Nemačka

Nemačka će možda ostati stabilna, ali EU puca po svim šavovima

Skok iz tiganja u vatru

Da bi se izašlo iz sadašnje političke krize u Nemačkoj potrebno je raspisivanje novih saveznih izbora, ali koalicioni saveznici na vlasti, zbog loših rezultata u ispitivanjima javnog mnjenja, za sada isključuju ovu mogućnost. Dalji opstanak na vlasti koalicije koja je izgubila poverenje birača ne samo da je nedomokratsko, već dovodi u krizu i celu Evropsku Uniju koja trenutno nema ozbiljnog lidera.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Nemci su veoma pragmatičan narod i na prvom mestu im je unutrašnja stabilnost. Svađe u vladi ili Bundestagu niti su im interesantne, niti su od njih podržavane. Od ujedinjenja Nemačke 1871. do danas Nemci se grčevito trude da više nikada ne dođe do raskola i ratova među njima, kao što je to bio čest slučaj pre pomenute godine.

U današnjoj Nemačkoj, koja iz kolektivnog sećanja još nije izbrisala strahote Trećeg Rajha i Drugog svetskog rata, „svađalica" u vladi ili Bundestagu po pravilu gubi podršku birača. To na svojoj koži upravo oseća Horst Zehofer, aktuelni ministar unutrašnjih poslova i još-uvek-predsednik Hrišćansko-socijalne unije (CSU).

Njegov greh je dvostruki: ušao je u sukob sa kancelarkom i zamalo rasturio vladu koja je posle teških i dugih pregovora bila sastavljena svega pola godine pre toga, a uz to nije imao snage ni da ide do kraja, već je u jednom trenutku podvio rep i vratio se u stroj Angele Merkel.

Dok je trajao sukob između Merkelove i Zehofera, bavarska CSU je beležila stabilne rezultate među glasačima i to ne samo u Bavarskoj, već u celoj Nemačkoj. Nemci su tada smatrali kako je Zehofer u pravu što ne želi više migranata u svojoj zemlji. Kada je završen okršaj, koji je skoro razbio vladajuću, ali i večitu koaliciju Merkelovog CDU-a i Zehoferovog CSU-a, birači su se osetili na neki način prevarenim.

Savezna vlast je što zbog izbora, što zbog dugotrajnog sastavljanja koalicije koja je preuzela vlast i, konačno, zbog raskola po pitanju izbeglica skoro godinu dana bila blokirana, a to se u Nemačkoj nije dogodilo još od Vajmarske Republike. Iz nekog razloga, umesto da za takvo stanje okrive na prvom mestu kancelarku, oni su krivicu svalili na Zehofera, smatrajući da je on izazvao sukob. A bundžije i svađalice u vladi nisu dobrodošle kod glasača.

Poslednje ispitivanje javnog mnjenja pokazalo je kako je koalicija CDU/CSU pala na istorijski minimum od samo 29 odsto, dok je pre toga imala još uvek podršku 30 odsto biračkog tela. Pri tome je CSU na saveznom nivou izgubila oko dva odsto glasova i sada bi se borila za cenzus (što je samo hipotetička pretpostavka, jer CSU nastupa isključivo u Bavarskoj, gde uživa još uvek visoku podršku).

Pitanje odnosa prema migrantima je po prvi put u istoriji Nemačke postalo najvažnije političko pitanje. Nekada su se stranke za glasače borile na temama kao što je pitanje socijalne države, ekonomski problemi, eventualno odnos prema Evropskoj Uniji i slično. Sada su migranti pitanje svih pitanja.

To se vidi i po biračkoj podršci koju uživaju, po ovom pitanju podeljene stranke krajnje levice (puna podrška multi-kulti konceptu) i krajnje desnice (lažnim izbeglicama nije mesto u Nemačkoj). To su, trenutno Zeleni na levici i Alternativa za Nemačku (AfD) na desnici.

Po poslednjim ispitivanjima glasačkog tela, AfD bi, da su tog dana bili izbori, dobila između 15 i 17,5 odsto glasova i tako učvrstila svoju poziciju na trećem mestu, iza CDU/CSU-a i SPD-a. Zeleni bi im bili za vratom na mestu broj četiri sa podrškom između 12 i 14 odsto birača.

AfD je u odnosu na Zelene u prednosti,, jer još nigde nije bila na vlasti i pokazala svoje slabe tačke, dok su Zeleni ne samo participirali na svim nivoima vlasti, već su se pokazali kao majstori demagogije koji rado jedno pričaju i obećavaju, a za potrebe opstanka u vladi rade sasvim suprotno.

Moguće da je i letnja pauza kriva za to što je odnos prema izbeglicama postao dominantna, ako ne i jedina tema na političkoj sceni. Ekonomija to sigurno ne bi zaslužila, jer ona, za divno čudo, uprkos nestabilnoj saveznoj vladi, bukvalno cveta. Budžeti saveznih pokrajina su, po izveštaju saveznog Ministarstva finansija od 27. jula, prepuni i svi su u suficitu. U prvoj polovini ove godine oni su u plusu za celih 15,6 milijardi evra, što je za 10,4 milijarde evra više od prošlogodišnjeg suficita u istom periodu.

