Niko ne znatačno kako će i kad Aleksandar Vučić da padne s trona. Sigurno je samo da neće mirno, posle regularnih izbora, predati vlast i otići u penziju. Sve opcije su moguće, a najrealnija upozorava na njegovu sklonost ka nasilju. O najopasnijoj varijanti raspleta, koja preti Srbiji, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog telegrafa, Nacionala i Pravde, nekada Vučićev bliski saradnik i prijatelj.
Predrag Popović
Nije moguće proceniti vreme diktatorove propasti. Otkad je izašao iz Šešeljevog jednoumlja, Vučić se raskomotio u svom intimnom maloumlju. Realnu politiku je prilagodio svojim patološkim poremećajima. Slika srpske stvarnosti nacrtana je egzaktnim podacima. Privreda ne postoji. Sve unosne poslove kontroliše nekoliko ljudi iz vrha vlasti.
Američki političari i mediji objavili su informacije o monopolu koji u telekomunikacijama i javnim poslovima imaju Andrej Vučić, Nikola Petrović, Zvonko Veselinović, Slaviša Kokeza i Nenad Kovač.
Finansijskim interesima tih tajkuna prilagođavaju se zakoni, tenderi i državna kasa. Kompanije naprednjačkih funkcionera i sponzora finansiraju stranačke i privatne aktivnosti Aleksandra Vučića, ali ne i porez. Na spisku najvećih poreskih dužnika nalaze se firme čiji vlasnici su, dok god plaćaju reket i drže omertu, zaštićeni od pravde i zakona.
Dok oni razvijaju vlastite imperije, kupuju ručne satove od po pola miliona evra i na Dedinju dižu vile od četiri miliona evra, 70 odsto radnika dobija platu do 220 evra. Vučićevi lažni Arapi dižu i "Beograd na vodi". Za potrebe jeftinog marketinga, vođa je nedavno posetio svoj najveći aparat za pranje novca. S vrha nezavršene zgrade, uz nasmejanog gradonačelnika Zorana Radojičića i ministra Sinišu Malog, Vučić se divio pogledu na pumpe koje vodu izbacuju 24 sata dnevno i temeljima kule čija je izgradnja prekinuta prošlog meseca jer su se pomerili šipovi. Kao stručnjak opšte prakse, diktator je naredio da se kalemegdanska gondola napravi na tri, a ne na jednoj žici.
Bez žice koja ih povezuje, egzistiraju dva paralelna, u svemu suprotstavljena, univerzuma. Jedan je stvaran, u njemu se muče žrtve naprednjačke pošasti. U drugom, čije hipnotičke iluzije se plasiraju preko Pinka i ostalih oruža velike propagande laži, postoje samo Vučić i njegove dijagnoze. U takvim okolnostima, niko, pa ni sam Vučić, ne može da pretpostaviti koliko ludilo može da traje. Niko ne bi bio iznenađen da se zločinačka kula od karata uruši za dan-dva. Pritisnut stresnim situacijama, koje uglavnom sam sebi nameće, Vučić svakog časa može da doživi kolaps.
Bolest ne bira, ali Vučića je izabralo nekoliko ozbiljnih zdravstvenih problema. Uz stare muke sa srčanim pritiskom i ozleđenom kičmom, sarkom male karlice je oštetio ceo organizam, pa i nervni sistem. Iako koristi najsavremenije i najskuplje lekove, više ne može da sakrije simptome. Na jednoj od poslednjih konferecija za novinare videlo se kako nekoliko sekundi drhtavom rukom ne uspeva da dohvati flašicu s vodom. Snimak bolesnog vođe, koji ne može da kontroliše pokrete, postao je viralan na društvenim mrežama. Isto tako, scene koje je pravio prilikom nedavne posete Zrenjaninu, šokirale su sve njegove saradnike. Posle polaganja kamena temeljca za kinesku fabriku Šangdong Linglong, na svečanom ručku Vučić je sablažnjavao sve prisutne. Bez koncentracije, po nekoliko puta je ponavljao iste rečenice, s naporom pokušavajući da odgovara na konkretna pitanja. Usred govora, samo bi zaćutao i okrenuo glavu u stranu, što je stvaralo izrazito neprijatnu atmosferu. Stranački funkcioneri i kineski investitori sa zaprepašćenjem su gledali kako se diktator gubi.
