Da se ne zaboravi

Građani Jugoslavije o Beogradu glavnom gradu Jugoslavije i fragmenti o Titu (27)

Ima li života van partije

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Ispisaću u produžetku po nekoliko rečenica o tome kako su obični građani Jugoslavije, konkretnije: u pojedinim republikama, doživljavali Beograd, time i Jugoslaviju i Beograd kao glavni grad Jugoslavije. I nekoliko fragmenata o Titu.

Pomenuću samo sedam primera, koje sam lično, neposredno doživeo, osetio i o njima razmišljao. Dva su slučaja iz Hrvatske (hronologijom se rukovodim) tri iz Slovenije i dva iz Srbije.

Godine 1956. proveo sam sa kolegom, urednikom iz „Ekonomske politike", Milutinom Bogosavljevićem, dve sedmice u preduzeću „Rade Končar" iz Zagreba. Izdavački zavod „Jugoslavija" (izdanja samo za inostranstvo) poverio je nama dvojici da za inostrane čitaoce napišemo i objavimo obimniju, serioznu, knjigu - studiju o radničkom upravljanju u Jugoslaviji. Knjiga je imala dva dela: u prvom izložili smo ustavna i zakonska poređenja i pravila o samoupravljanju, u drugom delu prikaz, konkretnije, detaljnije, kako funkcioniše radničko upravljanje u jednom YU preduzeću. Odabrali smo preduzeće „Rade Končar" iz Zagreba , jer je po mnogo koječemu, radničko upravljanje u tome preduzeću funkcionisalo do perfekcije.

Knjiga - obimna studija na desetak štamparskih tabaka, uz recenziju kvalifikovanih autora, objavljena je na engleskom i francuskom jeziku. Bila je to prva publikacija - solidna propaganda o radničkom upravljanju u Jugoslaviji, namenjena inostranom čitaocu.

Bogosavljević i moja malenkost, kao autori, dobili smo laskava priznanja i od domaćih, ali i inostranih radoznalih, kvalifikovanih čitalaca. Drugoga dana boravka u fabrici „Rade Končar" sreo sam se sa simpatičnom, mladom plavušom, sekretaricom jednog „punkta". Dočekala me je rečima: "...A čula sam, Vi ste iz Beograda!" Pa onda uz smešak: "Beograd je naša prestonica!" Kazao sam joj: "...Nema više prestola, pa ni prestonice , Beograd je glavni grad Jugoslavije!" Ona je opet uz smešak: "Znadem, znadem... Beograd je naša prestonica!" Sve tako i sledećega jutra. Tek onda sam zaključio da se ta simpatična Hrvatica samnom šalila, „zavitlava" me - ona mi se ironijom ponavlja „naša prestonica!" Zaključak mi je bio jasan, verujem i čitaocima ovoga teksta.

Godine 1973. bio sam službeno u Čakovcu i okolini, u Hrvatskom Zagorju. Pripremalo se veliko savetovanje o poljoprivredi u CK SKJ, i radi „uvida na terenu" ja sam otišao u Zagorje, druge kolege u druge krajeve Jugoslavije, da stvar , u neposrednom razgovoru sa zemljoradnicima, „pretresemo". Tada sam video i zaključio: pa skoro svaki drugi stanovnik u Zagorju ima rođake, prijatelje preko granice u Austriji, i oni međusobno vrlo intezivno, često komuniciraju, posećuju se. Jedan od sagovornika mi veli: "...Pa nama je i Zagreb daleko, nekako smo više povezani sa komšijama, rođacima i prijateljima preko granice u Austriji". Beograd ih zaista , misaono i realno, manje zanima, ako ih uopšte u nečemu tangira!

Godine 1971. bio sam službeno u poseti nekim krajevima u Sloveniji, oko Kranja pre svega. Kardelj je lansirao ideje o tzv. Ugovornim organizacijama udruženoga rada (što bi se reklo: pola privatno, pola društveno vlasništvo i upravljanje, rad i deoba dohotka u tim organizacijama). Išao sam da na nekoliko primera takvih organizacija, a ugovorne organizacije udruženoga rada bile su najmasovnije zastupljene u Sloveniji, neke su odskakale u uspešnom radu...

