Kosovo i Metohija

Kosovski sudovi brišu zlodela OVK-a

Logorska pravda za Srbe

Kosovo i Metohija, od okupacije 1999. godine do danas, ni po jednom osnovu ne mogu da stoje uporedo uz pojam pravde. Čak, kada o njoj i govorimo, može se reći da se baš preko srpskih leđa slomila naivna predstava o postojanju ma kakvog ideala pravde u ovome svetu. Zato ne iznenađuje vest da će za zločine, sa najdužim "diplomatskim imunitetom", one koje su počinili albanski teroristi iz redova takozvane "OVK", uskoro suditi oni sami.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Naime, poteškoća u obelodanjivanju (ne otkrivanju) albanskih zločina počinjenih kako nad Srbima tako i nad Albancima, lojalnim svojoj državi, Srbiji, ima na pretek i sa svih strana. Oni koji su za njih odgovorni direktno, kao nalogodavci ili izvršioci, naravno ne žele da se bilo ko time bavi, naročito što su pored sačuvane slobode još i politički i ekonomski profitirali na njima.

Oni drugi, koji su ih prećutno odobravali ili podsticali kako bi obezbedili opravdanje da se vojno umešaju u unutrašnji sukob suverene države, iskoristili su ih kao temelj na kome počiva njihova spoljna politika već dve decenije. Objektivno bavljenje tim zločinima jeste snažna pretnja i njihovom autoritetu uopšte jer se zasniva na nedvosmislenom ratnom zločinu, ne manje težine nego što su to bili zločini nacističke Nemačke. Posebno kada se toma pridoda činjenica da su istrajavali i učestvovali u sistematskom prikrivanju, a samo u slučaju Ramuša Haradinaja to znači desetak likvidacija svedoka njegovih zločina, čime su od samog početka pružali legitimitet angažmanu kreiranom ne kao osvajački već kao "saveznički".

"Supersile, u stvari, dolaze u parovima. Bez disciplinovanog efekta veoma stvarnog bauka protiv kojeg je potrebna zaštita SAD, većina naroda se oseća slobodnim da ide svojim putem. Kao društvo smo odlučili da ne plaćamo cenu klasičnih imperija: ulaganje krvi i blaga SAD kako bi se od drugih zemalja zahtevalo da izvrše naše ponude. Uprkos nestanku nekog ozbiljnog rivala, SAD u poslednjoj deceniji nije zauzela kvadratnu milju stranih zemalja; manje trošimo na diplomatiju nego u relativno jednostavnim danima bipolarnog sveta; Američka strana pomoć, jednom kada je alat osmišljen kao deo pokušaja osvajanja "srca i umova", gotovo je nestao; i vodili smo rat na Kosovu u kome smo ispravno insistirali na pridruživanju celog NATO saveza i postavili glavni cilj minimiziranja savezničkih borbenih gubitaka (nije ih bilo)" opisao je 2001. godine samu srž agresije na Srbiju Robert E. Hanter, američki ambasador pri NATO paktu od 1993. do 1998. godine.

U vreme kada je, pre svega Americi, bio potreban bauk, najbolje su mogli da posluže već žigosani Srbi. Drugim rečima, zlikovcu je bio neophodan "zlikovac" da bi on za svoja nepočinstva imao opravdanje. Istina o onome što se dešavalo na našim prostorima, već je bila sviknuta na stradanje, za njom i naš narod. Ako je u ostalim delovima bivše Jugoslavije i postojao trag svesti o zajedničkoj krivici, na KiM on se sasvim izgubio i nestao. Krivi su samo Srbi - jedini imperativ koji je morao da preživi sve ovo vreme, po svaku cenu. A ona nije bila niska.