Kad će se definitivno izgubiti, niko ne zna. Da mu muka bude veća, u sličnoj situaciji se nalazi i njegov brat Andrej. Mediji su nedavno obavestili javnost da mlađi Vučić pati od karcinoma pankreasa. Vladarski bratski tandem nije demantovao te informacije. Tajno, njima iza leđa, to je uradio Zlatibor Lončar. Ministar zdravlja tvrdi da je Andrej zdrav kao dren, ali lično pušta glasine o smrtonosnoj bolesti kako bi izazvao sažaljenje poverioca. Lončar priča da je Andrej u raznim poslovima oštetio nekoliko opasnih kriminalaca, pa sad beži u bolest.
Verovatno se Lončar takvim insinuacijma sveti braći zato što su mu upropastili vrlo profitabilne kombinacije s tenderima za medicinsku opremu. Kako god bilo, Andrej Vučić se, posle dužeg boravka u ilegali, pojavio tek na novosadskom mitingu naprednjačkog kartela. Za odlazak na suđenja na koja je uredno pozvan ipak nije imao dovoljno snage. Zbog toga je Vučića zabolela parola "Leči se", koju su lansirali beogradski demonstranti. Za njega, poziv na lečenje predstavlja pretnju.
Psiho-fizička oštećenja doprinela su širenju paranoje kod Aleksandra Vučića. Svestan zla koje je naneo narodu, ali i posledica prekršenih obećanja stranim mentorima, Vučić je nedavno izvršio krupne promene u bezbednosnom sistemu. Iako ne propušta priliku da se javno zahvali na lojalnosti i hrabrosti "Kobrama", nedavno im se zahvalio na saradnji. Pripadnici bataljona vojne policije sada su uključeni samo u akcije na terenu, na putovanjima Srbijom. Pored njih, angažovana su dodatna dva zaštitna prstena. U širi krug, po potrebi, uključene su vođe navijačkih grupa, koje organizuje jedan penzionisani oficir Žandarmerije, a telohranitelje zadužene za Vučićevu bezbednost selektovao je Milorad Dodik.
Dodik je još pre dve godine uzeo na čuvanje prestolonaslednika Danila, a odskora i njegovog tatu. Gospodar Republike Srpske ustupio je Vučiću luksuznu vilu, koju obezbeđuje njegova lična neformalna garda. Svaki slobodan vikend Vučić provodi tamo, u Dodikovom bunkeru. Cenu tih usluga platili su građani Srbije, u čije ime je kabinet Ane Brnabić nedavno uplatio 32 miliona evra pomoći Republici Srpskoj, odnosno njenom vlasniku.
Istim helikopterom, kojim leti za Banjaluku i Laktaše, Vučić putuje Srbijom, pošto smatra da nije bezbedan ni u blindiranom automobilu koji mu je poklonio arapski "brat" Muhamed el Zajed.
O razlozima paranoje Vučić ne priča ni bliskim saradnicima, ali oni imaju određena saznanja koja upućuju na "elemente inostranosti". Navodno, strah dolazi sa istoka, iz Rusije. Vučić je godinama izbegavao da ispuni obećanja data ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Nije se zadržao samo na političkim intrigama, nego je austrijskim vlastima otkrio identitet ruskog špijuna. Omogućio je šverc naoružanja i vojne opreme sirijskim pobunjenicima i džihadistima iz ISIS-a, a u Srbiji je montirao suđenja srpskim dobrovoljcima koji su se u Ukrajini borili na ruskoj strani. Na Vučićevo insistiranje odbijena je ruska ponuda za kupovinu beogradskog aerodroma i investicije u srpski železnički saobraćaj. Zbog svega toga, konsiljereu Vladimiru Popoviću, zvanom Beba, nije bilo teško da Vučića ubedi da mu Rusi rade o glavi.
