Tragom vesti

Umesto proslave 100 godina Solunskog fronta, u Beogradu slavlje: osma godina gej parada

Zaboravili heroje, veličaju ''pozadince''

Poslednjih sedam godina, svakog radnog i neradnog dana, odlazeći tiranin, "samovlasni" Aleksandar Vučić, nije propuštao priliku da Srbe nazove neradnicima, slabićima, zaostalim, ratobornim i primitivnim plemenom, glupim, ružnim, neukim i nesposobnim narodom. Vučić se ruga sa srpskom istorijom, važnim datumima, kulturom sećanja na srpske žrtve u dva svetska rata, poziva strane sile da nas "obuče" kako da živimo u civilizovanom svetu, ako njegovu tiraniju preživimo. Izbegao je, valjda da ne uvredi svoje germanske "prijatelje", obeležavanje stote godišnjice proboja Solunskog fronta. U beskrajnoj mržnji prema Srbima i Srbiji, povremeno zaboravi šta mu je zadatak, pa skreće sa "koridora" i glumi Mesiju koji spašava "svoj narod". Gde god ga je "spašavao", Srba više nema. Njegovo odmaklo ludilo, više niko ne može da toleriše pa su mu septembra meseca 2018. godine, iz najvažnijih centara moći, pokazali da nije poželjan ni kao gost ni kao učesnik međunarodnih konferencija. Nije ga bilo ni na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. A, toliko je želeo.

Nikola Vlahović

Pravo lice veleizdajnika Srbija je mogla da vidi u beogradskom Sava Centru, na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke, kad je prvi i neprikosnoveni Aleksandar Vučić, teatralno prišao mikrofonu i rekao: "...Moja politika da Srbija dosta toga sačuva na Kosovu je doživela poraz. Srbi vole da izgube sve. Više vole da plaču nad nečim što ostane daleko nego da imaju nešto u rukama..."

Samo potpuno poremećeni desperados, koji je u zalog za kockarskim stolom stavio imovinu koja nije njegova, mogao je da izgovori ovako nešto. Vučić je javno optužio sve Srbe da su oni njega izdali, a ne on njih. Ovaj ego - manijak koji teroriše Srbiju već sedam godina, sprečen je u nameri da separatističkoj albanskoj vladi na Kosovu ustupi još jedan deo srpske teritorije, za deo one okupirane. Tačnije, sprečen je da trguje mimo svakog međunarodnog prava i Rezolucije UN 1244. Ali, nisu ga Srbi sprečili, na koje se svom snagom ostrvio, nego vlada u Vašingtonu uz prećutnu saglasnost još par velikih sila.

Vučić je neskrivena mržnja prema samom sebi, svojim korenima i svojoj ružnoj prošlosti, u svojoj šizoidnoj psihologiji, projektovao na sve i svakoga. A, nekako su mu te dve reči, Srbi i Srbija postali idealna meta za uvrede, ruženja i ponižavanja.

Mrzi Vučić sve sposobne, samostalne, nezavisne, pametne i ostvarene ljude...Ali, ništa tako ne mrzi kao srpske velikane i važne datume iz srpske prošlosti. tamo gde njega nema, tamo gde on nije bio, makar i vremeplovom, u prošlost, to za njega ne postoji.

Dana 15. septembra 2018. godine, odlazeći ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji, Denis Kif, našao se u Solunu, na Zejtinliku, groblju naših predaka, heroja iz Prvog svetskog rata, da im oda počast povodom 100 godina od proboja Solunskog fronta. Predstavnika Vlade Srbije nije bilo. Imali su važnija posla.

Istog dana, dok je u Grčkoj njegova ekselencija Denis Kif polagao vence na odar slavnim srpskim junacima Velikog rata, širi centar Beograda bio je u blokadi za saobraćaj i normalan život. Održavala se osma po redu gej - parada, za koju je, preko cele naslovne strane dnevnika "Blic", rečeno: "Parada ponosa ušla u istoriju!"

Na ovaj veliki istorijski datum, 15. septembra, tačno na sto godišnjicu proboja Solunskog fronta, ni Vlada Srbije, ni predsednik Republike, ni Skupština Srbije ni Srpska akademija nauka i umetnosti, niti bilo koja druga državna ili naučna institucija, nisu smatrali za potrebno da ovaj veliki događaj bude dostojno obeležen.