Prva masovna grobnica na tlu Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kakva je bilo ona u Radonjićkom jezeru, stvorena od Ramuša Haradinaja a u njoj na svirep način ubijeni pored Srba i Romi i Albanci, pećina Volujak ili prvi krematorijumi u krečanama sela Klečka posle nacističke Nemačke, koje su vodili Fatmir Ljimaj i HašimTači, čiji je Vučić, svojom voljom, više vreća za udaranje nego sparing partner, zatim više logora za Srbe pod kontrolom Albanaca i brojni drugi zločini nad civilima i legalnim snagama bezbednosti, a čiji su počinioci danas na vodećim političkim funkcijama u okupiranoj pokrajini, krvlju su izrovali put zapadnoj politici na Balkanu.

Međunarodni sud pravde za ratne zločine na tlu bivše Jugoslavije, sa sedištem u Hagu, ne da se samo proglasio "francuskom sobaricom" u ovim slučajevima, već je preuzeo i ulogu saučesnika. Kako je Džejmi Šej, portparol NATO pakta tokom agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine, i rekao novinarima, taj sud je bukvalno privatizovan.

Naime, tužilac tog Tribunala, Luiza Arbur, izjavila je da će se, kao rezultat agresije, zemlje članice NATO saveza "dobrovoljno podvrći juridiskciji tog suda čiji mandat ima prednost nad bilo kojim nacionalnim sudom". Na konferenciji za novinare 17. maja 1999. godine u Briselu, Džejmi Šeju je postavljeno pitanje da li NATO priznaje juridiskciju sudije Arbour nad aktivnostima NATO pakta?

"Prvo, moje razumevanje rezolucije UN, na osnovu koje je Tribunal osnovan, je da se odnosi na bivšu Jugoslaviju i na ratne zločine koji su počinjeni na tlu bivše Jugoslavije", odgovorio je Šej u trenutku dok je predstavljao upravo međunarodnu vojnu alijansu koja u tom trenutku brutalno ubijala civile u ratu koji je sama započela protivno svim međunarodnim i domaćim zakonima.

"A, kao drugo, moramo razlučiti teoretsko i praktično. Ja verujem da će sudija Arbour otvoriti svoju istragu čim joj mi to budemo omogućili. Gospodin Milošević nije taj koji je Sudiji Arbour obezbedio vizu za Kosovo i omogućio joj da počne sa istragom. Njenom tužilaštvu će biti dopušten pristup samo zahvaljujući NATO-u, NATO je prijatelj Tribunala, NATO čine ljudi koji su privodili optužene za ratne zločine u Bosni. (...) Zemlje NATO-a su obezbedile budžet Tribunala, mi smo među najvećim finansijerima i obezbedili smo otvaranje druge sudnice koja će ubrzati procese, zato budite uvereni da smo Tribunal i mi na istoj strani, mi želimo da ratni zločinci budu dovedeni pred lice pravde i siguran sam da kada Sudija Arbour bude otišla na Eosovo u potrazi za činjenicama optužnice će biti podignute protiv ljudi Jugoslovenske nacionalnosti i nikoga drugog u ovom trenutku" - uveravao nas je i do sada potpuno uverio Džejmi Šej.

Zato ne čudi ni izjava nekadašnje šefice takozvane američke ambasadorke na Kosovu i Metohiji koja je objasnila da je što brže formiranje Specijalnog suda (za zločine tzv "OVK") važno za dobrobit i budućnost interesa secesionista.

"Ovaj sud će otkloniti crnu mrlju koja stoji nad OVK i nikako se neće baviti slavnom borbom OVK", rekla je ona stajući u odbranu zločina.

Džejkobson je još dodala da će sud funkcionisati po u okviru sistema kosovskih separatista i da će se baviti individualnim slučajevima, te da neće biti više od 10 slučajeva koji će se naći u tom sudu. Ova izjava iz 2015. godine prošla je gotovo nezapaženo od režima koji i danas vlada Srbijom i uprkos tome što je u sukobu sa razumom, pokazala se potpuno tačnom četiri godine kasnije. Osim ujednom "detalju". Sud će procesuirati više od 10 slučaja, do sada je poslato oko 100 poziva a izvestan broj upućen je Srbima.