Da bi dokazao da se Savez za Srbiju i građanske proteste finansiraju iz Moskve, Popović je napravio opsežnu analizu, koju je objavila njegova trovačnica "Antimedija". U toj spekulaciji glavna uloga je pripala Mlađanu Đorđeviću, kumu i, kako Beba Popović tvrdi, "sijamskom bratu blizancu" Dragana Đilasa. U opsežnoj analizi Đorđevićevog lika i dela, koja više govori o autoru nego o glavnom junaku, upozorava se na njegove političke i finansijske veze sa Rusijom, pre svih sa Dmitrijem Medvedovom i njegovom suprugom Svetlanom, kao i sa Leonidom Rešetnjikovom. Po toj spekulaciji, Đorđević finansira Savez za Srbiju i proteste protiv Vučića, kako bi Srbiju, posle promene vlasti, okrenuo od Evropske unije prema Rusiji i Evroaziji.
Od Đorđevića, Đilasa, Obradovića i ostalih opozicionih političara i njihovih finansijera, Vučić se više plaši građana koji protestuju. Izlaskom na ulicu, građani su mu iz ruku izbili najjače oružje - strah. Da bi uspostavio ravnotežu straha, diktator je krenuo u kontraofanzivu. Medijska kampanja nije dala očekivani rezultat, ma koliko se trudio čak ni Željko Mitrović nije uspeo da zaplaši ljude. Na drugom, ozbiljnijem nivou zastrašivanja, neki od vodećih naprednjaka slali su preteće sms poruke pojedincima iz opozicije u kojima su ih upozoravali da paze šta rade, jer će "neko će morati uza zid". "Za ženu i decu ne brini, njih niko neće dirati, ali ti si u problemu", "čuvaj se da ne naletiš na neko rashodovano oružje, ima ga u ogromnim količinama" i "postaćeš samo silueta kredom nacrtana na asfaltu". neke su od poruka koje su upućivane nepodobnim političarima i novinarima.
Vučić je s reči prešao na dela kad je angažovao specijalne batinaške odrede da presreću protestante i otvoreno vređaju i prete nasiljem. U taj prljavi posao nije uključio mafijaške trupe iz kosovskog ganga Zvonka Veselinovića. Kosovari su već postali suviše prepoznatljivi, pa privlače pažnju. Oni su raspoređeni u pozadinu, a na ulicu su pušteni kriminalizovani huligani iz Vojvodine.
U trenerkama s kapuljačama, s fantomkama i šalovima preko lica, nasilnički debi imali su početkom aprila u Pančevu. Provokacije su ponovili u Deliblatu, gde su presreli Mariniku Tepić. Nasrtali su i na protestante u Beogradu, pokušavajući da izazovu incidente. U čoporu su primećeni rvači iz okruženja olimpijskog šampiona Davora Štefaneka. Predvodio ih je Štefanekov neuspešni kolega Danilo Bosnić, koji se proslavio još 2008, kad ga je Antidoping agencija diskvalifikovala, jer je bio pozitivan na metabolite kokaina i marihuane. Koliko je opasan, Bosnić je dokazao provociranjem opozicionara, a nije bezazlen ni u kupatilu, dok se selfira sa ženskom perikom i brushalterom. Možda je upravo zbog tih sklonosti, na kojima bi mu pozavidela i Likana, osvojio poverenje devijantnog vođe.
Kriminalci, huligani, narkomani, ludaci... Njih je Vučić regrutovao za borbu protiv građana koji žele da žive normalno. Ucenjeni krivičnim delima i podmićeni novcem i policijskom i sudskom zaštitom, oni nemaju moralnih dilema prilikom napada na narodne poslanike, profesore, studente ili bilo koga drugog ko zasmeta naprednjačkom fireru.
- Da bi izbegao potpisivanje sporazuma s kosovskim vlastima, na šta se davno obavezao, Vučić hoće da izazove građanski rat - rekao je nedavno Dragan Đilas.
Đilas je u pravu. Vučić je spreman da vlast brani do poslednje kapi tuđe krvi. Tuđa krv, tuđi životi i smrti, to je repromaterijal koji već dve i po decenije ugrađuje u svoju karijeru.
U početku, kad je odlučio da se politički i vojno angažuje, nekoliko dana je proveo u četničkom odredu vojvode Slavka Aleksića. Dve-tri borbe kod sarajevskog Jevrejskog groblja na videlo su isterale pravu suštinu njegovog karaktera. Doživeo je nervni slom, pa su borci morali da ga s Grbavice odnesu na Pale. Mudro su procenili da će se bolje snaći ispaljujući medijske ćorke nego prave metke. Sve što je kasnije radio svodilo se na manipulacije s tragičnim ishodom. Tragičnim po druge ljude, dobre po njega.