Važnije od sećanja na junačke sinove, bila je "slava" onih koji sebe zovu "LGBT populacija", a koji nevešto kriju da iza navodne borbe za slobodu svoje seksualnosti, imaju ogromne političke ambicije. Tog 15. septembra, agencije su javile kako je ovaj skup prošao: "...Po prvi put u istoriji, na ulicama bilo više učesnika nego policije, šetači su slobodno igrali, zabavljali se i pevali trasom kojom se povorka kretala od Slavije do Studentskog trga..."

Da li je, zaista, došlo doba da je nekoliko stotina beogradskih gejeva, na dan 15. septembra 2018. godine, bilo važnije od sećanja na 62.000 srpskih junaka koji su, kako je rekao okupatorski glavešina, "odlučili rat"?

Tačno pre sto godina, 15. septembra 1918. godine, u pet časova i trideset minuta počeo je napad 122. pešadijske divizije, 17. kolonijalne divizije i Šumadijske divizije. Francuski maršal, a srpski vojvoda, Luj Franše D'Epere, u svom dnevniku opisuje početak vojne akcije probijanja Solunskog fronta i kaže: "...Oko 19 časova u napad prelaze i divizije iz iz drugog ešalona i Prve srpske armije. U 21 čas bataljon 148. puka, levo od 122. divizije, osvojio je Sokol. Ova pobeda saveznika u bici kod Dobrog Polja 15. septembra 1918. ključni je trenutak za okončanje Prvog svetskog rata!"

Dana 28. juna 2014. godine, Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, dakle, tadašnji predsednik Vlade Srbije i Predsednik Republike, odbili su da dođu u Sarajevo na obeležavanje 100 godina Sarajevskog atentata. Njihovi razlozi su danas nevažni, ali, prilika je propuštena. Naime, obeležavanju ovog istorijskog događaja prisustvovao je predsednik Austrije Hajnc Fišer koji je povodom godišnjice rekao: "...Želja mi je da ovaj dan obeležimo zajedno, kao dan mira".

Srbija je spaljena i opustošena u Prvom svetskom ratu, a trećina nacije izginula u borbama za oslobođenje. Sramno je danas, na stogodišnjicu veličanstvenog vojnog kontranapada protiv deset puta jačeg neprijatelja i povratka srpske vojske u domovinu, koga Srbija ima na čelu države. Šizoidni tiranin javno govori kako su Srbi nesposobni, kako su skloni neradu, pobunama, kako ništa ne shvataju, kako su bolje sluge nego gospodari, kako je ovom narodu cela istorija samo rat do rata, i to njihovom, srpskom krivicom! Dana 24. septembra, umesto da se nađe na srpskom vojničkom groblju Zejtinlik, našao se na proslavi dana Narodne republike Kine, odakle je srpskim radnicima skoro zapretio ukoliko ne poštuju radnu disciplinu, "jer su Kinezi marljivi, a ne kao mi..."

Pre sto godina, u Zapovesti srpskoj vojsci za proboj Solunskog fronta od 13. septembra 1918. godine, vojvoda Živojin Mišić, između ostalog napisao je i sledeće: "...U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu!"

Znalo se za šta se gine! I šta ne sme ostati u rukama neprijatelja. Znalo se šta je domovina, šta je porodica, svoje nebo i svoja zemlja. Danas Vučićeva mafija podvodi polugladne mladiće i devojke, bez porodice i perspektive, slomljenog dostojanstva, da podmetnu kičmu za stranca, da im baci malo mrvica, na koje nisu pristali čak ni Spartakovi robovi u Rimu, po cenu života!

Sramnim ignorisanjem proslave 100 godina od proboja Solunskog fronta, Vučić danas ignoriše i činjenicu da je Srbija u tom ratu izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto od celokupnog broja stanovnika koje je imala po popisu iz 1914. godine.

