Pogled

Marinko Arsić Ivkov: Uvod u književnu patologiju

Mrtva slova na skupom papiru

Bolesno stanje u kojem se savremena srpska književnost nalazi očigledno je bilo da je reč o kritici ili o samoj književnosti. To primećuje svako ko nepristrasno posmatra naš književni život. Bolest se pokazuje na svakom koraku: u izdavaštvu i knjižarstvu, u društvenom položaju pisaca, u odnosu države prema domaćoj knjizi, u dodeli književnih nagrada, u vrednovanju i okoštaloj lestvici vrednosti...Ovakvo stanje ima pokriće u bolesnom stanju čitavog društva, kojim vladaju „kontroverzni biznismeni" i palanački skorojevići koji politiku doživljavaju kao sredstvo ličnog promovisanja i bogaćenja. Osnovna načela njihove vlasti su korupcija, beskrupuloznost i lični interesi. U takvo stanje lepo se uklapaju i „kontroverzni književni biznismeni", bilo da pišu, vrednuju, objavljuju ili prodaju knjige, konstatuje u svom eseju Marinko Arsić Ivkov, naš ugledni pisac i književni kritičar

Marinko Arsić Ivkov

Naš današnji književni život jednak je političkom i svim drugim vidovima javnog života. To je parada sitnih interesa, podvala, megalomanije, opsenarstva, spletkarenja i sačekuša. U njemu se uživo mogu sresti Vukadin, Feliks Krul, Svidrigajlov, Mol Flanders, ili njihove kombinacije.

Osnovna filozofija našeg književnog života je filozofija palanke: samozadovoljstvo, zatvorenost, zavist, strah od spoljnjeg sveta, od novog, od konkurencije, od javne reči i kritike. Patološko stanje očigledno je u svim njegovim segmentima.

Vrednovanje književnih dela počiva na filozofiji palanke i na načelima koje su uspostavili Velibor Gligorić, Milan Bogdanović i njihovi učenici i nastavljači. Nema ni pokušaja demontiranja komunističke lestvice vrednosti ni ponovnog čitanja srpske književnosti.

O rehabilitaciji pisaca marginalizovanih iz političkih razloga i njihovom dostojanstvenom povratku u srpsku književnost ne može ni da se govori.

Književna kritika je na niskom nivou i u službi je interesnih grupa. „Srpski čitalac oko 2050. godine reći će da većina knjiga objavljenih krajem proteklog veka i početkom ovog ne vrede ništa, što će biti tačno", sumorno zaključuje Boško Tomašević.

Književne nagrade su možda najbolji pokazatelj stanja u srpskoj književnosti. Što je književnost lošija, to je više književnih nagrada. Predrag Čudić, jedan dozlaboga naopak čovek, ustanovio je da ih u Srbiji ima blizu četiri stotine i da u najvećem broju žirija za te nagrade sede isti ljudi, koji manje-više nagrađuju iste pisce.

Koliko je svaki osećaj mere u nagrađivanju izgubljen, pokazuje i primer nekih usko profilisanih nagrada i njihovih dobitnika. Tako je nagradu „Srboljub Mitić", nagradu koja nosi ime pesnika-buntovnika, boema, pijanca, i koja je namenjena takvom profilu pesnika i poezije, žiri dodelio Đoki Stojičiću, čuvenom poslušniku i funkcioneru najpre komunističkog, a potom Miloševićevog režima. Stojičić je čitav svoj život uložio u gušenje slobodne reči i poezije kakvu je pisao Srboljub Mitić. Kod ovakvih žirija, nagradu za satiru „Radoje Domanović" (koja se dodeljuje za ukupan doprinos književnoj satiri) dobija i pesnik koji je čitavog života bio režimski favorit i miljenik i koji nije napisao ni jedne satirične pesme protiv represivnih režima i gušenja umetničkih sloboda.

Izdavaštvo je u krizi. Glavnu reč vode izdavačke kuće koje pokazuju vrlo malo interesovanja za domaću knjigu i domaćeg pisca. Oni mali, plemeniti izdavači, jednostavno su ugušeni.