Režiser Srđan Dragojević je to perfektno opisao u mini sinopsisu filma o bici za Košare: "Jedini pravi pristup tome jeste da film počne sa Vučićem koji se useljava u novi stan. Dečko koji ga seli je mobilisan, hrabro gine na ratištu sa saborcima, a Vučić završava selidbu i stavlja otirač Walcome pred vrata." U toj crtici prikazana je puna istina o motivima kojima se Vučić upravljao tokom svih svojih političkih avantura.
Gde god je ratovao, svi su stradali - najviše Srbi, ali i pripadnici ostalih naroda - samo on ne. Kao radikal, svom snagom je huškao na rat. Ni posle transformacije u naprednjačkog evrofanatika nije izgubio jak nacionalni nerv. Bez imalo griže savesti, lagao je da su 24 člana porodice Vučić ubijeni u Jasenovcu, rugajući se pravim žrtvama. Posle svega, posle etničkog čišćenja Srba iz Krajine i hrvatskih gradova, Aleksandar Vučić je baš 10. aprila bio svečani gost Hrvatske demokratske zajednice u Mostaru, na obeležavanju godišnjice osnivanja Nezavisne države Hrvatske. Opušten, kao svoj među svojima, s osmehom je pozirao pored slike Slavka Kvaternika, koji je, u ime Ante Pavelića, pre 78 godina proglasio osnivanje NDH.
Za pare, Vučić može sve. Imovinu, koju je ovih sedam godina sticao pljačkom penzionera, radnika i državih resursa, braniće na sve načine. Poslužiće se uslugama Dodikovih legionara, kosovskih mafijaša, kriminalizovanih sportista, pa i državnim institucijama.
- Vojska Srbije poručuje svima, i u zemlji i u inostranstvu, da nije i neće biti sredstvo za obaranje legalne i legitimne vlasti u Republici Srbiji i nasilno rušenje ustavnog poretka. Vojska Srbije, kao čuvar mira i stabilnosti, neće dozvoliti nikakve pokušaje državnog udara i upozorava da bi svi koji ga najavljuju i traže trebalo da odgovaraju u skladu sa zakonom. Vojska Srbije je opremljena i spremna da izvrši svako naređenje svog vrhovnog komandanta i da sačuva mir i stabilnost naše zemlje i našeg naroda - navodi se u saopštenju sa zajedničke sednice Kolegijuma ministra odbrane i načelnika Generalštaba Vojske Srbije.
Nikad niko nije napisao kraće saopštenje s više laži, pretnji i nemorala. Dirljiva je potreba uniformisanih poltrona da za Vučiću tepaju, nazivaju ga "vrhovnim komandantom". Na njihovu žalost, Ustav Republike Srbije i Zakon o vojsci, na koji se pozivaju, ne poznaje tu definiciju. "Vrhovni komandant" postoji samo u Vučićevom i Vulinovom paralelnom univerzumu. Isto poreklo, za čije utvrđivanje su nadleži psihijatri i psiholozi, ima i upozorenje da Vojska neće dozvoliti državni udar. Moždani udar je, očigledno, dozvolila. Državni može da, kao što je opisano u političkoj teoriji, da izvrši samo neko unutar državnih institucija. Ostali oblici nasilnog preuzimanja vlasti ne smatraju se državnim udarom, nego revolucijom. No, od teorijske rasprave mnogo je važnija i opasnija spremnost diktatora da građanima zapreti i upotrebom Vojske.
Istu vrstu saopštenja, takođe nekoliko dana pred opozicioni miting u Beogradu, izdalo je i Ministarstvo unutrašnjih poslova. I ministar Nebojša doktor Stefanović preti da će upotrebiti silu u zaštiti Vučićevog poretka. Da se iskreno brine za Ustav i zakone Republike Srbije, ne bi dozvolio fantomsko rušenje Savamale, njegov otac Branko već bi bio uhapšen zbog nasilja u beogradskom hotelu "Šumadija", kum Dmitar Đurović bi se u zatvoru kajao zbog pljačke "Koridora Srbije", a i sam ministar policije bi imao šta da objasni u istragama oko falsifikovanog doktorata i porekla novca kojim je kupio vilu na Bežanijskoj kosi. Stefanović zna da ga to čeka čim padne s vlasti, zato podržava rešenost svog vođe da ne bira sredstva u obračunu s građanima koji se mirnim protestima suprotstavljaju diktaturi.