Išao sam da u nekoliko takvih organizacija „snimim" stanje i o tome napišem brošuri za „Jugoslovenski pregled", inostrano izdanje: YU servej! Brošura je objavljena na: engleskom, francuskom, ruskom, nemačkom, italijanskom, španskom i arapskom jeziku!

U jednoj od tih organizacija, stariji Slovenac, kad je čuo da sam iz Beograda, reče mi u ozbiljnom tonu: "...Ah, Beograd. Ovde u Sloveniji, i drugde snimaju se filmovi, ali se svi razvijaju u Beogradu!" Na moju molbu da mi to malo pojasni on odgovori: „...Ovde u Sloveniji pre rata, bila je fabrika za proizvodnju padobrana. Jednom sam i ja radio u toj fabrici. Ali posle oslobođenja ona je preseljena u Beograd, sada su ti pogoni u sastavu preduzeća 'Franjo Kluz' u Beogradu!"

Razume se, razmišljao sam o toj informaciji i rezonovanju toga Slovenca. Dakle, bilo je preseljenje pogona, fabrika,....i iz Slovenije u Srbiju, a ne samo iz Srbije u Sloveniju (fabrika za proizvodnju kamiona iz Pirota u Maribor:TAM!); fabrika aviona iz Kraljeva i druga preduzeća iz Srbije posebno iz Vojvodine seljena su u Sloveniju i druge krajeve YU iz strana-ako nas napadnu SSSR i Istočne zemlje, Informbiro! Slovenac, moj sagovornik, o svemu tome pojma nema!

U maju 1974. boravio sam sa desetoricom drugih savetnika i tri daktilografkinje na Brdu kod Kranja-pisali smo Titu referat za X Kongres SKJ. Šta sam za to vreme, video, čuo, doživeo...Mogla bi da se napiše cela knjiga. Ja ću sada pomenuti samo tri detalja.

Prvoga jutra uz kafu i rum razgovori sa Titom o njegovome referatu, našem glavnom zadatku. Tito nam reče: „...Drugovi, ovde sam, u ovim prostorijama, sam pisao svoj obimni referat za Peti kongres KPJ 1948. Ali sada , znate...Imam puno poverenja u vas, vi ćete to znalački meni napisati...Jedino vas molim: Nemojte samo da se busamo u prsa, znate ono: Ja, pa Ja."

Bio sam oduševljen tim rečima , poverenjem, savetima...I mislio: pa bolje bi mi bilo da je Tito konkretnije o tome to i to, tako i tako...Ovako imamo svi veću odgovornost moramo ispoljiti veću ozbiljnost...

Bila je tih nedelja mobilizacija u Jugoslaviji, pripadnici JNA se upućuju na granicu prema Italiji. U Sloveniji na svakom koraku vojne trupe. Kad sam sa grupom savetnika, koji smo pripremali Titu referat za Deseti kongres Saveza komunista Jugoslavije, kraj maja 1974. godine, stigao u hotel „Krajina", sreli smo mnogo čistača ulica u Kranju, a i mobilisanih vojnika. Ja sam iz radoznalosti pitao neke čistače, koji sa grabovim metlama , brišu smeće sa prethodno pokvašenih ulica - ko su i odakle su? Jedan mi veli da je iz okoline Banovića, Srbin, drugi je iz sela Merošina, kraj Niša.

Ja tom prilikom uz smešak pred drugovima: "Pa ovde Srbi čiste ulice i čuvaju granice" - većina mobilisanih koje smo sreli bili su iz Srbije, iz Šumadije.

Taj moj komentar posebno se dopao kolegi Živojiinu Jaziću, Srbinu iz Slavonije, koji je tada inače bio načelnik uprave u našem Ministarstvu spoljnih poslova - zaduženje: Nesvrstane zemlje! I on je to više puta sa osmehom komentarisao, i mislio da je to vrlo hrabro, politički delikatno kako sam komentarisao odgovore nekoliko čistača ulica i nekoliko mobilisanih „armejaca".