Gotovo sve knjižare u Srbiji su zatvorene. Nove knjižare, koje su otvorene poslednjih godina, nisu pravljene po meri pravih čitalaca i znalaca i ljubitelja knjige, nego za neke drugačije, instant čitaoce, kupoholičare. Te knjižare više liče na prodavnice patika, a knjige se tu nude kao šarena, lepo upakovana roba, sa aktuelnim temama. Među njima je najviše bestselera, koji ne traže ni umno ni duhovno naprezanje, poput većine televizijskih serija. Bezukusne kao mekdonaldsovi hamburgeri, to su knjige za jednokratnu upotrebu. Danas ih čitamo i o njima pričamo, a sutra ih zaboravljamo. I opremom su sve slične jedna drugoj, kao da je reč o klonovima. Najveći deo su prevodi stranih knjiga. Jednom rečju, knjižare nisu knjižare, to su prodavnice robe deklarisane kao knjiga.

Književne tribine i književni časopisi, bez kojih nema književnog života, potpuno su zamrli. Književni život u provinciji naročito je urušen. Čak su i postojeća udruženja pisaca postala anahrona i nespremna da menjaju postojeće stanje i da odgovaraju na izazove vremena. Udruženje književnika Srbije danas nove članove prima na angro, u turnusima.

Njihov broj je još pre nekoliko godina prešao hiljadu. Sniženje kriterijuma Udruženje pravda finansijskom krizom, pošto ga je država „pustila niz vodu". Tako je članarina postala osnovni izvor prihoda, uslov opstanka. U jednom saopštenju uprave iz 2012. godine piše: „...Komisija za prijem u UKS opterećena je više od svih drugih. Na primer, oko dve stotine kandidata za prijem ove godine očekuju ishod, a neprestano pristižu nove molbe. Komisija je svesna, kao i Upravni i Nadzorni odbor, da Udruženje književnika po svaku cenu mora usporiti prijem. Plan je da se u narednom, petogodišnjem periodu, zaustavi trend rasta broja članova UKS, odnosno da taj broj, ako je ikako moguće, ne premašuje 1.500." U ovom petogodišnjem planu, zloslutno mi zvuči ono umetnuto ako je ikako moguće.

Država, političari, ministarstva, institucije digli su ruke od književnosti. Prepustili su je bandama, klanovima, interesnim grupama, što je u krajnjem ishodu dovelo do urušavanja književnih vrednosti i književnog vrednovanja i do degradacije i marginalizovanja književnosti.

Zadah truleži izbija iz savremene srpske književnosti. Ona je u takvom stanju da su joj pre potrebni patolozi nego književni kritičari i teoretičari. Ovom konstatacijom najavio sam novu granu nauke o književnosti - patologiju književnosti (koja je ujedno i grana sociologije i psihologije književnosti). Na žalost i u književnosti, kao i u medicini, patolozi dolaze poslednji...

Šta bi bio predmet i zadatak patologije književnosti? Patologija književnosti mogla bi s pravom da se smatra delom nauke o književnosti, ali ona se tu ne iscrpljuje. Pored samog književnog dela, njen predmet su i književni život u najširem smislu, i njegovi akteri. Ona dakle zadire i u politiku, i u psihologiju, i u sociologiju književnosti i, naročito, u etiku književnog života. Patologija je neka vrsta pomoćne discipline u književnoj teoriji.

Kakva za književnost može biti korist od književne patologije? Odgovor je kratak. Onakva kakvu od patologije ima medicina.

Zbog toga će patologija biti i najomraženija grana nauke o književnosti. Ali ono što je mrsko, ne znači da nije korisno i lekovito.

Ova knjiga nosi snažan pečat nesrećne činjenice da sam, kao i moja generacija, živeo u tri epohe, tri politička uređenja. To su: lažni socijalizam (ili komunizam), lažni patriotizam i lažna demokratija. Sve ih karakteriše bezakonje, autoritarnost, mržnja prema demokratiji i strah od slobodnog izražavanja mišljenja. Represija je ono što ih povezuje. Ona je nekad bila otvorena i zakonski pokrivena (epoha komunizma), nekad je počivala na samovolji vlastodržaca (Miloševićeva epoha), a danas je prikrivena i u službi beskrupuloznih stranačkih vođa i „kontroverznih biznismena" (nazvao sam je plišanom represijom). Te tri epohe, to je moj, i naš, život.