Ovo predstavlja jedinstven slučaj u istoriji svetskog pravosuđa da međunarodna politička elita podrži i omogući postojanje suda u nadležnosti nekadašnjih terorista koji će suditi onima koji su upravo od njihovog terorizma branili soju državu i narod, a da će te optužnice imati internacionalni kredibilitet. A koliko je ovaj Sud zaista važan u tom smislu, biće još reči u daljem tekstu.

Najveća civilna misija koja je pokrenuta pod Zajedničkom bezbednosnom i odbrambenom politikom (CSDP) Evropske unije, misija EULEX-a, pokazala se i kao najveći debakl EU u pravnom smislu. Ali samo za naivne koji nikada nisu prestali da veruju u pravdu. Što se samog EULEH-a tiče, ta misija je uspostavljena "sa opštim ciljem da podrži kosovske institucije, pravosudne organe i agencije za sprovođenje zakona oko razvoja delotvornog pravosuđa zasnovanog na vladavini prava".

Po završetku ove misije, koju su uzdrmale žestoke afere o korupciji u njenom vrhom i saradnjom sa mafijaškim klanovima kosovskih Albanaca, slučajevi koji su bili arhivirani u njihovim depoima, preneti su u nadležnost takozvanih "kosovskih sudova".

Posle svega, naravno, opravdana je svaka sumnja u njihov rad. Posebno kada znamo da je poslednjih godina njihova nadležnost naročito zloupotrebljavana da Srba zastraši iodvrati od potražnje sopstvenih prava. Nije dovoljna poznata činjenica da je taj "Sud" svoju prvu istragu sproveo - nad Srbinom.

Advokat Dejan Vasić iz Kosovske Mitrovice, koji već petnaest godina zastupa Srbe pred "kosovskim institucijama" za Magazin Tabloid ističe da je uveren da oni imaju dovoljno stručnog kadra ali da je prekid rada misije EULEH ipak okončan pre nego što je bilo optimalno.

"Prva istraga lokalnih specijalnih tužilaca za ratne zločine na Kosovu sprovedena je protiv Bogdana Mitrovića iz Sopine. Nakon što je koristeći dostupne pravne mogućnosti došao nadomak isterivanja izvesnog Đeljaina Sadikaja iz svoje, bespravno zauzete nepokretnosti, Bogdana je baš Đeljadin prijavio da je učestvovao u ubistvima civila albanske nacionalnosti u Mušutištu. Ova izjava bila je okidač da policija ROSU Mitrovića uhapsi prilikom njegove posete seoskoj crkvi. Tokom istrage na moj predlog saslušana su trojica njegovih komšija koji su tužiocu potvrdili Bogdanovu nevinost, nakon čega je prekinuta dalja istraga, a Mitrović pušten nakon što je 4 meseca odležao u pritvoru.

Druga istraga pokrenuta je pritiv Milorada Zajića, povratnika iz Kline. Albanski meštani Miloradovog rodnog sela Dušević su još 2006. godine podneli grupnu prijavu protiv svojih srpskih komšija tereteći ih da su u selu palili kuće i ubili troje invalida. Milorad se u Klinu vratio otprilike iste godine i mirno živeo, sve dok nije otišao u policiji da prijavi krađu u kući. Tada je uhapšen i doveden u sumnju da je u ovim događajima učestvovao. Nakon desetine saslušanih svedoka i godine dana provedene u kućnom pritvoru, sud ga je oslobodio zbog nedostatka dokaza. Imajući u vidu ova dva predmeta, smatram da postoje kvalifikovane, nepristrasne i pravedne sudije. Obzirom da sam postupao pred svim kosovskim sudovima u svojoj petnaestogodišnjoj karijeri, iz svog iskustva odgovorno mogu da potvrdim da svaki sud na Kosovu ima dovoljno osposobljenog sudijskog kadra koji poseduje kapacitet da sudi ove predmete, a budućnost će pokazati ispravnost ove moje procene. Moram da naglasim i svoj stav da je pravosudna komponenta misije Euleksa prerano okončana, jer je neutralnost ovog osoblja ipak predstavljala jak preduslov pravičnosti" upozorava Vasić.