Bili su sa u pitanju nesporazumi, veći li manji, delikatniji, ili „ćorci" - ja to, razume se , ne znam.

Jedno jutro za velikim okruglim stolom, na terasi vila na Brdu kod Kranja, protokol nas raspoređuje gde ko da sedne. Stolica pored mene i druga Pere Damjanovića, direktora Instituta za savremenu istoriju, inače urednika Titovih sabranih dela-prazna.

Par minuta kasnije dolazi Tito i seda na tu praznu stolicu! Ja sam pomalo i počastvovan, ali i vrlo zbunjen, pa i uzbuđen...Šta i kako pored Tita!?

Čim je seo Tito, što bi se reklo onako - s neba , pa u rebra: "...Drugovi izvinite, malo sam neispavan. Noćas u 1. sat probudiše me moji obaveštajci, i referišu mi: Naše trupe se povukle noćas 200. metara od granice"! Mi se svi ozbiljno pitamo, sami u sebe; Je li nešto opasno!? Tito odjednom, sa smeškom, nam objašnjava: "...Talijani se od straha , znate...malo se nateže i produžava: pa mnogo smrdi, naši vojnici nisu mogli da podnesu toliki smrad i povukli se 200. metara od granice!"

Hoću da podvučem: Tito je bio i strog, i odlučan, i zlopamtilo, pa i osvetnik, ali Tito nikad nije bio vulgaran u izražavanju, komunikaciji, niti u jednoj prilici! Bio je i u tome pogledu pravi džentlmen, inače uvek besprekorno obučen, kravata vezana po visokoj normi , šešir u desnoj ruci, rukavice, uvek obavezno, u levoj ruci. Nikada nisam pročitao da je neko iz Titove blizine pisao i opisao ovu lepu Titovu osobinu. Nešto malo o tome je kazala Nada Budisavljević, sestra Jovankina, dakle Titova svastika, u svojoj knjizi: Moja sestra Jovanka Broz.

Ali budući je Tito rođen i detinjstvo je proveo u seljačkoj porodici, okruženju, zaista je pitanje kako je ovladao ovim lepim osobinama: Kominternin način školovanja svojih „kadrova", boravka u Beču, Pragu, Parizu itd. I mnogo toga zanimljivoga, a neopisanoga!?

Prilikom boravka na Brdu kod Kranja, Tito je još nekoliko puta nas zabavljao vicevima, i „masnim" i politički delikatnim, ali nikada ni rečju vulgarnoga vokabulara. Bio je jedan delikatan momenat tom prilikom: pita Tito nas da li znamo šta znači, šta je to „Slovenijales"? Mi svi znamo za fabriku „Slovenija-les", drvnu industriju, ali neznamo u čemu je „štos". Tito nam objašnjava: "...To vam je kad Bosanac dođe u Sloveniju i oženi se Slovenkom: Bosanac, dakle, bukva, i Slovenac - dama!"

Bio je s nama u grupi stari član Partije Vojo Rakić, poreklom iz Bosne i Hercegovine, i nije mu bilo baš prijatno kad je slušao pitanje: Šta je to „Slovenijales" i odgovor na to pitanje. Da se vratim Titovim komentarima o „mobilizaciji, sukobu sa Italijom oko granice".

Dok smo ispijali kafu i rum, nasmešeni posle Titove priče zašto su se naši soldati povukli 200. metara od granice, Tito kao usput dodaje: "...Nama je sve ovo i dobro došlo. U saveznom budžetu za ove godine predviđana su sredstva za jedne vojne manevre. Ovim manevrima, mobilizacijom sada homogeniziramo naciju; narod - Samo da ne bude rata! A ovim manevrima , mobilizacijom...osiguraćemo da neko eventualno na predstojećem Desetom kongresu SKJ nešto devijatno ne zucne..."