One su podjednako zaslužne za nastanak ove knjige, odnosno za nastanak i napredovanje književnih (i društvenih) bolesti kojima se zapisi bave. Pošto je reč o patologiji, ova konstatacija bi mogla da bude i neka vrsta crne zahvalnosti onima koji su najzaslužniji za nastanak knjige i jedne nove grane nauke o književnosti - književne patologije.

Naslov jedne pripovetke, „Mračna priča, još mračniji pripovedač", sasvim lepo bi pristajao kao moto ove knjige. Jer ona je, u suštini, ruina, provalija, u kojoj je obrušeno više od trideset sumornih godina jednog društva i bar isto toliko i takvih godina života njenog autora.

Ovo nije knjiga „iz jednog komada", nastala u kratkom vremenskom razdoblju, što ne znači da je ne drže čvrste veze. Te veze su autorovi stavovi, bolje reći autorovo viđenje književnog života, koje je za više decenija ostalo nepromenjeno, ne usled autorove tvrdoglavosti ili isključivosti, nego zbog tvrdoglavosti i isključivosti književnog i kulturnog života u Srbiji. U suštini, naš politički, pa i književni život, je žilav poput maratonca, koji još trči svoje krugove započete davne 1944. godine. Srbija je poslednjih decenija preživljava svašta, a u njoj se nije promenilo gotovo ništa - što je samo jedan od zaključaka do koga će doći čitalac knjige. Naoko različite teme i relativno širok vremenski raspon nastanka tekstova, neće, nadam se, razbiti ni celovitost knjige ni celovitost njene opore poruke. Poruka je, uostalom, ono što jednu knjigu čini celovitom. Svako ko piše ovakvu knjigu mora da računa s tim da će ona imati mnogo protivnika.

Oni kojima se autorovi pogledi ne budu dopali, reći će da knjiga ne daje sliku književnog života, nego sliku autora, da nije bolestan pacijent, nego lekar koji je dao dijagnozu. Za našu ružnoću često je krivo ogledalo u kojem se ogledamo. Knjiga, za razliku od ogledala, ne može da se razbije i to je piscu jedina uteha, jer se on ne nada da knjiga može izazvati ikakve promene.

Na kraju uvoda, nešto i o strukturi same knjige. Ustvari, mali vodič za čitaoca pre no što zakorači u mračne lavirinte ovih zapisa.

Knjigu započinjem jednim autentičnim dokumentom, koji je neka vrsta piščeve autobiografije. Ali i slika (bolesnog) političkog, društvenog i književnog života ranih osamdesetih godina 20. veka. Njegovi akteri su najpoznatija srpska izdavačka kuća (naslednik „Gece Kona") i jedan mladi književnik, budući autor ove knjige. Dokument je, samo prividno, prijava na konkurs za popunu, u ono vreme strogo kontrolisanog, radnog mesta urednika. U suštini, to je pokušaj ismevanja u ono vreme moćne institucije moralno-političke podobnosti (eufemizam za lojalnost režimu), bez koje nije bilo moguće dobiti iole odgovornije i značajnije radno mesto u institucijama kulture, izdavačkim kućama, prosveti, novinarstvu...

Pošto je jedini dokaz za tu podobnost bila partijska knjižica ili preporuka Partije, nepartijci i nezavisni intelektualci bi unapred bili eliminisani jer, bez obzira na stručnost, nisu mogli da zadovolje sve konkursom predviđene kriterijume. Dakle, ovaj dokumenat, ova prijava na „Prosvetin" konkurs, nije ništa drugo do politički protest (neka vrsta u ono vreme ozloglašene „peticije"), koju su potpisala mnoga i danas značajna imena srpske kulture i umetnosti.

Više od tri decenije dele prvi tekst u Krajputašima od poslednjeg. „Piščeva izdanja" se bave jednim značajnim segmentom književnog života i izdavaštva onog vremena - privatnim, piščevim, izdanjima, bez kojih je književni život bio nezamisliv. Ona su bila neka vrsta gerile, otpora strogo kontrolisanoj izdavačkoj politici. Upravo je u „samizdatima" objavljen velik broj i danas vrednih književnih dela. Privatna izdanja su naročito bila predmet političkih napada i sudskih zabrana. I „Piščeva izdanja" imaju pomalo autobiografsku notu. „Melet", objavljen 1981. u Književnoj reči, izazvao je veliko nezadovoljstvo među „oficijelnim", režimskim piscima, jer je bio uperen protiv pisaca-denuncijatora. Inspirisan je suđenjem Gojku Đogu i zabranom njegove pesničke knjige "Vunena vremena". Glavni pokretači optužbe bili su pisci - urednici „Prosvete" i u takvim poslovima neizbežni Sava Dautović, urednik Politike.