On želi da veruje u nezavisnost pravosuđa, i isključi uticaj laika na njegov rad.

"Sa druge strane, odavno sam naučio da pravosudni aparat često sebi dozvoli da bude produžena ruka izvršne vlasti. Između ove dve krajnosti varira i odgovor na pitanje da li će doći do zloupotrebe" u procesima protiv Srba.

Na prerano povlačenje čak i ovakve misije EULEH-a upozorava i njegov kolega i nekadašnji branilac pokojnog Olivera Ivanovića, advokat Nebojša Vlajić.

"Ako je ikakva nada postojala dok je EULEH-ovo pravosuđe na Kosovu radilo, pa je bilo i oslobađajućih presuda, ona izrečena Oliveru Ivanoviću je u najvećem delu bila oslobađajuća, takve nade sada ima sve manje. Takve predmete će suditi lokalne sudije, bez ikakvog uticaja ili učešća stranih sudija. Od juna prošle godine EULEH više nema tu izvršnu funkciju, odnosno nemaju pravo da direktno učestvuju i presuđuju predmete. Oni kažu da su zadržali posmatračku ulogu ali, mogu slobodno da kažem, to je vrlo nevažna uloga koja nema nikakvog uticaja na sudije" - izjavio je Vlajić gostujući na RTS-u.

"Suđenja protiv Srba su veoma mučna i mukotrpna jer morate da dokazujete nevinost ljudi pred ljudima za koje unapred ne verujete da mogu da donesu pravičnu odluku" precizirao je Vlajić.

Čak i Vasić, koji je na osnovu dosdašnjeg iskustva ipak optimistički raspoložen ,dobrim delom, vidi razlog za zabrinutost.

"Biti kosovski Srbin svakim krvnim zrncem podrazumeva ugroženost u najširem obimu te reči" kaže on za Magazin Tabloid.

Ovakav položaj Srba nije iniciran samo prethodnim ratom i netrpeljivošću nastalom u periodu albanskog nasrtaja na srpsku teritoriju.

"Kada god su Albanci na KiM nezadovoljni odnosom dela međunarodne zajednice prema njima, oni se odlučuju da svoje nezadovoljstvo, pa i bes iskale nad Srbima", rekaoje istoričar Nemanja Starović za RTS.

A razloga za nezadovoljstvo kosovski Albanci imaju na pretek. Srba, takođe još uvek ima a njihov status očigledno nezaštićenog dela naroda primamljiv je iskaljivanje besa, posebno u tradicionalnoj nekažnjivosti za zločini nad Srbima mogu jer se i za najteža krivična dela dobijao kućni pritvor a počinilac se najčešće proglašavao neuračunljivim ili maloletnikom.

Zapadni mentori su kosovskim Albancima po prvi put omogućili da svoje etnički motivisano nasilje institucionalizuju i smeste u zakonske okvire.

Razvoj društva po najvišim svetskim standardima, doveo nas je na nivo primitivne zajednice. Lažna demokratija gradi lažnu albansku državu na tlu Kosova i Metohije pa je ona bukvalno kao kula od karata, što je viša to je nestabilnija. Sve je veća nužnost pribegavanju iracionalnih poteza kako bi se naizgled održala. Tako je uporedo sa objavljivanjem stotinak pozivnica kosovskim Albancima, da se pred sudom pojave kao okrivljen ili svedoci (saslušanja se za sada održavaju u Hagu ali se nadležnost nesumnjivo prenosi na albanske lokalne "sudove"), počinje da se govori o još stotinak poziva predviđenih za Srbe. Među njima i trojica srpskih generala. Pravdanje dvojice od njih i izražena zabrinutost, svedoči o nezaštićenosti bilo koga pred ovim sudom za koji se objektivno može očekivati ne samo da sudi iz osvete pa i mržnje, nego i iz potrebe da osudama izrečenim Srbima pred svojom javnošću ublaži realnu neophodnost da kazni zlikovce iz redova svog, albanskog naroda.