Napomena: ove dve poslednje rečenice nije Tito izgovorio reč po reč, kako ispisujem; ne, on je opet gestima rukom, mimikom lica sve ovo izgovorio. Ali svima je sve bilo jasno - i glasno! Bio sam zadivljen , pa i zapanjen ovim saznanjima. I tada i kasnije tim povodom sam razmišljao: Šta sve može da uradi, kakve i kojom internom motivacijom, jedan čovek kakve odluke da donese! Još ako je ta osoba i Vrhovni komandant oružanih snaga države, u ovom slučaju Tito-Jugoslavije! Nema mrdanja!... Na desno ravnajs! I slušaj komandu!

Par meseci kasnije, zaključeni su tzv. Osimski sporazumi između Jugoslavije i Italije, kojim je definitivno regulisan do tada manji deo sporne granične linije između dve države. Uzgred: svaka medalja ima dve strane: Definitivnim regulisanjem manjeg dela granične linije između Jugoslavije i Italije, a prethodno opšte-evropskim sporazumom: Nema promena granica između država posle Drugog svetskog rata -Sloveniji, pa ni Hrvatskoj, više nije pretila nikakva opasnost od susedne Italije i Austrije ( i Mađarske), a ta opasnost bila je jedan od razloga da su Slovenija i Hrvatska 1918. sa Srbijom stvorili zajedničku državu! Sve dalje prepuštam razmišljanju i zaključivanju čitaocima ovoga moga teksta!

Treći detalj za mene interesantan i sadržajan za vreme boravka kod Tita na brdu kod Kranja , aprila i maja 1974. godine:

Jednog četvrtka nam rekoše: u nedelju - vikend, nećemo raditi . Na raspolaganju su vam Mercedesi iz Predsednikovoga protokola. Bilo ih je 16, ganc novih - (pored zida jedne zgrade) i po dvojica , trojica , ili ako neko želi sam - možete da sednete u Mercedes i obiđete mesto u Sloveniji koje želite. Ja sam u nedelju ujutru seo sam u Mercedes i sa šoferom krenuo u Maribor. Zašto za Maribor?

Pred X kongres SKJ, prvo su držani kongresi po republikama, konferencije po pokrajinama , opštinama, i na njima je bio izbor novih rukovodstava Saveza komunista. U Mariboru šestorici drugara nuđeno je mesto sekretara Gradskog komiteta SK. Nijedan nije prihvatio ponudu! To me veoma iznenadilo i u Beogradu sam još bio, i niko nije znao da mi odgovori: zašto niko neće , ne želi, da bude izabran za sekretara Gradskog komiteta SK Maribora? Rešio sam da se okoristim prilikom, odem do Maribora i na licu mesta budem obavešten, udovoljim svojoj radoznalosti. Brzo sam pronašao jednoga od te šestorice (znao sam njegovu adresu) i sa tim drugarom razgovarao iskreno, otvoreno, skoro dva sata.

(Bio bi red da ispišem ime i prezime, adresu toga Mariborčanina, ali ja to neću moći sada. Sve sam to imao u svome bloku, ali ponavljam: godine 1977. meni je UDB-a odnela iz stana svu moju privatnu arhivu, dokumentaciju i mnogo drugoga „materijala" koji sam prikupljao za dogovorene razgovore sa Jovanom Veselinovim, Petrom Stambolićem, i Bobijem Radosavljevićem:-kad odu i penziju-mikrofon na sto, razgovaramo, nudim im dokumente....i objavimo nekoliko knniga o Srbiji u novoj Jugoslaviji!)

Mariborčanin mi je kazao, najkraće ispisujem: „...Šta će mi ta funkcija. Morao bi nekada da se zamerim pojedincima, a što mi to treba...Imam dobar stan. Imam dve ćerke-obezbedio sam im obadvema jednosobne stanove , kad se udaju da imaju u početku krov nad glavom. Imam i vikendicu u Portobetonu-Slovenci su tako i iz šale zvali Portorož. Imam dobre prihode , imam kola, imam pasoš. Svakoga trenutka kad poželim mogu preko granice do Graca, pa i do Beča. Kad sam u Portobetonu-mogu do Trsta, Udina... Idem i u Ljubljanu, ali u Zagreb retko kada...Beograd mi je iza leđa, daleko, nemam razloga da tamo idem, da se pomnije interesujem za glavni grad države Jugoslavije...Znate, Niš i Skoplje za mene su Srednji istok, Azija..."