„Tri mrtva pesnika" je naslov poznatog teksta Marka Ristića, koji je ranih pedesetih godina otvorio epohu progona pesnika i izbacivanja njihovih dela iz nacionalne književnosti. Virus „mrtvih pesnika" našao je plodno tle u našem književnom životu, tako da ta epoha traje i danas, na šta treba da nas podsete i tekstovi o tri naša značajna, meni naročito draga pisca, marginalizovana iz političkih razloga.

Parove čine tri para tekstova. Prvi deo svakog para su tekstovi nastali nekoliko godina, ili nekoliko decenija pre svog parnjaka, sa kojim ih povezuje istovetna ili srodna tema. Tekstovi svakog para nastali su nezavisno, različitim povodima, bez namere da se međusobno povezuju, a uparivanje se desilo tek prilikom pisanja i komponovanja ove knjige, kao posledica komplementarnosti, gotovo srodnosti i njihove teme i njihove poruke. Svaki par, s obzirom na vremensku distancu u kojoj su tekstovi koji ga čine nastali, ukazuje na kontinuitet i preobražaje (uglavnom nagore) nekih (bolesnih) pojava u književnom životu.

Tekst „Kontraketman" u Prvom paru nastao je 1989. godine, kao neka vrsta dopune Česlava Miloša i ukazivanja na jednu krupnu, skrivenu, anomaliju srpskog kulturnog (i ne samo kulturnog) života, vezanu za tzv. „režimske disidente" ili lažne opozicionare, podržavane direktno od komunističke vlasti. Tekst „Dve kritike", nastao gotovo tri decenije kasnije, uparen sa „Kontraketmanom" pokazuje kako se za sve te godine, uprkos burnim događajima, u Srbiji malo šta promenilo i da ona gotovo od polovine prošlog veka pa do danas pluta između Scile i Haribde, između ketmana i kontraketmana.

Danas je, nažalost, opet na snazi ketman. Ali on je sad daleko opasniji, jer sprečava razvoj demokratije i po svaku cenu nastoji da očuva merila i vrednosti uspostavljene u vreme komunističke diktature. Komunisti su ovog puta navukli masku demokratije. Brzo su zauzeli pozicije u svim strankama, u svim strukturama vlasti, i njihova reč je i danas poslednja. To najbolje pokazuje biografija nekadašnjeg partijskog funkcionera obelodanjena u polemičkom tekstu „Dve kritike". Vremenski raspon od trideset sedam godina između tekstova „Plagijati: i lopovluk ima dva kraja" i „Oda plagijatu" uticao je na dijametralno protivstavljena gledišta u njima. Na to su, naravno, uticala događanja u srpskoj književnosti i toliko neobjektivno vrednovanje književnih dela da ni epigoni i plagijatori, bar kad je reč o srpskoj književnosti, nisu ono što su bili i što bi trebalo da budu.

Dobrica Ćosić je nesumnjivo jedan od najkrupnijih i najzagonetnijih fenomena srpske politike, kulture i književnosti. Za velik broj srpskih političara, intelektualaca i građana on je za života postao mit, kultna ličnost kojoj se ide na poklonjenje i po savete, i koju titulišu „ocem nacije", „najumnijim Srbinom", „najvećim srpskim piscem". Iako je taj jedinstveni fenomen, čiji je doprinos razvoju patološkog stanja u mnogim segmentima srpskog društva nemerljiv, tema još nekih zapisa u ovoj knjizi, u Fenomenima pokušavam da ga demistifikujem prvenstveno analizom njegovih književnih dela i prikazom jedne netipične, na argumentima zasnovane knjige o njegovom pogubnom političkom i društvenom delovanju.

Ekstaze i metastaze su svojevrsna hronika razvoja bolesnog stanja naše književnosti. Čine je tri teksta o književnim nagradama, napisana u vremenskom rasponu od trideset godina. Slučaj komedijant spojio ih je u ovoj knjizi u neverovatnu grotesku o palanačkom mentalitetu. „Na čudo za svet, na spomen za rod".