Na veliku Vučićevu tugu, u Vojsci i MUP-u nema mnogo psihopata koje žele da ga brane oružjem. Osim grupe korumpiranih oficira, bednika koji bez stida salutiraju pred bićem poput Aleksandra Vulina, i kriminalizovanih policajaca, svi ostali bi odbili naređenje da upotrebe silu protiv svojih rođaka, prijatelja, komšija. Iako bi Vučić to voleo, ne može da računa na bespogovornu poslušnost većine vojnika i policajaca. Moraće da se zadovolji uslugama kriminalaca, a i oni će mu otkazati poslušnost čim primete da pada. Kriminalci su vezani uz vlast, ne uz pojedinca koji je danas tu, a sutra u Kanadi. Kad dođe stani-pani, uz Vučića će, možda, ostati samo Miša Vacić, Simo Spasić i dr Miroljub Petrović.
Normalniji pripadnici naprednjačkog kartela ne mare mnogo za vođu. Dok se Vučić bori za opstanak na vlasti, oni vode interne ratove. Poslednja otimačina oko plena izbila je pre neki dan, kad je Bratislav Gašić obavestio Vučića o pozadini transakcije između Telekoma, Monda i Kurira. Zločinačku šemu, po kojoj je realizovana i malverzacija s Telekomom i Kopernikusom, osmislio je lično Vučić. Prošle godine, kad je sprečen da preuzme vlasništvo nad kompanijom Politika, Aleksandar Rodić je pokrenuo kampanju protiv naprednjačkog kartela. Kurir je tri meseca raskrinkavao razbojništva braće Vučić i ostalih pripadnika dvorske svite. Režimska medijska mašinerija uzvratila mu je optužbama da je reketaš i hrvatski špijun koji priprema "makedonski scenario" za smenu vlasti. Poreska uprava je blokirala račune skoro svih Rodićevih firmi i pokrenula istragu zbog duga od oko osam miliona evra. Naprasno, kako je i počeo, sukob se završio. Vučić je protivnika eliminisao svojim omiljenim oruđem - korupcijom. Prvo je Telekom za 38 miliona evra kupio izvesni "proizvod", što god to bilo, od Monda, da bi delom tih para Mondo kupio Kurir. Rodiću je nezakonito oproštena utaja poreza, kao i druga krivična dela, i još mu je isplaćeno oko 20 miliona evra. Preostale pare, ispumpane iz Telekoma, drugari su pošteno podelili. Najveći deo je, naravno, pripao Vučiću. Čim je strpao pare u džep, istopilo se njegovo interesovanje za celu mahinaciju.
Dok je Vučić zadovoljno trljao ruke, srećan što je prigrabio novac građana i eliminisao Rodića, sklonog nelojalnim ispadima, Gašić mu je preneo informacije o problemu s kojim se suočio Telekom. Prvo, šest stranih televizija najavilo je tužbu protiv Telekom zbog Kopernikusa, koji je, navodno, bez ugovora i dopuštenja emitovao njihov program u svojoj kablovskoj mreži. S obzirom da je zvanično prijavljeno da Kopernikus ima 200.000 pretplatnika, odštetni zahtev iznosi čak 60 miliona evra. Uz to, nastao je problem i sa Mondom, pošto se sumnja da "proizvod", koji je prodat Telekomu zapravo ne postoji.
Vučić je direktoru Bezbednosno-informativne agencije naredio da povede istragu poslovnih i privatnih kombinacija Igora Žeželja, vlasnika Monda, i Vlade Lučića, operativca koji vodi glavnu reč u Telekomu. To je opasno iznerviralo Gorana Vesića, čiji je Žeželj štićenik još od pre 18 godina, kad su zajedno upravljali Košarkaškim klubom Crvena zvezda. Oni su se obogatili, Zvezda je bankrotirala. Braneći Žeželja, Vesić brani sebe. U tome je, zasad, veoma uspešan. Već nekoliko puta je zaustavio subverzivnu delatnost Gašića, koji je pokušavao da mu sabotira kombinacije u građevinskim poslovima i legalizacijom.