Mada se niko od javnih ličnosti, takozvanih "slobodnih intelektualaca" (ima li ih više?) te nadležnih institucija u Srbiji nije usprotivio toj ingoranciji i prećutkivanju, oglasila se, ipak, jedna opoziciona stranka (Pokret "Dosta je bilo") saopštenjem u kome izražava zahvalnost Britanskoj ambasadi i Njegovoj ekselenciji Denisu Kifu "...što čuvaju uspomenu na velike srpske žrtve kojima su naši preci izvojevali slobodu za Srbiju, ali i Evropu". U tom saopštenju, pisalo je između ostalog i ovo: "...Izražavamo neizmernu tugu zbog činjenice da država Srbija i Vlada Republike Srbije nisu našli za shodno da stogodišnjici ovog slavnog srpskog istorijskog trenutka posvete bilo kakvu pažnju, pa makar i nekom izjavom ili objavom na društvenim mrežama..."

Pokret "Dosta je bilo" podneo je i zvaničan zahtev da predsednica Narodne skupštine zakaže posebnu sednicu o obeležavanju 100. godišnjice proboja Solunskog fronta. Niko nije reagovao.

Nije ovo prvi put da Vučić tokom dosadašnjih mandata činjenjem ili nečinjenjem proizvodi veliku političku štetu za ovu državu i njene građane. Podsetimo da je kao Prvi potpredsednik Vlade Srbije, još u vreme izbora 2012. godine, tražio intervenciju od međunarodnih trupa (NATO pakta), kako bi se zaštitile glasačke kutije u Kosovskoj Mitrovici "od napada srpskih ekstremista".

Početkom avgusta meseca 2018. godine, verovatno na osnovu nekakvog Vučićevog "kalendara susreta" koji je umislio da realizuje, svi njegovi bilteni objavili su vest: "...Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin sastaće se u Moskvi 15. septembra". navodno "proverenu vest" objavile su među prvima i "Večernje Novosti" uz dodatak da će "...centralna tema njihovog razgovora biće rešavanje kosovskog pitanja..." a pomenuta je i "runda na visokom nivou" između Tačija i Vučića koja je trebala da se održi u prvoj nedelji septembra.

Ništa od svega toga se nije desilo. Ali, u međuvremenu, Vučić je dobio dva žestoka šamara.

Jedan je dobio od američkog ambasadora Kajla Skota, koji je u Pranjanima kod Gornjeg Milanovca otišao na obeležavanje godišnjice spašavanja američkih vojnih pilota iz Drugog svetskog rata, kad su srpski seljaci i pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini učinili herojsko delo i sačuvali savezničke letače da ne padnu u ruke nemačkih okupatora.

Ovaj događaj je se zbio 16. septembra i prećutan je u Vučićevim medijima, a tamo gde nije, isečen je deo Skotovog govora u kome ističe ko je i kako spašavao američke pilote. Skot je i ovo rekao: "...Stojim iza spomenika, a iza mene je polje, tako izgleda, ali nije obično, to je polje junaka i junaštva. Pravi junaci su Srbi koji su spasavali pilote, obični seljaci koji su ih čuvali, lečili i davali zadnje mrvice svog hleba da bi hranili ove nepoznate ljude, čak iako su njihova deca bila gladna..."

Za Vučića je verovatno šokantan podatak da je američka ambasada svojim sredstvima u Pranjanima izgradila sportsku salu u vrednosti od 750.000 dolara (kako to da njega zaobiđe ova investicija!). I ne samo to, nego se lokalni direktor škole Zoran Pantović pohvalio da su oni kao obrazovna ustanova dobili dosta donacija preko Ambasade SAD.

Drugi šamar, Vučić je dobio od našeg zemljaka, državljanina Velike Britanije i vojnog atašea Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji, Nika Ilića, koji je rekao da je stogodišnjica proboja Solunskog fronta i prisustvo britanskih vojnika na Zejtinliku "demonstracija toga koliko su važna prijateljstva i koalicije", podsećajući i Vučića i njegovu vlast gde bi morao da bude u tom trenutku, a nije je bio. Ali, ambasador Kif je znao sa kim je svih ovih godina imao posla i kakvog ludaka su britanske službe 2012. godine upregle u neizvestan posao oko otimačine Kosova. Sad je, kako je i Vučić rekao, njegova misija propala. I njegov "kalendar susreta", može da zaboravi. Onako kako on ignoriše jedan veliki datum, sećanje na više od milion srpskih žrtava, tako danas njega preziru i ignorišu iz savezničkih zemalja. "Posao" nije obavio, a budućnost mu je mračna. Ostalo mu je jedino da vodi lični obračun protiv "unutrašnjeg neprijatelja".

