Postdemokratija

BUMERANG

Vučić nastavlja da tone sve dublje u žabokrečinu koju je sam stvorio oko sebe. Kao u živom blatu, što se više koprca, sve više se davi, a mora da nastavi jer samo tako opstaje. Navikao je svoje pristalice da im se redovno obraća o svemu i svačemu, da im lično objašnjava i obrazlaže svaki događaj, do najsitnijih detelja i o najmarginalnijm temama, da odgovori na svaku primedbu opozicije i nezavisnih medija. Kad bi prestao, kad bi, recimo, zbog prehlade samo nekoliko dana ostao bez glasa, ostao bi i bez glasača, jer oni bez njegovih tumačenja, na koja su se navukli, ne bi znali šta je njihova istina, ni šta se od njih očekuje, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi i bivši ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Kao u Andrićevoj pripoveci "Aska i Vuk", Vučić koji se inače predstavlja kao jagnje opkoljeno čoporom vukova, mora da nastavi da igra, jer živ je samo dok svojom igrom opčinjava svoj narod, koji mu je, tako zaluđen, jedina uzdanica i zaštita.

Iz vremena sopstvenog bunta protiv Miloševićevog režima dobro mi je poznat taj fenomen. Kad jednom pređeš crvenu liniju, nema nazad, moraš da vičeš koliko te grlo nosi, jer ako ućutiš poješće te mrak i niko to neće ni primetiti. Samo dok si glasno prisutan, ne možeš tek tako nestati a da ljudi ne pitaju gde je taj čovek. Ako neko sad pomisli da se to odnosi na opoziciju, a ne na Vučića jer on je vlast, pogrešiće jer i on je opozicija, opozicija demokratskom poretku i pravnoj državi, opozicija zdravom razumu. Prema tome, princip je isti, sve su ostalo nijanse.

Zato ga potpuno razumem kad svakodnevno dreči o najrazličitijim temama, od nepravednog odnosa i pritisaka velikih sila, do "minimalne sile" koju su protiv demonstranata upotrebili čuvari njegovog zamka ni na nebu ni na zemlji. Problem je u tome što tako često ispadne smešan, jer petlja se i u stvari o kojima nema pojma, pa lupeta ko maksim po diviziji.

Tako je vojnike koji su ga čuvali, kako je objasnio sasvim u skladu sa zakonom, zamolio da se više ne pridržavaju zakona, nego nek puste protestante da pred njegovim dvorima rade šta god hoće.Čak i nožem ako neko krene na njega, neka ne reaguju. Junači se, ko poslednji pubertetlija, želeći da kaže kako se on ničeg ne boji, kako je takav supermen da može sam to da reši.

Samo me zanima, koja bi budala nasrnula na predsednika države nožom, ko na svinju, bože me oprosti. Ajde, da je rekao motornom testerom, ili vešalima, pa da poverujem jer takvih je pokušaja već bilo. Ili da ga nasekira sekiricom, ali nožom! Da ne pričamo o tome da nema on šta da moli vojnike, on njima treba da komanduje po zakonu, a nikako da traži od njih da ne poštuju zakon.

Odmah nakon te gomile gluposti, sam sebi je skočio u usta najavljujući njihovu smenu. Od sad će ga, reče, od tih nasilnika čuvati žene i devojke iz specijalnih jedinica, pa neka se na njima iživljavaju ako ih nije sramota. Dakle, one će ga braniti sisama, jer to je jedino po čemu se razlikuju od svojih kolega iz "Kobri".

A to znači da se on više uzda u pristojnost napadača na njega nego u sistem, nego u zakone i ljude kojima je posao da ih sprovode. Da više veruje u moral građana koji su protiv njega, nego onih koji su uz njega. Kako to? Pa, lepo, on je napravio taj i takav sistem, i on je birao ljude koji će taj sistem predstavljati, tako da najbolje zna kakvi su.

Birao ih je po principu poslušnosti a ne sposobnosti. A najbolje slušaju najmanje sposobni i oni sa najviše putera na glavi. Međutim, takvi su po pravilu i najpokvareniji, pa sa njima nikad nisi siguran na čemu si. Što su ti bliže sve je veća mogućnost da i tebe ukaljaju, a kad počnete da tonete u to blato staće na tebe da bi se oni izvukli. Kako onda čovek da mirno spava u takvom okruženju. Stoga ne čudi što Vučić, po sopstvenom priznanju, nikako ni ne spava. On to pokušava da predstavi kao veliku posvećenost poslu, a zapravo reč je o strahu , jer nikad ne zna ko će mu od saradnika zabiti nož u leđa.

Očigledno, sve što je radio vraća mu se kao boomerang. Najviše se oslanjao na preletače, spremne da najružnije opljuju svoje bivše gazde, a njegove suparnike, ali nikad ne može biti siguran da sutra neće isto tako postupiti i prema njemu. Birao je prevarante i lopove, koje će time da drži u šaci, ali vremenom što njihovi gresi postanu vidljiviji oni počinju da bivaju i njegovi.

Braneći te bitange, da bi mogao da ih koristi za prljave poslove dok god su upotrebljivi, uveren da može da ih pokopa kad god poželi, Vučić od zaštitnika prerasta u njihovog saučesnika, odgovornog za sva njihova nedela, čak i ona za koja eventualno nije ni znao. Jedini način da se čestit čovek zaštiti od toga je da se sa takvima ne petlja, jer morao bi pretpostaviti da kriminalne radnje za koje zna nisu jedine. Što bi rekla moja baba Julka, ne mešaj se sa pomijama, da te svinje ne pojedu. Skim si onaki si, kaže naš narod.

