. Tu opciju za krađu, u RIK-u je omogućio predstavnik kandidata Nenada Čanka, podržan od naprednjaka, socijalista i „trojanskog konja" Miroslava Parovića.

Aleksandar Vučić je na vlast došao lažima i prevarama. Na isti način pokušava i da opstane na tronu. Na njegovu štetu, a na korist Srbije, u borbi protiv diktature neuspeh nije moguć, pobeda je samo pitanje vremena.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702