U te svrhe skoro svakodnevno je koristio vanredne konferencije za medije, vodio kampanju protiv svakoga ko drukčije od njega misli, napadao je inače anemičnu opoziciju i ljude koji su usude da preko društvenih mreža kritikuju njegovu ličnu vlast, širio je strah, paniku i delio građane na podobne i nepodobne, navodno je pretio mafijašima koji haraju severom Kosova, a ustvari je kontrolisao i upravljao kriminalnim grupama u sprezi sa bezbednosnim strukturama iz Srbije na severu Kosova. To i dalje čini.

Usamljene glasove razuma na konferencijama za novinare, prekidao je rečenicom: "...Znam ja šta ste vi hteli, sad ću da objasnim ljudima šta ste hteli da pitate..."

Ali, pre svega i kao najvažnije u svakom svom obraćanju domaćoj i stranoj javnosti, diplomatama, navodnim investitorima, zalutalim gostima pa čak i poslednjim "kuferašima" iz Brisela i Berlina, bilo je njegovo ruženje Srba i Srbije. Ta njemu omiljena disciplina, otišla je toliko daleko da je sve Srbe nazvao "kukavicama", "nespremnim da preuzmu odgovornost", "opterećenima istorijom" i beskrajnim nizom uvreda.

Tako se Vučić poneo i 28. februara ove godine, došao u Bosnu i Hercegovinu, da pozdravi bivšeg potpredsednika SAD, Džozefa Bajdena (gde su ga, na žalost, dočekali u srpskim narodnim nošnjama i sa tradicionalnom pogačom), koji je došao iz neznanih razloga tamo gde ga niko nije ni tražio. Tom prilikom Bajden je bez imalo uvijanja još jednom (kao i devedesetih) optužio Srbe za genocid i ponudi savet koji je Vučić mirno slušao: "...Treba podsećati svoju decu na tu prošlost...Ovo nije bio građanski rat. Ovo je bio genocid. Planiran genocid. I to se dešavalo pred očima cele Evrope"

Vučić je ćutao i slušao. A onda, najljubaznije, kao da se ništa nije desilo, održao govor u slavu "velikog prijatelja" Džoa Bajdena.

Na privatnom i veoma gledanom ruskom TV kanalu "Carigrad", u emisiji „Ruski odgovor" govorilo se nedavno o opasnosti da će rukovodstvo Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem pristati na priznanje secesije Kosova i Metohije. U TV komentaru, rečeno je da se tokom poslednje decenije u srpskom društvu se pojavilo duboko protivrečje vezano za rešenje krize na KiM i da ono sada izbija na površinu. ,,Samoubistvo" je najbolji opis za moguće priznanje Kosova od strane Beograda. U jednom intervjuu Vučić nije isključio mogućnost da Srbija neće sprečavati da Kosovo dobije stolicu u UN. TV "Carigrad" konstatuje da je Srbija zaista okružena neprijateljima "...Sa svih strana su NATO države koje su na mapi obeležene plavom bojom" i podseća svoje gledaoce da postoji mogućnost da će Vučić predati Kosovo "...i sada svi gledaju u Moskvu. Da li će se Rusija boriti za Kosovo i da li će srpsko rukovodstvo da izvrši civilizacijsko samoubistvo? Sve zavisi od toga kako će reagovati srpski narod..."

Zaista, kako će narod odgovoriti na sva ova poniženja? Jer, o narodu je reč. Srbima i drugim građanima Srbije. Svi su u Vučićevom loncu koji je on odavno stavio na oganj živi.

A 1. Vučićev "kamp prijatelja"

Sve su češći napadi azilanata na stanovnike mesta u Srbiji u kojima su smešteni. Tek posle višemesečnih protesta stanovništva u Šidu i Banji Koviljači centri za azil su iz tih mesta prebačeni u druge gradove, čime problem nije rešen, nego samo preseljen. Sada u tim drugim mestima azilanti na isti način terorišu stanovništvo, a da policija nije ni u stanju, a ni voljna da zavodi red, jer mnogi migranti imaju uočljivo vojničko držanje i, neretko, oružje u prtljagu.