A 1. Jahači Bucefalosa

Naš književni život je jedna od najtvrđih palanki. Pokazuju to književne nagrade, književne vrednosti, školski programi, udruženja, izdavači, a najviše njeni glavni akteri. To je jedan palanački vašar, na kojem sve šatre sa belim mišem koji deli sreću drže isti ljudi. I srećnici su uvek isti ljudi. Načelo je vašarsko, ringišpilsko: ja tebi u šatri broj 3, ti meni u šatri broj 2.

Pošto je vašar ipak palanački, on vremenom tim srećnicima postane tesan, zasite ga se i onda poput Morena, Don Kihota i Vukadina kreću u svet, ne znajući da palanački duh u susretu sa svetom završi kao Moren u kupeu pariskog voza. Srećnici jednostavno zaborave na prvi član palanačkog zakona: palančani, ne dalje od svog atara!

I šta bi drugo za pisce ovenčane tolikim nagradama svet mogao da bude do Nobelova nagrada. Nije valjda svet učenje stranih jezika, čitanje svetskih pisaca na izvornom jeziku, suočavanje (i upoređivanje) sa drugim književnostima... Koliko je daleko od njih razmišljanje jednog autentičnog ruskog pesnika, Viktora Sosnore, suočenog sa postojanjem nedostižnih književnih velikana: „Još uvek nisam uveren da sam pisac. Ako su Homer, Šekspir i Gogolj pisci, onda ja nisam..." Kakva Nobelova nagrada! Sosnora ne samo da ne sme sebe da poredi sa ovim klasicima, nego se pita da li uopšte sme sebe da smatra piscem. Naše laureate ne muče Sosnorine muke. Oni bi Šekspira, da je živ, nazivali kolegom (kao što je svojevremeno, u ono vreme srpski, novinar i pisac Dževad Sabljaković, braneći Tita od ruskog nobelovca, u otvorenom pismu Aleksandra Solženjicina nazvao: „kolega Saša").

Kad je Sioranu ponuđena kandidatura za Nobelovu nagradu, on je to odbio. Ali Sioran je svetski pisac.

Zašto bi jedna nagrada, makar se nazivala i Nobelova, i makar dodeljivana daleko od palanke, bila drugačija od palanačkih nagrada. U palanačkoj svesti ceo svet je palanka. Kao što su za palančanina Morena sve devojke koje same putuju iz Pariz lakodajke, za naše buduće nobelovce takve su sve svetske književne nagrade. Oni su Nobelovu nagradu odmah smandrljali među sijaset onih svojih nagrada, nadajući se da i u tom svetu (ma bio i on palanka, što u dobroj meri i jeste) važe ista načela koja važe i za naše nagrade - ti meni Nobela, ja tebi Servantesa. Ponekad samo, tamo daleko, u hladnoj Švedskoj, treba povući nekoga za rukav, učiniti mu neku uslugu ili bar kompliment, ugostiti ga, ili, ako baš treba, primeniti provereni metod: toliko mu dosađivati i pismima i lično dok mu se ne zgadi i ne kaže: evo ti Nobela, samo mi se skini s vrata.

Poslednje godine su među srpskim književnicima postale sezona lova na Nobelovu nagradu. Gotovo svake godine imali smo (samo)kandidata. A što je najveselije, lenji i neobrazovani novinari su te kandidature shvatali ozbiljno. Ne proveravajući čak ni proceduru „kandidovanja" za ovu nagradu, oni su objavljivali opširne vesti o kandidaturi tog i tog pisca, obmanjujući javnost. Sami „kandidati" bi prvi poverovali u tu vest. U njihovim (auto)biografijama vrlo brzo bi se pojavio podatak da su te i te godine bili kandidati za Nobelovu nagradu. Nije važno što Nobelov komitet nije znao ni za te kandidature ni za ambiciozne pretendente iz Srbije. Ali ako je svako ko ukroti Bucefalosa junak dana, zašto ne bi i svaka kandidatura za kandidata bila ravna bar polovini Nobela.