Kazao sam mu da ga potpuno razumem , shvatam, pa u tom kontekstu i odobravam njegove i postupke ostalih petoro „kandidatima". I dodajem: Ja sam iz Prokuplja, na Jugu Srbije. U mome gradu šestoro kandidata da se iskrve, ko će dobiti „zeleno svetlo" da bude sekretar gradskoga komiteta Partije. Reši će mnoge egzistencijalne probleme , decu lakše školovati...

Nisam Mariborčaninu kazao, ali sam razmišljao o onoj marksističkoj, egro i komunističkoj maksimi: Društveno biće određuje svest čoveka, a ne obrnuto.! Kad sam se uveče vratio iz Maribora na Brdo kod Kranja. Ispričao sam sve drugarima iz grupe, posebno šefu naše radne ekipe drugu Ivanu Laći. I u tom „referisanju" izrazio sam i mišljenje da sve ovo „ne sluti na dobro, ni za Savez komunista Jugoslavije, niti za jedinstvenu Jugoslaviju". Slovencima, po mome mišljenju, sve manje odgovara politika i principi Saveza komunista Jugoslavije, posebno ako je reč o ekonomskim regulama i načelima te politike. Nisam tada rekao, ali sam neku godinu kasnije "za svoj groš" dumao: kad umre Tito, Slovenci će ukinuti Savez komunista u svojoj republici. Kasnije sam saznao da moji komentari nisu bili dobro primljeni, pa su me neki i kod Starog ocinkarili. Razume se da mi drug Tito nije aplaudirao za tu i toliku radoznalost, još manje za moje „viđenje stvari".

Pomenuću još tri sitnija detalja, koji mnogo toga lepo ilustruju i objašnjavaju.

Slovenka isključena iz Saveza komunista. Ni na kraj pameti joj nije da se žali na tu odluku! Ne mora više da odlazi na sastanke, da prima zadatke, da plaća članarinu...

Jedno jutro ulazim u zgradu CK SK Srbije na Novom Beogradu. Portir mi kaže: "Druže Pešakoviću, rano jutros došla je jedna žena sa bebom u naručju, hoće u kabinet Jovana Veselinova, kod Vas, radi nekih problema. Predlažem da odete u čekaonicu kod te žene , da se ne bi pela u Kabinet, da joj uzmem ličnu kartu, ispisujem propusnicu, itd."

Poslušao sam pametan savet . Ulazim u čekaonicu, vidim žena sedi, prekrila grudi nekim tekstilom, doji dete. U razgovoru ona meni govori da je partijski kažnjena, to je nepravda, hoće da se žali direktno drugu Veselinovu. Ta je žena bila iz okoline Lazarevca. Ne sećam se da li supruga nekoga rudara iz Kolubare.

U Kuršumliji mladić primljen u Partiju. Njegova komšika, ima sina istoga uzrasta toga mladića, koji je postao član Saveza komunista. I ta „komšika" kaže: „....Moj sin nije ništa takši od komšiskoga mladića, pa kad može komšiski sin da bude član Partije, može i moj sin!" I njen sin posta uskoro član Saveza komunista Srbije!

Nas jedanaest savetnika i tri dame - daktilografkinje otputovali smo krajem aprila 1974. sa batajničkoga aerodroma vojnim avionom JAK-340. do Brnika, Ljubljana. Od aerodroma do hotela „Krejina" u Kranju otputovali smo mercedesom iz protokola Predsednika republike Jugoslavije. Sutra dan bili smo primljeni kod Tita; upoznavanje, sugestije za rad, počašćenje. Vratili smo se za Beograd istim avionom sredinom maja 1974. Odeljenje za štampu Titovoga kabineta preuzelo je štampanje referata u štampariji „Službenoga lista Jugoslavije"

Dva dana posle otišao je u Karađorđevo. Tamo je proveo 5- 6 dana . Vratio se u Beograd 24. maja. Sutradan proslavio je svoj rođendan; primio je štafetnu palicu na Stadionu JNA u Beogradu.