Naravno, Vučić ne sprečava sive, pa ni crne poslove svojih saradnika, ali insistira na svom delu i ne dozvoljava da mu se radi iza leđa. A, takvi slučajevi se ređaju kao na traci. Dok Vlada Lučić, preko Telekoma, pravi probleme Igoru Brnabiću, bratu premijerke Ane Brnabić, i Aleksandru Mitroviću, sinu zvaničnog vlasnika Pinka (o čemu će Magazin Telekom pisati u nekom od sledećih brojeva), Vučić sa strepnjom prati vesti o svojim političkim dvojnicima.
Posle višenedeljnih građanskih protesta, Abdelaziz Buteflika je 3. aprila podneo ostavku na mesto predsednika Alžira. Vojska je odmah blokirala granicu i sve aerodrome i zabranila letove privatnih aviona kako bi sprečila mogućnost da Beteflika, koji je na vlasti bio od 1999. godine, pobegne iz države. Nedelju dana kasnije sudanska vojska je, posle serije demonstracija opozicije, uhapsila predsednika Omara el Bašira, koji je na vlasti proveo poslednje tri decenije. Pre četiri godine, kad je Tomislav Nikolić dodelio orden El Baširu, Vučić im se rugao. Sad mu nije do smeha. Ako afrički narodi imaju snagu i sposobnost da obore diktatore, postoji mogućnost da to urade i Srbi.
Isprepadani srpski diktator je svestan da je idili došao kraj. Građanske proteste ne može da zaustavi. Nema snage ni da se odupre pritiscima stranih diplomatskih poverioca, koji zahtevaju da obavi prljavi posao zbog koga je instaliran na vlast. Jedinu nadu u produžetak boravka na vlasti Vučić vidi u izazivanju nasilja. Za razliku od njega, normalni ljudi se nadaju da će vojnici i policajci odbiti poslušnost. Ipak, ne treba zaboraviti da je Vučić organizovao mitinge u kojima je stradalo nekoliko nesrećnika, među kojima su bili njegovi politički sledbenici Ranko Panić i Zoran Vujović. Učestvujući u njegovim političkim akcijama, oni su dobili grobna mesta, a on je dograbio vlast.
Sve što ima Vučić je stekao na tuđoj nesreći. Na isti način braniće stečeno. On nije opasan zbog svoje snage i mudrosti, već, naopako, zbog krvavog avanturizma u koji se upušao sve ove godine, a nikad nije odgovarao. Vreme je da se ta tradicija prekine, da se Srbija oslobodi Vučićeve tiranije.
A. 1 Samoubistvo nije moguće
Histerični ispadi, nervni slomovi pred televizijskim kamerama, ludačke izjave i postupci Aleksandra Vučića često dovode u zabludu mnoge, čak i dobronamerne, građane. Nesposoban da kontroliše svoju morbidnu sklonost ka tragedijama, Vučić je dosad najavio hiljadu nepostojećih atentata, a često je pretio samoubistvom iz bizarnih razloga.
Kad je ostao bez fotelje gradonačelnika Beograda, obećao je da će, revoltiran, skočiti sa četvrtog sprata. Hteo je da skače na glavu i kad je objavljeno da je primao donacije od Miroslava Miškovića. Pre deset godina, ljut što je neko pred lokalne izbore u Boru podelio falsifikovano pismo u kome je obećavao novac za glasanje za SNS, Vučić je zapretio da će do smrti štrajkovati glađu, vodom i lekovima. Na suicid su ga navodile i srećne situacije. U ushićenju, hteo je da skoči u Savu kad kineska firma kupi železaru u Smederevu.
Od toga nema ništa, Vučiću ne pada na pamet da izvrši samoubistvo, on na to navodi druge ljude. Za vreme naprednjačke vlasti, Srbija je postala evropski šampion po stopi samoubistava. U Evopi, na 100.000 građana, 11 njih digne ruku na sebe, a u Srbiji 15 očajnika. Na tom crnom spisku nedavno se našao i ratni vojni veteran Vojislav Bošković, koji se polio benzinom i zapalio. Smrt mu je bila lakša od života bez para za lekove i osnovne potrebe. Svakodnevno neko na taj način potraži spas od bede koju Vučić naziva "zlatnim dobom".