Kako sad Vučić zamišlja da prođe neokaljan, kad se okružio takvim moralnim nakazama? Kako da opstane na vlasti, oslanjajući se na prodane duše bez obraza i savesti?

Kako da spava kad čuje kako Vesić sad pljuje Đilasa, kojeg je do juče kovao u zvezde, kako se u njega kune Maritnović koji ga je najmobirdnijim kletvama ispratio iz Radikala. Kako da se pouzda u Skupštinu kojom upravljaju Maja Gojković, koja ga je već dva puta ostavljala na cedilu prelazeći u protivnički tabor, i Vojislav Šešelj, koji ga sad brani od opozicije samo zato da mu ne bi drugi uskratili zadovoljstvo osvete.

Hoće on lično da mu dođe glave za izdaju i samo vreba priliku. Kako da veruje prevarantu Siniši Malom, koji dobro pamti da ga je baš Vučić javnosti predstavio kao kompletnog idiota i direktno optužio za Savamalu, onomad kad se uplašio protesta tim povodom.

Zna Vučić, a i Mali zna, da će jedan drugog prodati čim zagusti, kao što obojica znaju da onaj drugi ima pregršt dokaza za robiju prvog. I Nebojša iz Beograda je, kao ministar policije, čisteći razne Vučićeve prljave tragove, sakupio dovoljno dokaza da ga oblati kad ga ovaj pusti niz vodu, a nije ni toliko glup da ne zna da je to samo pitanje dana. Dakle, i sve ono što je prikupljao protiv svojih slugu, koje je nameravao da iskoristi i kao krpu odbaci, vratiće mu se kao bumerang, jer i oni isto to spremaju njemu.

Kome onda da veruje, na koga može računati kad kola krenu niza stranu, kao što su krenula? Na Tomu Nikolića, kojeg je izigrao kao poslednju budalu? Ili na Anu Brnabić, koja mu se u poslednje vreme napadno dodvorava političkim izjavama, mada se dugo predstavljala kao ekspert koji ne želi da se bavi političkim igrarijama.

Na stranu to što se u politiku očigledno ne razume, pa pravi veću štetu nego što mu pomaže, zna on dobro da njoj ne može verovati, jer i ona zna da na nju nikad i nije ozbiljno računao. Postavio ju je na svoje mesto premijera samo zato da ne bi morao da ga ustupi nekom ko bi to mogao ozbiljno da shvati, pa da mu sutra sa tom titulom oduzme i te nadležnosti.

Zato što je žensko i pride lezbejka, uveren da će sa njome moći da radi šta hoće i kako hoće, jer takva nikad ne može steći poverenje u srpskom narodu. Ali, zna to i Ana, i samo čeka da dođe u priliku da mu pokaže koliko je pogrešio u svojoj zatucanosti.

Obrni okreni, jedina Vučićeva uzdanica ostaje opozicija. Prijatelji su varijabilna vrednost, naročito u politici, a neprijatelji su konstanta. Neprijatelj nikad neće izneveriti.

Zato se boji bojkota izbora, zato na svaki način pokušava da privoli opoziciju da izađe na glasanje, jer ako u institucijama sistema ostane sam sa svojim "prijateljima", na koga se može osloniti i na koga će se vaditi. Koga optuživati za stavljanje klipova u točkove, za izdaju, za destrukciju istih tih institucija.

Ta njegova potreba za neprijateljima, sasvim paradoksalno, poklapa se sa osnovnim demokratskim principima, po kojima bez opozicije nema prlamentarne demokratije, pa time može da pravda svoju popustljivost i pred svetom da se predstavlja kao demokrata.

Sve u svemu, ispostavlja se da je pretnja bojkotom, veoma moćno oružje kad je Vučić u pitanju, a to znači da bi se mogao mnogo bolje iskoristiti, samo kad bi opozicija umela da to izvede jasnim i ultimativnim zahtevima, od kojih nema odstupanja.

Ovako, sa mnoštvom veoma različitih zahteva, pa šta prođe, stiče se utisak da opozicija ne samo da nema sposobnost da iznudi preduslove za fer izbore, nego da to ni ne želi. Da svesna da ne može pobediti, ni ne planira da izađe na izbore, birajući bojkot kao sredstvo da prikrije svoju nemoć. A i kao mnogo lakši posao.

Jedino što ova kompromitovana i ovako kilava opozicija može da izvede je bojkot, jer samo za to mogu da dobiju podršku većeg broja građana, koji inače za njih nikad ne bi glasali ma koliko bili antiprotivni ovom režimu. A takvih je mnogo, negde oko dvadeset procenata. Tih 20%, nikako ne mogu pridobiti za sebe, ali bez većih problema mogu navesti da se solidarišu sa bojkotom jer oni su nedvosmisleno opredeljeni protiv ove vlasti, a pošto nemaju za koga da glasaju već i sami razmišljaju o apstinenciji.

Postoji, takođe, još desetak postotaka nezadovoljnih građana, koji nisu spremni da se angažuju, a pošto bojkot ni ne zahteva nikakav angažman ništa ih ne košta da jednostavno ne izađu na izbore. Tako bi se broj uobičajenih apstinenata mogao udvostručiti, a opozija će sve to pripisati svom bojkotu, odnosno predstaviti kao podršku njenoj politici.

U slučaju da izađe na izbore, jasno je, takozvana udružena opozicija ne može osvojiti više od petnaest posto glasova, a ovako, pozivajući se na procenat bojkotaša mogla bi da proglasi da ima mnogo veću podršku nego što realno ima. Naravno, tako će samo sebe zaluđivati pa će se i njoj to vratiti kao bumerang već na prvim narednim izborima, koji će uslediti kad ovi propadnu.