Poreski prihodi savezne vlasti i pokrajina u prvom polugodištu porasli su ukupno za 6,5 odsto, tvrdi Ministarstvo finansija. Ovo je postignuto zahvaljujući veoma niskoj stopi nezaposlenosti i povoljnim opštem stanju u privredi. Ukupni prihodi od poreza savezne i pokrajinskih vlasti dosegli su u prvom polugodištu 350,2 milijarde evra. I savezni budžet je u plusu i to za 10,3 milijarde evra.

Pošto ekonomske teme, pri ovakvim rezultatima, nisu interesantne za političke obračune, birači su se okrenuli nekim drugim problemima. Bilo bi logično da ih iritira i položaj Nemačke u Evropskoj Uniji, ali umesto toga izabrali su problem sa migrantima. Sigurno su i partije tome doprinele.

Ne samo strani političari, već i sami Nemci se pitaju da li Nemačka uopšte ima ministra spoljnih poslova. Hajko Mas, koji zauzima ovaj resor, gotovo da je neprimetan. Pri tome on, po izveštaju Službe za opšte poslove savezne vlade, uopšte nije bio neaktivan. Samo u prvih 100 dana na čelu Ministarstva spoljnih poslova on je službenim avionom prešao 118.000 kilometara, odnosno obleteo je zemljinu kuglu osam puta.

Rezultati ovih putovanja su malo primetni i, izgleda, da se svode na ubeđivanje saveznika da je Nemačko odsustvo sa svetske političke scene samo kratki intermeco. Pored svih domaćh problema, vlada kancelarke Angele Merkel nije imala snage da se još bavi i svetskim temama, a sam Mas je toliko beznačajan političar da nema dovoljnu težinu kako bi vođenje sopstvenog resora uzeo u svoje ruke, kao što su to radili njegovi prethodnici, na prvom mestu Hans Ditrih Genšer.

U nedostatku Merkelove, evropsku politiku vode francuski predsednik Emanuel Makron (koji je trenutno zauzet davanjem objašnjenja zašto ranije nije prijavio da ga privlače muškarci i kako to da je njegov dojučerašnji šef obezbeđenja i ljubavnik nekažnjeno tukao ljude) i predsednik Komisije EU Žan Klod Junker (koga niko više ne uzima za ozbiljno od kako se na nedavnom samitu evropskih lidera mrtav pijan teturao po crvenom tepihu i podijumu za grupno fotografisanje). Pravi putujući cirkus.

Na žalost članica EU, nije Junker jedini koji se tetura. On to čini pod dejstvom maligana, a kancelarka Merkel zbog udaraca koje trpi na domaćoj političkoj sceni. Nemačka bi, kao vodeća privredna sila od čijih uplata zavisi stabilnost zajedničkog EU budžeta i Evropske centralne banke, lako i brzo uvela red, ali za to je potrebno da ima kancelara koji prvo uživa poverenje i poštovanje u sopstvenoj zemlji, pa tek onda i na svetskoj političkoj sceni. A i ministra spoljnih poslova koji manje putuje, a više postiže.

Za Nemačku sigurno predstavlja veliki problem američki ekonomski rat i najava njegovog proširenja i na „Severni tok 2" (sva preduzeća koja učestvuju u njegovoj izgradnji tada bi došla pod udar američkih sankcija). Ono što je za Berlin bolno jeste činjenica da je Poljska, članica EU za koju se verovalo da će podržati Nemačku, odlučila da se već sada suprotstavi onome što u Varšavi nazivaju pokušajem Nemačke da uz pomoć dva „Severna toka" postane energetska supersila u Evropi.

Poljska je već počela proširivanje svojih lučkih kapaciteta na Baltiku kako bi mogla da opslužuje tankere sa tečnim gasom iz SAD. Uz sve to, Varšava tvrdi kako će taj gas biti konkurentan onome koji bi preko „Severnog toka" 1 i 2 isporučivala Rusija, pa bi tako dvojac Poljska - Sjedinjene Američke Države ozbiljno ugrozio energetsku osovinu Berlin - Moskva.

Koji bi bio izlaz za Nemačku iz ove situacije?

Formiranje stabilne vladajuće koalicije koja bi se lako i brzo dogovarala oko svih problema. Za tako nešto su, međutim, neophodni novi izbori i to samo godinu dana posle prethodnih. A Nemci ne vole vanredne izbore koji ih vraćaju u vreme Vajmarske Republike koja se žalosno završila Hitlerovim preuzimanjem vlasti. Bez sadašnje većine u Bundestagu novih izbora neće biti, a CDU/CSU i SPD se sa pravom plaše da bi raspuštanjem saveznog parlamenta bile gurnute na političku marginu.

Zato je malo verovatno da će se Merkelova i njeni saveznici u vladi odlučiti za novi poziv biračima da odu na svoja biračka mesta. Rezultat toga biće dalje slepo glavinjanje Nemačke u kome će ona, istina, biti relativno stabilna, ali će zato Evropska Unija početi da puca po šavovima. Pokušavajući da izbegne jednu nestabilnost, Nemci srljaju u drugu. Skok iz tiganja u vatru, kaže jedna izreka.