M. Hadžić

Migrantska kriza se u Evropi smiruje, ali kod nas se tek rasplamsava. Po zvaničnim procenama u Srbiji je oko 3.000 migranata, mada je verovatnije da ih je dosta više. Naime, svakog meseca se evidentira između 700 i 800 novopridošlih, a bar još toliko prođe uspešno kroz Srbiju bez da se prijavi. Miodrag Gavrilović, koji je svojevremeno sa suprugom lekarkom dobrovoljno pomagao izbeglicama u Beogradu, tvrdi da se, po njegovim saznanjima, tek jedan od 10 prijavljuje našim organima. U svakom slučaju, tamna cifra onih koji ilegalno prelaze naše granice je veoma visoka.

Oni koji imaju iskustva sa azilantima tvrde kako za većinu njih novac nije problem, da raspolažu više nego dovoljnim sredstvima za život i dalje putovanje, zbog čega im nije potrebno, a često ni u interesu da se prijavljuju srpskim zvaničnim organima.

Od onih koji su obuhvaćeni zvaničnom statistikom dve trećine su odrasli muškarci, a samo jedna trećina su žene i deca. Najviše migranata dolazi iz Avganistana, Pakistana, Irana i Iraka, a najmanje iz ratom zahvaćene Sirije. Državljanima Irana je, uprkos tome što oni čine jednu od najvećih migracionih grupa, ukinuta viza za ulazak u Srbiju, čime im je olakšano putovanje. Pošto oni, po pravilu, na Zapadu ne dobijaju ni azil, a ni privremenu zaštitu od progona, osuđeni su na boravak u Srbiji, odnosno Srbija je osuđena da ih trpi. Normalne države bi na našem mestu ukinule bezvizni režim za Irance, ali Srbija ni po tom pitanju nije normalna država.

Najviše registrovanih migranata koji imaju pravo na kolektivni smeštaj nalazi se u centru za azil u Obrenovcu. u bivšoj kasarni, a najmanje ih ima u centrima u Šidu i Banji Koviljači, mestima u kojima su stanovnici mesecima protestovali dok se vlast nije smilovala i azilante prebacila u druga mesta. Izgleda da će i stanovnici Obrenovca morati da se pobune kako bi se nadležni potrudili da spreče dalji teror došljaka. Ogorčeni građani, na čijoj teritoriji se sve ovo zbiva, već ironično migrantske smeštaje zovu "Vučićev kamp prijatelja".

Naime, kako javlja Dragan Murar, u Obrenovcu je 24. septembra došlo do novog incidenta. Grupa vidno alkoholisanih migranata je na ulicama ovog gradića nasrnula na žene koje su u zaštitu uzeli građani koji su se zatekli u blizini. Policajci su na lice mesta izašli sat vremena posle prvog poziva i to tek pošto su bili sigurni da su se azilanti razišli. Da li ih se plaše, ili im je naređeno da izbegavaju konflikte sa njima - nije nam poznato.

Uopšte ne bi bilo čudno da ih se policija plaši, jer većina ima vojno iskustvo. Pomenuti gospodin Gavrilović je svojevremeno pisao kako je uočio da veliki broj izbeglica, na koje je nailazio kod Glavne železničke stanice u Beogradu, ima uočljivo vojničko držanje, a da pojedinci mahinalno pri pozdravljanju spajaju pete.

Istog dana kada je došlo do napada na žene u Obrenovcu u Sarajevu su uhapšena dva migranta sa većom količinom oružja koju su prokrijumčarili preko Srbije. U njihovom arsenalu bilo je i više prigušivača, što ukazuje na to da su bili planirani teroristički napadi i profesionalna ubistva.

Kako izveštavaju hrvatski mediji azilanti, sve češće koriste rutu preko Bosne i Hercegovine, odakle u predelu Velike Kladuše ulaze u Hrvatsku, gde ih samo 70 kilometara deli od Slovenije. Iz političkih razloga Republika Hrvatska u ovom delu do skora nije posebno obezbeđivala granicu fingirajući tako jedinstvo sa hrvatskim stanovništvom Bosne i Hercegovine. U međuvremenu se situacija promenila, pa je sve više migranata koje policajci hvataju prilikom pokušaja ilegalnog prelaska.

Ono što posebno čudi hrvatske službe, jeste činjenica da migranti sa oružjem neometano prelaze brojne granice i hiljade kilometara kroz više različitih država, a da ih niko ne zaustavi i pretrese. Azilanti sa vojničkim držanjem i oružjem u prtljagu očigledno ulivaju strah ne samo našim policajcima, već i graničarima.