Dva dana kasnije počeo je X Kongres SKJ; Tito je pročitao na Kongresu samo deo referata koji je govorio o spoljnoj politici Jugoslavije i međunarodnim odnosima. Referat je ranije razdeljen svim delegatima Kongresa. Bilo je to tako jer se ocenilo da bi bio veliki fizički napor za Tita da čita celi referat, koji je bio dosta obiman. Posle završetka Kongresa, sutradan, Tito je otputovao na Brione i tamo proveo leto.

Pominjem ove detalje da bih bilo jasnije ono što pišem u sledećim rečenicama: Poslednjih 15-20 godina svoje vladavine Tito, Predsednik republike Jugoslavije , više je bio van Beograda, glavnoga grada Jugoslavije, nego u Beogradu: Brioni, Bled, Brdo kod Kranja, Karađorđevo, Bugojno, Igalo, vila „Dalmacija" u Splitu, vila „Zagorka" u Zagrebu, kuća za odmor u Ohridu, brod „Galeb" , brojne države po svetu...

Za vreme Titove vladavine Beograd, glavni grad Jugoslavije, lansiran je visoko u orbitu sveta. U Beogradu su održane mnoge međunarodne značajne konferencije, savetovanja... Pored ostalih: septembra 1947. održano je Savetovanje komunističkih i radničkih partija: SSSR-a, Poljske, Čehoslovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske, Italije, Francuske i Jugoslavije. Bila je to istovremeno i prva sednica novoformiranoga tela-Informacionoga biroa (Infobiro). Septembra 1961. godine u Beogradu je održana Prva konferencija zemalja nesvrstanoga pokreta. I Informacioni biro i Pokret nesvrstanih kasnije su, kao institucionalnoa organizacija, nestali. Pred kraj svoga života Tito se javno upitao:"Gde da budem sahranjen kad umrem?" U Kumrovcu-tamo sam rođen, ili na Sutjesci-tamo počiva 7.000. mojih boraca, ili u Beogradu, glavnom gradu Jugoslavije?

Najprirodnije je da kao predsednik republike Jugoslavije budem sahranjen u glavnom gradu države-Beogradu. I Tito je 4. maja 1980. umro, a sahranjen je 8. maja iste godine u Beogradu. Dakle, više nema ni Tita, ni predsednika republike Jugoslavije, nema ni Jugoslavije! Sećam se ovom prilikom onog pokliča Miloša Crnjanskog u njegovoj poemi: Lament nad Beogradom:

Tout passe! Sve prođe!

Beograde, Beograde, na ušću dveju reka ispod Avale!

Kasnije sam „dešifrovao" zašto je pored mene bila prazna stolica, i onda je stigao Tito i na nju seo.

Da prethodno kažem: u toku diskusija u gadnom timu: šta i kako poentirati u Titovom referatu, ja sam, pored ostaloga, kazao: postavilo se pitanje: Može li se izgrađivati socijalizam u Sovjetskom savezu, jedinoj državi na svetu koja gradi socijalizam, kad je ta država sa svih strana okružena zemljama sa drugačijim državnim i društvenim uređenjem? Mislim da se isto pitanje može postaviti i za Jugoslaviju. Možemo li mi izgrađivati samoupravno društvo u uslovima kada smo okruženi zemljama u celome svetu, koje imaju drugačiji državni i društveni sistem?

Načelan odgovor moj je: Da! Ali uz napomenu-moramo biti u toj orijentaciji i svesni okruženja, država sa drugačijim sistemom vladavine.... a mi sa njima moramo imati, pored ostaloga, i ekonomske , spoljnotrgovinske odnose, i neće nam biti jednostavno sarađivati prvenstveno na ekonomskom polju sa svetom. Dakle, predlažem umereni optimizam, realno sagledavanje ukupnoga stanja.