Zanimljivo je da se naši pretendenti veoma iznenade kad čuju i pročitaju da ih je neko kandidovao za Nobelovu nagradu. Začas zaborave na sav trud koji su uložili u „kandidaturu" i njeno objavljivanje u medijima. („Meni je najvažnije da završim novi roman", izjavio je svojevremeno jedan od kandidata.) U slučaju da cela ujdurma bude otkrivena, oni krivicu obično svaljuju na izdavača (koji je ovim „trikom" hteo da poboljša prodaju robe, koja na tržištu baš ne ide tako dobro kako su njeni autori i kritičari obećavali).

Naši putnici u kandidatskom vozu su u daleko boljem položaju od jadnog Morena. Ovaj je bio prepušten sam sebi. Sprečavan svojom stidljivošću (a možda i ostacima savesti), on je čitavu noć sam sebe nagovarao na „junaštvo", prizivajući u pomoć i Dantona i Miraboa. Šta tek reći za juriše samotnjaka Vukadina ili Don Kihota? A naše kandidate na taj odlučujući korak podstiču i sokole odredi kritičara.

Da je institucija pretendenta na Nobelovu nagradu duboko utemeljena u našoj književnoj palanci i da proističe iz njenog pogleda na svet pokazuje i slučaj, bolje reći komedija, sa kandidaturom Dobrice Ćosića. Njegova nobelijada prošla bi kao i sve prethodne, da nije bilo duhovitih „hakera", koji su se kasnije legitimisali kao „grupa neplaćenih, samoorganizovanih veb aktivista" i kojima je bilo do guše i te palanke, i njenog „oca (nacije)", a verovatno i tih palanačkih kandidatura za Nobela, koje su se zaređale kao prijave za trenutno popularnu populističku televizijsku akciju „Ja imam talenta". (U jednom predlogu da izvesni pisac bude predložen za kandidata stajalo je i ovo: „...On na jedinog srpskog nobelovca Ivu Andrića najviše i podseća kao ličnost; pre svega po učtivoj rezervisanosti ophođenja, tihom, zamišljenom, lapidarnom govoru, sugestivnom jeziku, eksplicitnom argumentu...")

Nešto slično Ćosićevoj nobelijadi verovatno nije zabeleženo u subkulturi vezanoj za Nobelovu nagradu. Ali ona se u srpskoj (sub)kulturi morala dogoditi, možda kao neka vrsta katarze. Ne može se ni u palanci karijera doveka graditi jahanjem Bucefalosa.

Kad je dobio NIN-ovu nagradu (videti tekst „Koreni NIN-ove nagrade" u ovim Zapisima), nazivali su ga tek srpski Šolohov i srpski Gorki. Ali kad je kasnije postao Otac nacije i kad je dobio svog Ekermana, logično je da je i njemu i njegovim kamaradima i udvoricama Srbija postala tesna - seli su u Morenov voz i zapucali na Nobela. Titulisali su ga najumnijim Srbinom. Sunce više nije bilo daleko.

I eto šta nam izraste iz onolickih Korena! Baš sve kako je rekao, i želeo, komunistički prorok Mihiz. Ono što važi za nesreću, izgleda da važi i za glupost. Ni ona ne dolazi sama.

Domete palanačkog duha Gogolj je najslikovitije predstavio u početnoj sceni Mrtvih duša, u kojoj dva seljaka pokušavaju da utvrde mogućnosti Čičikovljevih karuca (koje inače nisu izazvale nikakvu osobitu pažnju kad su ušle u grad), nagoveštavajući tako i izglede Čičikovljevog poduhvata. Sve ukazuje na osrednjost i ograničenost: Čičikovljev točak bi, zaključuju seljaci, mogao da stigne do Moskve, ali ne i do Kazana...

Da završim, ipak, sa našom palankom.

Nušić je ismejao palanački mentalitet u „Putu oko sveta". Naši nobelovci, kad god požele, mogu da se prepoznaju u telegrafisti Miki. Oni hoće samo da se ubeleže u tefter kandidata za Nobela, i to im je dovoljno; san jagodinskog telegrafiste Mike je da njegovo ime bude upisano u telegrafsku ekspedicionu knjigu Buenos Airesa. A Jovanča Micić glavom dao je našim kandidatima za Nobela jedan sasvim eksplicitan savet: „Ako i do Paraćina maknem, triput ću da se promislim".

Ali Jovanča je samo književni junak, a ne književnik.