Ali, ako se setimo da je osnovni uslov za napredovanje Srbije na evropskom putu, kojim doduše srpski narod nije ni izrazio želju da ide, bila puna saradanja sa Hagom to će nam dodatno rasvetliti okolnosti koje su nas dovele u ovu poziciju. U to vreme se znalo i otvoreno govorilo o pristrasnosti Tribunala u Hagu koji je važio za "Sud protiv Srba" pa su pozvani pred njim s pravom uživali zaštitu u Srbiji i bili nedostupni. Vremenom je uslov prihvaćen, svi koje je Hag tražio su izručeni a pred nama su novi uslovi...

Danas se otvoreno govori o još većoj neregularnosti sudova u okviru sistema albanskih secesionista a zaštitu ne uživaju čak ni najviše rangirani ofciri Vojske Srbije uprkos činjenici da je ovakvo stanje započeto širokom medijskom satanizacijom Srba, lažiranjem masakra u Račku, produbljeno agresijom NATO pakta, održavano progonom i kasnijim zločinima nad Srbima...

Međutim, najteža okolnost vezana za rad ovog suda, jeste činjenica o njegovoj dubokoj nelegalnosti i nelegitimnosti. Tačnije, zločini izvršeni makar do juna 1999. godine, počinjeni su na teritoriji Republike Srbije i nad pripadnicima snaga bezbednosti i građanima Republike Srbije svih nacionalnosti. Upravo odatle crpimo pravo da pred Interpolom raspisujemo poternice protiv albanskih zločinaca, da ih gonimo, sudimo im, zahtevamo njihovo izručenje. Pristanak, treba naglasiti - pre svega režima Aleksandra Vučića na ovakvo ustrojavanje procesuiranja ratnih zločinaca, ne samo da priznaje separatistički sistem koji nije ni međunarodno priznat van interesnih okvira Amerike i nekih zemalja EU, već neposredno priznaje legitimnost borbe albanskih terorista kao vojnog pokreta na tlu Eosova i Metohije. Time, naravno,abolira izvestan broj zločina smeštajući ih u kontekst legitimne borbe, odnosno rata. Na taj način država Srbija je nedvosmisleno dovedena u poziciju agresora, koju nam Zapad nameće decenijama, ali ovaj put od strane svog Predsednika koji se tako ističe u bezočnom kriminalnom nepočinstvu nad sopstvenim narodom i državom kakvo do sada nije viđeno u svetskoj istoriji.

U više navrata su pro-evropski analitičari i istoričari postavljali pitanje - šta bi bilo da se Srbija u svetskim ratovima nalazila na drugoj strani? Pa čak, da li bi smo u stvari doživeli nacionalni razvoj da smo u potpunosti prihvatili austrougarski diktat pred Prvi svetski rat? Bivajući uvek na strani pravednika, Srbija je to skupo plaćala žrtvujući veći deo svog naroda,to znamo.

Politika Aleksandra Vučića Posilnog, njegova neizmerna servilnost prema potvrđenim srpskim krvnicima, politička i mafijaška koalicija sa najtežim albanskim ratnim zločinacima sa KiM, po prvi put nas pozicionira "na drugu stranu", stranu agresora čija smo žrtva. Za ovih nekoliko godina njegove vladavine izgubili smo gotovo sve srpske institucije na Kosovu i Metohiji, jedan deo nezavisnosti i u ostalom delu Srbije u okviru podređenosti evropskim i NATO uticajima, veći deo naroda koji odlazi trbuhom za kruhom a državni aparat je u potpunosti kriminalizovan. Kako sada stvari stoje, izgubićemo i prošlost, nevinost u stradanjima, pravo na odbranu, čast, dostojanstvo....

Ako ništa drugo, Vođa je pružio najupečatljiviji i najslikovitiji odgovor na pitanje - šta bi sa nama bilo da smo se našli na strani fašista, imperijalista, osvajača? Bilo bi mnogo toga, samo nas ne bi bilo a ako Aleksandar Vučić uskoro ne bude svrgnut i procesuiran zbog svojih pogubnih nedela i izdaje srpskih interesa, neće biti ni nas.