Sve je moja ocena i priča , Vođa grupe Ivan Laća redovno saopštavao drugu Titu. I on je tako prosto želeo da bude pored takvoga drugara, da ga iz blizine ošacuje, proceni, je li ideološko-politički veran, pouzdan. Ili je možda nečiji „špija", propagator nama stranih ideja i shvatanja!? Sve sam ovo ja, i mnogo čega drugoga, kasnije saznavao, i saznao da sam godinama bio stalna „pod reflektorima"-kako mi je to jednom lazao upravo Ivan Laća.

Pominjem samo par detalja koji svedoče o Titovim manirima - "lovljenja..."

Kad je stigao 16.juna 1966. u Titovu vilu na zakazani sastanak Izvršnoga komiteta CK SKJ, Ranković je primetio: prazna je samo jedna stolica u sredini, i on je tamo seo. Svi su članovi stigli pre njega. On je uvek imao obezbeđeno mesto pored Tita, s druge Titove strane uvek je sedeo Edvard Kardelj. I ovoga puta Kardelj je bio pored Tita. Ranković je kasnije napisao i objavio - da mu je ovaj detalj mnogo odmah kazao, video je koliko je sati.

Početkom 1963. objavljen je nacrt novoga ustava. Drugari iz Savezne UDB-e ocenili su da u nacrtu „nema mesta za druga Marka!" Član Savezne UDB-e Slobodan Šakota odmah je telefonom pozvao Kardelja, glavnoga „ustavotvorca" i kazao mu: „Mi u nacrtu ustava ne vidimo mesto za druga Marka. To tako ne može!"

I odmah je jednim amandmanom dopunjen nacrt i u predlogu novoga ustava uneta je odredba: „Ustanovljava se funkcija: Potpredsednik republike Jugoslavije". Iz kako je tada Kardelj stvar obrazložio: "Iz potreba prakse". Tito nije zaboravio Šakotinu intervenciju. Posle dve godine Tito putuje „Galebom" za Ujedinjenu arapsku republiku. Pri povratku, na palubi šeta Slobodan Šakota. A u hladovini na palubi sedi Titov ađutant drug Luka Božović. Nailazi Tito i pita Božovića: "Ko je ovaj čovjek i šta on tu radi?" Božović odgovara: "To je drug Slobodan Šakota, iz Saveznoga sekretarijata za unutrašnje poslove. Određen je za člana Vaše lične pratnje."

Znao je Tito dobro ko je Šakota, i da je on - Tito, preko svoje službe udesio da Šakota bude na tome putu, i to u grupi za ličnu Titovu pratnju!

Ali, Tito je želeo da Šakotu neposredno vidi, ošacuje...I kasnije likvidira. Tito je bio vrlo vešt obaveštajac, lovac na špijune i „špijune", da ad hoc oceni: E, taj možda je nečiji obaveštajac, špijun. I uživao je da „lovi" takve osobe, pa ponekad kad je u sumnji: naredi da takvoga „pojede mrak"- bolje je .."revoluciju"( on je sebe smatrao Vođom revolucije, stalno! I ako pogrešim u proceni i odluci, nego da „taj vršlja", priča, komentariše...Na jedvite jade sam izbegao takvu njegovu odluku; to mi je vrlo detaljno kasnije objasnio, ispričao u svome stanu u ulici Cara Nikolaja 45., zmeđu Kalenićeve pijace i Crvenoga krsta, Slavko Zečević, koji je bio ministar unutrašnjih poslova Srbije i koga je, kako mi Zečević priča,Tito zbog mene tri puta zvao. Veli mi Zečević: Vas je UDB-a branila,dokazujući Titu, a izgleda da je Stane Dolanc bio glavni Titov informator, da Pešaković nije ruski špijun, ničiji! On je samo vrlo radoznao, znatiželjan, komunikativan i slobodnomisleći drugar.

Ostao sam živ, istina sa mnogo ožiljaka. A da li me je UDB-a zaista „spasila" - to ne znam. Nisam još ni pokušavao da nešto od toga doznam, a hoću.

(Nastavak u sledećem broju)